muškarci sa kojima ste porasli

primetio sam da kad sretnem neku devojku/ženu
sa kojom sam porastao, to jest, koje se sećam još
iz vremena kad smo bili pačići i išli u prvi osnovne,

osećam neku posebnu prisnost i privlačnost,
mi smo vršnjaci i znamo se od malih-malenih
nogu kad smo bili krezubavi glupavi kepeci...
i (ako ta osoba nije baš neki ekstra gabor), prosto
mi je posebno lepa i privlačna, i imam posebnu mešavinu
zaštitničko-privlačnog osećanja prema njima.

da li i vi devojke/žene isto osećate prema
momcima koje znate tako dugo ?

Iskrena da budem nista ne osecam, cak ni prema onim u koje sam "kao bila" potajno zaljubljena...

Apsolutno nista.Jedino ako mi se ta osoba svidi recimo u sadasnjosti......

Svo to vraćanje u prošlost mi je simpatično... I volim da ih vidim na okupu.
Nisam čuvala loše stvari preko emocija, ali sećam ih se i želim to. Decu je tako lako povrediti, a druga deca to tako rado čine jer znaju...
Pre neki dan sretnem druga iz osnovne, ispričali smo se kao dva izgubljena brata. Ali on je uvek bio manje-više fin i dobar.
Nije to slučaj sa svima, prema nekima sam totalno ravnodušna, mislim da su i oni prema meni.

Apsolutno ne. Onda su mi bili smešni (u najboljem slučaju) a smešni su mi i danas

Ma kakvi!
Ne postoji nikakav osecaj. Eventualno prisnost koju spominjes.

Не.

(и пет карактера)

Kada sam imala 10 god..on je imao 20...Zvacemo ga Branko....On je najbolji drug mog strica...bila sam zaljubljena u njega 2 god....E...a sad on mene muva...Kolo srece se okrece...:-)

o, ja da. imam dva prijatelja sa kojima se druzim prvog razreda osnovne, i posebno su mi dragi, postoji bas neka bliskost koja proradi bas u svakoj situaciji sa njima. u isto vreme se znamo jako dobro i otkrivamo neke nove momente. u stvari u poslednjih nekoliko godina obnavljam prijateljstva sa ljudima od kojih su me neke okolnosti fizicki udaljile, i to me bas cini srecnom.

ja da.
ne sa svima. ta;nije ko mi je tada bio drag i sada je.
i jeste lepi su, dragi.
volim i da ih pomazim po obrazima,kosi
samo retko se srećemo, svako na svoju starnu. sem njih nekoliko ostalih u kraju.
sa dvojicom pijem kafu često. znam gde bleje, pa im se pridružim kada sam u prolazu.
ima nešto u tim drugarstvima iz osnovne škole.
okreneš mobilni kažeš koordinate
i stvore se...volim svoje drugare. drugarice manje, nikada se nismo ni kapirale.
bila sam im dobra kada su trebale da muvaju nekoga od drugara

Ма он прича о привлачности....

Наравно да имам пријатеље уз које сам одрастала. неки су ми осатали заиста пријатељи, неки су познаници, са некима сам изгубила блиски контакт, али кад се сретнемо увек ми је драго што их видим, увек се испричамо и Бог зна како...
Један другар из младих дана, који се још пре 15 година одселио у други град, пре пар месеци је окренуо мој број телефона, каже, записан још некад давно на некој кутији шибица коју је сачувао... Дивно смо се испричали, договорили се да се видимо и окупимо старо друштво кад први пут буде долазио, од онда разменимо смс повремено и јако ми је драго што смо опет у контакту...нисам га видела 15 година...

Али физичка привлачност само зато што смо одрастали заједно - то нема везе једно са другим, бар код мене!

pa i pricam o dvojici koja su me privlacila...i jos uvek imaju to nesto specijalno, samo nikada nismo presli granice.

aaa privlačnost..
pa ja sam to otkrila mnogo kasnije.
mis'm kako da ti bude privlačan neko sa kime deliš mastileba
mada..bio jedan.......

oŠ ne ali faks da....ima nešto posebno lepo kad se dugo znate...npr. prvih 10 minuta kad se sretnemo obavezno se posvađamo, onako, reda radi (šta mene briga kako radi naftna platforma, ako nije reda veličine main stagea na exitu zabole me čošaq )

Ponekad pogledam bolje i ne prepoznam čoveka - frajer jbt!
Ima dakle nešto...možeš da pCuješ i da jedeš ćevape sas lukom!!! I da piješ pivo, i sve!

Ne bih to nazvala privlacnoscu, ali, zaista je poseban osecaj.. Nekako, cak i da se ne cujemo 3 godine, znam da ce, kada god da ga pozovem uciniti sve da mi pomogne... Zaista se osecam sigurnije kada se prisetim pojedinih dragih, starih drugova.

Daaa, nekako bude toplo oko srca.....volim da ga zagrlim i izgnjavim... ponekad pomislim "Eeee, zeno gde su ti bile oci?" ali brzo prodje......Bas ga nekako gotivim...setim se serpica, suza, zmurke, pasa, izlazaka i svaceg....Eeee,onda se on ozenio i sve se promenilo..tj. njegovoj supruzi smeta ta nasa prisnost...i tako...ponekad se ispricamo ali mi sada bude nekako neprijatno.....pih

muvalo:

Apsolutno ne. Onda su mi bili smešni (u najboljem slučaju) a smešni su mi i danas

Kliknite za proširenje...

Isto.
Bezi bre, muvalo jedno.:razz:

Ima dakle nešto...možeš da pCuješ i da jedeš ćevape sas lukom!!! I da piješ pivo, i sve!

Da i ne osecas se neprijatno dok psujes i jeds cevape sa belim lukom i pivom !!!!!!!!

Ima jedna Maida, baš me zanima kako bi bilo...

More_bre:

primetio sam da kad sretnem neku devojku/ženu
sa kojom sam porastao, to jest, koje se sećam još
iz vremena kad smo bili pačići i išli u prvi osnovne,

osećam neku posebnu prisnost i privlačnost,
mi smo vršnjaci i znamo se od malih-malenih
nogu kad smo bili krezubavi glupavi kepeci...
i (ako ta osoba nije baš neki ekstra gabor), prosto
mi je posebno lepa i privlačna, i imam posebnu mešavinu
zaštitničko-privlačnog osećanja prema njima.

da li i vi devojke/žene isto osećate prema
momcima koje znate tako dugo ?

Kliknite za proširenje...

JAoooo kako si ovo super opisao!!!!

Jeste ja uvek sa mojim drugarima osecam tu neku bliskost i ono kad god se sretnemo kroz glavu mi prodju stvari koje smo radili i sta smo radili dok smo rasli

Strava mi je...Obozavam svoje drugove iz Osnovne,...Ja sam njihova Ortakinja i super mi je to sto MENI uvek mogu sve da kazu, ono sto ne znaju njihove devojke , zene....

AAaaaaaaaaaa privlacnost.....pa izmedju tih drugova sa moje strane nije bila...
Mene su privlacili stariji...
Mada sam se kresnula na okupljanju male mature pre par godina sa jednim....
koji je uVek BIO I OSTAO macan...

Ja uopste ne osjecam nikakvu vrstu privlacnosti ni nostalgije prema ljudima sa kojim sam isla u osnovnu ili srednju skolu...A i ne vidjam ih...iz srednje rijetko koga slucajno sretnem (osim nekoliko "stalnih"prijatelja sa kojima se druzim i danas),a iz osnovne cak i ne vidjam nikad nikog...Kao da se nikad nismo ni sreli,ni vidjeli...i ne znam zasto,uopste mi ne nedostaju... Isto tako,kad iz danasnje perspektive pogledam drustvo iz djetinjstva,vidim da u ovim godinama nemamo nista zajednicko,iako smo se tad lijepo druzili...tako da...odgovor je ...ne...

postoje ljudi koji su mi nekako posebno dragi.a da nista posebno nisu uradili.
odavno i za uvek.i ako ih necu videti nikada vise, do kraja zivota.
za one koje nisam zaboravila, a malo ih je, mogu da kazem da imam neki rodjacki osecaj.
kao nije to, samo sto se zapravo povrsno znamo, nego je vreme provedeno tamo nekada davno, razlog da osetim neku vrstu blagonaklonosti.
ali sve je na nivou bespolnih emocija.bez fizicke reakcije.
osim osmeha, ali on je vec odraz dusevnog dozivljaja.

Samantha Jouns:

JAoooo kako si ovo super opisao!!!!

Jeste ja uvek sa mojim drugarima osecam tu neku bliskost i ono kad god se sretnemo kroz glavu mi prodju stvari koje smo radili i sta smo radili dok smo rasli

Strava mi je...Obozavam svoje drugove iz Osnovne,...Ja sam njihova Ortakinja i super mi je to sto MENI uvek mogu sve da kazu, ono sto ne znaju njihove devojke , zene....

Kliknite za proširenje...

Igrali se doktora?

intra:

Igrali se doktora?

Kliknite za proširenje...

ne ne toga ne......