Уф, а мени остала фрка још од деведесетих када сам вадила из ''фурде'' кевине костиме и преправљала их, парала њене старе сукње, окретала их и шила себи ''нове'', а рајфершлусе и дугмад скидала са неупотребљивих ствари и нашивала на те ''нове''... У свој ''лични стил'' унела сам кевин громби капут из шездесетих, неку стару кожну јакну са ''шамар крагном'' из седамдесетих...и свашта још.... Бабини ормани били су пуни тих старих ствари, ''фурде'', и сваки пут кад бих отишла код ње, враћала бих се са неким ''новим'' одевним предметом....
Тако ме је фурда спасла деведесетих....
Можда због тога, све мислећи ''никад не знаш кад ће ти затребати'', ја се тешко одричем старих ствари... За неке сам емотивно везана, неке нису ношене па ми жао да их избацим, неке сам јако волела па све мислим да ће се вратити мода, за неке мсилим - можда ће бити интересантне мојим клинкама... Стога су ми ормани препуни, а пола ствари не носим...
Старе дечије ствари дајем рођацима и пријатељима са малом децом, јер смо много дечијих ствари и ми наслеђивали од других....
Дечије ципеле, које су им мале а очуване,ставим у кесу и оставим поред контејнера јер знам да ће их покупити Циганчићи.