Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Да ли је овако било ’48? Притисци се множе као гљиве после кише. Немачки амбасадор Цобел у Београду раскраја Србију, Џефри Најс из Лондона подрива пресуду Међународног суда правде, драма у Сарајеву и Загребу, водећи западни медији воде из фиока кованице и стереотипе о Србима и земљи Србији из доба “прогона” када је њоме владао “балкански касапин”, разговори о визним олакшицама се суспендују… Одједном смо сведоци лаке ломљивости годинама грађених “путева напретка”, “мостова сарадње”, “добросуседских односа”, у трену нам се уклањају кулисе “европских перспектива” и јављају да смо четврт века далеко од циља, зраци “евроатласнког интегрисања” губе се у маглама и претећој буци… Олакшања, за понеку тиху ноћ, јесу кад Бернс “призна” у Вашингтону да су га агенције погрешно цитирале у вези са унилатералним признањем Косова, или када аустријски канцелар Алфред Гузенбауер јави да није помињао “независност”.
Тако ћемо бити бомбардовани, извесно је, док се “косовски чвор” не пресече. Помогло би само да јавимо Мартију Ахтисарију да он боље зна шта је наш интерес него ми сами.
И као штп су “мали комунисти” из мале земље тада били запрепаштени и застрашени претњама “великих комуниста” из “црвене Москве”, те се преиспитивали у самој суштини свога бића – да ли је уопште могуће да “Велики Брат” не запажа оно што “ми” баш јасно видимо – тако данас “неупитне демократе” из Брисела и Вашингтона данас режећи објашњавају да је правда смешна утопија и да је права не треба држати као пијан плота. Па није ваљда да ћемо у XXI веку инсистирати на границама своје државе, позивати се на окоштале повеље и романтичне списе попут Хелсиншких папира.
Реалисти на све додају да се јакима не ваља супротстављати таман и да ти секу руку, лобисти знају да отпор и тако нема смисла јер кад они намере да одсеку одсећи ће а ти само гледај да што мање искрвариш. Буде се домаћи верници у непогрешивост Центра па бескомпромисно одузимају и право било коме да другачије мисли. Може, ипак, мало да се копрца – јер демократија није диктатура – али да зна да је презрен и класификован за политичко подземље друштва и боље му је да отуд не излази.
Ту негде се и губе паралеле са ’48. Друго је то време, други односи. Јер тада се у овој земљи живело с геслом које ће амерички председник Кенеди формулисати так за деценију и по: Не питај се сада шта домовина може урадити за тебе, већ шта ти можеш учинити за њу. Насупрот: “Србија може бити поносна на нас, али ми не можемо бити поносни на њу”, говори у живом ТВ програму тридесетогодишњак, глумац, афирмисан. Тројица у студију климају главом.
Шта ризикујемо? Гулаге и Голе отоке, судећи по “знацима времена” ипак не. Гвантанамо и тајни затвори ЦИА су мањих капацитета и скромнијих резултата. Али ту је извлачење ушију, задржавање у статусу приправника недораслог за узвишене стандарде племенитог демократског братства – виртуелне Деминтерне, улога комитента у кога се не може увек поуздати; никад нећемо добити противракетни штит према Русији, као послушни народи.
Народ и појединци имају интересе који су изнад свакодневне политике. Њихова заштита је дужност и смисао постојања. Није тачно да су либерализам и западне демократија оперисани од бриге за своје територије, да су измештени у огољени практицизам. У класичном делу либерализма “Поредак слободе” Фредерик Хајек ће рећи да су велике историјске промене покретане осећајем човека да су му чињене неправде. И не виде најбоље они који свој поглед концентришу искључиво на стварност иза угла. “Ништа није плодније дивотама него бити слободан; али ништа није толико мучно као приучавање слободи. Слобода се... обично рађа усред бура, она се с муком успоставља усред грађанских раздора, и тек кад већ остари могу јој се спознати благодети.” Ове Токвилове речи, у нашем случају и као утеха и као претња конформизму. У сваком случају на звуче као лаж или опсена из кокаколијанских рекламних проповеди о најбољем животу и политикантских приповести како ништа осим евроатланских интеграција, па биле оне и на дугом штапу није важно. Тако некако живели су и наши родитељи, а ова законитост неће заобићи ни животе наше деце. У историјској епизоди која се зобе “Косовска битка” (други пут) имамо право и обавезу да учествујемо кроз “мучно приучавање слободи”, ако већ другачије не може. А Бернс, Најс, Цобел, суседи у Загребу и Сарајеву, декомпоновање пресуде која није нашла српски геноцид, новинари који радије држе лекције него да слушају саговорнике, стварање ситуације у којој “наш највећи пријатељ” постаје Карла дел Понте, претње, подметања, бука, бес… Ако останемо при Токвиловој слици, онда је то “рађање усред бура”.
Слободан Рељић
Тако ћемо бити бомбардовани, извесно је, док се “косовски чвор” не пресече. Помогло би само да јавимо Мартију Ахтисарију да он боље зна шта је наш интерес него ми сами.
И као штп су “мали комунисти” из мале земље тада били запрепаштени и застрашени претњама “великих комуниста” из “црвене Москве”, те се преиспитивали у самој суштини свога бића – да ли је уопште могуће да “Велики Брат” не запажа оно што “ми” баш јасно видимо – тако данас “неупитне демократе” из Брисела и Вашингтона данас режећи објашњавају да је правда смешна утопија и да је права не треба држати као пијан плота. Па није ваљда да ћемо у XXI веку инсистирати на границама своје државе, позивати се на окоштале повеље и романтичне списе попут Хелсиншких папира.
Реалисти на све додају да се јакима не ваља супротстављати таман и да ти секу руку, лобисти знају да отпор и тако нема смисла јер кад они намере да одсеку одсећи ће а ти само гледај да што мање искрвариш. Буде се домаћи верници у непогрешивост Центра па бескомпромисно одузимају и право било коме да другачије мисли. Може, ипак, мало да се копрца – јер демократија није диктатура – али да зна да је презрен и класификован за политичко подземље друштва и боље му је да отуд не излази.
Ту негде се и губе паралеле са ’48. Друго је то време, други односи. Јер тада се у овој земљи живело с геслом које ће амерички председник Кенеди формулисати так за деценију и по: Не питај се сада шта домовина може урадити за тебе, већ шта ти можеш учинити за њу. Насупрот: “Србија може бити поносна на нас, али ми не можемо бити поносни на њу”, говори у живом ТВ програму тридесетогодишњак, глумац, афирмисан. Тројица у студију климају главом.
Шта ризикујемо? Гулаге и Голе отоке, судећи по “знацима времена” ипак не. Гвантанамо и тајни затвори ЦИА су мањих капацитета и скромнијих резултата. Али ту је извлачење ушију, задржавање у статусу приправника недораслог за узвишене стандарде племенитог демократског братства – виртуелне Деминтерне, улога комитента у кога се не може увек поуздати; никад нећемо добити противракетни штит према Русији, као послушни народи.
Народ и појединци имају интересе који су изнад свакодневне политике. Њихова заштита је дужност и смисао постојања. Није тачно да су либерализам и западне демократија оперисани од бриге за своје територије, да су измештени у огољени практицизам. У класичном делу либерализма “Поредак слободе” Фредерик Хајек ће рећи да су велике историјске промене покретане осећајем човека да су му чињене неправде. И не виде најбоље они који свој поглед концентришу искључиво на стварност иза угла. “Ништа није плодније дивотама него бити слободан; али ништа није толико мучно као приучавање слободи. Слобода се... обично рађа усред бура, она се с муком успоставља усред грађанских раздора, и тек кад већ остари могу јој се спознати благодети.” Ове Токвилове речи, у нашем случају и као утеха и као претња конформизму. У сваком случају на звуче као лаж или опсена из кокаколијанских рекламних проповеди о најбољем животу и политикантских приповести како ништа осим евроатланских интеграција, па биле оне и на дугом штапу није важно. Тако некако живели су и наши родитељи, а ова законитост неће заобићи ни животе наше деце. У историјској епизоди која се зобе “Косовска битка” (други пут) имамо право и обавезу да учествујемо кроз “мучно приучавање слободи”, ако већ другачије не може. А Бернс, Најс, Цобел, суседи у Загребу и Сарајеву, декомпоновање пресуде која није нашла српски геноцид, новинари који радије држе лекције него да слушају саговорнике, стварање ситуације у којој “наш највећи пријатељ” постаје Карла дел Понте, претње, подметања, бука, бес… Ако останемо при Токвиловој слици, онда је то “рађање усред бура”.
Слободан Рељић
