gost 23146
Buduća legenda
- Poruka
- 46.396
Истерујући случај затамњене српске архиве, Хрвати открили да су њихови политичари патентирали идеју о скривању одговорности државе пред судом у Хагу штитећи Фрању Туђмана
Карле дел Понте Џефри Најс
Колико год то изгледало невероватно, Хашки трибунал тренутно се горе котира у Хрватској и Босни и Херцеговини него у Србији. Драматичан пад угледа суда и његове главне тужитељке Карле дел Понте у босанској и хрватској јавности подударио се са пресудом Међународног суда правде у спору Босне и Херцеговине против Србије: суд је нашао да Београд није крив за геноцид у Сребреници, што је наљутило Босанце, али и уверило Загреб да су шансе да Хрватска добије спор против Србије због наводног геноцида током рата у Хрватској практично покопане.
Окидач за провалу гнева против Дел Понтеове била је изјава бившег Милошевићевог тужиоца Џефрија Најса да је Дел Понтеова, у спрези са Београдом, од Међународног суда правде прикрила неке кључне детаље из српских докумената, а управо су ти детаљи, по Најсу, могли да докажу кривицу Србије за геноцид у Сребреници. Од особе која је била оличење борбе да се правди приведу ратни злочинци (посебно они из редова Срба), Дел Понтеова је одједном, у очима Загреба и Сарајева, постала савезник Србије и особа која, по оцени водитеља сарајевске телевизије Хајат, изједначава злочинце и жртве.
Најс је отишао и даље, оптужујући не само бившу шефовицу већ и оспоравајући кредибилитет самог суда. Гостујући у Београду на позив Хелсиншког одбора Соње Бисерко, Најс је вероватно запрепастио своје београдске домаћине када је, током конференције о транзиционој правди о којој је „Политика” пре две недеље известила, мирно изјавио да је Хашки трибунал „политички” суд који су створили политичари у Уједињеним нацијама и на ком је правним средствима одмеравана Милошевићева политичка одговорност. Процес против Милошевића због тога је назвао „проблематичним”. Тако је практично изрекао исте квалификације које је пред Трибуналом од почетка понављао и Слободан Милошевић, с том разликом што је у оно време Џефри Најс знао да тражи од судија да прекину Милошевићеве „политичке тираде”.
(Бивши тужилац ће се можда поново појавити у овом суду, али у новој улози. Упућени су га видели како улази у затвор у Схевенингену, што је подстакло гласине да се Најс укључује у одбрану хрватског генерала Анте Готовине.)
Хрватски адвокат Анте Нобило, иначе бранилац генерала Тихомира Блашкића пред Хашким трибуналом, стао је у одбрану тужитељке Хашког трибунала. Број Срба којима се суди у Трибуналу, како је рекао, далеко је већи него број Хрвата и Бошњака, што је само по себи довољан аргумент да нема ни говора о томе да је Дел Понтеова наклоњена Београду. И Иво Јосиповић, агент Хрватске пред судом у Хагу, подсетио је гледаоце ХРТ-а да је у Хагу од 160 оптужених чак 150 било српске националности. Уосталом, из процеса Слободану Милошевићу било је више него јасно да Карла дел Понте све чини да се осуди бивши председник Србије тако да је сасвим извесно да ништа не би затајила како би спровела ту своју намеру.
По свему судећи, међутим, нема никакве мистерије око затамњених делова архиве из Србије. Копије тих докумената, без затамњења, круже Сарајевом и Загребом и читане су на телевизијским станицама у суседним државама. Не може се озбиљно говорити о томе да би судије МСП донеле другачију пресуду да су располагале оригиналним верзијама. Највећи део проскрибованих докумената односи се на стенографске забелешке са седница Врховног савета одбране Југославије из којих се види да је Србија планирала да материјално помаже Србе у Хрватској и БиХ. И ништа више од тога.
Уосталом, сам Сакиб Софтић, главни правни заступник БиХ пред Међународним судом правде, каже да у овом тренутку нема никаквих нових доказа који би били довољна основа за ревизију пресуде. Ни та изјава, међутим, није смирила оне који у БиХ и Хрватској и даље тврде да Међународни суд правде није имао сва неопходна документа и да за то подједнаку одговорност сносе Дел Понтеова и Београд.
Хрватску јавност којој је тема број један било српско прећуткивање прошлости непријатно је изненадило сазнање да су њихови политичари то исто чинили чак и чешће и више него њихове колеге из Србије.
У јучерашњем броју загребачког „Јутарњег листа” тврди се да је правило 54 бис Статута Хашког трибунала које омогућава државама да од јавности заштите информације од националне безбедности управо „резултат хрватских напора да заштити документе које је Тужилаштво тражило у предмету Блашкић”. Највећи број таквих докумената са затамњеним деловима, како пише овај лист, достављен је Хашком тужилаштву у Туђманово време. Како је у изјави за „Јутарњи лист”, рекао Анте Нобило, тражио се сваки могући начин да се Хаг онемогући да утврди одговорност министра одбране Гојка Шушка и покојног председника Фрање Туђмана за оно што се догодило у БиХ. „Смисао је био избегавање казнене одговорности наших кључних политичара. Искрено речено, Хрватска је скривала своју улогу у БиХ, и то нисмо радили из љубави према међународном праву”, каже Нобило.
Колико год то изгледало невероватно, Хашки трибунал тренутно се горе котира у Хрватској и Босни и Херцеговини него у Србији. Драматичан пад угледа суда и његове главне тужитељке Карле дел Понте у босанској и хрватској јавности подударио се са пресудом Међународног суда правде у спору Босне и Херцеговине против Србије: суд је нашао да Београд није крив за геноцид у Сребреници, што је наљутило Босанце, али и уверило Загреб да су шансе да Хрватска добије спор против Србије због наводног геноцида током рата у Хрватској практично покопане.
Окидач за провалу гнева против Дел Понтеове била је изјава бившег Милошевићевог тужиоца Џефрија Најса да је Дел Понтеова, у спрези са Београдом, од Међународног суда правде прикрила неке кључне детаље из српских докумената, а управо су ти детаљи, по Најсу, могли да докажу кривицу Србије за геноцид у Сребреници. Од особе која је била оличење борбе да се правди приведу ратни злочинци (посебно они из редова Срба), Дел Понтеова је одједном, у очима Загреба и Сарајева, постала савезник Србије и особа која, по оцени водитеља сарајевске телевизије Хајат, изједначава злочинце и жртве.
Најс је отишао и даље, оптужујући не само бившу шефовицу већ и оспоравајући кредибилитет самог суда. Гостујући у Београду на позив Хелсиншког одбора Соње Бисерко, Најс је вероватно запрепастио своје београдске домаћине када је, током конференције о транзиционој правди о којој је „Политика” пре две недеље известила, мирно изјавио да је Хашки трибунал „политички” суд који су створили политичари у Уједињеним нацијама и на ком је правним средствима одмеравана Милошевићева политичка одговорност. Процес против Милошевића због тога је назвао „проблематичним”. Тако је практично изрекао исте квалификације које је пред Трибуналом од почетка понављао и Слободан Милошевић, с том разликом што је у оно време Џефри Најс знао да тражи од судија да прекину Милошевићеве „политичке тираде”.
(Бивши тужилац ће се можда поново појавити у овом суду, али у новој улози. Упућени су га видели како улази у затвор у Схевенингену, што је подстакло гласине да се Најс укључује у одбрану хрватског генерала Анте Готовине.)
Хрватски адвокат Анте Нобило, иначе бранилац генерала Тихомира Блашкића пред Хашким трибуналом, стао је у одбрану тужитељке Хашког трибунала. Број Срба којима се суди у Трибуналу, како је рекао, далеко је већи него број Хрвата и Бошњака, што је само по себи довољан аргумент да нема ни говора о томе да је Дел Понтеова наклоњена Београду. И Иво Јосиповић, агент Хрватске пред судом у Хагу, подсетио је гледаоце ХРТ-а да је у Хагу од 160 оптужених чак 150 било српске националности. Уосталом, из процеса Слободану Милошевићу било је више него јасно да Карла дел Понте све чини да се осуди бивши председник Србије тако да је сасвим извесно да ништа не би затајила како би спровела ту своју намеру.
По свему судећи, међутим, нема никакве мистерије око затамњених делова архиве из Србије. Копије тих докумената, без затамњења, круже Сарајевом и Загребом и читане су на телевизијским станицама у суседним државама. Не може се озбиљно говорити о томе да би судије МСП донеле другачију пресуду да су располагале оригиналним верзијама. Највећи део проскрибованих докумената односи се на стенографске забелешке са седница Врховног савета одбране Југославије из којих се види да је Србија планирала да материјално помаже Србе у Хрватској и БиХ. И ништа више од тога.
Уосталом, сам Сакиб Софтић, главни правни заступник БиХ пред Међународним судом правде, каже да у овом тренутку нема никаквих нових доказа који би били довољна основа за ревизију пресуде. Ни та изјава, међутим, није смирила оне који у БиХ и Хрватској и даље тврде да Међународни суд правде није имао сва неопходна документа и да за то подједнаку одговорност сносе Дел Понтеова и Београд.
Хрватску јавност којој је тема број један било српско прећуткивање прошлости непријатно је изненадило сазнање да су њихови политичари то исто чинили чак и чешће и више него њихове колеге из Србије.
У јучерашњем броју загребачког „Јутарњег листа” тврди се да је правило 54 бис Статута Хашког трибунала које омогућава државама да од јавности заштите информације од националне безбедности управо „резултат хрватских напора да заштити документе које је Тужилаштво тражило у предмету Блашкић”. Највећи број таквих докумената са затамњеним деловима, како пише овај лист, достављен је Хашком тужилаштву у Туђманово време. Како је у изјави за „Јутарњи лист”, рекао Анте Нобило, тражио се сваки могући начин да се Хаг онемогући да утврди одговорност министра одбране Гојка Шушка и покојног председника Фрање Туђмана за оно што се догодило у БиХ. „Смисао је био избегавање казнене одговорности наших кључних политичара. Искрено речено, Хрватска је скривала своју улогу у БиХ, и то нисмо радили из љубави према међународном праву”, каже Нобило.
Или смо постали параноични после ових петнаест година,па не умемо да разликујемо савезнике од непријатеља?
....Hrvati su dobili drzavu i treba da budu zadovoljni 8-) .....
...
