Шип­та­ри су плит­ко „на­са­ђе­ни” на све­тој срп­ској земљи

Sorab1

Primećen član
Banovan
Poruka
587
Раз­го­вор са Мир­ком Чу­пи­Ћем, пу­бли­ци­стом

Шип­та­ри су плит­ко „на­са­ђе­ни” на све­тој срп­ској земљи

• Сва­ко про­мо­ви­са­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва и Ме­то­хи­је тим пре је бе­сми­сле­но ка­да се зна да шип­та­ри не­ма­ју ни је­дан спо­ме­ник ма­те­ри­јал­не и ду­хов­не кул­ту­ре ста­ри­је од 50 го­ди­на но­ви­јег ве­ка

По­зна­ти ко­смет­ски но­ви­нар и пу­бли­ци­ста Мир­ко Чу­пић, из При­шти­не, не­дав­но је об­ја­вио књи­гу „Оте­та зе­мља”, у из­да­њу „Но­ли­та”, ко­ја пред­ста­вља пр­ву ком­плет­ну књи­гу о зло­чи­ни­ма над Ср­би­ма, њи­хо­вом про­го­ну, ар­на­у­ће­њу, али и от­по­ру Ср­ба да оста­ну и оп­ста­ну на сво­јим ис­кон­ским ог­њи­шти­ма. Тим по­во­дом раз­го­ва­ра­ли смо са ау­то­ром књи­ге, ко­ја пред­ста­вља сво­је­вр­сно све­до­чан­ство о дра­ма­тич­ним зби­ва­њи­ма то­ком ви­ше ве­ко­ва на про­сто­ри­ма ста­ре Ср­би­је.

• Го­спо­ди­не Чу­пи­ћу, го­ди­на­ма сте ис­тра­жи­ва­ли зло­чи­не ко­смет­ских Ал­ба­на­ца над Ср­би­ма, ка­да су ти зло­чи­ни от­по­че­ли и шта их је под­сти­ца­ло?

– Зло­чи­ни над Ср­би­ма на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји тра­ју, прак­тич­но, од рас­па­да моћ­ног не­ма­њић­ког цар­ства, ка­да је срп­ска др­жа­ва, пу­на сја­ја и из­о­би­ља, на­кон ко­сов­ске бит­ке, до­па­ла у те­шко роп­ство ото­ман­ске им­пе­ри­је. Тур­ске па­ше и су­ба­ше за­ве­ле су те­рор над Ср­би­ма ка­кав је био не­појм­љив људ­ском уму, па су оја­ђе­ни и по­ни­же­ни су­жњи по­тра­жи­ли спас у се­о­ба­ма „ис­под са­бље тур­ске”.

У ис­пра­жње­не про­сто­ре ста­ре Ср­би­је и ју­жне Ср­би­је (про­стор да­на­шње Ма­ке­до­ни­је), под за­шти­том Тур­ске, си­ла­зи­ли су низ пла­нин­ске ви­со­ве у пи­то­му Ме­то­хи­ју сто­ча­ри из Љу­ме и Ма­ле­си­је у Ал­ба­ни­ји и по­ди­за­ли сво­је ка­ту­не на ту­ђој, оте­тој зе­мљи.

При­до­шли Ар­ба­на­си, под­сти­ца­ни и по­др­жа­ва­ни од тур­ских вла­сти, за­ве­ли су још цр­њи те­рор, над пре­о­ста­лом срп­ском ра­јом. Би­ло је то по­чет­ком се­дам­на­е­стог ве­ка, тач­ни­је по­сле дру­ге се­о­бе Ср­ба 1737. го­ди­не, што зна­чи пре 270 го­ди­на, ко­ли­ко је про­те­кло од ма­сов­ни­јег по­хо­да Ар­ба­на­са на на­пу­ште­не срп­ске ба­шти­не. Тур­ци су Ар­ба­на­си­ма пре­пу­сти­ли срп­ску ра­ју на ми­лост и не­ми­лост, а ка­да јој је до­го­ре­ло до но­ка­та, ка­да се из јед­не ко­же ни­је мо­гло у дру­гу, чак су се жа­ли­ли и тур­ском сул­та­ну. По­мо­ћи ни­је би­ло.

Ср­би су тла­че­ни до те ме­ре да су им Ар­ба­на­си оти­ма­ли же­не и де­вој­ке али и ви­ђе­ни­је мла­ди­ће, уда­ва­ли их и же­ни­ли, а че­сто про­да­ва­ли као ро­бље у Егип­ту и ко зна где све?

Је­ди­ни спас од те­ро­ра би­ло је ар­на­у­ће­ње срп­ског жи­вља, ко­је је то­ком 18. па до по­чет­ка 19. ве­ка има­ло по­губ­не раз­ме­ре. Љу­ди су при­вре­ме­но пре­ла­зи­ли у ислам, на­да­ју­ћи се бо­љим вре­ме­ни­ма и по­врат­ку у сво­ју ста­ру ве­ру, али та вре­ме­на ни­ка­да ни­су до­шла. Та­ко су од Ср­ба на­ста­ли Ар­на­у­ти и они су, кра­јем 19. ве­ка, чи­ни­ли две тре­ћи­не шип­тар­ског жи­вља. Ина­че, због вас и ва­ших чи­та­ла­ца, мо­рам вам ре­ћи да је пра­ви на­зив Ар­ба­на­са и Ар­на­у­та-Шип­та­ри, ка­ко се са­ми и да­нас осло­вља­ва­ју, јер у шип­тар­ском је­зи­ку не по­сто­ји реч Ал­ба­нац, ни­ти при­де­ви из­ве­де­ни од те ре­чи.
Ово уручити цобелу, да научи то што је морао знати када се и прихватио да буде амбасадор у Србији.
 

Back
Top