Разговор са Мирком ЧупиЋем, публицистом
Шиптари су плитко „насађени” на светој српској земљи
• Свако промовисање независности Косова и Метохије тим пре је бесмислено када се зна да шиптари немају ни један споменик материјалне и духовне културе старије од 50 година новијег века
Познати косметски новинар и публициста Мирко Чупић, из Приштине, недавно је објавио књигу „Отета земља”, у издању „Нолита”, која представља прву комплетну књигу о злочинима над Србима, њиховом прогону, арнаућењу, али и отпору Срба да остану и опстану на својим исконским огњиштима. Тим поводом разговарали смо са аутором књиге, која представља својеврсно сведочанство о драматичним збивањима током више векова на просторима старе Србије.
• Господине Чупићу, годинама сте истраживали злочине косметских Албанаца над Србима, када су ти злочини отпочели и шта их је подстицало?
– Злочини над Србима на Косову и Метохији трају, практично, од распада моћног немањићког царства, када је српска држава, пуна сјаја и изобиља, након косовске битке, допала у тешко ропство отоманске империје. Турске паше и субаше завеле су терор над Србима какав је био непојмљив људском уму, па су ојађени и понижени сужњи потражили спас у сеобама „испод сабље турске”.
У испражњене просторе старе Србије и јужне Србије (простор данашње Македоније), под заштитом Турске, силазили су низ планинске висове у питому Метохију сточари из Љуме и Малесије у Албанији и подизали своје катуне на туђој, отетој земљи.
Придошли Арбанаси, подстицани и подржавани од турских власти, завели су још црњи терор, над преосталом српском рајом. Било је то почетком седамнаестог века, тачније после друге сеобе Срба 1737. године, што значи пре 270 година, колико је протекло од масовнијег похода Арбанаса на напуштене српске баштине. Турци су Арбанасима препустили српску рају на милост и немилост, а када јој је догорело до ноката, када се из једне коже није могло у другу, чак су се жалили и турском султану. Помоћи није било.
Срби су тлачени до те мере да су им Арбанаси отимали жене и девојке али и виђеније младиће, удавали их и женили, а често продавали као робље у Египту и ко зна где све?
Једини спас од терора било је арнаућење српског живља, које је током 18. па до почетка 19. века имало погубне размере. Људи су привремено прелазили у ислам, надајући се бољим временима и повратку у своју стару веру, али та времена никада нису дошла. Тако су од Срба настали Арнаути и они су, крајем 19. века, чинили две трећине шиптарског живља. Иначе, због вас и ваших читалаца, морам вам рећи да је прави назив Арбанаса и Арнаута-Шиптари, како се сами и данас ословљавају, јер у шиптарском језику не постоји реч Албанац, нити придеви изведени од те речи.