Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Европа прети: ако Србија не одустане од Косова, врата Уније могу бити затворена. Да ли је Србија припремљена за такав сценарио? Има ли резервни план и шта ће учинити партије које као једину платформу имају евроатланске интеграције.
Странке које треба да формирају владу протекле недеље су обавештене да од онога због чега би требало да се саставе нема ништа. Наиме, њихове екселенције, амбасадори САД и Велике Британије, Мајкл Полт и Стивен Водсворт, изволеле су да обиђу поједине српске медије и да Србима дипломатски саопште да ће на улазак у Европску унију причекати све док не признају независно Косово.
Дакле, Америка и Британије прво су подржале Србију у намери да донесе нови, демократски, Устав, онда су подржале странке чија је кључна реч у кампањи била: Европа; да би их сад ставили пред избор: или једно или друго. Или кршите Устав који сте управо донели или ништа од Европе.
Како је, не само у прошлој изборној кампањи, него у протеклих шест година, „европска будућност“ била једини циљ Србије, шта радити сада када Европа мора, а живот не може да чека.
Службено, европске интеграције Србије нису повезиване са решењем косовског питања и претње амбасадора САД и Британије, које не представљају ЕУ, могу се разумети као осионост земаља које су предводиле НАТО-акцију против Србије 1999. године. Међутим, Оли Рен, комесар ЕУ за проширење, и Хавијер Солана, званичник ЕУ задужен за спољну политику и безбедност, иако много блажи у својим изјавама према Србији, тако су загризли за Ахтисаријев план да се лако може десити да „ломљење Србије“ постане приоритет у коме ће сва средства бити дозвољена.
Принцип да Срби нису довољно кажњени и да према њима не треба имати нарочитих обзира и даље је доминирајући принцип великих сила а пред затварање врата Европске уније – Србија изгледа нема никакав алтернативни план, Уосталом, толике године су нас убеђивали да Европа нема алтернативу.
У складу са размишљањима да је свака прича о алтернативном плану израз еврофобије и да је то повратак у период Слободана Милошевића, ни у нашој јавности се много не говори о „ваневропској перспективи“ Србије. Економиста Светске банке Бранко Милановић први је у српској јавности покренуо питање неопходности развоја државне стратегије за случај да Србија остане ван ЕУ, након чега је у неким либералним круговима означен како се залаже за „одустајање од европских интеграција“.
„Не можемо посматрати само себе и оно што бисмо ми желели да урадимо без обзира на спољне околности. За нас би било врло значајно и добро да уђемо у Унију. Али, уколико нема изгледа да у догледној будућности постанемо члан, онда морамо да размислимо о алтернативама“, написао је Милановић.
Радмила Накарада, професор на Факултету политичких наука, каже да иако је ЕУ тежња и циљ, „план Б“ морао да постоји све време. „Не можемо живети у вакууму. Препреке и препоне се подижу, и с обзиром на временску динамику, извесније је да ћемо у ЕУ ући за десет или 15 година него сутра и у складу са тим морамо да се понашамо.“
Наравно, постоје и могућности да дође до политичке вратоломије и да Србија буде примљена у ЕУ заједно са Хрватском, што би за нас представљало неки компензацију за Косово или већ који примљени шамар. Ипак, подаци „Евробарометра“ показују изразито јаку негативну опредељеност европских грађана према даљем проширењу Уније, а последњи на листи пожељних кандидата су Србија и Турска.
Професорка Накарада каже да то што се налазимо на самом дну листе пожељности показује да је и даље врло јак негативни стереотип о Србији и због тога „план Б“ мора да представља изразито умну дијагнозу властитог друштва, положаја и један врло креативан однос према сопственим проблемима“.
Природна релација са остатком света, са Русијом са којом смо могли да остваримо повољне трговинске споразуме као и са све јачим земљама Азије, које смо не тако давно предводили у Покрету несврстаних, после петооктобарских промена се изгубила. Србија се, оптерећена Милошевићевим наслеђем, оријентисала искључиво на земље Европске уније.
Заправо, политика условљавања и оптуживања, довела је нашу земљу у позицију да изгуби идеју како има право на визију, на креативност. А баш државе које нису са безграничним поверењем примале постулате неолиберализма и „Вашинготнског консензуса“, по правилу су постизале знатно повољније резултате.
Најближи нам је пример Словенија. Словенци су избегли читав низ економских налога што се тиче ритма и тока приватизације и сада су економски најјача држава у региону. И велики број азијских земаља је поставио однос државе и економије другачије него је прописано „Вашингтонским консензусом“ и данас се оне називају „азијским тигровима“.
Са упереним прстом кривице у њу, Србија се определила за политику да сама не тражи одговоре већ да спроводи оно што се од ње тражи. „Ми смо прихватили визионарску инфериорност, прихватили смо да немамо право да мислимо, већ само да спроводимо шта нам се каже. А неопходно је мислити, ако размишљамо о свом друштву то не значи да ћемо изаћи на неку другу обалу од оне којој тежимо“, каже Радмила Накарада.
Странке које треба да формирају владу протекле недеље су обавештене да од онога због чега би требало да се саставе нема ништа. Наиме, њихове екселенције, амбасадори САД и Велике Британије, Мајкл Полт и Стивен Водсворт, изволеле су да обиђу поједине српске медије и да Србима дипломатски саопште да ће на улазак у Европску унију причекати све док не признају независно Косово.
Дакле, Америка и Британије прво су подржале Србију у намери да донесе нови, демократски, Устав, онда су подржале странке чија је кључна реч у кампањи била: Европа; да би их сад ставили пред избор: или једно или друго. Или кршите Устав који сте управо донели или ништа од Европе.
Како је, не само у прошлој изборној кампањи, него у протеклих шест година, „европска будућност“ била једини циљ Србије, шта радити сада када Европа мора, а живот не може да чека.
Службено, европске интеграције Србије нису повезиване са решењем косовског питања и претње амбасадора САД и Британије, које не представљају ЕУ, могу се разумети као осионост земаља које су предводиле НАТО-акцију против Србије 1999. године. Међутим, Оли Рен, комесар ЕУ за проширење, и Хавијер Солана, званичник ЕУ задужен за спољну политику и безбедност, иако много блажи у својим изјавама према Србији, тако су загризли за Ахтисаријев план да се лако може десити да „ломљење Србије“ постане приоритет у коме ће сва средства бити дозвољена.
Принцип да Срби нису довољно кажњени и да према њима не треба имати нарочитих обзира и даље је доминирајући принцип великих сила а пред затварање врата Европске уније – Србија изгледа нема никакав алтернативни план, Уосталом, толике године су нас убеђивали да Европа нема алтернативу.
У складу са размишљањима да је свака прича о алтернативном плану израз еврофобије и да је то повратак у период Слободана Милошевића, ни у нашој јавности се много не говори о „ваневропској перспективи“ Србије. Економиста Светске банке Бранко Милановић први је у српској јавности покренуо питање неопходности развоја државне стратегије за случај да Србија остане ван ЕУ, након чега је у неким либералним круговима означен како се залаже за „одустајање од европских интеграција“.
„Не можемо посматрати само себе и оно што бисмо ми желели да урадимо без обзира на спољне околности. За нас би било врло значајно и добро да уђемо у Унију. Али, уколико нема изгледа да у догледној будућности постанемо члан, онда морамо да размислимо о алтернативама“, написао је Милановић.
Радмила Накарада, професор на Факултету политичких наука, каже да иако је ЕУ тежња и циљ, „план Б“ морао да постоји све време. „Не можемо живети у вакууму. Препреке и препоне се подижу, и с обзиром на временску динамику, извесније је да ћемо у ЕУ ући за десет или 15 година него сутра и у складу са тим морамо да се понашамо.“
Наравно, постоје и могућности да дође до политичке вратоломије и да Србија буде примљена у ЕУ заједно са Хрватском, што би за нас представљало неки компензацију за Косово или већ који примљени шамар. Ипак, подаци „Евробарометра“ показују изразито јаку негативну опредељеност европских грађана према даљем проширењу Уније, а последњи на листи пожељних кандидата су Србија и Турска.
Професорка Накарада каже да то што се налазимо на самом дну листе пожељности показује да је и даље врло јак негативни стереотип о Србији и због тога „план Б“ мора да представља изразито умну дијагнозу властитог друштва, положаја и један врло креативан однос према сопственим проблемима“.
Природна релација са остатком света, са Русијом са којом смо могли да остваримо повољне трговинске споразуме као и са све јачим земљама Азије, које смо не тако давно предводили у Покрету несврстаних, после петооктобарских промена се изгубила. Србија се, оптерећена Милошевићевим наслеђем, оријентисала искључиво на земље Европске уније.
Заправо, политика условљавања и оптуживања, довела је нашу земљу у позицију да изгуби идеју како има право на визију, на креативност. А баш државе које нису са безграничним поверењем примале постулате неолиберализма и „Вашинготнског консензуса“, по правилу су постизале знатно повољније резултате.
Најближи нам је пример Словенија. Словенци су избегли читав низ економских налога што се тиче ритма и тока приватизације и сада су економски најјача држава у региону. И велики број азијских земаља је поставио однос државе и економије другачије него је прописано „Вашингтонским консензусом“ и данас се оне називају „азијским тигровима“.
Са упереним прстом кривице у њу, Србија се определила за политику да сама не тражи одговоре већ да спроводи оно што се од ње тражи. „Ми смо прихватили визионарску инфериорност, прихватили смо да немамо право да мислимо, већ само да спроводимо шта нам се каже. А неопходно је мислити, ако размишљамо о свом друштву то не значи да ћемо изаћи на неку другу обалу од оне којој тежимо“, каже Радмила Накарада.