Potvrdu kontinuiteta ustaničkog prava sa srpskim srednjim vekom, zabeležio je Jeremija M. Pavlović. Reč je o dvoboju između Karađorđa i kneza Teodosija, koji ima sve elemente srednjovekovnog „božjeg suda“ uzdanija*. Iako sadržaj ovog događaja upućuje da je reč o predanju zasnovanom na osnovu narodnog kazivanja, donosimo njegov opis pre svega zbog značaja ličnosti koje u njemu učestvuju, ali i radi ilustracije iz koje se vidi bogatstvo mašte narodnih pripovedača.
Na izboru vožda u Orašcu, pored Karađorđa i Stanoja Glavaša, bio je kandidovan i knez Teodosije, ali samo od svoje bliže okoline. Po svršenom izboru, narod se razišao sa uverenjem da je Karađorđe vrhovni vođa srpskog naroda. Međutim, Teodosije nije mogao s tim da se pomiri i reši da, naoružan sa svojim ljudima, ode Karađorđu u Topolu i iznudi da mu ustupi vođstvo.
Karađorđe ga lepo dočeka, uveravajući ga da je to što on hoće početak nesloge u vreme kada je Srbima sloga najpotrebnija i izjavi da je spreman da učini sve da on ne bude uzrok nesreći. Zato i on skupi nekoliko svojih ljudi, te svi odoše na jednu poljanicu poviše današnjeg Vrela (bliže varoši). Tu Karađo rđe predloži Teodosiju da između njih bude dvoboj, pa ko posle toga ostane u životu, neka bude vođa. Pošto je Teodosije bio stariji, Karađorđe predloži da on prvi puca. Teodosije pristade. Njegovi i Karađorđevi ljudi se sklone u stranu, kao svedoci. Karađorđe se odmače od Teodosija, odbroja 70 koraka, stade i dade ovome znak da puca. Teodosije opali iz pištolja, ali promaši. Karađorđe uze svoj pištolj u levu ruku i rani Teodosija.**
Neka ovo i nije istinit događaj, ali pokazuje koliko su nemanjićki zakoni duboko urezani u kolektivno pamćenje naroda i postali ono što danas nazivamo običajno pravo. Jer, iako Voždovi savremenici nisu ovako zabeležili sukob dvojice kandidata za srpskog vožda, a ni istoričari mu nisu poklonili pažnju, narodni pripovedač, od koga je Jeremija M. Pavlović zabeležio priču o dvoboju, pripisao je već na početku ustanka Crnom Đorđu osobine koje su krasile srpsko viteštvo, počev od cara Dušana Silnog, koji je 131. članom svog Zakonika odredio: „Na vojsce svade da nest – ako li se svadita dva, da se bijeta, a in nikto od vojnik da im ne pomaže.“***
Da li znamo još neku vest o uzdaniju? Da li su dvoboji u srednjem veku, opisani u narodnoj epici, zasnovani na istorijskim događajima? Znamo li za još koji slučaj dvoboja, bilo u cilju zaštite viteške časti, bilo zarad dokazivanja nadmoći u vojničkim veštinama?
__________________
* Sudski dvoboj
** Jeremija M. Pavlović, Život i običaji narodni u Kragujevačkoj Jasenici u Šumadiji, SEZb, knj. 22, Život i običaji narodni, knj. 12, Beograd 1921
Na izboru vožda u Orašcu, pored Karađorđa i Stanoja Glavaša, bio je kandidovan i knez Teodosije, ali samo od svoje bliže okoline. Po svršenom izboru, narod se razišao sa uverenjem da je Karađorđe vrhovni vođa srpskog naroda. Međutim, Teodosije nije mogao s tim da se pomiri i reši da, naoružan sa svojim ljudima, ode Karađorđu u Topolu i iznudi da mu ustupi vođstvo.
Karađorđe ga lepo dočeka, uveravajući ga da je to što on hoće početak nesloge u vreme kada je Srbima sloga najpotrebnija i izjavi da je spreman da učini sve da on ne bude uzrok nesreći. Zato i on skupi nekoliko svojih ljudi, te svi odoše na jednu poljanicu poviše današnjeg Vrela (bliže varoši). Tu Karađo rđe predloži Teodosiju da između njih bude dvoboj, pa ko posle toga ostane u životu, neka bude vođa. Pošto je Teodosije bio stariji, Karađorđe predloži da on prvi puca. Teodosije pristade. Njegovi i Karađorđevi ljudi se sklone u stranu, kao svedoci. Karađorđe se odmače od Teodosija, odbroja 70 koraka, stade i dade ovome znak da puca. Teodosije opali iz pištolja, ali promaši. Karađorđe uze svoj pištolj u levu ruku i rani Teodosija.**
Neka ovo i nije istinit događaj, ali pokazuje koliko su nemanjićki zakoni duboko urezani u kolektivno pamćenje naroda i postali ono što danas nazivamo običajno pravo. Jer, iako Voždovi savremenici nisu ovako zabeležili sukob dvojice kandidata za srpskog vožda, a ni istoričari mu nisu poklonili pažnju, narodni pripovedač, od koga je Jeremija M. Pavlović zabeležio priču o dvoboju, pripisao je već na početku ustanka Crnom Đorđu osobine koje su krasile srpsko viteštvo, počev od cara Dušana Silnog, koji je 131. članom svog Zakonika odredio: „Na vojsce svade da nest – ako li se svadita dva, da se bijeta, a in nikto od vojnik da im ne pomaže.“***
Da li znamo još neku vest o uzdaniju? Da li su dvoboji u srednjem veku, opisani u narodnoj epici, zasnovani na istorijskim događajima? Znamo li za još koji slučaj dvoboja, bilo u cilju zaštite viteške časti, bilo zarad dokazivanja nadmoći u vojničkim veštinama?
__________________
* Sudski dvoboj
** Jeremija M. Pavlović, Život i običaji narodni u Kragujevačkoj Jasenici u Šumadiji, SEZb, knj. 22, Život i običaji narodni, knj. 12, Beograd 1921
