EpOx_
Domaćin
- Poruka
- 3.506
neka se prica da su hajduci pomagali narod tako sto su od "losih"uzimali novac itd i delili narodu.meni se vise cini da su oni uzimali iz svojih koristi.
-
- Popularno:
- Papuče sa bodljama
- Zbog čega je samoubistvo neoprostivo?
- Umro Mile Ćulibrk, legenda Beograda...
- Sledeća Kurtijeva faza će proterati na...
- Da li se napinjete u WC-u do te mere da...
- Koja su jaja najtvrđa?
- Na danasnji dan NATO pakt je pocinio...
- Iranski predsednik: Ako bi Izrael napao...
- Masovna hapsenja i premlacivanja...
- Recept za dobar brak.
Hajduci-junaci ili lopovi.
- Začetnik teme EpOx_
- Datum pokretanja
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
U početku jesu otimali od naroda za svoje lične koristi. Sa Starinom Novakom petljao je razvratni sin despota Djurdja.
dadel
Aktivan član
- Poruka
- 1.421
To je zavisilo od harambase ako je on bio za zastitu naroda i njegovi hajduci su to postovali. Zar nisu za prvi ustanak predlagali hajduka Stanoja Glavasa za vodju ustanka ? Da je toliko pljackao narod ne bi ga predlagali za vodju ?Nije li vecina hajduka presla u Zekine "golace " ? Tacno bilo je i pljackasa koji nisu birali koga pljackaju. Recimo crna mrlja na hajduk Stanku je sto je zarobio kneza Ivu od Semberije i za njega trazio otkup. Nisu li Uskoci ucestvovali u ugusenju seoske bune pod Matijom Gupcem. U dugoj istoriji svakome se desi da omane i pravi greske tako da ni hajduci nisu bas bili svetci ali su vise dobra nego zla doneli sirotinji.
Ako su nastupali kao pojedinci Babeic- Gligorijevic itd mogli su samostalno odlucivati - u grupi je
harambasa imao glavnu rec ali se sa drustvom dogovarao.Svirepo su kaznjavani ali su se zato i svirepo obracunavali sa izdajicama. Zasto bi pljackali narod sta su od sirote raje mogli izvuci i ako su ponekad uzimali mozda su bili prinudjeni da bi preziveli.
Ako su nastupali kao pojedinci Babeic- Gligorijevic itd mogli su samostalno odlucivati - u grupi je
harambasa imao glavnu rec ali se sa drustvom dogovarao.Svirepo su kaznjavani ali su se zato i svirepo obracunavali sa izdajicama. Zasto bi pljackali narod sta su od sirote raje mogli izvuci i ako su ponekad uzimali mozda su bili prinudjeni da bi preziveli.
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
Dadel, zanemario si periode. Likovi koje si spomenuo živeli su mnogo kasnije.
Hellen
Buduća legenda
- Poruka
- 29.970
dadel
Aktivan član
- Poruka
- 1.421
Pa da pocnemo onda od Nemanjica ili cemo od kamenog doba ? 
vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
Хајдуци су настали против Турака у осмаилском царству на Балкану, а Ускоци су истовремено настали али на слободним пределима Балкана и они су ускакали у осмаилску територију и пљачкали, крали и понекад и убијали у самоодбрани, а били су потпомагани од Аустро-Угарске на тај начин што су им дозвољавали да све украдено или опљачкано слободно продају на слободној територији без плаћања пореза, или казни за пљачку, крађу и убиства на осмаилским пределима. А било је и ускока који су скупа са пиратима, које је подржавала Венеција, такођер учествовали у нападима са Јадрана и Неретљанцима, тако да је то обимна историја са свим романтизмом као и гусари на морима. Има лепих стихова о томе, као они о старцу Вујадину и Три хајдука, поред многих других. Било би лепо због сећања на њих поставити овде што више, а нарочито оних са племенитим делима.
EpOx_
Domaćin
- Poruka
- 3.506
a koji su bili oni da pljackaju narod?nebitni srbe,turke itd?
vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
У то време није било народа, него раја, спахије и Турци, а они су пљачкали спахије и Турке, штета што их и данас нема да пљачкају пљачкаше.
Ajd ponovi pitanje? Ovo ti se ič ne razume?EpOx:
Ako misliš na one "koji su bili da pljačkaju narod", evo jednog.
Avanture cuvenog homoljskog hajduka Ivana Babejica pretocene u knjigu
Robin Hud iz Homolja
Ostalo je u ovom kraju Srbije verovanje da je hajduk otimao od bogatih i pomagao sirotinju. Ima i suprotnih verovanja Jedni kažu da je bio srpski Robin Hud, oduzimao je zlato od bogatih i davao ga sirotinji. Drugi vele da je bio bez srca i duše i da veceg i zloglasnijeg hajduka od njega nije bilo u Homolju od kada je sveta, a treci su skloni da veruju da je istina negde izmedu.
Da nije bilo publiciste Voje Marjanovica iz Kuceva i njegove knjige "Gorski car" (doživela i trece dopunjeno izdanje i proglašena lokalnim bestselerom) cuveni homoljski hajduk Ivan Babejic, roden u selu Laznica kod Žagubice, bio bi verovatno do sada zaboravljen. Ovako, lik i (ne)delo legendarnog hajduckog "poglavice" u ovom delu Srbije ostaje za vek -vekova da se pripoveda Izmecu mita i legende linija je tanka.
Ko je zaista bio Ivan Babejic?
Pisana dokumenta pokazuju da se najpoznatiji hajduk u Kraljevini Jugoslaviji rodio 1896. godine od oca Nikole i majke Žarke. Seoska vracara, po nuždi i potrebi "babica" Aleksija, kada je porodila krupno muško dete, visoko ga je podigla i uzviknula: - Bice prava 'ajducina!
Babejicevi potomci
Ivan Babejic zvanicno nema direktnih krvnih potomaka, ali se u Homolju i danas smatra da ih ima na desetine, jer je imao nebrojano mnogo ljubavnica, skoro u svakom selu po jednu, a one su kao zmija noge krile da im je napravio dete. Tako i bi.
Iako je u osnovnoj školi bio miran i povucen dak, ratovao je u srpskoj vojci 1915. godine u ratu protiv Bugara, u Petom prekobrojnom puku. Pre njegovog povratka s fronta u Laznicu je stigao vojni raspis da je poginuo!? I ne samo to, porodica Babejic je organizovala i sahranu. A za to vreme, Ivan je nekoliko meseci boravio u selu Bojniku kod svoje novoosvojene ljubavnice Zdenke.
Uspeo je u kratkom periodu da ubije i dvojicu seoskih komandanata. Dok je on vodio strasnu ljubav sa Zdenkom, po starovlaškom, u prazan kovceg stavljena je odeca i druge stvari "pokojnika" za koga nisu znali da je ostao živ, a poboden je i krst sa imenom Ivan Babejic, 1896-1915. Kad se jednog dana srpski vojnik Babejic pojavio u selu, ljudi nisu mogli da veruju svojim ocima da je to on glavom i bradom, da li je prividenje ili stvarnost.
U kuci je nastalo slavlje. Medutim, Bugari ga uskoro opet hvataju i odvode na Ðavolje ostrvo u Crnom moru odakle je u leto 1917. uspeo da pobegne. Vrativši se u Homolje nije otišao u rodno selo nego se odmetnuo u šumu okupivši družinu.
Njegovu ženu Anu internirali su Bugari u logor, a sina je predao na cuvanje porodici Babic u Laznici, u kojoj je dete posle nekoliko godina umrlo tako da je Ivan do kraja života ostao bez naslednika.
O ubistvu Babejicev leš bio je težak više od stotinu kilograma, žandarmi su ga izložili u centru Cuprije da bi ga svet video. Za Babejicevo ubistvo njegov ubica Miša Ilic dobio je nagradu od 15 hiljada dinara od Ministarstva unutrašnjih dela, a njegovu kucu mesecima je cuvalo šest žandara jer se plašio osvete Babejicevih jataka. U Cupriji je Ilic od tih para kupio veliku i prostranu kucu.
U Marjanovicevoj knjizi se navodi da je Ivan Babejic hajdukovao punih 18 godina i samo je njegova glava bila ucenjena na 150.000 dinara što je u ono vreme bilo neverovatno bogatstvo. Za tih 18 godina, istina, nijedno ubistvo mu se objektivno ne može prepisati, jer nema dokaza, iako su mu mnogi stavljali na dušu desetine u to vreme ubijenih videnijih bogataša u istocnoj Srbiji. Niko nije uspeo da dokaže Ivanovu stvarnu vezu sa tim ubistvima. A ni Babejic nije mogao mirne glave da dozvoli da mu "prljaju ime", svetio se takvima i nije imao prema njima nimalo milosti. Ni prema dugogodišnjim jatacima - veli publicista Marjanovic koji je godinama prikupljao sacuvane lokalne price i usmene legende o cuvenom hajduku, nije imao milosti.
Uvek se pridržavao svog pravila: "Jatak se mora dobro platiti, ali samo nekoliko godina". A da cudo bude vece, najverniji i najbolji Babejicevi jataci bile su žene. Sve su bile Vlahinje i sve su bile njegove ljubavnice. Za takvu vernost bogato su nagradivane, i u dukatima i u "naturi", u postelji.
Bogate seljake i trgovce Babejic je godinama obaveštavao da mu pošalju pare i tacno je znao ko koliko dukata ima i ako bi ga poslušali, nije ih dirao, a malo ko se usudivao da ga ne posluša. Veliki deo plena delio je siromašnim seljacima. Seljaci su zauzvrat o njemu stvarali lepu legendu i širili je po selima planinskog i misticnog Homolja. Babejic je, kažu neki izvori, imao prijatelje i medu sreskim nacelnicima u tadašnjoj Žagubici, Petrovcu na Mlavi, Požarevcu, Cupriji, Jagodini…
Voleo je da im šalje svoje fotografije sa lepim ženama i cestitkama i obaveznom posvetom. A voleo je i da ih nasamari, obucen u uniformu žandarmerijskog majora, ostavljajuci svoju posetnicu na njihovom stolu. Proveren je podatak da je celu noc prespavao u žandarmerijskoj stanici u Brestovackoj banji.
U Beogradu je rucavao po najpoznatijim kafanama ostavljajuci im ispod tanjira svoje inicijale. - Novinari toga vremena predstavljali su ga kao obicnog ubicu i pljackaša koji je na kraju i dolijao godine 1931. u kuci svog vernog jataka Miše Ilica u selu Paljene kraj Cuprije, gde ga je bogati domacin i ubio, pucajuci u Babejica kroz prozor, iz unapred pripremljene zasede - dodaje Marjanovic.
Da je bio samo pljackaš, bio bi lako i brzo zaboravljen, a prica o njemu danas ne bi imala nikakvog smisla. Ipak, i dan danas, na svadbama i zavetinama u Homolju pevaju se pesme o Babejicu, njegovoj dobroti i hrabrosti. Nigde se ne pominje nijedan zlocin. Ako i ne poverujemo da je svesno stvarao mit o sebi, tada je mit stvoren sam od sebe, u šta je mnogo teže poverovati.
(*ttp://www.melnica.com/)
Avanture cuvenog homoljskog hajduka Ivana Babejica pretocene u knjigu
Robin Hud iz Homolja
Ostalo je u ovom kraju Srbije verovanje da je hajduk otimao od bogatih i pomagao sirotinju. Ima i suprotnih verovanja Jedni kažu da je bio srpski Robin Hud, oduzimao je zlato od bogatih i davao ga sirotinji. Drugi vele da je bio bez srca i duše i da veceg i zloglasnijeg hajduka od njega nije bilo u Homolju od kada je sveta, a treci su skloni da veruju da je istina negde izmedu.
Da nije bilo publiciste Voje Marjanovica iz Kuceva i njegove knjige "Gorski car" (doživela i trece dopunjeno izdanje i proglašena lokalnim bestselerom) cuveni homoljski hajduk Ivan Babejic, roden u selu Laznica kod Žagubice, bio bi verovatno do sada zaboravljen. Ovako, lik i (ne)delo legendarnog hajduckog "poglavice" u ovom delu Srbije ostaje za vek -vekova da se pripoveda Izmecu mita i legende linija je tanka.
Ko je zaista bio Ivan Babejic?
Pisana dokumenta pokazuju da se najpoznatiji hajduk u Kraljevini Jugoslaviji rodio 1896. godine od oca Nikole i majke Žarke. Seoska vracara, po nuždi i potrebi "babica" Aleksija, kada je porodila krupno muško dete, visoko ga je podigla i uzviknula: - Bice prava 'ajducina!
Babejicevi potomci
Ivan Babejic zvanicno nema direktnih krvnih potomaka, ali se u Homolju i danas smatra da ih ima na desetine, jer je imao nebrojano mnogo ljubavnica, skoro u svakom selu po jednu, a one su kao zmija noge krile da im je napravio dete. Tako i bi.
Iako je u osnovnoj školi bio miran i povucen dak, ratovao je u srpskoj vojci 1915. godine u ratu protiv Bugara, u Petom prekobrojnom puku. Pre njegovog povratka s fronta u Laznicu je stigao vojni raspis da je poginuo!? I ne samo to, porodica Babejic je organizovala i sahranu. A za to vreme, Ivan je nekoliko meseci boravio u selu Bojniku kod svoje novoosvojene ljubavnice Zdenke.
Uspeo je u kratkom periodu da ubije i dvojicu seoskih komandanata. Dok je on vodio strasnu ljubav sa Zdenkom, po starovlaškom, u prazan kovceg stavljena je odeca i druge stvari "pokojnika" za koga nisu znali da je ostao živ, a poboden je i krst sa imenom Ivan Babejic, 1896-1915. Kad se jednog dana srpski vojnik Babejic pojavio u selu, ljudi nisu mogli da veruju svojim ocima da je to on glavom i bradom, da li je prividenje ili stvarnost.
U kuci je nastalo slavlje. Medutim, Bugari ga uskoro opet hvataju i odvode na Ðavolje ostrvo u Crnom moru odakle je u leto 1917. uspeo da pobegne. Vrativši se u Homolje nije otišao u rodno selo nego se odmetnuo u šumu okupivši družinu.
Njegovu ženu Anu internirali su Bugari u logor, a sina je predao na cuvanje porodici Babic u Laznici, u kojoj je dete posle nekoliko godina umrlo tako da je Ivan do kraja života ostao bez naslednika.
O ubistvu Babejicev leš bio je težak više od stotinu kilograma, žandarmi su ga izložili u centru Cuprije da bi ga svet video. Za Babejicevo ubistvo njegov ubica Miša Ilic dobio je nagradu od 15 hiljada dinara od Ministarstva unutrašnjih dela, a njegovu kucu mesecima je cuvalo šest žandara jer se plašio osvete Babejicevih jataka. U Cupriji je Ilic od tih para kupio veliku i prostranu kucu.
U Marjanovicevoj knjizi se navodi da je Ivan Babejic hajdukovao punih 18 godina i samo je njegova glava bila ucenjena na 150.000 dinara što je u ono vreme bilo neverovatno bogatstvo. Za tih 18 godina, istina, nijedno ubistvo mu se objektivno ne može prepisati, jer nema dokaza, iako su mu mnogi stavljali na dušu desetine u to vreme ubijenih videnijih bogataša u istocnoj Srbiji. Niko nije uspeo da dokaže Ivanovu stvarnu vezu sa tim ubistvima. A ni Babejic nije mogao mirne glave da dozvoli da mu "prljaju ime", svetio se takvima i nije imao prema njima nimalo milosti. Ni prema dugogodišnjim jatacima - veli publicista Marjanovic koji je godinama prikupljao sacuvane lokalne price i usmene legende o cuvenom hajduku, nije imao milosti.
Uvek se pridržavao svog pravila: "Jatak se mora dobro platiti, ali samo nekoliko godina". A da cudo bude vece, najverniji i najbolji Babejicevi jataci bile su žene. Sve su bile Vlahinje i sve su bile njegove ljubavnice. Za takvu vernost bogato su nagradivane, i u dukatima i u "naturi", u postelji.
Bogate seljake i trgovce Babejic je godinama obaveštavao da mu pošalju pare i tacno je znao ko koliko dukata ima i ako bi ga poslušali, nije ih dirao, a malo ko se usudivao da ga ne posluša. Veliki deo plena delio je siromašnim seljacima. Seljaci su zauzvrat o njemu stvarali lepu legendu i širili je po selima planinskog i misticnog Homolja. Babejic je, kažu neki izvori, imao prijatelje i medu sreskim nacelnicima u tadašnjoj Žagubici, Petrovcu na Mlavi, Požarevcu, Cupriji, Jagodini…
Voleo je da im šalje svoje fotografije sa lepim ženama i cestitkama i obaveznom posvetom. A voleo je i da ih nasamari, obucen u uniformu žandarmerijskog majora, ostavljajuci svoju posetnicu na njihovom stolu. Proveren je podatak da je celu noc prespavao u žandarmerijskoj stanici u Brestovackoj banji.
U Beogradu je rucavao po najpoznatijim kafanama ostavljajuci im ispod tanjira svoje inicijale. - Novinari toga vremena predstavljali su ga kao obicnog ubicu i pljackaša koji je na kraju i dolijao godine 1931. u kuci svog vernog jataka Miše Ilica u selu Paljene kraj Cuprije, gde ga je bogati domacin i ubio, pucajuci u Babejica kroz prozor, iz unapred pripremljene zasede - dodaje Marjanovic.
Da je bio samo pljackaš, bio bi lako i brzo zaboravljen, a prica o njemu danas ne bi imala nikakvog smisla. Ipak, i dan danas, na svadbama i zavetinama u Homolju pevaju se pesme o Babejicu, njegovoj dobroti i hrabrosti. Nigde se ne pominje nijedan zlocin. Ako i ne poverujemo da je svesno stvarao mit o sebi, tada je mit stvoren sam od sebe, u šta je mnogo teže poverovati.
(*ttp://www.melnica.com/)
Silent Bob
Iskusan
- Poruka
- 6.849
Moji su bili 'ajduci, jel'... uskoci tačnije... gomila bandita i grubijana...
EpOx_
Domaćin
- Poruka
- 3.506
da koji su pljackali narodlj_950:
dadel
Aktivan član
- Poruka
- 1.421
Hej lj_950 !
Licno sam poznavao jednog penzionera iz Ravne Reke koji je u staroj vojsci bio kaplar i prodavao municiju Babejicu. Kaze bili su na nekoj slavi i tu bio neka ljudeskara normalno tamo se pilo i pricalo kad je kaplar posao kuci gazda izasao da ga isprati i kazao mu da je onaj Ljudina bio Babejic i da li bi mogao nesto za njega da nabavi ?Tako su stupili u kontakt ali je prodaja isla preko drugih lica tako da je Babejica video samo par puta, uvek kada se nije nadao, ali on ga isto hvalio. Neznam da li zbog mita ili zbog zarade.
Inace u Homolju nije retkost da Srbi govore Vlaski ovaj matori ga je tecno govorio.
Pozdrav !
Licno sam poznavao jednog penzionera iz Ravne Reke koji je u staroj vojsci bio kaplar i prodavao municiju Babejicu. Kaze bili su na nekoj slavi i tu bio neka ljudeskara normalno tamo se pilo i pricalo kad je kaplar posao kuci gazda izasao da ga isprati i kazao mu da je onaj Ljudina bio Babejic i da li bi mogao nesto za njega da nabavi ?Tako su stupili u kontakt ali je prodaja isla preko drugih lica tako da je Babejica video samo par puta, uvek kada se nije nadao, ali on ga isto hvalio. Neznam da li zbog mita ili zbog zarade.
Inace u Homolju nije retkost da Srbi govore Vlaski ovaj matori ga je tecno govorio.
Pozdrav !
KO JE BIO IVAN BABEJIĆ - KRVAVI GORSKI CAR
• Samo je on hajdukovao punih 18 godina, samo je njegova glava bila ucenjena na tadašnjih
150.000 dinara, samo je o njemu i do dana današnjeg ostala legenda koju je i sam, potpuno
svesno stvarao. Samo je on mogao da ponese, pored svoga, još tri imena: "Gorski car", po
junaku romana Svetolika Rankovića, "Robin Hud", po mitskom škotskom junaku iz Šervudske
šume i "Džon Dilinger", po kralju čikaške mafije.
Ivan Babejić, "kralj Homolja", sam o sebi spevao je stihove:
"Poranila vila sa Homolja / da pronađe najlepšeg junaka /
Luta sama gorskim planinama / i sve traži Babejić Ivana."
Rodila si pravu ajdučinu
Hajdučija u Srbiji vuče korene još iz onih vremena kada su pandur i načelnik bili bog i batina u
svom srezu. To mračno doba siromaštva i neprosvećenosti iznedrilo je mnoge hajduke, ubice
bez griže savesti. Oni su ubijali radi pljačke, ucenjivali i harali godinama, satirući čitave
porodice. Od njihovog opljačkanog blaga najviše koristi imali su jataci, koji su podržavali
hajdučiju. Mnoge seoske kuće obogatile su se od tog krvavog novca i zlata... Za napomenu, ovo
je priča iz Srbije s početka veka.
- Biće to prava 'ajdučina! - uzviknula je seoska vračara i po potrebi babica Aleksija, kada je
porodila muško dete od oca Nikole i majke Žarke u homoljskom selu Laznica, koje se nalazi u
blizini nekadašnjeg sreskog mesta Žagubice. Lokalna vračara nije ni mogla pretpostaviti koliko
će njeno proročanstvo biti tačno.
Tako se 1896. godine rodio potonji najpoznatiji hajduk u Kraljevini Jugoslaviji - Ivan Babejić.
Rastao je u srednje imućnoj stočarskoj porodici i sa osam godina pošao u školu. Mnogo godina
kasnije, njegova učiteljica pričaće kako je Ivan bio tih, miran i povučen dečak natprosečne
inteligencije, koji je mnogo čitao i naročito se zanimao za istoriju i geografiju.
U bugarskoj pozadini
Sa 19 godina, u jesen 1915. godine, kada su Austrougari, Nemci i Bugari napali Srbiju, Ivan
biva mobilisan i posle kraće obuke upućen u Peti prekobrojni puk na bugarski front. U smiraj 9.
novembra, dođe dvoje komita sa zadatkom da odaberu dve desetine, među kojima se našao i
Ivan. Oni su uspeli da bombama ućutkaju top i jedan mitraljez, ali su osim Ivana i jednog od
dvojice komita svi poginuli. Kako nisu mogli da se vrate ka srpskim položajima, povukli su se u
bugarsku pozadinu. Nastavak ove priče, kako tvrde neki Lazničani, pričao je sam Babejić:
- Predložim ja tom Trajku komiti iz Surdulice da krenemo prema Homolju i tamo formiramo
odred za borbu protiv Bugara. Tražio je od mene da mu predam veliki pištolj "štajer" od 9
milimetara i kožnu torbu, koju sam uzeo od jednog mrtvog bugarskog oficira, pa da idem di
'oću. Dabome da nisam 'teo da se trampim, ali je taj Trajko bio velika prznica. Poteže svoj
karabin na men', ali ga preduhitrim. Sručio sam mu nekoliko metaka iz šmajsera u grudi. Tako
je moralo da bude - on ili ja! Skinuo sam mu pun jandžik srebrnog i zlatnog novca i ovaj sat
"DOHU" sa debelim zlatnim lancem i krenuo za Laznicu.
Obaveštenje o nestanku redova Ivana Babejića u Laznicu stiže 16. novembra, a nekoliko dana,
preko Crvenog krsta, stigao je dopis sa dokumentima da je Babejić poginuo i da su ga Bugari
pokopali 12. novembra 1915. godine. Po vlaškim običajima, porodica Babejić je u prazan
kovčeg stavila odeću i druge stvari "pokojnika" i sve to pokopala na seoskom groblju, gde je
stavljen i krst sa natpisom: "Ivan Babejić 1896. + 1915."
Idući skrivenim stazama i bogazama, Babejić je iz Bojnika pošao 13. decembra i posle sedam
dana stigao kući. Sutradan se prijavio opštinskim vlastima, jer su okupacione bugarske vlasti
izdale proglas da svaki povratnik sa fronta odmah preda oružje, municiju i uniformu, pa je
slobodan da se posveti poslu.
Početkom 1916. godine, pod sumnjivim okolnostima, Ivana Babejića hapse Bugari i šalju ga u
logor kod Lom Palanke na Dunavu. Posle neuspelog pokušaja bekstva, Bugari ga premeštaju na
Đavolje ostrvo u Crnom moru. U leto 1917. Ivanu je uspelo da pobegne i posle mnogo
peripetija stigne u Bojnik. Nije se dugo zadržavao, već je odmah krenuo u Homolje.
• Samo je on hajdukovao punih 18 godina, samo je njegova glava bila ucenjena na tadašnjih
150.000 dinara, samo je o njemu i do dana današnjeg ostala legenda koju je i sam, potpuno
svesno stvarao. Samo je on mogao da ponese, pored svoga, još tri imena: "Gorski car", po
junaku romana Svetolika Rankovića, "Robin Hud", po mitskom škotskom junaku iz Šervudske
šume i "Džon Dilinger", po kralju čikaške mafije.
Ivan Babejić, "kralj Homolja", sam o sebi spevao je stihove:
"Poranila vila sa Homolja / da pronađe najlepšeg junaka /
Luta sama gorskim planinama / i sve traži Babejić Ivana."
Rodila si pravu ajdučinu
Hajdučija u Srbiji vuče korene još iz onih vremena kada su pandur i načelnik bili bog i batina u
svom srezu. To mračno doba siromaštva i neprosvećenosti iznedrilo je mnoge hajduke, ubice
bez griže savesti. Oni su ubijali radi pljačke, ucenjivali i harali godinama, satirući čitave
porodice. Od njihovog opljačkanog blaga najviše koristi imali su jataci, koji su podržavali
hajdučiju. Mnoge seoske kuće obogatile su se od tog krvavog novca i zlata... Za napomenu, ovo
je priča iz Srbije s početka veka.
- Biće to prava 'ajdučina! - uzviknula je seoska vračara i po potrebi babica Aleksija, kada je
porodila muško dete od oca Nikole i majke Žarke u homoljskom selu Laznica, koje se nalazi u
blizini nekadašnjeg sreskog mesta Žagubice. Lokalna vračara nije ni mogla pretpostaviti koliko
će njeno proročanstvo biti tačno.
Tako se 1896. godine rodio potonji najpoznatiji hajduk u Kraljevini Jugoslaviji - Ivan Babejić.
Rastao je u srednje imućnoj stočarskoj porodici i sa osam godina pošao u školu. Mnogo godina
kasnije, njegova učiteljica pričaće kako je Ivan bio tih, miran i povučen dečak natprosečne
inteligencije, koji je mnogo čitao i naročito se zanimao za istoriju i geografiju.
U bugarskoj pozadini
Sa 19 godina, u jesen 1915. godine, kada su Austrougari, Nemci i Bugari napali Srbiju, Ivan
biva mobilisan i posle kraće obuke upućen u Peti prekobrojni puk na bugarski front. U smiraj 9.
novembra, dođe dvoje komita sa zadatkom da odaberu dve desetine, među kojima se našao i
Ivan. Oni su uspeli da bombama ućutkaju top i jedan mitraljez, ali su osim Ivana i jednog od
dvojice komita svi poginuli. Kako nisu mogli da se vrate ka srpskim položajima, povukli su se u
bugarsku pozadinu. Nastavak ove priče, kako tvrde neki Lazničani, pričao je sam Babejić:
- Predložim ja tom Trajku komiti iz Surdulice da krenemo prema Homolju i tamo formiramo
odred za borbu protiv Bugara. Tražio je od mene da mu predam veliki pištolj "štajer" od 9
milimetara i kožnu torbu, koju sam uzeo od jednog mrtvog bugarskog oficira, pa da idem di
'oću. Dabome da nisam 'teo da se trampim, ali je taj Trajko bio velika prznica. Poteže svoj
karabin na men', ali ga preduhitrim. Sručio sam mu nekoliko metaka iz šmajsera u grudi. Tako
je moralo da bude - on ili ja! Skinuo sam mu pun jandžik srebrnog i zlatnog novca i ovaj sat
"DOHU" sa debelim zlatnim lancem i krenuo za Laznicu.
Obaveštenje o nestanku redova Ivana Babejića u Laznicu stiže 16. novembra, a nekoliko dana,
preko Crvenog krsta, stigao je dopis sa dokumentima da je Babejić poginuo i da su ga Bugari
pokopali 12. novembra 1915. godine. Po vlaškim običajima, porodica Babejić je u prazan
kovčeg stavila odeću i druge stvari "pokojnika" i sve to pokopala na seoskom groblju, gde je
stavljen i krst sa natpisom: "Ivan Babejić 1896. + 1915."
Idući skrivenim stazama i bogazama, Babejić je iz Bojnika pošao 13. decembra i posle sedam
dana stigao kući. Sutradan se prijavio opštinskim vlastima, jer su okupacione bugarske vlasti
izdale proglas da svaki povratnik sa fronta odmah preda oružje, municiju i uniformu, pa je
slobodan da se posveti poslu.
Početkom 1916. godine, pod sumnjivim okolnostima, Ivana Babejića hapse Bugari i šalju ga u
logor kod Lom Palanke na Dunavu. Posle neuspelog pokušaja bekstva, Bugari ga premeštaju na
Đavolje ostrvo u Crnom moru. U leto 1917. Ivanu je uspelo da pobegne i posle mnogo
peripetija stigne u Bojnik. Nije se dugo zadržavao, već je odmah krenuo u Homolje.
Devojčina sreća
U okolini Varvarina pričalo se kako je, na dan svetog Romana, susreo jednu devojku koja je
pošla na vašar. Bila je lepo obučena i sa niskom dukata oko vrata. Pred njom se odjednom
stvorio Babejić.
- Devojko, zašto nosiš dukate? Zar te nije stra' od hajduka Babejića? - upitao ju je.
- Sve zavisi od sreće. Ako je nemam, neću je imati ni sa dukatima ni bez njih - rekla je i
potrčala da stigne svoje društvo koje joj je odmaklo. Babejić ju je sustigao, raskopčao svoj gunj,
odmakao redenike, iz nedara izvukao nisku dukata i pružio je zaprepašćenoj devojci.
- Vidiš da je nekad sreća sresti hajduka Babejića.
Prvu veliku bitku Babejićeva družina imala je sa Bugarima na Ranovačkom vrhu. U borbi je
poginulo nekoliko Bugara, ali i njegov drug Ilija Mitrović iz Kobilja. U znak odmazde Bugari
su pobili blizu 430 ljudi i to iz sela u okolini Žagubice. Zbog toga Babejić prestaje da ubija
bugarske vojnike, a zabranio je i drugim družinama da to čine, pod pretnjom da će ih on pobiti
ako ga ne poslušaju. Tako primeran i dobro čuvan od jataka sačekao je kraj rata. Kada mu se
žena Ana vratila iz izgnanstva prekinuo je sa njom svaku vezu i tako je bilo do kraja njegovog
života.
Babejić je do svoje pogibije, 1934. godine, hajdukovao punih 18 godina. Nikada se nije tačno
utvrdilo koliko je baš Babejić pobio ljudi, ali je sigurno manje nego što mu se pripisivalo, jer je
u Homolju bilo još hajduka koji su činili mnoga monstruozna zlodela, a sva su se pripisivala
Babejiću. Mnogi od tih "kokošara", kako ih je Babejić nazivao, ubijeni su od njegove ruke zato
što su se "kitili njegovim perjem i kaljali mu ime". Često se sa njima i obračunavao, jer su mu
kvarili neki veliki posao i prljali ime. Bio je ponosan na sebe, gotovo zaljubljen, i hvalio se da
Homolje nikada nije imalo boljeg, većeg, poznatijeg i lepšeg hajduka od njega.
Tako mu je, negde u leto 1924. godine, palo na pamet da kazni bivšeg opštinskog kmeta, koji ga
je 1918. godine razoružao i poslao na robiju. To je vreme kada je sa njim hajdukovao i Laza
Radovanović, jedan od najvernijih njegovih pristalica. Njih dvojica su upali u kmetovu kuću.
Mora se reći da domaćin nije bio kukavica, ali su ga naoružani hajduci savladali, vezali, a
njegovom sinu naredili da se skine nag i da legne. Tada je iz Babejića progovorila zver. Dao je
ocu kolac i naredio:
- Prebi sina da ne ostane živ!
Čovek se pobunio, psovao hajduke, plakao, preklinjao i otimao da se oslobodi veza. "Gorski
car" je sedeo na tronošcu i sladio se očevim mukama, dok mu je mladić ležao pod nogama,
tresući se od straha. Babejić je prvo počeo grohotom da se smeje, a onda se smrkao kao crni
oblak kada naiđe iznad Sumrakovca. Nekoliko trenutaka je ćutao, onda je izvadio pištolj i hicem
u srce ubio bivšeg kmeta. Panika je zavladala Laznicom. Žene nisu smele ni da oplakuju ni da
nariču nad pokojnikom.
Slično je ponovio posle sedam godina. Svratio je u selo Beljajku, kod jednog seljaka. Zahtevao
je od njega 40 hiljada dinara i dao mu je rok od tri dana. Bilo je proleće i seljak nije imao novca.
- Bar da si došao u jesen, pa kad se mora, prodao bih žito, a meni i mojima šta Bog da,
gladovaćemo - cvilio je seljak.
- Ne govori više! Da si spremio pare za tri dana! - dreknuo je hajduk.
Od kafane do kafane
Tada je naredio njegovom osamnaestogodišnjem sinu da pođe. Uplašeni mladić je krenuo.
Preplašeni otac odjurio je u Požarevac da od zelenaša, koji su davali novac pod interes, pozajmi
pare. Ispred sebe je gonio svu svoju stoku i celim putem plakao.
Hajduci su u šumi čuvali taoca. Vezani mladić je od premora spavao pod jednim drvetom, tako
da mu je sve ličilo na san i kada je budan gledao oko sebe. Hajduci su stalno jeli, pili i pevali,
naročito Srejić, koji je važio za dobrog pevača. Često su im dolazili jataci, dajući signale
udarajući kamenom o kamen. Samo je Babejić odlazio sa njima na sastanak u jedan čestar. Tek
kada je isplaćen novac, hajduci su pustili mladića.
Babejić se već toliko osmelio, osilio i okuražio da je komotno, prerušen u lepu, čistu seljačku
narodnu nošnju, silazio u varošice i sreske varoši kada su vašari, zavetine ili pijačni dani.
Od Svilajnca do markovačke stanice vozio se fijakerom, odlazio u Požarevac gde je čak svraćao
u načelstvo i sud da u hodnicima upozna lažne svedoke, često navraćao u Smederevo i sastajao
se sa nekim bogatim ljudima.
Prerušen je dolazio u petrovačke kafane, noćivao u Kučevu, kažu i zimovao kod jednog
narodnog poslanika u kući, i odlazio čak do Beograda. Svuda je voleo da ruča ili večera u nekoj
kafani. Kada bi kelneru platio ceh, uvek bi ispod tanjira ostavljao cedulju: "Ovde je večerao
hajduk Ivan Babejić, Gorski car".
U okolini Varvarina pričalo se kako je, na dan svetog Romana, susreo jednu devojku koja je
pošla na vašar. Bila je lepo obučena i sa niskom dukata oko vrata. Pred njom se odjednom
stvorio Babejić.
- Devojko, zašto nosiš dukate? Zar te nije stra' od hajduka Babejića? - upitao ju je.
- Sve zavisi od sreće. Ako je nemam, neću je imati ni sa dukatima ni bez njih - rekla je i
potrčala da stigne svoje društvo koje joj je odmaklo. Babejić ju je sustigao, raskopčao svoj gunj,
odmakao redenike, iz nedara izvukao nisku dukata i pružio je zaprepašćenoj devojci.
- Vidiš da je nekad sreća sresti hajduka Babejića.
Prvu veliku bitku Babejićeva družina imala je sa Bugarima na Ranovačkom vrhu. U borbi je
poginulo nekoliko Bugara, ali i njegov drug Ilija Mitrović iz Kobilja. U znak odmazde Bugari
su pobili blizu 430 ljudi i to iz sela u okolini Žagubice. Zbog toga Babejić prestaje da ubija
bugarske vojnike, a zabranio je i drugim družinama da to čine, pod pretnjom da će ih on pobiti
ako ga ne poslušaju. Tako primeran i dobro čuvan od jataka sačekao je kraj rata. Kada mu se
žena Ana vratila iz izgnanstva prekinuo je sa njom svaku vezu i tako je bilo do kraja njegovog
života.
Babejić je do svoje pogibije, 1934. godine, hajdukovao punih 18 godina. Nikada se nije tačno
utvrdilo koliko je baš Babejić pobio ljudi, ali je sigurno manje nego što mu se pripisivalo, jer je
u Homolju bilo još hajduka koji su činili mnoga monstruozna zlodela, a sva su se pripisivala
Babejiću. Mnogi od tih "kokošara", kako ih je Babejić nazivao, ubijeni su od njegove ruke zato
što su se "kitili njegovim perjem i kaljali mu ime". Često se sa njima i obračunavao, jer su mu
kvarili neki veliki posao i prljali ime. Bio je ponosan na sebe, gotovo zaljubljen, i hvalio se da
Homolje nikada nije imalo boljeg, većeg, poznatijeg i lepšeg hajduka od njega.
Tako mu je, negde u leto 1924. godine, palo na pamet da kazni bivšeg opštinskog kmeta, koji ga
je 1918. godine razoružao i poslao na robiju. To je vreme kada je sa njim hajdukovao i Laza
Radovanović, jedan od najvernijih njegovih pristalica. Njih dvojica su upali u kmetovu kuću.
Mora se reći da domaćin nije bio kukavica, ali su ga naoružani hajduci savladali, vezali, a
njegovom sinu naredili da se skine nag i da legne. Tada je iz Babejića progovorila zver. Dao je
ocu kolac i naredio:
- Prebi sina da ne ostane živ!
Čovek se pobunio, psovao hajduke, plakao, preklinjao i otimao da se oslobodi veza. "Gorski
car" je sedeo na tronošcu i sladio se očevim mukama, dok mu je mladić ležao pod nogama,
tresući se od straha. Babejić je prvo počeo grohotom da se smeje, a onda se smrkao kao crni
oblak kada naiđe iznad Sumrakovca. Nekoliko trenutaka je ćutao, onda je izvadio pištolj i hicem
u srce ubio bivšeg kmeta. Panika je zavladala Laznicom. Žene nisu smele ni da oplakuju ni da
nariču nad pokojnikom.
Slično je ponovio posle sedam godina. Svratio je u selo Beljajku, kod jednog seljaka. Zahtevao
je od njega 40 hiljada dinara i dao mu je rok od tri dana. Bilo je proleće i seljak nije imao novca.
- Bar da si došao u jesen, pa kad se mora, prodao bih žito, a meni i mojima šta Bog da,
gladovaćemo - cvilio je seljak.
- Ne govori više! Da si spremio pare za tri dana! - dreknuo je hajduk.
Od kafane do kafane
Tada je naredio njegovom osamnaestogodišnjem sinu da pođe. Uplašeni mladić je krenuo.
Preplašeni otac odjurio je u Požarevac da od zelenaša, koji su davali novac pod interes, pozajmi
pare. Ispred sebe je gonio svu svoju stoku i celim putem plakao.
Hajduci su u šumi čuvali taoca. Vezani mladić je od premora spavao pod jednim drvetom, tako
da mu je sve ličilo na san i kada je budan gledao oko sebe. Hajduci su stalno jeli, pili i pevali,
naročito Srejić, koji je važio za dobrog pevača. Često su im dolazili jataci, dajući signale
udarajući kamenom o kamen. Samo je Babejić odlazio sa njima na sastanak u jedan čestar. Tek
kada je isplaćen novac, hajduci su pustili mladića.
Babejić se već toliko osmelio, osilio i okuražio da je komotno, prerušen u lepu, čistu seljačku
narodnu nošnju, silazio u varošice i sreske varoši kada su vašari, zavetine ili pijačni dani.
Od Svilajnca do markovačke stanice vozio se fijakerom, odlazio u Požarevac gde je čak svraćao
u načelstvo i sud da u hodnicima upozna lažne svedoke, često navraćao u Smederevo i sastajao
se sa nekim bogatim ljudima.
Prerušen je dolazio u petrovačke kafane, noćivao u Kučevu, kažu i zimovao kod jednog
narodnog poslanika u kući, i odlazio čak do Beograda. Svuda je voleo da ruča ili večera u nekoj
kafani. Kada bi kelneru platio ceh, uvek bi ispod tanjira ostavljao cedulju: "Ovde je večerao
hajduk Ivan Babejić, Gorski car".
Ivan Babejić (sedi) sa ratnim drugom
Razne legende o Ivanu Babejiću i njegovim (ne)delima i danas se prepričavaju u Homolju.
Kada se 1916. godine pripremala velika potera na njega i njegovu družinu, Babejić posla svog
pobratima Lazara Radovanovića pouzdanom jataku u Krepoljin kako bi saznao odakle i kuda će
potera krenuti. Čekajući u obližnjem šumarku Babejić primeti krupnu i stamenu Vlahinju kako
ide putem.
- Pomoz Bog, sna'o!
- Bog ti pomogo - otpozdravi mu žena potpuno mirnim glasom.
- 'De si se to uputila tako sama u ovo doba dana?
- Onaj moj nesretnik ostao sam na salašu, pa ja idem u Krepoljin da kupim malo soli i gasa.
Baba mi se razbolela, a u onoj kućerini se ništa ne vidi. Da oće bar da crkne da se kurtališem
bede. Još od Svetog Stevana se ne diže iz kreveta i sve se svalilo na men'. Samo kuka i zapeva
po ceo dan i noć, a nikako da preda Bogu dušu...
Ko psuje Babejića...
- A čija je to baba? Tvoja ili domaćinova? - interesovao se Babejić.
- Od oneg mojega nesrećnika, da ga moje oči ne vidu. Proklet da je dan kad sam ga srela! Kamo
sreće da se nikad ne vrne sas salaša. Po ceo dan ne dižem glavu od posla, dozlogrdilo mi...
- Ako je pošteno, ti bi trebalo da budeš dobra domaćica. Kuća vam nije mala, imate stoke i para,
valjda. Trebalo bi da kuću vodiš kako treba i da paziš tu babu. Vreme brzo prođe i ti ćeš jednog
dana da padneš na njene grane...
- Jes, ja da mu je čuvam! Kam' sreće da je zateknem mrtvu kad se vrnem iz Krepoljina, raspala
se da Bog da.
Babejić je slušao ovu goropadnu, zlu ženu i razmišljao kako da je navede na razgovor koji je
njega zanimao. Onda reče:
- Kako ti smeš da se u ovo doba sama uputiš čak za Krepoljin. Kad se budeš vraćala mrak će da
padne. Zar se ne bojiš da sretneš Ivana Babejića? Može taj 'ajduk da te opljačka na putu ili da te
preturi na plećke.
- Ja da se bojim Babejića?! Ne bojim se ja ni svetog Ilije, a da se bojim Babejića, usta mu se
serem pogana!
Babejić se trže, a oči mu zakrvaviše. Na pamet mu odmah pade da izvadi karabin, ubije alapaču,
ali se brzo savlada i mirno, uz kiseli osmeh, nastavi.
- Bogami, ti si kuražna, prava žena 'ajduk. Nego, da mi učiniš nešto. Da mi kupiš u Krepoljinu
duvana i šibice. A želeo bi i nešto rođacima da ponesem. Kućna vrata im se ne zatvaraju dobro,
pa bi im poneo i jedan dobar katanac. Vidi kako znaš da mi u Krepoljinu nađeš jedan lep
katanac, a da ne bude ni veliki ni mali, nego taman kako treba. Ja ću sad da ti dam pare i da te
sačekam kad se vrneš.
- Daj pare, nek te đavo nosi, i tebe i tvoju familiju.
Babejić joj dade pare, a kada je polazila on joj doviknu:
- Pazi se samo da na putu ne sretneš Babejića!
- Serem mu se usta, 'ajdučka. Kuj ve ****! I tebe i njega!
Babejić je ostao na drumu i gledao kako se žena udaljava putem prema Krepoljinu. Kada se
izgubila iza prve okuke procedi kroz zube: "Zapamtiće me ova jezičara dok je živa. Sunce li joj
***** kalaisano. Siroma ona njen čovek sa kojom oštrokonđom živi".
Laza se još nije vraćao od jataka kod koga je otišao da sazna detalje o poteri, a prvi mrak se već
hvatao. Tada se pojavi žena na drumu. Ivan joj priđe i odmah je upita da li mu je kupila katanac.
- Eve ti duvan i šibice, a zbog oveg katanca sam se grdno posvađala sas onem Kostom što drži
dućan. Već je bio zatvorio radnju...
- Fala ti, snao, onoliko za uslugu. Samo, pajzi se kad se budeš vraćala do kuće da ne sretneš
onog razbojnika Babejića.
- More, kaki Babejić! Ja se taki ne bojim, serem mu se usta 'ajdučka - ponovila je ko zna koji
put ovu psovku.
Babejić tada otkopča kožuh ispod koga se nazirao karabin i dva reda redenika sa mecima. Žena
ga je prestravljeno gledala. Pre nego što je uspela da bilo šta kaže, Babejić je jednim udarcem
oborio na zemlju i vezao ruke na leđima. Tada izvadi nož i veštim zahvatom joj napravi dve
rupe na gornjoj i donjoj usni, a zatim kroz njih provuče katanac i zaključa ga. Ženi je krv liptala
iz usana tako da glasa nije mogla da pusti. Pošto je završio smišljenu operaciju, podiže ženu.
- Ja sam Ivan Babejić. I da više ne laješ okolo kao besno kuče da me se ne bojiš, a kamoli da mi
se sereš u usta, kopile jedno žensko. Tvoj muž će da me blagosilja kada te vidi sa katancem na
labrnji - reče joj i baci ključ od katanca daleko od sebe.
Razne legende o Ivanu Babejiću i njegovim (ne)delima i danas se prepričavaju u Homolju.
Kada se 1916. godine pripremala velika potera na njega i njegovu družinu, Babejić posla svog
pobratima Lazara Radovanovića pouzdanom jataku u Krepoljin kako bi saznao odakle i kuda će
potera krenuti. Čekajući u obližnjem šumarku Babejić primeti krupnu i stamenu Vlahinju kako
ide putem.
- Pomoz Bog, sna'o!
- Bog ti pomogo - otpozdravi mu žena potpuno mirnim glasom.
- 'De si se to uputila tako sama u ovo doba dana?
- Onaj moj nesretnik ostao sam na salašu, pa ja idem u Krepoljin da kupim malo soli i gasa.
Baba mi se razbolela, a u onoj kućerini se ništa ne vidi. Da oće bar da crkne da se kurtališem
bede. Još od Svetog Stevana se ne diže iz kreveta i sve se svalilo na men'. Samo kuka i zapeva
po ceo dan i noć, a nikako da preda Bogu dušu...
Ko psuje Babejića...
- A čija je to baba? Tvoja ili domaćinova? - interesovao se Babejić.
- Od oneg mojega nesrećnika, da ga moje oči ne vidu. Proklet da je dan kad sam ga srela! Kamo
sreće da se nikad ne vrne sas salaša. Po ceo dan ne dižem glavu od posla, dozlogrdilo mi...
- Ako je pošteno, ti bi trebalo da budeš dobra domaćica. Kuća vam nije mala, imate stoke i para,
valjda. Trebalo bi da kuću vodiš kako treba i da paziš tu babu. Vreme brzo prođe i ti ćeš jednog
dana da padneš na njene grane...
- Jes, ja da mu je čuvam! Kam' sreće da je zateknem mrtvu kad se vrnem iz Krepoljina, raspala
se da Bog da.
Babejić je slušao ovu goropadnu, zlu ženu i razmišljao kako da je navede na razgovor koji je
njega zanimao. Onda reče:
- Kako ti smeš da se u ovo doba sama uputiš čak za Krepoljin. Kad se budeš vraćala mrak će da
padne. Zar se ne bojiš da sretneš Ivana Babejića? Može taj 'ajduk da te opljačka na putu ili da te
preturi na plećke.
- Ja da se bojim Babejića?! Ne bojim se ja ni svetog Ilije, a da se bojim Babejića, usta mu se
serem pogana!
Babejić se trže, a oči mu zakrvaviše. Na pamet mu odmah pade da izvadi karabin, ubije alapaču,
ali se brzo savlada i mirno, uz kiseli osmeh, nastavi.
- Bogami, ti si kuražna, prava žena 'ajduk. Nego, da mi učiniš nešto. Da mi kupiš u Krepoljinu
duvana i šibice. A želeo bi i nešto rođacima da ponesem. Kućna vrata im se ne zatvaraju dobro,
pa bi im poneo i jedan dobar katanac. Vidi kako znaš da mi u Krepoljinu nađeš jedan lep
katanac, a da ne bude ni veliki ni mali, nego taman kako treba. Ja ću sad da ti dam pare i da te
sačekam kad se vrneš.
- Daj pare, nek te đavo nosi, i tebe i tvoju familiju.
Babejić joj dade pare, a kada je polazila on joj doviknu:
- Pazi se samo da na putu ne sretneš Babejića!
- Serem mu se usta, 'ajdučka. Kuj ve ****! I tebe i njega!
Babejić je ostao na drumu i gledao kako se žena udaljava putem prema Krepoljinu. Kada se
izgubila iza prve okuke procedi kroz zube: "Zapamtiće me ova jezičara dok je živa. Sunce li joj
***** kalaisano. Siroma ona njen čovek sa kojom oštrokonđom živi".
Laza se još nije vraćao od jataka kod koga je otišao da sazna detalje o poteri, a prvi mrak se već
hvatao. Tada se pojavi žena na drumu. Ivan joj priđe i odmah je upita da li mu je kupila katanac.
- Eve ti duvan i šibice, a zbog oveg katanca sam se grdno posvađala sas onem Kostom što drži
dućan. Već je bio zatvorio radnju...
- Fala ti, snao, onoliko za uslugu. Samo, pajzi se kad se budeš vraćala do kuće da ne sretneš
onog razbojnika Babejića.
- More, kaki Babejić! Ja se taki ne bojim, serem mu se usta 'ajdučka - ponovila je ko zna koji
put ovu psovku.
Babejić tada otkopča kožuh ispod koga se nazirao karabin i dva reda redenika sa mecima. Žena
ga je prestravljeno gledala. Pre nego što je uspela da bilo šta kaže, Babejić je jednim udarcem
oborio na zemlju i vezao ruke na leđima. Tada izvadi nož i veštim zahvatom joj napravi dve
rupe na gornjoj i donjoj usni, a zatim kroz njih provuče katanac i zaključa ga. Ženi je krv liptala
iz usana tako da glasa nije mogla da pusti. Pošto je završio smišljenu operaciju, podiže ženu.
- Ja sam Ivan Babejić. I da više ne laješ okolo kao besno kuče da me se ne bojiš, a kamoli da mi
se sereš u usta, kopile jedno žensko. Tvoj muž će da me blagosilja kada te vidi sa katancem na
labrnji - reče joj i baci ključ od katanca daleko od sebe.
Samozvani Babejići
Posle pogibije njegovih vernih "saboraca" Srtujića i Mitrovića, Babejć kao da je u zemlju
propao. Vlasti su u prvo vreme poverovale da je i on poginuo zajedno sa njima, a da su ga jataci
negde tajno sahranili. Drugi su tvrdili da se prebacio u Bugarsku, dok su neki trgovci iz Kučeva
doneli vesti da su ga videli u Rumuniji živog i zdravog. Kako je u Homolju i Zviždu bilo još
sitnijih hajduka bio je to trenutak da se oni pojave pod njegovim imenom, kao samozvani
Babejići.
Pljačke i ubistva su se nastavili i to je Babejiću odgovaralo, postao je još zagonetniji. Ali je
zbog toga bio i ljut, jer su se "kokošari" kitili njegovim perjem, "a nisu bili dostojni imena
takvog hajdučkog harambaše".
Tako se jedno vreme u okolini Majdanpeka pročulo da Babejić presreće rudare i da im uzima
pare. Ljudi su živeli u strahu i kretali se samo u grupama. Ivana su ubrzo jataci obavestili da to
radi neki Mihajlo sa još dvojicom komšija. Babejić je u društvu Lazara Radovanovića, od koga
se dugo nije odvajao, krenuo put Majdanpeka. Tu ih je dočekao jatak Radislav i odveo u jednu
zabačenu kolibu gde su se čobani sklanjali od kiše.
- Što pre možeš da se raspitaš za tog Mihajla. Mi ćemo te ovde čekati - rekao je jataku, pošto je
objasnio razloge svoje posete.
Radisav je brzo otišao, ali se vratio bez rezultata. Niko nije znao ništa da mu kaže o lažnom
Babejiću. Mihajlo kao da je osetio opasnost nigde se nije pojavljivao, kao da su mu se zameli
svi tragovi. Posle nekoliko dana Ivan i Lazar rešiše da napuste majdanpečki kraj, izabravši
prečicu kojom su obično išli rudari iz okolnih sela.
Posle nekog vremena, pred njima se stvoriše tri čoveka obučena u rudarska odela, naoružani
revolverima i sekirama preko ramena. Najviši od njih odmah poviče:
- Vadite pare ili vam ode glava!
- Ko si, pa ti da ti vadim pare? - mirnim glasom upitao je Babejić
- Ja sam Ivan Babejić! Zar smeš da mi se protiviš! - osiono odgovori Mihajlo.
Babejić ga je čutke gledao, a onda munjevito izvuče karabin ispod kožuha i zaurla tako snažno
da je odjekivala šuma.
- Kurvin sine, ako si ti Babejić, ko sam onda ja!?
Opalio je samo jedan metak, a na Mihajlovom čelu počela je da se širi crvena rana kao ruža.
Krupna ljudeskara lagano se skljokala na zemlju.
Posle dosta vremena utvrđeno je da sva ta razbojništva ne čini Babejić i tada se verovalo da je
on zaista izvan zemlje. Naročito su takvi glasovi dolazili iz Rumunije.
Mnogi su se kleli da pouzdano znaju da je Babejić tamo prebacio sve hajdučko blago,
pokupovao kuće i sada uživa kao rentijer, a noći provodi po najboljim hotelima lumpujući sa
ženama i ciganskom muzikom.
Posle pogibije njegovih vernih "saboraca" Srtujića i Mitrovića, Babejć kao da je u zemlju
propao. Vlasti su u prvo vreme poverovale da je i on poginuo zajedno sa njima, a da su ga jataci
negde tajno sahranili. Drugi su tvrdili da se prebacio u Bugarsku, dok su neki trgovci iz Kučeva
doneli vesti da su ga videli u Rumuniji živog i zdravog. Kako je u Homolju i Zviždu bilo još
sitnijih hajduka bio je to trenutak da se oni pojave pod njegovim imenom, kao samozvani
Babejići.
Pljačke i ubistva su se nastavili i to je Babejiću odgovaralo, postao je još zagonetniji. Ali je
zbog toga bio i ljut, jer su se "kokošari" kitili njegovim perjem, "a nisu bili dostojni imena
takvog hajdučkog harambaše".
Tako se jedno vreme u okolini Majdanpeka pročulo da Babejić presreće rudare i da im uzima
pare. Ljudi su živeli u strahu i kretali se samo u grupama. Ivana su ubrzo jataci obavestili da to
radi neki Mihajlo sa još dvojicom komšija. Babejić je u društvu Lazara Radovanovića, od koga
se dugo nije odvajao, krenuo put Majdanpeka. Tu ih je dočekao jatak Radislav i odveo u jednu
zabačenu kolibu gde su se čobani sklanjali od kiše.
- Što pre možeš da se raspitaš za tog Mihajla. Mi ćemo te ovde čekati - rekao je jataku, pošto je
objasnio razloge svoje posete.
Radisav je brzo otišao, ali se vratio bez rezultata. Niko nije znao ništa da mu kaže o lažnom
Babejiću. Mihajlo kao da je osetio opasnost nigde se nije pojavljivao, kao da su mu se zameli
svi tragovi. Posle nekoliko dana Ivan i Lazar rešiše da napuste majdanpečki kraj, izabravši
prečicu kojom su obično išli rudari iz okolnih sela.
Posle nekog vremena, pred njima se stvoriše tri čoveka obučena u rudarska odela, naoružani
revolverima i sekirama preko ramena. Najviši od njih odmah poviče:
- Vadite pare ili vam ode glava!
- Ko si, pa ti da ti vadim pare? - mirnim glasom upitao je Babejić
- Ja sam Ivan Babejić! Zar smeš da mi se protiviš! - osiono odgovori Mihajlo.
Babejić ga je čutke gledao, a onda munjevito izvuče karabin ispod kožuha i zaurla tako snažno
da je odjekivala šuma.
- Kurvin sine, ako si ti Babejić, ko sam onda ja!?
Opalio je samo jedan metak, a na Mihajlovom čelu počela je da se širi crvena rana kao ruža.
Krupna ljudeskara lagano se skljokala na zemlju.
Posle dosta vremena utvrđeno je da sva ta razbojništva ne čini Babejić i tada se verovalo da je
on zaista izvan zemlje. Naročito su takvi glasovi dolazili iz Rumunije.
Mnogi su se kleli da pouzdano znaju da je Babejić tamo prebacio sve hajdučko blago,
pokupovao kuće i sada uživa kao rentijer, a noći provodi po najboljim hotelima lumpujući sa
ženama i ciganskom muzikom.
Četiri jahača apokalipse
U Kladurovu, selu koje se nalazi između Melnice i Kučeva, Babejić je imao vernog jataka Petra
Stevića. U vremenu između 1922. i 1924. godine javna tajna bila je da Stević ne samo što preko
zime čuva hajduke Babejića, Strujića, Radovanovića i Mitrovića, već ih i snabdeva oružjem, a
često sa njima ide i u akcije.
- Petar Stević sa unukom Živojinom živeo je sat 'oda od sela - priča stari meštanin Kladurova
Danilo Mijajlović. - Celo selo je znalo da su se Petar i Živojin spanđali sas 'ajduci, a ponajviše
sas Strujića i Babejića. Bio sam momak, al'sam upamtio da se pričalo kako je Petar Stević došao
kod predsednika opštine Bože Rajića i pitao ga da li 'oće da njih dvojica zajedno uhvate
Babejića i Strujića, da ih prekolju i da dobiju pare od ucene.
Predsednik glavni doušnik
Predsednik opštine, koji je u tajnosti bio u vezi sa hajducima, pokušao je da ga odvrati.
- Petre, Petre, vrni im pare, pa neka ih đavo nosi! Okani se, bre, ubistva. Nemoj da čačkaš
mečku u p.... Ljudi su ti pošteno dali pare, pošteno im vrati, inače će krv da teče potocima. Sas
nji nema zajebancije!
- Dobiće oni bakšiš od mene, a ne pare. Leteće im glave niz Gršljansku kaldrmu, ja ti kažem -
odvrati kočoperni Petar.
Kada je predsednik Boža video da je Stević odlučan presavio je tabak i odmah obavestio
Babejića i Strujića da će ih jatak Stević poubijati čim budu došli kod njega.
- Sve se to u selu znalo, al' niko od velikog zorta nije smeo ni da pisne. Držali smo glave u
šubare - zaključuje svoju priču Danilo Mijajlović.
Predsednikovo pismo brzo je pronašlo Babejića i drugove. Kada je Strujić naglas pročitao
pismo, Babejić je progovorio:
- Pa, majku li mu j....! Zar on da mi preti?! On da meni daje bakšiš! Jezik ću da mu izvadim i da
ga bacim kerovima, a on se više ni Bogu neće pomoliti. Ja ću od bakšiša da mu vratim kusur!
Strujić, besan zbog smelosti jataka, držeći pismo u rukama progovori. - Nemoj danas, Ivane.
Danas nam je Velika subota, a sutra je Vaskrs. Nemoj da grešimo dušu u ove božje dane. Da
odemo drugi dan Vaskrsa, pa da obojici prerežemo grkljane.
- Dobro, Strujiću. Ti ćeš da nas vodiš, jer najbolje umeš da pronađeš skrivene staze po ovom
kijametu - odlučio je Babejić.
Drugog dana po Vaskrsu, Babejić i njegova tri druga jedva su uspeli da uzjašu konje, koji su se
besno propinjali, preplašeni velikim nevremenom. Prvi je pošao Petar Strujić, za njim Babejić,
pa ostala dvojica. Četiri jahača apokalipse nestala su brzo u snežnoj homoljskoj oluji.
Stigavši u Melnicu lako pronađoše Stevićevu kuću, iz čijeg odžaka se izvijao tanak plavičasti
dim. Strujić je poterao konja prema kući i brzo su ujahali u dvorište.
Porodica Petra Stevića je već uveliko spavala. U jednoj sobi konačile su žene - Petrija, Katarina
i Kruna, a u drugoj Petar sa unukom Živojinom. U tišini začula se zloslutna lupnjava na
vratima. Odmah su se probudili svi ukućani i unezvereni i uplašeni okupili u kuhinji, gde je na
ognjištu još gorela vatra.
Stari Stević je preko anterije obukao kožuh i pošao prema ulaznim vratima, a za njim je išao
unuk. Kada su podigli zasun i otvorili vrata na belom snegu ugledali su četiri čoveka sa velikim
šubarama, crnim kožnim kaputima i suknenim čakširima uvučenim u čizme. Starac je video
smrt pred očima.
- Što ne otvaraš kada ti dolaze prijatelji, nego treba vrata da razvaljujemo? - upita Babejić.
- Zaspao sam, pa nisam čuo, a žene k'o žene - pravdao se Stević, lomeći ruke koje su se tresle
od straha.
Babejić je odmah ušao u kući i naredio:
- Lazare, veži ih obojicu - a onda se obratio Steviću: - Došao sam da mi daš bakšiš!
- Nemoj, Ivane, brate rođeni! Zar te nisam pomogao...?
Hitrim potezima Lazar je prvo vezao starca, onda i unuka, i odveo ih do ognjišta.
- E, sada ćeš Petre da vidiš kako će te Babejić nagraditi. 'Teo si da se domogneš moje glave,
***** jedna! Peći ću te na ražnju kao prase. I tebe i ovog tvog Živojina.
- Ama, nisam ja 'teo ništa od tebe, deteta mi. To su me dušmani opanjkali - pravdao se Stević.
- Je l' Boža predsednik laže, Sunce ti j.... krvavo!? - urlao je Babejić.
Petar Stević je zakolutao očima i više ni glasa nije pustio. Samo je u jednom trenutku podigao
glavu i ugledao Babejićeve zakrvavljene oči. Znao je da mu nema spasa. Njegov unuk je počeo
da se pravda:
- Ja, Ivane, ne znam šta je deda 'teo. Pusti me, šta sam ti ja kriv.
- I ti si isto kopile k'o ovaj tvoj čiča. Ako sada i nisi hteo ništa da uradiš, za koju godinu bi
sigurno uradio. Obojica ćete na žar, majku li vam j.... kurvinu! Meni ćete vi da vraćate kusur?
Meni! - vikao je Babejić, dok je Lazar unosio u kuću veliko borovo drvo.
- Daj ga ovamo, prvo ćemo čiču - skočio je Babejić.
Starac je već bio klonuo. Babejić i Lazar ga provališe na zemlju, tako da je ležao na leđima.
Uzeše drvo i za jedan kraj starcu vezaše ruke, a za drugi noge. Zatim su ga celog čvrsto
obmotali konopcem. Tako uvezan starac je ličio na ovna na ražnju.
Ono što se u noći, drugog dana uskrsa 1924. godine dešavalo u kući Petra Stevića u Kladurovu
teško je bilo zamisliti, a kamoli poverovati. Osveta gorskog cara bile je strašna, užasavajuća.
Ova satanska noć će se šapatom ubrzo preneti Homoljem, od usta do usta, a Babejić je znao da
nema bolje opomene za sve ostale njegove jatake kojima bi pomisao da ga likvidiraju pala na
pamet.
Starac više nije davao nikakve znake života, ali su Ivan i Lazar nastavljali svoj zverski posao. U
kući se osećao nepodnošljivi smrad izgorelog ljudskog mesa, zato je Babejić naredio da se
otvore prozori.
- Koliko samo smrdi, strvina matora?
- Strvina i mora da smrdi, đubre ne može da miriše - mirno je zaključio Babejić.
Kada je starac postao bezoblična ugljenisana masa, hajduci ga skinuše sa vatre i baciše na
zemlju. Babejić je ledenim pogledom pogledao tu bezobličnu masu i više za sebe progovori.
- Pazi ga kako se smanjio, sveca mu njegovog! Ispade k'o malo veće jagnje. Ništa drugo i nije
zaslužio. On će meni da preti! Babejiću niko ne može da preti. Ja se ni Boga ne bojim, a kamoli
ovakvih govana!
A onda kao da je shvatio da je preterao, prekrsti se i za sebe reče.
- Bog će da mi oprosti.
Petar Strujić je samo povremeno ulazio u kuću, da se ogreje. Kada je poslednji put ušao rekao je
Babejiću da ne diraju starčevog unuka, koji je imao dvadeset godina.
U Kladurovu, selu koje se nalazi između Melnice i Kučeva, Babejić je imao vernog jataka Petra
Stevića. U vremenu između 1922. i 1924. godine javna tajna bila je da Stević ne samo što preko
zime čuva hajduke Babejića, Strujića, Radovanovića i Mitrovića, već ih i snabdeva oružjem, a
često sa njima ide i u akcije.
- Petar Stević sa unukom Živojinom živeo je sat 'oda od sela - priča stari meštanin Kladurova
Danilo Mijajlović. - Celo selo je znalo da su se Petar i Živojin spanđali sas 'ajduci, a ponajviše
sas Strujića i Babejića. Bio sam momak, al'sam upamtio da se pričalo kako je Petar Stević došao
kod predsednika opštine Bože Rajića i pitao ga da li 'oće da njih dvojica zajedno uhvate
Babejića i Strujića, da ih prekolju i da dobiju pare od ucene.
Predsednik glavni doušnik
Predsednik opštine, koji je u tajnosti bio u vezi sa hajducima, pokušao je da ga odvrati.
- Petre, Petre, vrni im pare, pa neka ih đavo nosi! Okani se, bre, ubistva. Nemoj da čačkaš
mečku u p.... Ljudi su ti pošteno dali pare, pošteno im vrati, inače će krv da teče potocima. Sas
nji nema zajebancije!
- Dobiće oni bakšiš od mene, a ne pare. Leteće im glave niz Gršljansku kaldrmu, ja ti kažem -
odvrati kočoperni Petar.
Kada je predsednik Boža video da je Stević odlučan presavio je tabak i odmah obavestio
Babejića i Strujića da će ih jatak Stević poubijati čim budu došli kod njega.
- Sve se to u selu znalo, al' niko od velikog zorta nije smeo ni da pisne. Držali smo glave u
šubare - zaključuje svoju priču Danilo Mijajlović.
Predsednikovo pismo brzo je pronašlo Babejića i drugove. Kada je Strujić naglas pročitao
pismo, Babejić je progovorio:
- Pa, majku li mu j....! Zar on da mi preti?! On da meni daje bakšiš! Jezik ću da mu izvadim i da
ga bacim kerovima, a on se više ni Bogu neće pomoliti. Ja ću od bakšiša da mu vratim kusur!
Strujić, besan zbog smelosti jataka, držeći pismo u rukama progovori. - Nemoj danas, Ivane.
Danas nam je Velika subota, a sutra je Vaskrs. Nemoj da grešimo dušu u ove božje dane. Da
odemo drugi dan Vaskrsa, pa da obojici prerežemo grkljane.
- Dobro, Strujiću. Ti ćeš da nas vodiš, jer najbolje umeš da pronađeš skrivene staze po ovom
kijametu - odlučio je Babejić.
Drugog dana po Vaskrsu, Babejić i njegova tri druga jedva su uspeli da uzjašu konje, koji su se
besno propinjali, preplašeni velikim nevremenom. Prvi je pošao Petar Strujić, za njim Babejić,
pa ostala dvojica. Četiri jahača apokalipse nestala su brzo u snežnoj homoljskoj oluji.
Stigavši u Melnicu lako pronađoše Stevićevu kuću, iz čijeg odžaka se izvijao tanak plavičasti
dim. Strujić je poterao konja prema kući i brzo su ujahali u dvorište.
Porodica Petra Stevića je već uveliko spavala. U jednoj sobi konačile su žene - Petrija, Katarina
i Kruna, a u drugoj Petar sa unukom Živojinom. U tišini začula se zloslutna lupnjava na
vratima. Odmah su se probudili svi ukućani i unezvereni i uplašeni okupili u kuhinji, gde je na
ognjištu još gorela vatra.
Stari Stević je preko anterije obukao kožuh i pošao prema ulaznim vratima, a za njim je išao
unuk. Kada su podigli zasun i otvorili vrata na belom snegu ugledali su četiri čoveka sa velikim
šubarama, crnim kožnim kaputima i suknenim čakširima uvučenim u čizme. Starac je video
smrt pred očima.
- Što ne otvaraš kada ti dolaze prijatelji, nego treba vrata da razvaljujemo? - upita Babejić.
- Zaspao sam, pa nisam čuo, a žene k'o žene - pravdao se Stević, lomeći ruke koje su se tresle
od straha.
Babejić je odmah ušao u kući i naredio:
- Lazare, veži ih obojicu - a onda se obratio Steviću: - Došao sam da mi daš bakšiš!
- Nemoj, Ivane, brate rođeni! Zar te nisam pomogao...?
Hitrim potezima Lazar je prvo vezao starca, onda i unuka, i odveo ih do ognjišta.
- E, sada ćeš Petre da vidiš kako će te Babejić nagraditi. 'Teo si da se domogneš moje glave,
***** jedna! Peći ću te na ražnju kao prase. I tebe i ovog tvog Živojina.
- Ama, nisam ja 'teo ništa od tebe, deteta mi. To su me dušmani opanjkali - pravdao se Stević.
- Je l' Boža predsednik laže, Sunce ti j.... krvavo!? - urlao je Babejić.
Petar Stević je zakolutao očima i više ni glasa nije pustio. Samo je u jednom trenutku podigao
glavu i ugledao Babejićeve zakrvavljene oči. Znao je da mu nema spasa. Njegov unuk je počeo
da se pravda:
- Ja, Ivane, ne znam šta je deda 'teo. Pusti me, šta sam ti ja kriv.
- I ti si isto kopile k'o ovaj tvoj čiča. Ako sada i nisi hteo ništa da uradiš, za koju godinu bi
sigurno uradio. Obojica ćete na žar, majku li vam j.... kurvinu! Meni ćete vi da vraćate kusur?
Meni! - vikao je Babejić, dok je Lazar unosio u kuću veliko borovo drvo.
- Daj ga ovamo, prvo ćemo čiču - skočio je Babejić.
Starac je već bio klonuo. Babejić i Lazar ga provališe na zemlju, tako da je ležao na leđima.
Uzeše drvo i za jedan kraj starcu vezaše ruke, a za drugi noge. Zatim su ga celog čvrsto
obmotali konopcem. Tako uvezan starac je ličio na ovna na ražnju.
Ono što se u noći, drugog dana uskrsa 1924. godine dešavalo u kući Petra Stevića u Kladurovu
teško je bilo zamisliti, a kamoli poverovati. Osveta gorskog cara bile je strašna, užasavajuća.
Ova satanska noć će se šapatom ubrzo preneti Homoljem, od usta do usta, a Babejić je znao da
nema bolje opomene za sve ostale njegove jatake kojima bi pomisao da ga likvidiraju pala na
pamet.
Starac više nije davao nikakve znake života, ali su Ivan i Lazar nastavljali svoj zverski posao. U
kući se osećao nepodnošljivi smrad izgorelog ljudskog mesa, zato je Babejić naredio da se
otvore prozori.
- Koliko samo smrdi, strvina matora?
- Strvina i mora da smrdi, đubre ne može da miriše - mirno je zaključio Babejić.
Kada je starac postao bezoblična ugljenisana masa, hajduci ga skinuše sa vatre i baciše na
zemlju. Babejić je ledenim pogledom pogledao tu bezobličnu masu i više za sebe progovori.
- Pazi ga kako se smanjio, sveca mu njegovog! Ispade k'o malo veće jagnje. Ništa drugo i nije
zaslužio. On će meni da preti! Babejiću niko ne može da preti. Ja se ni Boga ne bojim, a kamoli
ovakvih govana!
A onda kao da je shvatio da je preterao, prekrsti se i za sebe reče.
- Bog će da mi oprosti.
Petar Strujić je samo povremeno ulazio u kuću, da se ogreje. Kada je poslednji put ušao rekao je
Babejiću da ne diraju starčevog unuka, koji je imao dvadeset godina.
Godišnji odmor u Brestovačkoj Banji
Posle završene sezone Brestovačka Banja bila je skoro prazna. U njoj je bilo samo nekoliko
preostalih bolesnika iz okolnih sela i nekolicina iz Bora. Jednoga dana ekonoma Aleksu Acu
Veljkovića dočekao je nadzornik Vlada rečima.
- Doveli su jednog teškog bolesnika iz Petrovca. Sav je ukočen, jedva ide na štakama. Želi da
ostane malo duže i moli da mu se da neka soba bliže kupatilu. Eno ga dole sa ženom kod česme,
čekaju nas. Fini neki ljudi. On je trgovac, izgleda bogat. Takve goste nikada nismo imali van
sezone, da mu se nađeš pri ruci.
Gazda Đoka zna sve o hajducima
Dole, sa strane puta, stajale su lepe kočije u koje su bila upregnuta dva bela lipicanera. Kada im
je ekonom Aca prišao, mlada žena, sa čijeg je lepog povarošenog lica zračilo zdravlje, ispričala
mu je istu priču kao i nadzornik Vlada. Bolesnik, smeđ čovek srednjeg rasta, dobro građen i
lepo obučen, sa polucilindrom i leptir mašnom, dobrodućno se nasmešio. Sedeo je na klupi,
odupirući se o štake.
- Tamo ima lepa prazna soba sa dva kreveta, a odmah do nje je i kupatilo. Bićete mirni, a i
sigurni - rekao je Aca, misleći na žandarmerijsku stanicu. - Čuvaće vas narednik Steva i kaplar
Dobrivoje.
Žena pomože mužu da ustane i on sa velikom mukom dođe do kočija. Oboje mu pomogoše da
se popne u kola, a žena potera kola ka stanu. Posmatrajući je kako upravlja kolima, Aca se
čudio njenoj veštini. Kada su stigli, Aca joj ponovo pomože da skinu bolesnika, a posle i da
unesu tri velika kofera.
Gosti su bili zadovoljni ponuđenim stanom. Žena je zamolila da tamo i kuva i pozvala ekonoma
da kroz dva sata svrati na ručak. Za vreme ručka ekonom se bliže upozna sa novim gostima,
koji su mu se odmah dopali, a oni ga ubediše da prihvati njihovu ponudu da se sa njima hrani.
- Vi ste ovde sami, a nama će biti veoma prijatno da ručavamo zajedno. Nemojte ništa da se
ustručavate.
Bili su veoma ljubazni i bolesnik, gazda Đoka, i njegova žena Lena - Lenuca, kako ju je zvao
muž. Sutradan Lena je sama vratila kola u Petrovac i istog se dana vratila natrag.
U vremenu koje je prolazilo nastao je redovan život u banji. Svakog dana, rano ujutru, Lenuca
je vodila muža na kupanje, a posle spremala ručak. Ručavali su utroje, a po nekada im je
društvo pravio i neko od žandarma. Prva nedelja je prošla neosetno. Mada još ukočen, bolesnik
se osećao mnogo bolje i na sva usta hvalio lekovitu vodu.
Posle ručka, a naročito posle večere, duže su ostajali u ćaskali o svemu. Dosta se pričalo o
hajducima, naročito o Jorgovanu Mihajloviću i Pavlu Dokiću, koji su u to vreme bili strah i
trepet u ovom kraju, a najviše o Ivanu Babejiću od koga su strahovale i vlasti i cela
severoistočna Srbija.
Bolesnik je znao mnoge pojedinosti o hajducima, pošto je i Petrovac bio njihova teritorija. Posle
jedne pljačke i razbojništva u blizini sela Zlota, kada su tamo upućene potere, govorilo se da je i
to Babejićevo delo.
- Nije to Babejić, ne liči mi to na njega - govorio je gazda Đoka za vreme večere. - To su neki
obični kokošari koji se lažno predstavljaju. Mnogo štošta tovare na tog Babejića, a u stvari to
čine drugi pljačkaši i razbojnici.
- Pa, i on je razbojnik, hajduk, najstrašniji od svih. Počinio je grdna nedela...
- Jeste, neću da kažem. Počinio je grdna nedela, opasan je hajduk, ali nije razbojnik i pljačkaš.
On je nekako, kako da vam kažem, kavaljer. U svemu tome ima stila...
- Kako da nije!? Pa, tolike je ljude opljačkao i pobio! - komentarisao je njegovo zapažanje
ekonom.
- Jeste! Mnoge je pobio i mnogima uzeo pare, ali da vam kažem, nije on običan pljačkaš i
razbojnik. On štiti sirotinju, naročito od zelenaša, ponekad i od vlasti. Ne pljačka on, već uzima
od bogatih kojima pretiče i deli onima kojima ne dotiče. Hajduk je, pa i njemu treba. Od toga
pomaže sirotinju i to svi znaju. Zna to cela istočna Srbija, pa i vlast. Zato ga narod čuva i zato
mu vlast ništa ne može.
Pričao je gazda Đoka još neke pojedinosti i to je ekonomu Aci bilo čudnovato. Pomislio je da je
sigurno i on morao da plati neku veliku ucenu i da ga je Babejić posle toga ostavio na miru.
Jednom drugom prilikom, a povodom Babejićevog "rukopisa" gazda Đoka je zanimljivo pričao
o nekom bogatom popu, udovcu, koji je preko svake mere naplaćivao svoje usluge prilikom
crkvenih obreda.
- Babejić ti popu pošalje pismo sa porukom da mu na određeno mesto, određenog dana donese
određenu sumu novca. Pop dođe, donese novac, ali obavesti policiju.
Samo, i Babejić nije budala. Sačeka neko vreme, pa pošalje drugo pismo da mu određenog
dana, na određeno mesto donese dvostruko veću sumu novca. Tada mu je i zapretio da će, ako
ne donese novac, a o tome izvesti policiju, sam doći da uzme pare. Posle nekoliko dana, oko
podneva, dojaha iz varoši jedan žandarmerijski major da obiđe popa. Žandarmi ga pred kućom
pozdraviše, prihvatiše mu konja, a major im obeća nagradu i unapređenje ako hajduka uhvate
živa ili mrtva.
Zadovoljan što o njemu vlasti vode brigu, pop zadrža majora na ručku. Lepo su se počastili, a
major obeća popu da će uskoro da ga oslobodi Babejića. U sobi je bila kasa u kojoj je pop držao
novac, a ključ je uvek nosio sa sobom. Kada se major spremao da pođe, iznenada je izvukao
revolver i uperio ga u popa:
- Da nisi pisnuo, pope, jer ću odmah da te ubijem. Ja sam Babejić i došao sam po novac, kako
sam ti i poručio pošto me nisi poslušao. Otvaraj kasu i daj pare!
Pop nije mogao da se snađe u čudu, ali kada je video "majorovo" lice, odmah je otvorio kasu i
dao novac.
- E, sada ti opraštam život, ali vodi računa šta radiš. Nemoj više da globiš narod. Čitaj i naplaćuj
onako kako je Bog rekao, ako nećeš da ti ponovo dolazim - završio je priču gazda Đoka.
- Ama, Boga ti gazda Đoko, da li je zaista sve tako bilo? - čudio se Aca ekonom.
- Baš tako kako sam ti rekao. Sve mi je ovo potanko ispričao sam pop.
Istina na rastanku
Zima se bližila kraju i u banji se osećao dolazak proleća. Vreme je došlo da i gazda Đoka krene
kući. Srdačno se pozdravio sa svima, sve je bogato častio, a ekonoma Acu je primorao da primi
pet hiljada dinara.
- To je mnogo, gazda Đoko. Ja vama, u stvari, dugujem za hranu. Sve ovo vreme sam se kod
vas hranio - snebivao se Aca.
- Pustite to sada, gosin Aco. To je sitnica prema onome što ste uradili za mene i moju ženu. Vi
ste mi zimus sačuvali život... Nego, ajte malo da nas ispratite, do kraja banje.
Na dva kilometra iznad Brestovačke Banje zastali su i sišli sa kola da se pozdrave. Opraštajući
se i držeći čvrsto Acinu ruku, gazda Đoka ga je, smešeći se dobroćudno, zapitao:
- Gospodine Aco, znate li vi ko sam ja?
- Kako ko ste vi? Pa, valjda, gazda Đoka, trgovac iz Petrovca.
- Niti sam ja gazda Đoka, niti sam trgovac iz Petrovca. Ja sam Ivan Babejić - Gorski car!
Mada je to rekao iznenada i neočekivano, potpuno mirnim glasom, ekonom Aca se sledio od tih
njegovih reči.Stajao je razrogačenih očiju i netremice gledao strašnog hajduka, koji ga je sa
smeškom posmatrao svojim dubokim smeđim očima.
- Ništa se ne bojte, gosin Aco. Jeste, ja sam taj strašni hajduk Babejić, ali vi nemate zašto da se
plašite. Bili ste dobri prema nama i ja sam vam za to zahvalan. Kada se vratite, ako hoćete,
obavestite žandarme ko sam, ali ne činite to dok ne proteknu dva sata. Ne znam da li bi bilo
dobro za vas da sve ovo prijavite vlastima. Razmislite, pa sami odlučite. Ostajte mi zbogom!
Tajna, kao i svaka druga, nije bila dugo sačuvana. Za nju se čulo posle Babejićevog ubistva iste
jeseni. Prenosili su je i širili kasnije mnogobrojni gosti Brestovačke Banje. "Godišnji odmor"
Ivana Babejića u Brestovačkoj Banji izašao na glas više nego njena lekovita voda.
Posle završene sezone Brestovačka Banja bila je skoro prazna. U njoj je bilo samo nekoliko
preostalih bolesnika iz okolnih sela i nekolicina iz Bora. Jednoga dana ekonoma Aleksu Acu
Veljkovića dočekao je nadzornik Vlada rečima.
- Doveli su jednog teškog bolesnika iz Petrovca. Sav je ukočen, jedva ide na štakama. Želi da
ostane malo duže i moli da mu se da neka soba bliže kupatilu. Eno ga dole sa ženom kod česme,
čekaju nas. Fini neki ljudi. On je trgovac, izgleda bogat. Takve goste nikada nismo imali van
sezone, da mu se nađeš pri ruci.
Gazda Đoka zna sve o hajducima
Dole, sa strane puta, stajale su lepe kočije u koje su bila upregnuta dva bela lipicanera. Kada im
je ekonom Aca prišao, mlada žena, sa čijeg je lepog povarošenog lica zračilo zdravlje, ispričala
mu je istu priču kao i nadzornik Vlada. Bolesnik, smeđ čovek srednjeg rasta, dobro građen i
lepo obučen, sa polucilindrom i leptir mašnom, dobrodućno se nasmešio. Sedeo je na klupi,
odupirući se o štake.
- Tamo ima lepa prazna soba sa dva kreveta, a odmah do nje je i kupatilo. Bićete mirni, a i
sigurni - rekao je Aca, misleći na žandarmerijsku stanicu. - Čuvaće vas narednik Steva i kaplar
Dobrivoje.
Žena pomože mužu da ustane i on sa velikom mukom dođe do kočija. Oboje mu pomogoše da
se popne u kola, a žena potera kola ka stanu. Posmatrajući je kako upravlja kolima, Aca se
čudio njenoj veštini. Kada su stigli, Aca joj ponovo pomože da skinu bolesnika, a posle i da
unesu tri velika kofera.
Gosti su bili zadovoljni ponuđenim stanom. Žena je zamolila da tamo i kuva i pozvala ekonoma
da kroz dva sata svrati na ručak. Za vreme ručka ekonom se bliže upozna sa novim gostima,
koji su mu se odmah dopali, a oni ga ubediše da prihvati njihovu ponudu da se sa njima hrani.
- Vi ste ovde sami, a nama će biti veoma prijatno da ručavamo zajedno. Nemojte ništa da se
ustručavate.
Bili su veoma ljubazni i bolesnik, gazda Đoka, i njegova žena Lena - Lenuca, kako ju je zvao
muž. Sutradan Lena je sama vratila kola u Petrovac i istog se dana vratila natrag.
U vremenu koje je prolazilo nastao je redovan život u banji. Svakog dana, rano ujutru, Lenuca
je vodila muža na kupanje, a posle spremala ručak. Ručavali su utroje, a po nekada im je
društvo pravio i neko od žandarma. Prva nedelja je prošla neosetno. Mada još ukočen, bolesnik
se osećao mnogo bolje i na sva usta hvalio lekovitu vodu.
Posle ručka, a naročito posle večere, duže su ostajali u ćaskali o svemu. Dosta se pričalo o
hajducima, naročito o Jorgovanu Mihajloviću i Pavlu Dokiću, koji su u to vreme bili strah i
trepet u ovom kraju, a najviše o Ivanu Babejiću od koga su strahovale i vlasti i cela
severoistočna Srbija.
Bolesnik je znao mnoge pojedinosti o hajducima, pošto je i Petrovac bio njihova teritorija. Posle
jedne pljačke i razbojništva u blizini sela Zlota, kada su tamo upućene potere, govorilo se da je i
to Babejićevo delo.
- Nije to Babejić, ne liči mi to na njega - govorio je gazda Đoka za vreme večere. - To su neki
obični kokošari koji se lažno predstavljaju. Mnogo štošta tovare na tog Babejića, a u stvari to
čine drugi pljačkaši i razbojnici.
- Pa, i on je razbojnik, hajduk, najstrašniji od svih. Počinio je grdna nedela...
- Jeste, neću da kažem. Počinio je grdna nedela, opasan je hajduk, ali nije razbojnik i pljačkaš.
On je nekako, kako da vam kažem, kavaljer. U svemu tome ima stila...
- Kako da nije!? Pa, tolike je ljude opljačkao i pobio! - komentarisao je njegovo zapažanje
ekonom.
- Jeste! Mnoge je pobio i mnogima uzeo pare, ali da vam kažem, nije on običan pljačkaš i
razbojnik. On štiti sirotinju, naročito od zelenaša, ponekad i od vlasti. Ne pljačka on, već uzima
od bogatih kojima pretiče i deli onima kojima ne dotiče. Hajduk je, pa i njemu treba. Od toga
pomaže sirotinju i to svi znaju. Zna to cela istočna Srbija, pa i vlast. Zato ga narod čuva i zato
mu vlast ništa ne može.
Pričao je gazda Đoka još neke pojedinosti i to je ekonomu Aci bilo čudnovato. Pomislio je da je
sigurno i on morao da plati neku veliku ucenu i da ga je Babejić posle toga ostavio na miru.
Jednom drugom prilikom, a povodom Babejićevog "rukopisa" gazda Đoka je zanimljivo pričao
o nekom bogatom popu, udovcu, koji je preko svake mere naplaćivao svoje usluge prilikom
crkvenih obreda.
- Babejić ti popu pošalje pismo sa porukom da mu na određeno mesto, određenog dana donese
određenu sumu novca. Pop dođe, donese novac, ali obavesti policiju.
Samo, i Babejić nije budala. Sačeka neko vreme, pa pošalje drugo pismo da mu određenog
dana, na određeno mesto donese dvostruko veću sumu novca. Tada mu je i zapretio da će, ako
ne donese novac, a o tome izvesti policiju, sam doći da uzme pare. Posle nekoliko dana, oko
podneva, dojaha iz varoši jedan žandarmerijski major da obiđe popa. Žandarmi ga pred kućom
pozdraviše, prihvatiše mu konja, a major im obeća nagradu i unapređenje ako hajduka uhvate
živa ili mrtva.
Zadovoljan što o njemu vlasti vode brigu, pop zadrža majora na ručku. Lepo su se počastili, a
major obeća popu da će uskoro da ga oslobodi Babejića. U sobi je bila kasa u kojoj je pop držao
novac, a ključ je uvek nosio sa sobom. Kada se major spremao da pođe, iznenada je izvukao
revolver i uperio ga u popa:
- Da nisi pisnuo, pope, jer ću odmah da te ubijem. Ja sam Babejić i došao sam po novac, kako
sam ti i poručio pošto me nisi poslušao. Otvaraj kasu i daj pare!
Pop nije mogao da se snađe u čudu, ali kada je video "majorovo" lice, odmah je otvorio kasu i
dao novac.
- E, sada ti opraštam život, ali vodi računa šta radiš. Nemoj više da globiš narod. Čitaj i naplaćuj
onako kako je Bog rekao, ako nećeš da ti ponovo dolazim - završio je priču gazda Đoka.
- Ama, Boga ti gazda Đoko, da li je zaista sve tako bilo? - čudio se Aca ekonom.
- Baš tako kako sam ti rekao. Sve mi je ovo potanko ispričao sam pop.
Istina na rastanku
Zima se bližila kraju i u banji se osećao dolazak proleća. Vreme je došlo da i gazda Đoka krene
kući. Srdačno se pozdravio sa svima, sve je bogato častio, a ekonoma Acu je primorao da primi
pet hiljada dinara.
- To je mnogo, gazda Đoko. Ja vama, u stvari, dugujem za hranu. Sve ovo vreme sam se kod
vas hranio - snebivao se Aca.
- Pustite to sada, gosin Aco. To je sitnica prema onome što ste uradili za mene i moju ženu. Vi
ste mi zimus sačuvali život... Nego, ajte malo da nas ispratite, do kraja banje.
Na dva kilometra iznad Brestovačke Banje zastali su i sišli sa kola da se pozdrave. Opraštajući
se i držeći čvrsto Acinu ruku, gazda Đoka ga je, smešeći se dobroćudno, zapitao:
- Gospodine Aco, znate li vi ko sam ja?
- Kako ko ste vi? Pa, valjda, gazda Đoka, trgovac iz Petrovca.
- Niti sam ja gazda Đoka, niti sam trgovac iz Petrovca. Ja sam Ivan Babejić - Gorski car!
Mada je to rekao iznenada i neočekivano, potpuno mirnim glasom, ekonom Aca se sledio od tih
njegovih reči.Stajao je razrogačenih očiju i netremice gledao strašnog hajduka, koji ga je sa
smeškom posmatrao svojim dubokim smeđim očima.
- Ništa se ne bojte, gosin Aco. Jeste, ja sam taj strašni hajduk Babejić, ali vi nemate zašto da se
plašite. Bili ste dobri prema nama i ja sam vam za to zahvalan. Kada se vratite, ako hoćete,
obavestite žandarme ko sam, ali ne činite to dok ne proteknu dva sata. Ne znam da li bi bilo
dobro za vas da sve ovo prijavite vlastima. Razmislite, pa sami odlučite. Ostajte mi zbogom!
Tajna, kao i svaka druga, nije bila dugo sačuvana. Za nju se čulo posle Babejićevog ubistva iste
jeseni. Prenosili su je i širili kasnije mnogobrojni gosti Brestovačke Banje. "Godišnji odmor"
Ivana Babejića u Brestovačkoj Banji izašao na glas više nego njena lekovita voda.
Stana Simonović: Ljubavnica Ivana Babejića
Ivan Babejić i njegov novi hajdučki "kompanjon" Draža Gligorijević postali su opasan hajdučki
tandem, verovatno najveći kojeg je Jugoslavija ikada imala. Sastalo se veliko iskustvo i pamet
Ivana Babejića i razbojnički, krvoločni temperament Draže Gligorijevića. Tako je Babejić, u
želji da proširi svoje "carstvo" na Resavu i Šumadiju, napravio kobnu grešku - napustio je svoje
siromašno, ali sigurno Homolje.
Tih dana u Ćupriji je počelo suđenje Draži Gligorijeviću u odsustvu. Glavni svedok bio je
opštinski pisar iz Vrlana, Voja Đorđević, koji je izbegavao da se pojavi pred sudom, ali su ga
vlasti ipak primorale da svedoči. Draža je tada predložio da krenu do sela Gložana na Moravi i
da sačekaju delovođu kada se bude vraćao sa suđenja.
Prvostepeni sud u Ćupriji osudio je Dražu Gligorijevića, u odsustvu, na smrt, a porodicama
ubijenih žandarma obeštećenje na račun njegove imovine od 150 hiljada dinara. Seoski
delovođa Voja Đorđević posle nekoliko dana upao je u hajdučku zasedu.
- Vas dvojica ostanite tu. Ja ću sa njim da se razračunam, j.... li mu Sunce krvavo.
Videći da se Draža ne šali, Babejić mu je naredio:
- Ostavi čoveka na miru! Kriv si, a ako ti sud sudi neka ti i presudi. Mi ionako za njihovu
presudu ne marimo. Nek sude i presuđuju, to im je posao. Mi da gledamo svoj.
- Jok! Nema mu spasa - rekao je Draža vadeći nož.
- Da nisi mrdnuo - zapretio je Babejić. - Ubiću te ako bilo šta pokušaš.
Sudbina u "Sanovniku"
Draža ništa nije ni čuo ni video. Babejić je pobio mnogo ljudi, ali je sada pred njim stajao čovek
zver, čovek koji je imao samo jedan nagon - da ubije. Bio je strašniji i
nemilosrdniji nego što su bili Radovanović i Strujić.
Babejić je zastao - trebalo je na vreme da vidi sa kim će drugovati, sada je sve bilo kasno.
Delovođa je stajao paralisan, kao žaba pred zmijom. Draža ga je ščepao levom rukom za kosu, a
desnom mu munjevito zario nož u grlo. Nesrećnik se tek tada trže i ispruži ruke, ali je sve bilo
kasno. Draža je nastavio svoj zločinački čin sa takvom surovošću da je Babejić okrenuo glavu
da ne gleda, tobože zavijajući cigaretu.
Potom, se ponovo vratiše u Ribare, u kuću Bore Ribarca. Kada su prozore pokrili ponjavama,
upalili su svetlo.
Borina žena je spremila bogatu večeru: hladnu jagnjetinu, sir, vruću pogaču i flašu rakije.
Posle obilate večere i pića Babejić je zapitao Boru da li zna da je neki seljak iz okoline skoro
prodao letinu ili stoku. Bora nije dugo razmišljao, imao je tačnu evidenciju.
- Ilija Janković iz Laznice prodao je stoku i uzeo 50.000 dinara. Drugi nisu prodavali na veliko.
Draži su oči zacaklile. Hteo je nešto da kaže, ali ga je Babejić presekao pogledom. Babejić je
odmah naredio Bori da mu donese torbu. Iz nje je izvadio parče hartije i olovku i štampanim
slovima napisao Iliji pismo da sutra "spremi" 10 hiljada dinara. On će, oko ponoći, doći do
njegove kuće.
- Ovo ćeš sutra odneti Iliji. Slobodno mu kaži da ću ga ubiti ako ne posluša. Stari smo mi
poznanici, dosta sam mu ja davao. Red je da nešto vrati.
Tu noć Babejić oka nije sklopio. Dolazile su mu slike iz detinjstva, bugarskog zarobljeništva,
rodnog sela i svojih drugova-hajduka, od kojih nijedan više nije bio živ. Kada je razmišljao o
Draži nešto mu je smetalo kod njega, nije tačno znao šta, ali mu je smetalo. Možda najviše ta
njegova želja da ubija bez razloga, lako i sa zadovoljstvom.
Nije zaspao do prvih petlova, a probudio se tek oko podneva. Tada, kao da se nečega setio,
izvadi iz svoje torbe jednu debelu knjigu. Kada mu je prišao, Draža je video da je to
"Sanovnik". Babejić zaćuta nekoliko trenutaka, a onda upita Dražu:
- Je li Bora otišao u Laznicu? Ako nije, neka ne ide.
- Ne znam, sad ću da ga pozovem.
Uskoro se pojavio Bora.
- Jesi li odneo ono pismo? - pitao je Babejić.
- Još pre zore - odgovorio je Bora.
- Nije trebalo - reče Babejić kratko, kao za sebe.
Kada je Ilija Janković primio pismo u prvom trenutku nije znao šta da radi - da li da pozove
žandarme ili da plati i ćuti? Pare mu se nisu davale, a želeo je i da sačuva glavu. Kada je
Babejićeva pretnja u pitanju to ne izgleda uvek moguće. Zato je otišao do svog komšije Milojka
Kecića i ispričao mu svoju muku.
- Nemoj da javiš žandarima - savetovao ga je Milenko - oni će sve da upropaste. Najbolje bi
bilo da pozovemo Jovana i Petra, pa da mu napravimo zasedu.
Ilija se prvo uplašio, ali je na kraju pristao, naročito kada je pomislio da za mrtvog Babejića
mogu da dobiju sto hiljada dinara, kolika je i bila ucena. Za to vreme hajduci su se pripremali za
pljačku. Ivan je naredio da obuku žandarmerijske uniforme, kako bi lakše prošli pored straža
koje su se nalazile oko sela. Kada je Ribare utonulo u mrak i noćnu tišinu, krenuli su iz Borine
kuće za Laznicu.
Prvi je išao Bora, zatim Draža i na kraju Babejić. Celim putem nisu ni reč progovorili. Kada su
došli nadomak Laznice Babejić naredi:
- Sad polako. Možda je Ilija dojavio žandarima.
Dok su se približavali šljiviku, gde je terbalo da uzmu pare, Ivanu se još vrteo u glavi
"Sanovnik". Ljudi su začuli krckanje granja i znali su šta to znači. Ilija je prvi začuo šum, pa je
Milojka Kecića gurao pokazujući mu odakle je šum dolazio. Babejić još nije palio lampu.
Misleći da je to neko od zalutale seoske straže, Milojko tiho reče:
- Pst! Priđi bliže, mi smo ovde.
Babejić tada upali lampu, a jedan tračak mu osvetli lice. Milojko je znao ko stoji pred njim.
Istog časa je opalio, a za njim i ostali. Babejić je kao zver skočio iza jednog drveta i glasno
jauknuo. Ugasio je lampu i nasumice pucao. Nekoliko trenutaka kasnije cela Laznica je bila na
nogama. Kada se saznalo šta se desilo, predsednik opštine je istog trenutka naredio
mobilizaciju.
Verovali su da se Babejić krije negde u selu, jer ako je zaista bio ranjen, kako se verovalo i kako
su pričali napadači, nije mogao biti daleko. Ranjeni Babejić, koga je jedan metak pogodio u
nadlakticu desne ruke, a drugi u levu plećku, donosi odluku da ode na obližnji salaš Stane
Simović, nekadašnje svoje ljubavnice.
Levom rukom nosio je svoju desnu, koja je ozbiljno krvarila od opasne rane i po mrklom mraku
krenuo put Staninog salaša. Počelo je da se razdanjuje, a kada je umornim korakom, na kraju
snaga, stigao na njen salaš jedva progovori:
- Rani me onaj Ilija.
- Ćuti Ivane, ništa ne govori... Čula sam noćas pucnjavu na kraj sela. Nisam znala da je Ilija, ali
sam osećala da su pucali u tebe - šaputala je dok ga je milovala po kosi i licu.
Vest o ranjavanju Babejića munjevito se pronela, prvo po Homolju, a onda i po celoj Srbiji.
Idućeg jutra na lice mesta stigao je iz Požarevca veliki župan Janković sa žandarmerijskim
majorom Vukojevićem, koji su se proslavili u likvidaciji braće Barbulović, sa uverenjem da će
im se sreća ovog puta osmehnuti.
U Žagubici je ključalo kao u kotlu. Počela je detaljna premetačina celog sela. Upadalo se u
kuće, lomile stvari, bušile slamarice, razbacivali stogovi sena. Razjareni major naredi da sutra
svi seljaci doteraju stoku sa salaša i da je tamo više ne vraćaju. Predsednik sela obavestio je
Lazničane o majorovoj naredbi, pa je sutra u cik zore kolona ljudi krenula da dotera stoku sa
udaljenih salaša.
Među njima je bila i Stana Simonović. Kada je stigla na salaš, Ivan je još spavao. Nežno ga je
probudila i rekla mu za naređenje. Prilično oporavljen, Babejić je ćutao neko vreme, zagledan u
jednu tačku, onda se pridiže i reče.
Ivan Babejić i njegov novi hajdučki "kompanjon" Draža Gligorijević postali su opasan hajdučki
tandem, verovatno najveći kojeg je Jugoslavija ikada imala. Sastalo se veliko iskustvo i pamet
Ivana Babejića i razbojnički, krvoločni temperament Draže Gligorijevića. Tako je Babejić, u
želji da proširi svoje "carstvo" na Resavu i Šumadiju, napravio kobnu grešku - napustio je svoje
siromašno, ali sigurno Homolje.
Tih dana u Ćupriji je počelo suđenje Draži Gligorijeviću u odsustvu. Glavni svedok bio je
opštinski pisar iz Vrlana, Voja Đorđević, koji je izbegavao da se pojavi pred sudom, ali su ga
vlasti ipak primorale da svedoči. Draža je tada predložio da krenu do sela Gložana na Moravi i
da sačekaju delovođu kada se bude vraćao sa suđenja.
Prvostepeni sud u Ćupriji osudio je Dražu Gligorijevića, u odsustvu, na smrt, a porodicama
ubijenih žandarma obeštećenje na račun njegove imovine od 150 hiljada dinara. Seoski
delovođa Voja Đorđević posle nekoliko dana upao je u hajdučku zasedu.
- Vas dvojica ostanite tu. Ja ću sa njim da se razračunam, j.... li mu Sunce krvavo.
Videći da se Draža ne šali, Babejić mu je naredio:
- Ostavi čoveka na miru! Kriv si, a ako ti sud sudi neka ti i presudi. Mi ionako za njihovu
presudu ne marimo. Nek sude i presuđuju, to im je posao. Mi da gledamo svoj.
- Jok! Nema mu spasa - rekao je Draža vadeći nož.
- Da nisi mrdnuo - zapretio je Babejić. - Ubiću te ako bilo šta pokušaš.
Sudbina u "Sanovniku"
Draža ništa nije ni čuo ni video. Babejić je pobio mnogo ljudi, ali je sada pred njim stajao čovek
zver, čovek koji je imao samo jedan nagon - da ubije. Bio je strašniji i
nemilosrdniji nego što su bili Radovanović i Strujić.
Babejić je zastao - trebalo je na vreme da vidi sa kim će drugovati, sada je sve bilo kasno.
Delovođa je stajao paralisan, kao žaba pred zmijom. Draža ga je ščepao levom rukom za kosu, a
desnom mu munjevito zario nož u grlo. Nesrećnik se tek tada trže i ispruži ruke, ali je sve bilo
kasno. Draža je nastavio svoj zločinački čin sa takvom surovošću da je Babejić okrenuo glavu
da ne gleda, tobože zavijajući cigaretu.
Potom, se ponovo vratiše u Ribare, u kuću Bore Ribarca. Kada su prozore pokrili ponjavama,
upalili su svetlo.
Borina žena je spremila bogatu večeru: hladnu jagnjetinu, sir, vruću pogaču i flašu rakije.
Posle obilate večere i pića Babejić je zapitao Boru da li zna da je neki seljak iz okoline skoro
prodao letinu ili stoku. Bora nije dugo razmišljao, imao je tačnu evidenciju.
- Ilija Janković iz Laznice prodao je stoku i uzeo 50.000 dinara. Drugi nisu prodavali na veliko.
Draži su oči zacaklile. Hteo je nešto da kaže, ali ga je Babejić presekao pogledom. Babejić je
odmah naredio Bori da mu donese torbu. Iz nje je izvadio parče hartije i olovku i štampanim
slovima napisao Iliji pismo da sutra "spremi" 10 hiljada dinara. On će, oko ponoći, doći do
njegove kuće.
- Ovo ćeš sutra odneti Iliji. Slobodno mu kaži da ću ga ubiti ako ne posluša. Stari smo mi
poznanici, dosta sam mu ja davao. Red je da nešto vrati.
Tu noć Babejić oka nije sklopio. Dolazile su mu slike iz detinjstva, bugarskog zarobljeništva,
rodnog sela i svojih drugova-hajduka, od kojih nijedan više nije bio živ. Kada je razmišljao o
Draži nešto mu je smetalo kod njega, nije tačno znao šta, ali mu je smetalo. Možda najviše ta
njegova želja da ubija bez razloga, lako i sa zadovoljstvom.
Nije zaspao do prvih petlova, a probudio se tek oko podneva. Tada, kao da se nečega setio,
izvadi iz svoje torbe jednu debelu knjigu. Kada mu je prišao, Draža je video da je to
"Sanovnik". Babejić zaćuta nekoliko trenutaka, a onda upita Dražu:
- Je li Bora otišao u Laznicu? Ako nije, neka ne ide.
- Ne znam, sad ću da ga pozovem.
Uskoro se pojavio Bora.
- Jesi li odneo ono pismo? - pitao je Babejić.
- Još pre zore - odgovorio je Bora.
- Nije trebalo - reče Babejić kratko, kao za sebe.
Kada je Ilija Janković primio pismo u prvom trenutku nije znao šta da radi - da li da pozove
žandarme ili da plati i ćuti? Pare mu se nisu davale, a želeo je i da sačuva glavu. Kada je
Babejićeva pretnja u pitanju to ne izgleda uvek moguće. Zato je otišao do svog komšije Milojka
Kecića i ispričao mu svoju muku.
- Nemoj da javiš žandarima - savetovao ga je Milenko - oni će sve da upropaste. Najbolje bi
bilo da pozovemo Jovana i Petra, pa da mu napravimo zasedu.
Ilija se prvo uplašio, ali je na kraju pristao, naročito kada je pomislio da za mrtvog Babejića
mogu da dobiju sto hiljada dinara, kolika je i bila ucena. Za to vreme hajduci su se pripremali za
pljačku. Ivan je naredio da obuku žandarmerijske uniforme, kako bi lakše prošli pored straža
koje su se nalazile oko sela. Kada je Ribare utonulo u mrak i noćnu tišinu, krenuli su iz Borine
kuće za Laznicu.
Prvi je išao Bora, zatim Draža i na kraju Babejić. Celim putem nisu ni reč progovorili. Kada su
došli nadomak Laznice Babejić naredi:
- Sad polako. Možda je Ilija dojavio žandarima.
Dok su se približavali šljiviku, gde je terbalo da uzmu pare, Ivanu se još vrteo u glavi
"Sanovnik". Ljudi su začuli krckanje granja i znali su šta to znači. Ilija je prvi začuo šum, pa je
Milojka Kecića gurao pokazujući mu odakle je šum dolazio. Babejić još nije palio lampu.
Misleći da je to neko od zalutale seoske straže, Milojko tiho reče:
- Pst! Priđi bliže, mi smo ovde.
Babejić tada upali lampu, a jedan tračak mu osvetli lice. Milojko je znao ko stoji pred njim.
Istog časa je opalio, a za njim i ostali. Babejić je kao zver skočio iza jednog drveta i glasno
jauknuo. Ugasio je lampu i nasumice pucao. Nekoliko trenutaka kasnije cela Laznica je bila na
nogama. Kada se saznalo šta se desilo, predsednik opštine je istog trenutka naredio
mobilizaciju.
Verovali su da se Babejić krije negde u selu, jer ako je zaista bio ranjen, kako se verovalo i kako
su pričali napadači, nije mogao biti daleko. Ranjeni Babejić, koga je jedan metak pogodio u
nadlakticu desne ruke, a drugi u levu plećku, donosi odluku da ode na obližnji salaš Stane
Simović, nekadašnje svoje ljubavnice.
Levom rukom nosio je svoju desnu, koja je ozbiljno krvarila od opasne rane i po mrklom mraku
krenuo put Staninog salaša. Počelo je da se razdanjuje, a kada je umornim korakom, na kraju
snaga, stigao na njen salaš jedva progovori:
- Rani me onaj Ilija.
- Ćuti Ivane, ništa ne govori... Čula sam noćas pucnjavu na kraj sela. Nisam znala da je Ilija, ali
sam osećala da su pucali u tebe - šaputala je dok ga je milovala po kosi i licu.
Vest o ranjavanju Babejića munjevito se pronela, prvo po Homolju, a onda i po celoj Srbiji.
Idućeg jutra na lice mesta stigao je iz Požarevca veliki župan Janković sa žandarmerijskim
majorom Vukojevićem, koji su se proslavili u likvidaciji braće Barbulović, sa uverenjem da će
im se sreća ovog puta osmehnuti.
U Žagubici je ključalo kao u kotlu. Počela je detaljna premetačina celog sela. Upadalo se u
kuće, lomile stvari, bušile slamarice, razbacivali stogovi sena. Razjareni major naredi da sutra
svi seljaci doteraju stoku sa salaša i da je tamo više ne vraćaju. Predsednik sela obavestio je
Lazničane o majorovoj naredbi, pa je sutra u cik zore kolona ljudi krenula da dotera stoku sa
udaljenih salaša.
Među njima je bila i Stana Simonović. Kada je stigla na salaš, Ivan je još spavao. Nežno ga je
probudila i rekla mu za naređenje. Prilično oporavljen, Babejić je ćutao neko vreme, zagledan u
jednu tačku, onda se pridiže i reče.
Lažna vest za žandare
- Kada oteraš stoku, odmah da nađeš Boru Ribarca. Reci mu gde sam, a on neka napiše prijavu
Dostaniću da se ja nalazim mrtav u majdanpečkim šumama.
Stana je izašla iz kuće, osmotrila okolinu, stavila merdevine i otključala tavanska vrata. Tek
tada je pozvala Babejića da se popne.
Za vreme haosa u Laznici, načelnik sreza Dostanić je uleteo u opštinsku zgradu i pokazao
majoru anonimnu dostavu u kojoj je stajalo da se mrtav Babejić nalazi u majdanpečkim
šumama. Odmah je naredio da se sve žandarmerijske jedinice upute u tom pravcu.
Pretraživanje teško prohodnih majdanpečkih šuma trajalo je više od desetak dana i, naravno,
ostalo bez rezultata. Posle silnog lomatanja vlasti su shvatile da ih je Babejić ovom prilikom
povukao za nos. Nije trebalo mnogo da ovaj Babejićev potez stigne na stupce "Politike".
"Pronesena vest o ubistvu hajduka Ivana Babejića pokazala se kao netačna. Velike,
svakodnevne potere za hajdukom nisu dale nikakvog rezultata i sada preovlađuje mišljenje da je
vest o ubistvu samo jedan vešto izvršen manevar od strane lukavog hajduka. Više se ne zna da li
se nalazi u požarevačkoj opštini ili se prebacio u neki drugi kraj..."
I mrtav je bio strašan - telo Ivana Babejića u Ćupriji
Posle pljačke državnog dobra Dobrićeva i ubistva bogatog požarevačkog trgovca Save Trpića,
Ivan Babejić i Draža Gligorijević sklonili su se u selo Paljane, jedanaest kilometara od Ćuprije,
u kuću Dražinog jataka Miše Ilića, koji ih je smestio u podrum. Bio je to kraj avgusta 1934.
godine.
Godina lepo ponela, pa je domaćin bio veseo i raspoložen i ispričao im da je neki hajduk u
njihovom kraju pisao seljacima ucenjivačka pisma, tražio pare, a potpisivao se kao Ivan
Babejić.
Neverni jatak
- I novine su o tem pisale - ubedljivo je pričao domaćin.
Babejić, strašno osetljiv na te kokošare koji mu "brukaju i zloupotrebljavaju ime", zatražio je od
domaćina da mu donese te novine.
Miša Ilić je izašao iz podruma i dugo se nije vraćao, pa su hajduci rekli njegovoj ženi da ga
potraži. Izašavši napolje, zatekla je muža kako sa puškom u ruci posmatra hajduke kroz prozor
podruma. Ona se skamenila od straha kada je saznala da muž ima nameru da pobije hajduke, a
on joj naredi:
- Vrati se u podrum, pomeri ove jastuke i otvori prozor.
Kada se vratila, kratko je rekla:
- Sad će Miša. Samo da pronađe novine u nekom su sanduku.
- Kada oteraš stoku, odmah da nađeš Boru Ribarca. Reci mu gde sam, a on neka napiše prijavu
Dostaniću da se ja nalazim mrtav u majdanpečkim šumama.
Stana je izašla iz kuće, osmotrila okolinu, stavila merdevine i otključala tavanska vrata. Tek
tada je pozvala Babejića da se popne.
Za vreme haosa u Laznici, načelnik sreza Dostanić je uleteo u opštinsku zgradu i pokazao
majoru anonimnu dostavu u kojoj je stajalo da se mrtav Babejić nalazi u majdanpečkim
šumama. Odmah je naredio da se sve žandarmerijske jedinice upute u tom pravcu.
Pretraživanje teško prohodnih majdanpečkih šuma trajalo je više od desetak dana i, naravno,
ostalo bez rezultata. Posle silnog lomatanja vlasti su shvatile da ih je Babejić ovom prilikom
povukao za nos. Nije trebalo mnogo da ovaj Babejićev potez stigne na stupce "Politike".
"Pronesena vest o ubistvu hajduka Ivana Babejića pokazala se kao netačna. Velike,
svakodnevne potere za hajdukom nisu dale nikakvog rezultata i sada preovlađuje mišljenje da je
vest o ubistvu samo jedan vešto izvršen manevar od strane lukavog hajduka. Više se ne zna da li
se nalazi u požarevačkoj opštini ili se prebacio u neki drugi kraj..."
I mrtav je bio strašan - telo Ivana Babejića u Ćupriji
Posle pljačke državnog dobra Dobrićeva i ubistva bogatog požarevačkog trgovca Save Trpića,
Ivan Babejić i Draža Gligorijević sklonili su se u selo Paljane, jedanaest kilometara od Ćuprije,
u kuću Dražinog jataka Miše Ilića, koji ih je smestio u podrum. Bio je to kraj avgusta 1934.
godine.
Godina lepo ponela, pa je domaćin bio veseo i raspoložen i ispričao im da je neki hajduk u
njihovom kraju pisao seljacima ucenjivačka pisma, tražio pare, a potpisivao se kao Ivan
Babejić.
Neverni jatak
- I novine su o tem pisale - ubedljivo je pričao domaćin.
Babejić, strašno osetljiv na te kokošare koji mu "brukaju i zloupotrebljavaju ime", zatražio je od
domaćina da mu donese te novine.
Miša Ilić je izašao iz podruma i dugo se nije vraćao, pa su hajduci rekli njegovoj ženi da ga
potraži. Izašavši napolje, zatekla je muža kako sa puškom u ruci posmatra hajduke kroz prozor
podruma. Ona se skamenila od straha kada je saznala da muž ima nameru da pobije hajduke, a
on joj naredi:
- Vrati se u podrum, pomeri ove jastuke i otvori prozor.
Kada se vratila, kratko je rekla:
- Sad će Miša. Samo da pronađe novine u nekom su sanduku.
Dve godine do slobode
Da je uspeo da neuhvaćen hajdukuje samo još dve godine, Babejić bi stekao pravo po zakonu da
se nekažnjen pojavi među slobodnim građanima, jer mu nijedan novi zločin nije dokazan, a stari
bi zastareli. Doživeo bi zakonsku amnestiju, ali nije mu se dalo. Vlasti su 9. septembra 1934.
godine odlučile da u velikoj tajnosti pokopaju Ivana Babejića. Zna se samo da je pokopan negde
u ćuprijskom ataru.
Hajduci su i dalje jeli i pili, a onda nestrpljivi naredili ženi da ponovo ode i da ga dozove. Ona
je prišla prozoru, skinula jastuke, otvorila prozor i nekoliko puta pozvala muža po imenu. Pošto
se nije odazivao, obazrivo je napustila podrum i izletela u dvorište. Odmah je primetila muža
kako prilazi prozoru. Podigao je pušku i dugo nišanio, ali se ponovo, neodlučan povukao u
mrak.
Onda se naglo okrenuo, hitrim korakom prišao prozoru, brzo nanišanio i počeo da puca. Babejić
je jauknuo kao ranjeni bik i pao sa stolice na krevet. Nekoliko metaka pogodilo je Babejićevo
džinovsko telo. Za trenutak je zavladala potpuna tišina. Napolju se čuo šum vetra, koji je
raznosio prvo opalo lišće po dvorištu.
Draža Gligorijević Vrlanac hitro je skočio sa svog tronošca i razbio lampu, a onda počeo da
puca kroz zatvorena podrumska vrata. Miša Ilić se odmakao od kuće, zaklonio iza jednog panja,
i nasumice pucao u vrata podruma. Jednog trenutka iz podruma se začuo jauk. Izgledalo je da je
i Draža ranjen. Miša je to iskoristio i poslao ženu kod svojih rođaka u Ćupriju da obaveste vlast
šta se desilo.
To malo zatišje iskoristio je Draža. Nekako je uspeo da otvori podrumska vrata i nasumice
pucajući pobegao u noć. To njegovo bekstvo nikada neće biti potpuno objašnjeno, kao ni to da li
ga je jatak propustio da pobegne, što je onda morao biti njihov raniji dogovor, ili je Dražin beg
bio samo dobro iskorišćeno zatišje koje je iznenada nastalo.
Policija iz Ćuprije stigla je tek kada je svanulo. Niko od njih još nije smeo da se primakne
podrumu, jer nisu znali da li je Babejić mrtav ili samo teško ranjen. I takav, bio je veoma
opasan. Tek posle nasumične paljbe, na koju niko nije odgovarao, i nekoliko bačenih bombi
koje su eksplodirale ispred podruma, usudili su se da uđu u podrum. Na zemljanom podu, pored
kreveta, ležao je mrtav Ivan Babejić.
Policija je utvrdila da je jedan Babejićev džep nasilno rasečen i prazan, a u drugom su našli 16
dinara. Pored mrtvog hajduka, nije pronađen ni njegov čuveni karabin, koji je po kundaku bio
optočen dukatima i izrezbaren, sa upisanim datumom rođenja i godinom kada se odmetnuo u
šumu.
Pored mrtvog Babejića nađen je karabin "maliharov", model 95, broj 43887, koji je verovatno
pripadao Draži, bodež, redenik sa kuburom, vojno-državni revolver sa 23 metka, francuska
bomba, durbin i zamotuljak sa amajlijama. Bile su tu i četiri torbe.
U dvema je bila hrana, a u drugim dvema - peškiri, presvlaka, baterijska lampa, sapuni, zavoji,
razne masti za rane, sanovnik, prašak za buve, kolonjska voda, puder i još neke sitnice.
- Čim sam ispalio prve metke, odmah sam se udaljio od prozora i uperio pušku na vrata, odakle
je Draža svakog trenutka mogao da nasrne. Do ponoći je ispaljeno oko 40 metaka, ali se iz
podruma niko nije pojavljivao, samo što sam nekoliko puta video kako se palila baterijska
lampa.
Ja sam tada poslao ženu u Ćupriju po policiju i ona se ubrzo vratila u pratnji predsednika
opštine. Kada smo jednog trenutka prestali, vrata su se iznenada otvorila i neko je pobegao u
mrak. Tako je Draža uspeo da pobegne - rekao je Miša Ilić u izjavi policiji.
Ovaj događaj dobio je veliki publicitet
"U noći, između 4. i 5. septembra 1934. godine, nedaleko od Ćuprije ubijen je jedan odmetnik,
za koga su poznavaoci Ivana Babejića iz Laznice, srez homoljski, potvrdili da je to Babejić.
Vest o ubistvu Ivana Babejića uzbunila je ne samo Ćupriju i okolinu, već i sve okolne srezove.
Celo popodne stizali su ljudi autobusima i automobilima da vide zloglasnog hajduka, tako da je
policija imala grdne muke da odstrani radoznali svet", pisala je "Politika".
Mada je nagradu od sto hiljada dinara dobio Miša Ilić, kao zvanični ubica, još su mnoge stvari
ostale nerazjašnjene, tako da su oko Babejićevog ubistva počele da kruže razne priče.
Smrtonosni metak je Babejića pogodio u plećku i izašao na stomak. Čitava dva časa je umirao u
ropcu. Po svemu sudeći, izgleda da ga je Draža dotukao sa dva hica iz revolvera. Oba su
ispaljena iza uveta. Smatra se da je to bila hajdućka zakletva - ubiti teško ranjenog hajduka da
živ ne padne policiji u ruke. Da li se sve baš tako odigralo?
Od svega samo je jedno bilo tačno i sigurno: Babejić je ubijen. Mnogi su novinari pisali da je
"gorski car Homolja" poginuo na neverovatan način. Kako da baš sada na takav način pogine,
kada se iz sličnih situacija uvek izvlačio i samo jednom bio malo ozbiljnije ranjen?
Njegovo ubistvo je izazvalo mnogo nedoumica i pitanja. Na primer: da li je jatak Miša Ilić, koji
je po zvaničnim izvorima 5. septembra ubio hajduka Babejića, bio zaista toliko hrabar da
podigne pušku na njega? Zašto je to baš on učinio, a ne neko pre njega? Da li je to učinio zbog
velike ucene ili zato što su mu hajduci zagorčali život? Kako da samo ubije Babejića, a da ne
ubije i Dražu Gligorijevića?
Jedna od verzija, kojoj se mora priznati logika, bila je ona koja je potekla iz sela Paljana:
Babejić je ubijen u dogovoru između Draža Gligorijevića i Miše Ilića. Jednu takvu pretpostavku
naslutila je i zabeležila "Politika":
"Govori se da je seljak iz Paljana bio u dosluhu sa Dražom Gligorijevićem i da ga je on i ranije
poznavao. Sa njim se dogovorio da Babejića dovedu u njegovu kuću, da ga tu ubiju, podele
Babejićev novac koji nađu kod njega kao i nagradu-ucenu, koju bi Miša dobio".
Još jedna činjenica je veoma važna; Draža se ovom prilikom nije napio, a to mu se ranije nikada
nije dešavalo za vreme jela kod sigurnih jataka. U ovom slučaju se upravo to dogodilo - Draža
je ostao trezan.
Amajlije protiv uroka
Šest godina kasnije (1940.) uhvaćen je Draža Gligorijević. Na zaprepašćenje predstavnika
zakona i štampe, Draža je jasno i glasno izjavio da je on ubio Ivana Babejića.
- Babejića sam ja ubio, a ne Miša Paljanac. Jes, jes, ja! Ubio sam ga u svađi. Opasno smo se bili
zavadili oko partijskih stvari. Babejić je bio glup, bandoglav, drvendekast. Želeo je da uvek
ispadne kako se on u sve najbolje razume, a bio je prost kao pasulj i glup kao ćuskija - rekao je
Draža novinaru "Politike", koji je sumnjao u istinitost njegovih izjava.
Šta je od svega istina nije utvrđeno, pa je ubistvo Ivana Babejića i do danas ostalo
nerazjašnjeno. Vlastima je bilo važno da je Babejić mrtav, da su se otarasili velike bede i oni i
narod, a ostalo ih više nije interesovalo. Njihov posao bio je završen posle gotovo dve decenije
lomatanja po Homolju, Zviždu i Moravi.
Dok je bio izložen na vašarištu u Ćupriji mnogi su pričali da je i mrtav toliko strašan da je sve
prolazila jeza. Oči su mu bile otvorene, pa se činilo kako da je Babejić prilegao da se odmori i
da prati sve šta se oko njega događa.
Veliko interesovanje iskoristili su promućurni i dovitljivi ljudi, pa su od Babejićeve pogibije
napravili veliki posao. Lokalni fotograf snimio je mrtvog Babejića na vašarištu i napravio veliki
broj fotografija raznih veličina, koje je istog dana prodao kao alvu.
Veoma brzo se proneo glas kroz Ćupriju da Babejićeva kosa, končić ili parče tkanine od
njegovog odela predstavlja pravu amajliju protiv urokljivih očiju i svih drugih uroka, odmetka i
noža. Zato su pojedinci čupali vlasi kose sa glave, brade ili brkova, kidali odeću. Vlasti su to
primetile, pa je leš ubrzo prenet u bolničku kapelu.
(*ttp://www.laznica.com/resources/KRVAVI_GORSKI_CAR.pdf)
Da je uspeo da neuhvaćen hajdukuje samo još dve godine, Babejić bi stekao pravo po zakonu da
se nekažnjen pojavi među slobodnim građanima, jer mu nijedan novi zločin nije dokazan, a stari
bi zastareli. Doživeo bi zakonsku amnestiju, ali nije mu se dalo. Vlasti su 9. septembra 1934.
godine odlučile da u velikoj tajnosti pokopaju Ivana Babejića. Zna se samo da je pokopan negde
u ćuprijskom ataru.
Hajduci su i dalje jeli i pili, a onda nestrpljivi naredili ženi da ponovo ode i da ga dozove. Ona
je prišla prozoru, skinula jastuke, otvorila prozor i nekoliko puta pozvala muža po imenu. Pošto
se nije odazivao, obazrivo je napustila podrum i izletela u dvorište. Odmah je primetila muža
kako prilazi prozoru. Podigao je pušku i dugo nišanio, ali se ponovo, neodlučan povukao u
mrak.
Onda se naglo okrenuo, hitrim korakom prišao prozoru, brzo nanišanio i počeo da puca. Babejić
je jauknuo kao ranjeni bik i pao sa stolice na krevet. Nekoliko metaka pogodilo je Babejićevo
džinovsko telo. Za trenutak je zavladala potpuna tišina. Napolju se čuo šum vetra, koji je
raznosio prvo opalo lišće po dvorištu.
Draža Gligorijević Vrlanac hitro je skočio sa svog tronošca i razbio lampu, a onda počeo da
puca kroz zatvorena podrumska vrata. Miša Ilić se odmakao od kuće, zaklonio iza jednog panja,
i nasumice pucao u vrata podruma. Jednog trenutka iz podruma se začuo jauk. Izgledalo je da je
i Draža ranjen. Miša je to iskoristio i poslao ženu kod svojih rođaka u Ćupriju da obaveste vlast
šta se desilo.
To malo zatišje iskoristio je Draža. Nekako je uspeo da otvori podrumska vrata i nasumice
pucajući pobegao u noć. To njegovo bekstvo nikada neće biti potpuno objašnjeno, kao ni to da li
ga je jatak propustio da pobegne, što je onda morao biti njihov raniji dogovor, ili je Dražin beg
bio samo dobro iskorišćeno zatišje koje je iznenada nastalo.
Policija iz Ćuprije stigla je tek kada je svanulo. Niko od njih još nije smeo da se primakne
podrumu, jer nisu znali da li je Babejić mrtav ili samo teško ranjen. I takav, bio je veoma
opasan. Tek posle nasumične paljbe, na koju niko nije odgovarao, i nekoliko bačenih bombi
koje su eksplodirale ispred podruma, usudili su se da uđu u podrum. Na zemljanom podu, pored
kreveta, ležao je mrtav Ivan Babejić.
Policija je utvrdila da je jedan Babejićev džep nasilno rasečen i prazan, a u drugom su našli 16
dinara. Pored mrtvog hajduka, nije pronađen ni njegov čuveni karabin, koji je po kundaku bio
optočen dukatima i izrezbaren, sa upisanim datumom rođenja i godinom kada se odmetnuo u
šumu.
Pored mrtvog Babejića nađen je karabin "maliharov", model 95, broj 43887, koji je verovatno
pripadao Draži, bodež, redenik sa kuburom, vojno-državni revolver sa 23 metka, francuska
bomba, durbin i zamotuljak sa amajlijama. Bile su tu i četiri torbe.
U dvema je bila hrana, a u drugim dvema - peškiri, presvlaka, baterijska lampa, sapuni, zavoji,
razne masti za rane, sanovnik, prašak za buve, kolonjska voda, puder i još neke sitnice.
- Čim sam ispalio prve metke, odmah sam se udaljio od prozora i uperio pušku na vrata, odakle
je Draža svakog trenutka mogao da nasrne. Do ponoći je ispaljeno oko 40 metaka, ali se iz
podruma niko nije pojavljivao, samo što sam nekoliko puta video kako se palila baterijska
lampa.
Ja sam tada poslao ženu u Ćupriju po policiju i ona se ubrzo vratila u pratnji predsednika
opštine. Kada smo jednog trenutka prestali, vrata su se iznenada otvorila i neko je pobegao u
mrak. Tako je Draža uspeo da pobegne - rekao je Miša Ilić u izjavi policiji.
Ovaj događaj dobio je veliki publicitet
"U noći, između 4. i 5. septembra 1934. godine, nedaleko od Ćuprije ubijen je jedan odmetnik,
za koga su poznavaoci Ivana Babejića iz Laznice, srez homoljski, potvrdili da je to Babejić.
Vest o ubistvu Ivana Babejića uzbunila je ne samo Ćupriju i okolinu, već i sve okolne srezove.
Celo popodne stizali su ljudi autobusima i automobilima da vide zloglasnog hajduka, tako da je
policija imala grdne muke da odstrani radoznali svet", pisala je "Politika".
Mada je nagradu od sto hiljada dinara dobio Miša Ilić, kao zvanični ubica, još su mnoge stvari
ostale nerazjašnjene, tako da su oko Babejićevog ubistva počele da kruže razne priče.
Smrtonosni metak je Babejića pogodio u plećku i izašao na stomak. Čitava dva časa je umirao u
ropcu. Po svemu sudeći, izgleda da ga je Draža dotukao sa dva hica iz revolvera. Oba su
ispaljena iza uveta. Smatra se da je to bila hajdućka zakletva - ubiti teško ranjenog hajduka da
živ ne padne policiji u ruke. Da li se sve baš tako odigralo?
Od svega samo je jedno bilo tačno i sigurno: Babejić je ubijen. Mnogi su novinari pisali da je
"gorski car Homolja" poginuo na neverovatan način. Kako da baš sada na takav način pogine,
kada se iz sličnih situacija uvek izvlačio i samo jednom bio malo ozbiljnije ranjen?
Njegovo ubistvo je izazvalo mnogo nedoumica i pitanja. Na primer: da li je jatak Miša Ilić, koji
je po zvaničnim izvorima 5. septembra ubio hajduka Babejića, bio zaista toliko hrabar da
podigne pušku na njega? Zašto je to baš on učinio, a ne neko pre njega? Da li je to učinio zbog
velike ucene ili zato što su mu hajduci zagorčali život? Kako da samo ubije Babejića, a da ne
ubije i Dražu Gligorijevića?
Jedna od verzija, kojoj se mora priznati logika, bila je ona koja je potekla iz sela Paljana:
Babejić je ubijen u dogovoru između Draža Gligorijevića i Miše Ilića. Jednu takvu pretpostavku
naslutila je i zabeležila "Politika":
"Govori se da je seljak iz Paljana bio u dosluhu sa Dražom Gligorijevićem i da ga je on i ranije
poznavao. Sa njim se dogovorio da Babejića dovedu u njegovu kuću, da ga tu ubiju, podele
Babejićev novac koji nađu kod njega kao i nagradu-ucenu, koju bi Miša dobio".
Još jedna činjenica je veoma važna; Draža se ovom prilikom nije napio, a to mu se ranije nikada
nije dešavalo za vreme jela kod sigurnih jataka. U ovom slučaju se upravo to dogodilo - Draža
je ostao trezan.
Amajlije protiv uroka
Šest godina kasnije (1940.) uhvaćen je Draža Gligorijević. Na zaprepašćenje predstavnika
zakona i štampe, Draža je jasno i glasno izjavio da je on ubio Ivana Babejića.
- Babejića sam ja ubio, a ne Miša Paljanac. Jes, jes, ja! Ubio sam ga u svađi. Opasno smo se bili
zavadili oko partijskih stvari. Babejić je bio glup, bandoglav, drvendekast. Želeo je da uvek
ispadne kako se on u sve najbolje razume, a bio je prost kao pasulj i glup kao ćuskija - rekao je
Draža novinaru "Politike", koji je sumnjao u istinitost njegovih izjava.
Šta je od svega istina nije utvrđeno, pa je ubistvo Ivana Babejića i do danas ostalo
nerazjašnjeno. Vlastima je bilo važno da je Babejić mrtav, da su se otarasili velike bede i oni i
narod, a ostalo ih više nije interesovalo. Njihov posao bio je završen posle gotovo dve decenije
lomatanja po Homolju, Zviždu i Moravi.
Dok je bio izložen na vašarištu u Ćupriji mnogi su pričali da je i mrtav toliko strašan da je sve
prolazila jeza. Oči su mu bile otvorene, pa se činilo kako da je Babejić prilegao da se odmori i
da prati sve šta se oko njega događa.
Veliko interesovanje iskoristili su promućurni i dovitljivi ljudi, pa su od Babejićeve pogibije
napravili veliki posao. Lokalni fotograf snimio je mrtvog Babejića na vašarištu i napravio veliki
broj fotografija raznih veličina, koje je istog dana prodao kao alvu.
Veoma brzo se proneo glas kroz Ćupriju da Babejićeva kosa, končić ili parče tkanine od
njegovog odela predstavlja pravu amajliju protiv urokljivih očiju i svih drugih uroka, odmetka i
noža. Zato su pojedinci čupali vlasi kose sa glave, brade ili brkova, kidali odeću. Vlasti su to
primetile, pa je leš ubrzo prenet u bolničku kapelu.
(*ttp://www.laznica.com/resources/KRVAVI_GORSKI_CAR.pdf)
- Poruka
- 194
evo i mog referata iz povjesti o hajducima:
Čaruga-posljednji slavonski hajduk
Kada se 1869. u selu Bare kraj Orahovice rodio sin Ike i Prokopija Stanisavljevića, nitko nije ni slutio da će on postati jedan od najpoznatijih odmetnika novog doba. S deset godina je izgubio majku, a otac se ponovno ženi. Nije se slagao s maćehom,otac ga ispisuje iz škole i zbog toga on odlučuje otići u Osijek,na bravarski zanat. Nije htio ostati obični seljak,ali ga u Osjeku prkida rat. Kao vojnik 28. pukovnije domobranskog pješaštva krivotvori papire i postaje natporučnik Fet,koji po odobrenju satnika Horvata ide na lječenje i odmor. Kao «austro-ugarski» časnik ubija udvarača svoje djevojke Katike,a nedugo nakon toga i seoskog kneza Stanka Bošnjaka kojim mu zbog ubojstva prijeti uhićenjem. Ubio ga je na kućnom pragu,proglasivši ga narodnim izrabljivačem uz povik:
Pravda je zadovoljena!
To je učinio s 22 godine i bio osuđen na samo četiri godine kao obični kriminalac(a ne kao dezrter-ubojica) u Zemaljskoj kaznionici-Srijemska Mitrovica. Kao obični kriminalac imao je i blaži tretman,pa je jednom prilikom odveden na cijepanje drva u zgaradu Općine. Pobjegao je i za njim je raspisanna kazna od 5000 kruna. Ljeti se skrivao po slavonskim šumama,ali je dolaskom zime morao potražiti bolje utočište. U svom selu nije naišao na dobrodošlicu,pa se priključio «Kolu gorskih tića»,družini koja je pljačkala bogate Slavonce pod izlikom borbe protiv kapitalizma, a bila je pretežito sastavljena od tzv. zelenog kadra. Vođa joj je bio Crveni Božo,tj. Božo Matijević,a središte im je bila Krndija,šumovita planina u središnjoj Slavoniji.
Tako su u ljeto 1920 u selu Bokšić ubili i opljačkali Natana Schlosbergera preodjeveni u žandarske uniforme. Napali su i orobili čak i grofa Draškovića iz Slatine uzevši mu 1000 kruna,a ucijenili ga da im isplati još 1000 kada mu pošalju pismo.
U punitovcima kraj Đakova napali su svećenika,koji je uspio prevariti Miju Rebića,zbog čega je isti po hajdučkom zakonu ubijen. Smaknuo ga je Čaruga osobno.
Vlasti su iste godine proglasili izvanredno stanje u Slavoniji,potjere su bile sve češće,tako da je harambaša Crveni Božo među prvima izgubio glavu. Čaruga ga je zamjenio,ali je ubrzo raspustio družinu zbog pogibeljnih okolnosti. On sam se prikrio na pilani u Donjim Andrijevcima između Sl.Broda i Đakova. Među radnicima je upoznao i neke buduće članove,koje je zajedno sa starom družinom okupio u listopad u iste godine. Pljačkaju skladište tvrtke Gutman iz Nove Bukovice,pljačkaju ciganskog kneza Stevu Šajina i tom prilikom mu otmu 16 000 dinara i ubiju sina i brata Tošu,od kojeg uzimaju 32 000 din.
Pred zimu se družina razilazi i okuplja ponovo u proljeće.
Tada Čaruga kupuje nove vojne i žandarske uniforme u zavodu S.Weiss i D.Hermann.
Napadaju kočiju tvrtke «Pakrac» i odnose radničke plaće,ubijaju Bertolda Bindera i Pavu Sekalija. U ljeto 1921 godine Jozo Matota izdaje ga žandarima,ali im Čaruga izmiče,a Jozu ubija u selu Krešković. Ondje ubija i Radu Ratkovića koji se lažno predstavljao i pljačkao u njegovo ime.
Predstavljajući se kao bogati gospodin iz Vinkovaca,odlazi u Zagreb na lječenje od sifilisa kod doktora Mije Pešla. Predstavio se kao vojni liferant 17.pješadijskog puka Vojvoda Mišić,a sa sobom je poveo još jednog hajduka i predstavljao ga kao svog brata Marka.
Kod doktora je stekao povjerenje,tako da je često čuvao njegovog sina dok je on sa suprugom bio u kazalištu.
Ubrzo se vratio starom poslu i u Ivankovu napadaju posjed grofa Eltza. Nisu uspjeli probiti čeličnu kasu,ali su ubili nadlugara Franju Pirkmajera. Stari kočijaš Mato Kaufman je neopaženo pobijegao i pozvao žandare. Nakon oružanog sukoba pljačkaši su pobjegli,ali bez pljena. Čaruga je tada ucijenjen na 120 000 dinara,živ ili mrtav.
Nedugo nakon toga je uhićen i u zoru 27.veljače 1925 godine izveden pred vješala u Osijeku. Ondje se okupilo preko 3000 ljudi. Kada mu se obratio općinski činovnik riječima:Jovan Stanisavljević!, Čaruga ga je nadopunio:Ja sam Jovan Stanisavljević Čaruga...Moj naklon,gospodine krvniče...potom se okrenio masi i uzviknio:Zbogom narode,Čaruga putuje!
Ostao je zapamćen još i kao Gorski tić,ali je najpoznatiji pod nazivom Čaruga. Uz njega se danas vezuju i brojne pripovjetke,koje nemožemo provjerit,ali je on definitivno jedna od najzanjimljivijih osoba iz novije povijesti.
Danas se o njegovom grobu,na groblju Sv. Ane,brine Poglavarstvo grada Osijeka.
Čaruga-posljednji slavonski hajduk
Kada se 1869. u selu Bare kraj Orahovice rodio sin Ike i Prokopija Stanisavljevića, nitko nije ni slutio da će on postati jedan od najpoznatijih odmetnika novog doba. S deset godina je izgubio majku, a otac se ponovno ženi. Nije se slagao s maćehom,otac ga ispisuje iz škole i zbog toga on odlučuje otići u Osijek,na bravarski zanat. Nije htio ostati obični seljak,ali ga u Osjeku prkida rat. Kao vojnik 28. pukovnije domobranskog pješaštva krivotvori papire i postaje natporučnik Fet,koji po odobrenju satnika Horvata ide na lječenje i odmor. Kao «austro-ugarski» časnik ubija udvarača svoje djevojke Katike,a nedugo nakon toga i seoskog kneza Stanka Bošnjaka kojim mu zbog ubojstva prijeti uhićenjem. Ubio ga je na kućnom pragu,proglasivši ga narodnim izrabljivačem uz povik:
Pravda je zadovoljena!
To je učinio s 22 godine i bio osuđen na samo četiri godine kao obični kriminalac(a ne kao dezrter-ubojica) u Zemaljskoj kaznionici-Srijemska Mitrovica. Kao obični kriminalac imao je i blaži tretman,pa je jednom prilikom odveden na cijepanje drva u zgaradu Općine. Pobjegao je i za njim je raspisanna kazna od 5000 kruna. Ljeti se skrivao po slavonskim šumama,ali je dolaskom zime morao potražiti bolje utočište. U svom selu nije naišao na dobrodošlicu,pa se priključio «Kolu gorskih tića»,družini koja je pljačkala bogate Slavonce pod izlikom borbe protiv kapitalizma, a bila je pretežito sastavljena od tzv. zelenog kadra. Vođa joj je bio Crveni Božo,tj. Božo Matijević,a središte im je bila Krndija,šumovita planina u središnjoj Slavoniji.
Tako su u ljeto 1920 u selu Bokšić ubili i opljačkali Natana Schlosbergera preodjeveni u žandarske uniforme. Napali su i orobili čak i grofa Draškovića iz Slatine uzevši mu 1000 kruna,a ucijenili ga da im isplati još 1000 kada mu pošalju pismo.
U punitovcima kraj Đakova napali su svećenika,koji je uspio prevariti Miju Rebića,zbog čega je isti po hajdučkom zakonu ubijen. Smaknuo ga je Čaruga osobno.
Vlasti su iste godine proglasili izvanredno stanje u Slavoniji,potjere su bile sve češće,tako da je harambaša Crveni Božo među prvima izgubio glavu. Čaruga ga je zamjenio,ali je ubrzo raspustio družinu zbog pogibeljnih okolnosti. On sam se prikrio na pilani u Donjim Andrijevcima između Sl.Broda i Đakova. Među radnicima je upoznao i neke buduće članove,koje je zajedno sa starom družinom okupio u listopad u iste godine. Pljačkaju skladište tvrtke Gutman iz Nove Bukovice,pljačkaju ciganskog kneza Stevu Šajina i tom prilikom mu otmu 16 000 dinara i ubiju sina i brata Tošu,od kojeg uzimaju 32 000 din.
Pred zimu se družina razilazi i okuplja ponovo u proljeće.
Tada Čaruga kupuje nove vojne i žandarske uniforme u zavodu S.Weiss i D.Hermann.
Napadaju kočiju tvrtke «Pakrac» i odnose radničke plaće,ubijaju Bertolda Bindera i Pavu Sekalija. U ljeto 1921 godine Jozo Matota izdaje ga žandarima,ali im Čaruga izmiče,a Jozu ubija u selu Krešković. Ondje ubija i Radu Ratkovića koji se lažno predstavljao i pljačkao u njegovo ime.
Predstavljajući se kao bogati gospodin iz Vinkovaca,odlazi u Zagreb na lječenje od sifilisa kod doktora Mije Pešla. Predstavio se kao vojni liferant 17.pješadijskog puka Vojvoda Mišić,a sa sobom je poveo još jednog hajduka i predstavljao ga kao svog brata Marka.
Kod doktora je stekao povjerenje,tako da je često čuvao njegovog sina dok je on sa suprugom bio u kazalištu.
Ubrzo se vratio starom poslu i u Ivankovu napadaju posjed grofa Eltza. Nisu uspjeli probiti čeličnu kasu,ali su ubili nadlugara Franju Pirkmajera. Stari kočijaš Mato Kaufman je neopaženo pobijegao i pozvao žandare. Nakon oružanog sukoba pljačkaši su pobjegli,ali bez pljena. Čaruga je tada ucijenjen na 120 000 dinara,živ ili mrtav.
Nedugo nakon toga je uhićen i u zoru 27.veljače 1925 godine izveden pred vješala u Osijeku. Ondje se okupilo preko 3000 ljudi. Kada mu se obratio općinski činovnik riječima:Jovan Stanisavljević!, Čaruga ga je nadopunio:Ja sam Jovan Stanisavljević Čaruga...Moj naklon,gospodine krvniče...potom se okrenio masi i uzviknio:Zbogom narode,Čaruga putuje!
Ostao je zapamćen još i kao Gorski tić,ali je najpoznatiji pod nazivom Čaruga. Uz njega se danas vezuju i brojne pripovjetke,koje nemožemo provjerit,ali je on definitivno jedna od najzanjimljivijih osoba iz novije povijesti.
Danas se o njegovom grobu,na groblju Sv. Ane,brine Poglavarstvo grada Osijeka.
Šakal
Elita
- Poruka
- 17.385
Hm, Lj...svaka čast!
