Modruna
Aktivan član
- Poruka
- 1.612
За наслов ове теме узела сам реченицу коју је изговорио Меша Селимовић и која ми се много свидела. Ствар је у томе што је Меша само врло сажето и ефектно изразио нешто што према Достојевском осећају многи људи, па чак и његове колеге писци.
Безбројни су радови, студије, есеји посвећени Достојевском, његовој мисли, етици, психологији, естетици. Чак и они који га нису волели, признавали су му генијалност. Рецимо Горки напада неке његове концепције, али ипак признаје: «Генијалност Достојевског је неоспорна».
За Ничеа: «То је једини мислилац од кога сам нешто научио».
Адлер сматра да је психоанализа као наука израсла из његових увида у човеково несвесно: «Достојевски стоји недостижан пред нашим очима. Ни до данас није исцрпљено све оно што је он као психолог дао.»
Познато је да је Штефан Цвајг просто обожавао Достојевског. Његове речи често су прави панегирици, рецимо: «Дивљење његовој уметности, његовој душевној маестралности, неизмерно је, и што се дубље понире у његово дело, то нам невероватнија и силнија изгледа његова величина». Или овај усклик који сам негде покупила и записала: «Тај необуздани, тај безмерни човек».
Па, ми овде вероватно нећемо рећи ништа спектакуларно ново о Достојевском, јер је о њему све већ речено, али свакако можемо, у складу са својим могућностима, да одамо пошту овом генију и патнику, и да испричамо понешто о томе шта смо све мислили и осећали док смо читали његове романе.
Ја се, на пример, још увек сећам како ме је роман «Злочин и казна» толико погодио и ошамутио да сам неколико дана била као у неком бунилу, сну, као да нисам била сасвим при себи. Нисам чак ништа ни мислила јер нисам била у стању да мислим, само ми је бучало у ушима и вртело ми се у глави.
Безбројни су радови, студије, есеји посвећени Достојевском, његовој мисли, етици, психологији, естетици. Чак и они који га нису волели, признавали су му генијалност. Рецимо Горки напада неке његове концепције, али ипак признаје: «Генијалност Достојевског је неоспорна».
За Ничеа: «То је једини мислилац од кога сам нешто научио».
Адлер сматра да је психоанализа као наука израсла из његових увида у човеково несвесно: «Достојевски стоји недостижан пред нашим очима. Ни до данас није исцрпљено све оно што је он као психолог дао.»
Познато је да је Штефан Цвајг просто обожавао Достојевског. Његове речи често су прави панегирици, рецимо: «Дивљење његовој уметности, његовој душевној маестралности, неизмерно је, и што се дубље понире у његово дело, то нам невероватнија и силнија изгледа његова величина». Или овај усклик који сам негде покупила и записала: «Тај необуздани, тај безмерни човек».
Па, ми овде вероватно нећемо рећи ништа спектакуларно ново о Достојевском, јер је о њему све већ речено, али свакако можемо, у складу са својим могућностима, да одамо пошту овом генију и патнику, и да испричамо понешто о томе шта смо све мислили и осећали док смо читали његове романе.
Ја се, на пример, још увек сећам како ме је роман «Злочин и казна» толико погодио и ошамутио да сам неколико дана била као у неком бунилу, сну, као да нисам била сасвим при себи. Нисам чак ништа ни мислила јер нисам била у стању да мислим, само ми је бучало у ушима и вртело ми се у глави.
Mislim da je delo "Braca Karamazovi" jednostavno neprevazidjeno..."Zlocin i kazna" su prica za sebe,kao i "Idiot"...To su romani koji pomere umrtvljenog coveka,teraju ga da se pita,da analizira i jos jednom promisli...Tacno je,nakon ovih romana covek je jednostavno hipnotisan,on prezivljava svaku recenicu iznova.
Inace,vidi se da je od Nichea nesto naucio jer je u “zlocinu I kazni” provukao njegovu ideju o natcoveku I coveku ( kod Dostojevskog je ta podela na “posebne ljude” I “materijale”-ideja kojom se vodio Raskoljnikov kad je ubio babu I Lizavetu). Inace, mislim da je psiholoski roman proslost,sad postoji jaka pop psihologija koja ga je potisnula ali Dostojevski I tako dalje
