Z
zenski muskoljubac
Gost
Malo vise od dve godine sam u vezi sa jednim muskarcem... Iskreno: pocelo je kao iskljucivo sexi veza (15 minuta nakon sto smo ostali sami bili smo u krevetu!) sa idejom da traje kol'ko traje... Te prve noci je bas bio u "top formi" i bilo je jako puno strasti... Malo toga smo znali jedno o drugom, ali smo u pauzama razgovarali. Razveden je, otac troje dece... Tada je rekao da nema nameru ni za koga da se vezuje (jos uvek), da je sve lakomisleno i kratkotrajno, i jos mnogo toga... Ipak, svakog vikenda je dolazio (udaljeni smo 100-tinak km) i sve je bilo lepo, lako, jednostavno, prirodno... Za razliku od svih svojih ranijih zaljubljivanja, ovog puta sam u medjuvremenu krajnje normalno funkcionisala, radila, izlazila, zivela... A kad je on bio tu, nista drugo nije bilo vazno. Kao da su postojala dva sveta... Sa druge strane, on je dolazio gotovo svaki vikend, opustao se tu kod mene, oporavljao se od svojih strahova, pretrpljenih udaraca i svega sto ga je snaslo nakon razvoda. Neverovatno je koliko smo lako komunicirtali, sa koliko lakoce mi je pricao o svemu sto mu se desavalo: od najbanalnijih svakodnevnih dogadjaja do mnogih svojih razmisljanja i strahova... Treba da kazem da smo se culi telefonom svakodnevno, po vise puta dnevno?
Nakon mozda dva meseca, prvi put mi je rekao da me voli. Bila sam zaprepastena i uopste nisam reagovala... Kad je to ponovio, pokusala sam da mu objasnim (sto pazljivije) kako isuvise veliki znacaj pridajem recima i da zelim to da cujem ali onda kada zaista tako bude osecao. I da cu ja njemu reci isto onda kad to bude imalo pravi smisao... Rekao je da shvata, da sam u pravu, ali je ipak to rekao ponovo... Nikad necu shvatiti zasto sam bila tako preplasena i tako gruba, zasto sam ga uplasila...
Nekoliko meseci posle, za njegov rodjendan (uz sva lepa iznenadjenja kojih sam se mogla setiti), pred sam zavrsetak jos jednog naseg viukenda, jako sam se rastuzila... Prisao je i pitao sta se desava... Cvrsto sam ga zagrlila i rekla da se plasim jer ga volim... Iskreno, zaista tako mislim, ali se nista kapitalno u tom periodu nije dogodilo... Samo sam shvatila da mi je uzasno lepo sa njim, da ne postoji gotovo nista sto za njega ne bih uradila... Ako to nije ljubav, ja ne znam sta je...
I tada je pocelo sve da se rusi... Ne naglo, ne odjednom, ali je on poceo da se povlaci... Ipak, kada bih pokusala da o tome razgovaram ili da se povlacim, on je davao neku duhovitu opasku, ili se slozio sa mnom i u rekordnom roku cinio nesto cime bi mi pokazao da ne zeli da odem (npr. da se nakon razgovora u kome mi naglasava kako ja "treba" da nadjem nekog ko me je vredan, pojavi u 5 ujutro kod mene!)... Isuvise se "materijala" nakupilo tokom sveg ovog vremena da bi sad to moglo stati ovde... A i da napisem sve, ko bi bio voljan da sad to cita?!
Bitna cinjenica je da je tu postojala jos jedna zena... Ona se pojavila u njegovom zivotu odmah nakon razvoda, bila ljubavnica i rame za plakanje... ali se pokazalo da joj nikako ne odgovara to sto je on poceo da se uspravlja i staje na sopstvene noge. Ona je u istom gradu, materijalno vise nego situirana i u poziciji je da ga vidi kad god zazeli - ukoliko uspe da ga ubedi. Nije imao snage, verovatno ni dovoljno volje da to prekine, mada su se, od kad je on poceo da dolazi kod mene, vidjali relativno retko. Nikad nisam zelela da postavim ultimatum, ali sam, priznajem, verovala kako ce se on sam vremenom opredeliti. Na neki nacin se i opredelio, ali se ponasao i kao "kuce pusteno sa lanca" buduci da je 15 godina bio iskljucivo sa svojom zenom, veoma odan porodici. Po meni, on se i dan-danas plasi da ponovo ostane sam... Ne kazem da mi nije smetalo, ali sam smatrala da u njegovom zivotu vaze njegova pravila i da svaki pritisak kvari sustinu naseg odnosa koji nicim nije bio pritiskan niti uslovljavan. I da ta zena (koja, opet, ima svoju muku, ali to nije moj problem) nije pocela mene da poziva i smislja razne pakosti, ne bi imala znacaj koji je dobila... Mada ja mislim da ni to nije nas problem... Niti sam zelela niti imala nacina da ga kontrolisem. Ovako sam bar znala sta radi i sta se desava...
Da zakljucim: to ludilo traje i dan-danas... Sa njom vise nije, ali ne znaci da nece biti sa nekom drugom, trecom, petom... Ja nemam snage da prekinem jer ne postoji muskarac koji me je zainteresovao 10 deo od onoga koliko je on, jer je, uprkos svemu, nas medjusobni odnos (iskljucujuci druge) takav da se samo pozeleti moze, jer smo i jako, jako dobri i bliski prijatelji, jer je sex savrsen, jer znam da je uprkos svemu on izuzetan covek koji meni jako dobro odgovara...
Obavili smo bezbroj razgovora, napisala sam citav roman o onome sto osecam i u sta verujem, uvek je bio voljan i da slusa i da cita i da prica... I uvek naglasavao kako sam ja "divna osoba" i kako "zasluzujem bolje" (od cega mi je muka!). Ali mi nikad nije dopustio da zaista odem (sto nije bilo ni malo tesko buduciu da ja to i ne zelim).
Sta je ono sto zelim da postignem?
Zanima me kako muskarci razmisljaju o svemu ovome, zanima me da li neko vidi neku perspektivu i neki smisao svega ovoga? Ne znaci da ce se ista promeniti, ali bar da cujem sta ljudi misle...
Nakon mozda dva meseca, prvi put mi je rekao da me voli. Bila sam zaprepastena i uopste nisam reagovala... Kad je to ponovio, pokusala sam da mu objasnim (sto pazljivije) kako isuvise veliki znacaj pridajem recima i da zelim to da cujem ali onda kada zaista tako bude osecao. I da cu ja njemu reci isto onda kad to bude imalo pravi smisao... Rekao je da shvata, da sam u pravu, ali je ipak to rekao ponovo... Nikad necu shvatiti zasto sam bila tako preplasena i tako gruba, zasto sam ga uplasila...
Nekoliko meseci posle, za njegov rodjendan (uz sva lepa iznenadjenja kojih sam se mogla setiti), pred sam zavrsetak jos jednog naseg viukenda, jako sam se rastuzila... Prisao je i pitao sta se desava... Cvrsto sam ga zagrlila i rekla da se plasim jer ga volim... Iskreno, zaista tako mislim, ali se nista kapitalno u tom periodu nije dogodilo... Samo sam shvatila da mi je uzasno lepo sa njim, da ne postoji gotovo nista sto za njega ne bih uradila... Ako to nije ljubav, ja ne znam sta je...
I tada je pocelo sve da se rusi... Ne naglo, ne odjednom, ali je on poceo da se povlaci... Ipak, kada bih pokusala da o tome razgovaram ili da se povlacim, on je davao neku duhovitu opasku, ili se slozio sa mnom i u rekordnom roku cinio nesto cime bi mi pokazao da ne zeli da odem (npr. da se nakon razgovora u kome mi naglasava kako ja "treba" da nadjem nekog ko me je vredan, pojavi u 5 ujutro kod mene!)... Isuvise se "materijala" nakupilo tokom sveg ovog vremena da bi sad to moglo stati ovde... A i da napisem sve, ko bi bio voljan da sad to cita?!
Bitna cinjenica je da je tu postojala jos jedna zena... Ona se pojavila u njegovom zivotu odmah nakon razvoda, bila ljubavnica i rame za plakanje... ali se pokazalo da joj nikako ne odgovara to sto je on poceo da se uspravlja i staje na sopstvene noge. Ona je u istom gradu, materijalno vise nego situirana i u poziciji je da ga vidi kad god zazeli - ukoliko uspe da ga ubedi. Nije imao snage, verovatno ni dovoljno volje da to prekine, mada su se, od kad je on poceo da dolazi kod mene, vidjali relativno retko. Nikad nisam zelela da postavim ultimatum, ali sam, priznajem, verovala kako ce se on sam vremenom opredeliti. Na neki nacin se i opredelio, ali se ponasao i kao "kuce pusteno sa lanca" buduci da je 15 godina bio iskljucivo sa svojom zenom, veoma odan porodici. Po meni, on se i dan-danas plasi da ponovo ostane sam... Ne kazem da mi nije smetalo, ali sam smatrala da u njegovom zivotu vaze njegova pravila i da svaki pritisak kvari sustinu naseg odnosa koji nicim nije bio pritiskan niti uslovljavan. I da ta zena (koja, opet, ima svoju muku, ali to nije moj problem) nije pocela mene da poziva i smislja razne pakosti, ne bi imala znacaj koji je dobila... Mada ja mislim da ni to nije nas problem... Niti sam zelela niti imala nacina da ga kontrolisem. Ovako sam bar znala sta radi i sta se desava...
Da zakljucim: to ludilo traje i dan-danas... Sa njom vise nije, ali ne znaci da nece biti sa nekom drugom, trecom, petom... Ja nemam snage da prekinem jer ne postoji muskarac koji me je zainteresovao 10 deo od onoga koliko je on, jer je, uprkos svemu, nas medjusobni odnos (iskljucujuci druge) takav da se samo pozeleti moze, jer smo i jako, jako dobri i bliski prijatelji, jer je sex savrsen, jer znam da je uprkos svemu on izuzetan covek koji meni jako dobro odgovara...
Obavili smo bezbroj razgovora, napisala sam citav roman o onome sto osecam i u sta verujem, uvek je bio voljan i da slusa i da cita i da prica... I uvek naglasavao kako sam ja "divna osoba" i kako "zasluzujem bolje" (od cega mi je muka!). Ali mi nikad nije dopustio da zaista odem (sto nije bilo ni malo tesko buduciu da ja to i ne zelim).
Sta je ono sto zelim da postignem?
Zanima me kako muskarci razmisljaju o svemu ovome, zanima me da li neko vidi neku perspektivu i neki smisao svega ovoga? Ne znaci da ce se ista promeniti, ali bar da cujem sta ljudi misle...
