White Knight
Zainteresovan član
- Poruka
- 131
Грађански фундаментализам у Србији
Грађански фундаменталисти у Србији, баш као и све бројнији фундаменталисти просветитељства у милитантно лаицистичкој Француској и некада отвореној и толерантној Холандији, своје неистомишљенике клевећу користећи најјаче речи из вокабулара антифашизма
У време када број “стручњака” за фундаментализме у многим земљама расте, брже од броја становника, не треба да чуди да је створена прилично искривљена слика о појму који ће можда постати кључна одредница века. Међу гомилом заблуда које су постале скоро општеприхваћене “истине” заборављене су неке важне одреднице око којих постоји велико слагање (правих) стручњака. На првом месту је чињеница да фундаментализам не подразумева употребу насиља. Често се занемарује и да није везан искључиво за религију и да фундаменталисти по правилу измишљају или погрешно интерпретирају “фундаменте” на које се позивају.
Крволочност и учесталост Ал каидиних напада учинили су да ненасилни фундаментализми који су присутни широм света углавном остану непрепознати. Тако је и немилитантни фундаментализам међу православним верницима у Србији измакао пажњи медија. Верски фундаментализам није религиозни већ друштвени феномен. Српска православна црква није на било који начин одговорна за његово појављивање, као што не може утицати ни на његово нестајање. Иако зна да “освоји” црквене институције, фундаментализам не може да настане вољом свештенства, већ искључиво као резултат великих и болних ломова у друштву.
Тихи верски фундаментализам је у Србији већ оставио значајан траг који се, најчешће сасвим погрешно, приписује деловању српског национализма. И поред бројних, изузетно значајних разлика, православни фундаментализам у Србији има много тога заједничког са много старијим и неупоредиво утицајнијим фундаментализмом “поново рођених” хришћана у САД. Они су последњих година променили не само комплексну и флуидну америчку црквену сцену, већ и једину суперсилу, земљу-колевку модерног верског фундаментализма.
Од 11. септембра амерички медији су престали да фундаменталистичким називају хришћанске покрете и цркве које саме себе тако не описују, чак и када се раније те верске заједнице нису противиле томе. Сличан тренд забележен је широм света и фундаментализам је у очима јавности погрешно идентификован и повезан са исламом. Створена је и илузија да без насиља нема фундаментализма.
Истовремено, дошло је и до цветања секуларних фундаменталистичких покрета. Тимоти Гартон Еш, утицајни енглески публициста, недавно је дефинисао фундаментализам просветитељства пишући о контроверзној активисткињи Ајан Хирши Али, Сомалијки која се одрекла ислама и која је, после каријере посланика ултрадесничарске партије у холандском парламенту, уточиште нашла у САД. У њене утицајне “саборце” убрајају се француски филозоф Паскал Брикнер и професор Бернард Луис, често називан “Бушовим дворским стручњаком за ислам”. Кључни проблем и непомирљиви непријатељ већине фундаменталиста просветитељства је сам ислам, а не злочиначки исламски фундаментализам.
За њихове сроднике у Србији, грађанске фундаменталисте, смртни непријатељ је српски национализам, а не злочинци српске националности и они који су им издавали наређења. Једна представница овог фундаменталистичког крила “друге Србије” пише да је “српски национализам практично вечит и инкомпатибилан са модерном државом”. Грађански фундаменталисти у Србији, баш као и све бројнији фундаменталисти просветитељства у милитантно лаицистичкој Француској и некада отвореној и толерантној Холандији, своје неистомишљенике клевећу користећи најјаче речи из вокабулара антифашизма.
Нестрпљиви и острашћени грађански фундаментализам у Србији је у много чему типичан, скоро уџбенички пример савременог фундаментализма. Карактеришу га, између осталог, дифузна структура, опсесија моралношћу и чистотом, важна улога жена у покрету, стварање новог мита, презир који се граничи са антиинтелектуализмом према сваком ставу који не подржава наводно фундаментална схватања, склоност да најпрљавији напади буду усмерени на најумереније, али критички оријентисане, јавне личности које не припадају групи...
Као и код велике већине фундаментализама и у овом случају је немогуће одредити да ли је леви или десни. Иако воле да тврде да су левичари, домаћи грађански фундаменталисти нагласак стављају и на наметање идеологија и принципа који су у остатку света схваћени као пар еxцелленце десничарски. Идеолошка збрка је само једна од последица комплексне генезе ових покрета и њиховог недоследног односа према самим “фундаментима”. Хери тер Хар, професорка на Институту за друштвене студије у Хагу и један од водећих стручњака за фундаменталистичке покрете, њихово је право схватање описала као резултат “пажљивог и селективног процеса којим се задржавају само они елементи који се сматрају корисним за достизање одређених циљева”.
Историја ових покрета је често обележена великим, понекад катарзичним разочарањем. Прошлонедељна, неочекивано блага пресуда Међународног суда правде у Хагу представља болну прекретницу у краткој историји нашег грађанског фундаментализма. У природи је оваквих покрета да нису у стању да ударац какав је представљала хашка пресуда препознају као индикацију да нешто није у реду са наводно денацификаторском и квазилибералном догмом коју су конструисали према обрасцу који је описала холандска професорка.
Грађански фундаменталисти у Србији, баш као и све бројнији фундаменталисти просветитељства у милитантно лаицистичкој Француској и некада отвореној и толерантној Холандији, своје неистомишљенике клевећу користећи најјаче речи из вокабулара антифашизма
У време када број “стручњака” за фундаментализме у многим земљама расте, брже од броја становника, не треба да чуди да је створена прилично искривљена слика о појму који ће можда постати кључна одредница века. Међу гомилом заблуда које су постале скоро општеприхваћене “истине” заборављене су неке важне одреднице око којих постоји велико слагање (правих) стручњака. На првом месту је чињеница да фундаментализам не подразумева употребу насиља. Често се занемарује и да није везан искључиво за религију и да фундаменталисти по правилу измишљају или погрешно интерпретирају “фундаменте” на које се позивају.
Крволочност и учесталост Ал каидиних напада учинили су да ненасилни фундаментализми који су присутни широм света углавном остану непрепознати. Тако је и немилитантни фундаментализам међу православним верницима у Србији измакао пажњи медија. Верски фундаментализам није религиозни већ друштвени феномен. Српска православна црква није на било који начин одговорна за његово појављивање, као што не може утицати ни на његово нестајање. Иако зна да “освоји” црквене институције, фундаментализам не може да настане вољом свештенства, већ искључиво као резултат великих и болних ломова у друштву.
Тихи верски фундаментализам је у Србији већ оставио значајан траг који се, најчешће сасвим погрешно, приписује деловању српског национализма. И поред бројних, изузетно значајних разлика, православни фундаментализам у Србији има много тога заједничког са много старијим и неупоредиво утицајнијим фундаментализмом “поново рођених” хришћана у САД. Они су последњих година променили не само комплексну и флуидну америчку црквену сцену, већ и једину суперсилу, земљу-колевку модерног верског фундаментализма.
Од 11. септембра амерички медији су престали да фундаменталистичким називају хришћанске покрете и цркве које саме себе тако не описују, чак и када се раније те верске заједнице нису противиле томе. Сличан тренд забележен је широм света и фундаментализам је у очима јавности погрешно идентификован и повезан са исламом. Створена је и илузија да без насиља нема фундаментализма.
Истовремено, дошло је и до цветања секуларних фундаменталистичких покрета. Тимоти Гартон Еш, утицајни енглески публициста, недавно је дефинисао фундаментализам просветитељства пишући о контроверзној активисткињи Ајан Хирши Али, Сомалијки која се одрекла ислама и која је, после каријере посланика ултрадесничарске партије у холандском парламенту, уточиште нашла у САД. У њене утицајне “саборце” убрајају се француски филозоф Паскал Брикнер и професор Бернард Луис, често називан “Бушовим дворским стручњаком за ислам”. Кључни проблем и непомирљиви непријатељ већине фундаменталиста просветитељства је сам ислам, а не злочиначки исламски фундаментализам.
За њихове сроднике у Србији, грађанске фундаменталисте, смртни непријатељ је српски национализам, а не злочинци српске националности и они који су им издавали наређења. Једна представница овог фундаменталистичког крила “друге Србије” пише да је “српски национализам практично вечит и инкомпатибилан са модерном државом”. Грађански фундаменталисти у Србији, баш као и све бројнији фундаменталисти просветитељства у милитантно лаицистичкој Француској и некада отвореној и толерантној Холандији, своје неистомишљенике клевећу користећи најјаче речи из вокабулара антифашизма.
Нестрпљиви и острашћени грађански фундаментализам у Србији је у много чему типичан, скоро уџбенички пример савременог фундаментализма. Карактеришу га, између осталог, дифузна структура, опсесија моралношћу и чистотом, важна улога жена у покрету, стварање новог мита, презир који се граничи са антиинтелектуализмом према сваком ставу који не подржава наводно фундаментална схватања, склоност да најпрљавији напади буду усмерени на најумереније, али критички оријентисане, јавне личности које не припадају групи...
Као и код велике већине фундаментализама и у овом случају је немогуће одредити да ли је леви или десни. Иако воле да тврде да су левичари, домаћи грађански фундаменталисти нагласак стављају и на наметање идеологија и принципа који су у остатку света схваћени као пар еxцелленце десничарски. Идеолошка збрка је само једна од последица комплексне генезе ових покрета и њиховог недоследног односа према самим “фундаментима”. Хери тер Хар, професорка на Институту за друштвене студије у Хагу и један од водећих стручњака за фундаменталистичке покрете, њихово је право схватање описала као резултат “пажљивог и селективног процеса којим се задржавају само они елементи који се сматрају корисним за достизање одређених циљева”.
Историја ових покрета је често обележена великим, понекад катарзичним разочарањем. Прошлонедељна, неочекивано блага пресуда Међународног суда правде у Хагу представља болну прекретницу у краткој историји нашег грађанског фундаментализма. У природи је оваквих покрета да нису у стању да ударац какав је представљала хашка пресуда препознају као индикацију да нешто није у реду са наводно денацификаторском и квазилибералном догмом коју су конструисали према обрасцу који је описала холандска професорка.
8-)
