Ako se u javnom govoru usudite u Srbiji danas da kažete da posle jeseni dolazi zima naći će se oni koji će vas optužiti da volite zimu, iako vam nije stalo do snega i lomljenja nogu na skijama. Višak emocija ne mora, sam po sebi, biti loš saveznik u obavljanju narodnih, javnih poslova, pa ni u polemikama oko tih poslova, ali je nedostatak racionalnosti najčešće poguban.
Tako je i u priči o sastavljanju ove vlade a čini mi se, i to je utešno, da se direktni akteri pregovora ponašaju racionalnije od ovih što sa strane bodre i navijaju.
Od prvog dana posle januarskih izbora bilo je jasno da će „nevoljni partneri” mukotrpno tragati za dogovorom, ali, kako pregovori odmiču, sve je jasnije da će se na kraju dogovoriti.
Nije baš teška matematika kojom se rešava eventualna nova izborna jednačina. Ni novi izbori ne bi dali jasnog pobednika, osim ukoliko bi apstinencija toliko porasla da radikalskih konstantnih tridesetak odsto podrške u biračkom telu naraste na pedeset odsto glasova onih koji bi izašli na ponovljene izbore.
Takmičenje u tome da li „šesti princip” ima jaču izbornu podršku od „nultog principa” potpuno je besmisleno i pobednik u tom neprincipijelnom nadmetanju oko principa ne bi, opet, mogao da sastavi vladu.
Zalud su tu ohrabrivanja Borisa Tadića da ide na nove izbore. Mogućno je da bi prošao bolje za neki procenat, ali i ovi iz Demokratske stranke znaju da bi opet bili na početku i da u toj situaciji nema kompenzacije u tome što bi Koštunica verovatno gore prošao.
Takve vratolomije ne prave se da bi seirili mrzitelji Koštunice. Javljaju se i glasovi onih koji nerealno, zaslepljeni netrpeljivošću prema DSS-u, procenjuju da bi mogla na novim izborima da se formira koaliciona osovina DS – LDP, pa kad se saberu i shvate da je to nedovoljno pridodaju tome i G 17 plus. Pri tom se i ne skriva da bi pobeđivanje Koštunice bila jedina koheziona sila za predizborno ili postizborno povezivanje ovih stranaka. Postoji tu i potpuno apsurdna vera da njihov otpor prema Koštunici nadjačava međusobne omraze i razmirice koje nisu male, jer da jesu ne bi se politički ni rastajali.
Zamislite hipotetičku situaciju da na istoj izbornoj listi budu Tadić, Dinkić i Čeda Jovanović. Unapred primam opkladu, ne mogu je izgubiti jer se to neće dogoditi, da bi rezultat te koalicije bio slabiji od poslednjeg izbornog rezultata Demokratske stranke.
Drugo je rešenje da nastupaju u „tri kolone” pa da se sabiraju posle ponovljenih izbora i preuzmu rizik da u konačnom saldu budu ubedljivo poraženi od Srpske radikalne stranke, koja bi procentualno ostvarila najveći napredak i bez uticaja nepovoljnih okolnosti oko rešavanja statusa Kosova.
Zbog svega toga ovi što sad pregovaraju o vladi prikloniće se definiciji politike kao „umetnosti mogućeg” i u zakonskom roku pojaviće se beli dim, istovremeno, u Krunskoj i Jovanovoj.
Tome služi i „nulti princip”. Tadić ovim pokušava da umiri bazu stranačke piramide, lokalne odbore, kako bi oni imali neku garanciju da neće biti jedini koji će platiti cenu nužnog kompromisa oko vlade na prvim izborima koji slede – lokalnim izborima.
Gotovo mi simpatično izgledaju ovi što glume da im nije jasan taj „nulti princip”. Ima smisla ponekad u politici praviti se neveštim pred javnošću, ali ovi što sede za pregovaračkim stolom dobro znaju o čemu se tu radi – jasnom signalu da će kompromis biti napravljen.
I predsednički izbori biće prolongirani, nekom akrobacijom, za povoljnije vreme. Ukoliko vlada do tada ostvari neke rezultate vredne hvale, sadašnje svađe pokriće zaborav, a ako ih ne ostvari izgubiće na izborima, ali ne zato što su se oko ovoga svađali i preganjali, već zato što nisu ostvarili rezultat.
Dragoljub Žarković
glavni urednik nedeljnika „Vreme”
Tako je i u priči o sastavljanju ove vlade a čini mi se, i to je utešno, da se direktni akteri pregovora ponašaju racionalnije od ovih što sa strane bodre i navijaju.
Od prvog dana posle januarskih izbora bilo je jasno da će „nevoljni partneri” mukotrpno tragati za dogovorom, ali, kako pregovori odmiču, sve je jasnije da će se na kraju dogovoriti.
Nije baš teška matematika kojom se rešava eventualna nova izborna jednačina. Ni novi izbori ne bi dali jasnog pobednika, osim ukoliko bi apstinencija toliko porasla da radikalskih konstantnih tridesetak odsto podrške u biračkom telu naraste na pedeset odsto glasova onih koji bi izašli na ponovljene izbore.
Takmičenje u tome da li „šesti princip” ima jaču izbornu podršku od „nultog principa” potpuno je besmisleno i pobednik u tom neprincipijelnom nadmetanju oko principa ne bi, opet, mogao da sastavi vladu.
Zalud su tu ohrabrivanja Borisa Tadića da ide na nove izbore. Mogućno je da bi prošao bolje za neki procenat, ali i ovi iz Demokratske stranke znaju da bi opet bili na početku i da u toj situaciji nema kompenzacije u tome što bi Koštunica verovatno gore prošao.
Takve vratolomije ne prave se da bi seirili mrzitelji Koštunice. Javljaju se i glasovi onih koji nerealno, zaslepljeni netrpeljivošću prema DSS-u, procenjuju da bi mogla na novim izborima da se formira koaliciona osovina DS – LDP, pa kad se saberu i shvate da je to nedovoljno pridodaju tome i G 17 plus. Pri tom se i ne skriva da bi pobeđivanje Koštunice bila jedina koheziona sila za predizborno ili postizborno povezivanje ovih stranaka. Postoji tu i potpuno apsurdna vera da njihov otpor prema Koštunici nadjačava međusobne omraze i razmirice koje nisu male, jer da jesu ne bi se politički ni rastajali.
Zamislite hipotetičku situaciju da na istoj izbornoj listi budu Tadić, Dinkić i Čeda Jovanović. Unapred primam opkladu, ne mogu je izgubiti jer se to neće dogoditi, da bi rezultat te koalicije bio slabiji od poslednjeg izbornog rezultata Demokratske stranke.
Drugo je rešenje da nastupaju u „tri kolone” pa da se sabiraju posle ponovljenih izbora i preuzmu rizik da u konačnom saldu budu ubedljivo poraženi od Srpske radikalne stranke, koja bi procentualno ostvarila najveći napredak i bez uticaja nepovoljnih okolnosti oko rešavanja statusa Kosova.
Zbog svega toga ovi što sad pregovaraju o vladi prikloniće se definiciji politike kao „umetnosti mogućeg” i u zakonskom roku pojaviće se beli dim, istovremeno, u Krunskoj i Jovanovoj.
Tome služi i „nulti princip”. Tadić ovim pokušava da umiri bazu stranačke piramide, lokalne odbore, kako bi oni imali neku garanciju da neće biti jedini koji će platiti cenu nužnog kompromisa oko vlade na prvim izborima koji slede – lokalnim izborima.
Gotovo mi simpatično izgledaju ovi što glume da im nije jasan taj „nulti princip”. Ima smisla ponekad u politici praviti se neveštim pred javnošću, ali ovi što sede za pregovaračkim stolom dobro znaju o čemu se tu radi – jasnom signalu da će kompromis biti napravljen.
I predsednički izbori biće prolongirani, nekom akrobacijom, za povoljnije vreme. Ukoliko vlada do tada ostvari neke rezultate vredne hvale, sadašnje svađe pokriće zaborav, a ako ih ne ostvari izgubiće na izborima, ali ne zato što su se oko ovoga svađali i preganjali, već zato što nisu ostvarili rezultat.
Dragoljub Žarković
glavni urednik nedeljnika „Vreme”
