vinska musica
Početnik
- Poruka
- 48
Feral, 1.ožujka
Piše: Petar Luković
00: Bez obzira što su ga kao kanarinca sahranili usred bašte, u dvorištu, Slobodan Milošević se ovih dana odlično oseća. Mogu da se zakunem da se u grobu rimom okreće od sreće, povremeno se grohotom smeje, prezadovoljan časnom presudom Međunarodnog Suda Pravde (MSP) da Srbija „nije kriva za genocid“ iz čega je izvukao sasvim ispravan zaključak da ni on uopšte nije kriv i da je diletantski budalasto umro jer bi ga drugi Haški sud nakon presude prvog Haškog suda verovatno oslobodio svake nepostojeće odgovornosti. Likovanje rahmetli Miloševića koji danas iz požarevačkog groba ima svako međunarodno vampirsko pravo da primeti da je njegova ratna politika bila savršeno poštena – kakav genocid, kakvi bakrači! – bacilo je današnju, haškom pobedom očvrslu Srbiju u neslućeni hedonistički trans o čemu svedoče lepršavi naslovi iz ovdašnjih listova: „Srbija nije kriva za genocid“ („Danas“), „Srbija neće plaćati ratnu odštetu BiH“ („Blic“), „Srbija oslobođena optužbi za genocid“ („Politika“), dok su „Večernje novosti“ naslovom „Srbija nije kriva“, misli se uopšte, rezolutno odredile pravac istorijske istine čiji je autor Slobodan Milošević. Drugorazredni detalji iz brljave MSP presude da je Srbija „odgovorna jer je propustila da iskoristi nesumnjivi uticaj i pokuša da spreči genocid u Srebrenici i stoga što Haškom trebinalu nije predala Ratka Mladića i druge odgovorne za zločin“, naravno da nisu novinska tema: važno je da ne dajemo nikakve pare i da nismo krivi za genocid, baš kao što smo ponavljali svih ovih godina! Srbija Uber Alles!
01: Dok je čitao presudu, Milošević se urnebesno zabavljao. Isplatila se svaka reč koju je izgovarao devedesetih godina: da država Srbija nije u ratu, da Srbija ima moralno patriotsko pravo da podrži svoju braću s one strane Drine, ali da im se ne upliće u politiku; da on nikad ništa nije znao o tim kako-se-zovu paravojnim formacijama jer čim su paravojne nemaju veze s državom makar ih organizovao srpski MUP; kakve on veze ima sa Srebrenicom kad je o tome čuo tek mesec dana docnije, zar samo što je Mladić bio na platnom spisku Vojske Jugoslavije to treba dovoditi u vezu sa zemljom koja ni mrava nije zgazila? Kakve, majke ti, veze Srbija ima sa četvorogodišnjom opsadom i granatiranjem Sarajeva, posebno što se još uvek ne zna ko je u opsadi držao i granatirao Sarajevo, jer bosanski Srbi sigurno nisu! Šteta je, setio se Milošević, što MSP u odlučivanju da li je u Srebrenici bilo genocida, nije uzeo izveštaj Srbije koji je svojevremeno pročitao ondašnji ministar za informisanje Goran Matić: da su zločin u Srebrenici izvršili francuski legionari, po NATO nalogu, kako bi se optužili bosanski a naročito srpski Srbi od pre nekoliko dana oficijalno abolirani. No, svejedno. Genocid u Srebrenici sveden je na opštinski nivo, preciznije na teritoriju Mesne zajednice: važno je da je izvan granica MZ sve bilo u najboljem redu, da se u logorima Republike Srpske strogo poštovala Aušvic-Konvencija, nije zaklan posle 22 sata uveče i pre pet ujutru jer naši Turci imaju prava na miran san, leševi su zakopavani i iskopavani samo zbog bezbednosti istih (leševa), snajperisti su imali puno radno vreme i nisu dobijali dodatak za prekovremeni rad, nešto malo masovnih zločina u Bratuncu ili Prijedoru ili Bosanskom Novom – vrlo se pazilo – nisu bili ni blizu genocida, vodilo se računa o ekologiji, pa su leševi bacani s mostova u reke, nekako se, ******, uvek ispostavi da su to Muslimani, baš, bre, nisu imali sreće u loto izvlačenju! Milošević Uber Alles!
02: Nikako da odlučim šta je efikasniji shit laksativ: da li humoristička presuda da Srbija nema veze s genocidom ili nehinjeno oduševljenje miliona Srba koji su odjednom poverovali da je njihova omiljena država merna jedinica nevinosti? Tek neću o logici MSP: ako je Srbija imala „nesumnjiv uticaj“ koji nije iskoristila da spreči genocid – znači da je znala da će se genocid dogoditi; ako nije znala, nije ni mogla da pokuša da ga spreči. Ili o nestvarno suludim zahtevima za materijalni dokaz o učešću Srbije o genocidu? Kao da su očekivali papir s Miloševićem potpisom u kojem on predlaže „konačno rešenje“, uredno zaveden i ispečatiran! Čak ni Adolf Hitler nije bio toliko lud: tužioci u Nirnbergu ipak su bili inteligentniji! Konačno, krvava priča o „Škorpionima“ koji za MSP postaju neka vrsta nevladine udruge – bez obzira što im se u Beogradu sudi kao jedinici koju je stvorila Služba Državne bezbednosti, dakle, država. DB Uber Alles!
03: Ono što je pre nekoliko nedelja Carla Del Ponte pomenula kao sindrom „Jadni Srbi“ čime se objašnjava raspamećeno ponašanje nekih država koje za Srbiju traže alibi jer u toj zemlji radikali jačaju, imaju i onog tunjavog Koštunicu, tužili ih Bosanci za genocid, iz Haga traže da isporuče ratne zločince koje oni smatraju herojima, povrh svega uzima im se Kosovo... pa da malo, braćo i sestre, olabavimo – mora se uzeti kao prigodna international atmosfera za odluku MSP, odluku koja s pravom ima onoliko veze koliko i s politikom. Umesto zaslužene šamarčine u obliku istorijskog blama, Srbiji je tek priprećeno prstom; negde u presudi neodređeno se pominje nekakva Deklaracija kojom bi Srbija priznala da nije pokušala da spreči genocid itd, što je odmah, razumljivo, u svetosavskom slavlju, iskorišćeno da se s naše strane objasni da to ne obavezuje našu dragu domovinu i da je presuda sama po sebi „dovoljna satisfakcija za tužioca“. Impotentni pokušaj zbunjenog predsednika države Borisa Tadića da najavi kako bi valjalo u Skupštini Srbije doneti Deklaraciju o Srebrenici, propala je već u svojoj fetusnoj formi kad je predstavnik Koštuničine firme DSS izjavio da oni pristaju samo na Deklaraciju u kojoj se osuđuju „svi zločini“, dok je predstavnik Šešeljevog preduzeća rekao da ne podržava Tadićeve „glupe ideje“. Kad sve ovo lijepo prevedemo na novohrvatski: nema Deklaracije, nema kajanja, nema Srebrenice, nema osude. Genocid Uber Alles!
04: Iz svakodnevice ove odavno raspamećene zemlje, bečki pregovori o nezavisnosti Kosova, ovde tetošeni kao „razgovori o statusu“, izgledaju montipajtonovski duhovito, sem ako ne čitate državotvornu „Politiku“ ili ne gledate domoljubni RTS (koji, valjda, u znak podrške našim pregovaračima od nedavno, dvaput u toku noći, negde oko dva i pet ujutru emituje himnu „Bože, pravde“ u kojoj se pominju „srpske zemlje“, u množini dakako). U najboljoj epizodi ove Wien-serije, srpski je tim (hrvatski: momčad) ponudio kosovskim Albancima nacrt autonomije koja se sve vreme poziva na novi Ustav, onaj koji je pre nekoliko meseci tako veličanstveno pokraden za 120 minuta da su i danas Koštunici uši crvene ne od stida, već od sreće zbog odlične državne organizacije glede brojanja glasova. Ta vrsta bezbrižnog ludila koje predlaže da Ustav Srbije ima pravnu moć nad budućim Ustavom Kosova – u času kad je pitanje dana kad će Kosovo postati The Independent State, moguća je samo u onim fazama bolesti kad se realnost topi i u mozgu pretvara u mitološku paštetu. S jednog od takvih patriotskih web namaza, od nečega što se kliče „Kosovski zavetnici“ i što je nedavno sa svećama klečalo i plakalo pred ruskom ambasadom u Beogradu, uz neljudske krike „Rusijo, pomozi“, prepisao sam delove pisma upućenom Vladimiru Putinu. Pišu Zavetnici: „Blagodarni Zaštitniče srpski, Vladimire Vladimiroviču, Srbija je od većeg broja nasilnika primila ne objavu rata, nego ratnu presudu...I mi sada živimo po milosti Boga od vesti iz majčice Rusije, hrabreći posrnuli srpski narod. Nikada kao sada, nije nam bila jasnija mudrost izreke naših arhipastira i naših dedova ’ Bog na nebu, Rusija na zemlji’, stečene u najtežim iskušenjima istorije opstanka Srba. Šest vekova smo robovali i bili krvavi grudobran Evrope. Do pre 100 godina Srbi su mogli stići u Trst, a da ne zgaze ni tuđu njivu, niti prođu kroz tuđe selo, osim srpskog. Sad smo sabijeni na poslednjoj stopi zemlje, punoj izbegličkih logora, bede, očaja i smrti. Blagorodni zaštitniče, bratski narode Risije, vi snagom i dostojanstvom uzdižete svetu Rusiju. Već dolaze daleki narodi, tražeći od vas pravdu i zaštitu, pa i mi grešni Srbi, verni Srbi, molimo da preživimo pod vašim krilom. Molimo vas u ime Gospoda, spasite Kosovo i Metohiju, bez koje nema ni Srba ni Srbije“. Rusija Uber Alles!
05: Vera u Putina (Danke, Russia!) bila je okosnica mitinga kosovskih Srba ispred američke ambasade usred Beograda: tridesetak tisuća Kosovara, podržanih od radikala, socijalista i koštunjavih dss patriota, udvarali su se Rusiji otvorenije nego 1946. godine. Slavila se, dabome, i draga nam Kina; nisu zaboravljeni ni nesvrstani, svaka je Fidelova Kuba u srpskom srcu! Vratila se Srbija izvornim miloševićevskim korenima: nije bez veze Mira Marković lutala ruskim stepama, visila na kineskom zidu ili se divila Indiji u kojoj su „i gladni ravnopravni“. Opštenarodna rusofilija, ushićenje pri pomisli da će Rusija vetom u UN obraniti Kosovo – epicentar je filozofske misli koja je pre nekoliko meseci vaskrsnula predlogom studenata s Pravnog fakulteta da se Kosovo iznajmi Rusiji na sledećih 99 godina za sumu od jednog eura! Ideja je umrla, ali njen duh živi! Baš kao što je Milošević danas življi nego pre deset godina! Svejedno što mu je ime Vojislav Koštunica! Premijer Uber Alles!
Piše: Petar Luković
00: Bez obzira što su ga kao kanarinca sahranili usred bašte, u dvorištu, Slobodan Milošević se ovih dana odlično oseća. Mogu da se zakunem da se u grobu rimom okreće od sreće, povremeno se grohotom smeje, prezadovoljan časnom presudom Međunarodnog Suda Pravde (MSP) da Srbija „nije kriva za genocid“ iz čega je izvukao sasvim ispravan zaključak da ni on uopšte nije kriv i da je diletantski budalasto umro jer bi ga drugi Haški sud nakon presude prvog Haškog suda verovatno oslobodio svake nepostojeće odgovornosti. Likovanje rahmetli Miloševića koji danas iz požarevačkog groba ima svako međunarodno vampirsko pravo da primeti da je njegova ratna politika bila savršeno poštena – kakav genocid, kakvi bakrači! – bacilo je današnju, haškom pobedom očvrslu Srbiju u neslućeni hedonistički trans o čemu svedoče lepršavi naslovi iz ovdašnjih listova: „Srbija nije kriva za genocid“ („Danas“), „Srbija neće plaćati ratnu odštetu BiH“ („Blic“), „Srbija oslobođena optužbi za genocid“ („Politika“), dok su „Večernje novosti“ naslovom „Srbija nije kriva“, misli se uopšte, rezolutno odredile pravac istorijske istine čiji je autor Slobodan Milošević. Drugorazredni detalji iz brljave MSP presude da je Srbija „odgovorna jer je propustila da iskoristi nesumnjivi uticaj i pokuša da spreči genocid u Srebrenici i stoga što Haškom trebinalu nije predala Ratka Mladića i druge odgovorne za zločin“, naravno da nisu novinska tema: važno je da ne dajemo nikakve pare i da nismo krivi za genocid, baš kao što smo ponavljali svih ovih godina! Srbija Uber Alles!
01: Dok je čitao presudu, Milošević se urnebesno zabavljao. Isplatila se svaka reč koju je izgovarao devedesetih godina: da država Srbija nije u ratu, da Srbija ima moralno patriotsko pravo da podrži svoju braću s one strane Drine, ali da im se ne upliće u politiku; da on nikad ništa nije znao o tim kako-se-zovu paravojnim formacijama jer čim su paravojne nemaju veze s državom makar ih organizovao srpski MUP; kakve on veze ima sa Srebrenicom kad je o tome čuo tek mesec dana docnije, zar samo što je Mladić bio na platnom spisku Vojske Jugoslavije to treba dovoditi u vezu sa zemljom koja ni mrava nije zgazila? Kakve, majke ti, veze Srbija ima sa četvorogodišnjom opsadom i granatiranjem Sarajeva, posebno što se još uvek ne zna ko je u opsadi držao i granatirao Sarajevo, jer bosanski Srbi sigurno nisu! Šteta je, setio se Milošević, što MSP u odlučivanju da li je u Srebrenici bilo genocida, nije uzeo izveštaj Srbije koji je svojevremeno pročitao ondašnji ministar za informisanje Goran Matić: da su zločin u Srebrenici izvršili francuski legionari, po NATO nalogu, kako bi se optužili bosanski a naročito srpski Srbi od pre nekoliko dana oficijalno abolirani. No, svejedno. Genocid u Srebrenici sveden je na opštinski nivo, preciznije na teritoriju Mesne zajednice: važno je da je izvan granica MZ sve bilo u najboljem redu, da se u logorima Republike Srpske strogo poštovala Aušvic-Konvencija, nije zaklan posle 22 sata uveče i pre pet ujutru jer naši Turci imaju prava na miran san, leševi su zakopavani i iskopavani samo zbog bezbednosti istih (leševa), snajperisti su imali puno radno vreme i nisu dobijali dodatak za prekovremeni rad, nešto malo masovnih zločina u Bratuncu ili Prijedoru ili Bosanskom Novom – vrlo se pazilo – nisu bili ni blizu genocida, vodilo se računa o ekologiji, pa su leševi bacani s mostova u reke, nekako se, ******, uvek ispostavi da su to Muslimani, baš, bre, nisu imali sreće u loto izvlačenju! Milošević Uber Alles!
02: Nikako da odlučim šta je efikasniji shit laksativ: da li humoristička presuda da Srbija nema veze s genocidom ili nehinjeno oduševljenje miliona Srba koji su odjednom poverovali da je njihova omiljena država merna jedinica nevinosti? Tek neću o logici MSP: ako je Srbija imala „nesumnjiv uticaj“ koji nije iskoristila da spreči genocid – znači da je znala da će se genocid dogoditi; ako nije znala, nije ni mogla da pokuša da ga spreči. Ili o nestvarno suludim zahtevima za materijalni dokaz o učešću Srbije o genocidu? Kao da su očekivali papir s Miloševićem potpisom u kojem on predlaže „konačno rešenje“, uredno zaveden i ispečatiran! Čak ni Adolf Hitler nije bio toliko lud: tužioci u Nirnbergu ipak su bili inteligentniji! Konačno, krvava priča o „Škorpionima“ koji za MSP postaju neka vrsta nevladine udruge – bez obzira što im se u Beogradu sudi kao jedinici koju je stvorila Služba Državne bezbednosti, dakle, država. DB Uber Alles!
03: Ono što je pre nekoliko nedelja Carla Del Ponte pomenula kao sindrom „Jadni Srbi“ čime se objašnjava raspamećeno ponašanje nekih država koje za Srbiju traže alibi jer u toj zemlji radikali jačaju, imaju i onog tunjavog Koštunicu, tužili ih Bosanci za genocid, iz Haga traže da isporuče ratne zločince koje oni smatraju herojima, povrh svega uzima im se Kosovo... pa da malo, braćo i sestre, olabavimo – mora se uzeti kao prigodna international atmosfera za odluku MSP, odluku koja s pravom ima onoliko veze koliko i s politikom. Umesto zaslužene šamarčine u obliku istorijskog blama, Srbiji je tek priprećeno prstom; negde u presudi neodređeno se pominje nekakva Deklaracija kojom bi Srbija priznala da nije pokušala da spreči genocid itd, što je odmah, razumljivo, u svetosavskom slavlju, iskorišćeno da se s naše strane objasni da to ne obavezuje našu dragu domovinu i da je presuda sama po sebi „dovoljna satisfakcija za tužioca“. Impotentni pokušaj zbunjenog predsednika države Borisa Tadića da najavi kako bi valjalo u Skupštini Srbije doneti Deklaraciju o Srebrenici, propala je već u svojoj fetusnoj formi kad je predstavnik Koštuničine firme DSS izjavio da oni pristaju samo na Deklaraciju u kojoj se osuđuju „svi zločini“, dok je predstavnik Šešeljevog preduzeća rekao da ne podržava Tadićeve „glupe ideje“. Kad sve ovo lijepo prevedemo na novohrvatski: nema Deklaracije, nema kajanja, nema Srebrenice, nema osude. Genocid Uber Alles!
04: Iz svakodnevice ove odavno raspamećene zemlje, bečki pregovori o nezavisnosti Kosova, ovde tetošeni kao „razgovori o statusu“, izgledaju montipajtonovski duhovito, sem ako ne čitate državotvornu „Politiku“ ili ne gledate domoljubni RTS (koji, valjda, u znak podrške našim pregovaračima od nedavno, dvaput u toku noći, negde oko dva i pet ujutru emituje himnu „Bože, pravde“ u kojoj se pominju „srpske zemlje“, u množini dakako). U najboljoj epizodi ove Wien-serije, srpski je tim (hrvatski: momčad) ponudio kosovskim Albancima nacrt autonomije koja se sve vreme poziva na novi Ustav, onaj koji je pre nekoliko meseci tako veličanstveno pokraden za 120 minuta da su i danas Koštunici uši crvene ne od stida, već od sreće zbog odlične državne organizacije glede brojanja glasova. Ta vrsta bezbrižnog ludila koje predlaže da Ustav Srbije ima pravnu moć nad budućim Ustavom Kosova – u času kad je pitanje dana kad će Kosovo postati The Independent State, moguća je samo u onim fazama bolesti kad se realnost topi i u mozgu pretvara u mitološku paštetu. S jednog od takvih patriotskih web namaza, od nečega što se kliče „Kosovski zavetnici“ i što je nedavno sa svećama klečalo i plakalo pred ruskom ambasadom u Beogradu, uz neljudske krike „Rusijo, pomozi“, prepisao sam delove pisma upućenom Vladimiru Putinu. Pišu Zavetnici: „Blagodarni Zaštitniče srpski, Vladimire Vladimiroviču, Srbija je od većeg broja nasilnika primila ne objavu rata, nego ratnu presudu...I mi sada živimo po milosti Boga od vesti iz majčice Rusije, hrabreći posrnuli srpski narod. Nikada kao sada, nije nam bila jasnija mudrost izreke naših arhipastira i naših dedova ’ Bog na nebu, Rusija na zemlji’, stečene u najtežim iskušenjima istorije opstanka Srba. Šest vekova smo robovali i bili krvavi grudobran Evrope. Do pre 100 godina Srbi su mogli stići u Trst, a da ne zgaze ni tuđu njivu, niti prođu kroz tuđe selo, osim srpskog. Sad smo sabijeni na poslednjoj stopi zemlje, punoj izbegličkih logora, bede, očaja i smrti. Blagorodni zaštitniče, bratski narode Risije, vi snagom i dostojanstvom uzdižete svetu Rusiju. Već dolaze daleki narodi, tražeći od vas pravdu i zaštitu, pa i mi grešni Srbi, verni Srbi, molimo da preživimo pod vašim krilom. Molimo vas u ime Gospoda, spasite Kosovo i Metohiju, bez koje nema ni Srba ni Srbije“. Rusija Uber Alles!
05: Vera u Putina (Danke, Russia!) bila je okosnica mitinga kosovskih Srba ispred američke ambasade usred Beograda: tridesetak tisuća Kosovara, podržanih od radikala, socijalista i koštunjavih dss patriota, udvarali su se Rusiji otvorenije nego 1946. godine. Slavila se, dabome, i draga nam Kina; nisu zaboravljeni ni nesvrstani, svaka je Fidelova Kuba u srpskom srcu! Vratila se Srbija izvornim miloševićevskim korenima: nije bez veze Mira Marković lutala ruskim stepama, visila na kineskom zidu ili se divila Indiji u kojoj su „i gladni ravnopravni“. Opštenarodna rusofilija, ushićenje pri pomisli da će Rusija vetom u UN obraniti Kosovo – epicentar je filozofske misli koja je pre nekoliko meseci vaskrsnula predlogom studenata s Pravnog fakulteta da se Kosovo iznajmi Rusiji na sledećih 99 godina za sumu od jednog eura! Ideja je umrla, ali njen duh živi! Baš kao što je Milošević danas življi nego pre deset godina! Svejedno što mu je ime Vojislav Koštunica! Premijer Uber Alles!
