Javili su se Rusi, a slične misli padaju na um i nekolicini zemalja Evropske unije. Kinezi, čija je ambasada u Beogradu 1999. sravnjena sa zemljom, ćute. Narodu koji je već svikao da mu objašnjavaju da se popravlja, ali da je i dalje najgori – i to je dosta.
Šta je ovo? Javna rasprava o sudbinskim pitanjima ili specijalni rat? Toliki ugledni analitičari, diplomate, posmatrači, “liberalni” političari, aktivisti NVO, borci za sve vrste prava ubeđuju Srbe kako je za njih najbolje da im se ništa od onog što oni smatraju dobrim u rešenju za Kosovo ne ostvari. Najbolje je da izgube sve.
Doduše, to jeste počelo odavno. Pre godinu dana u jednoj vili na Dedinju iskusni diplomata Alber Roan sakupio je glavne urednike srpskih medija da oglasi čudesan pronalazak, kojim bi oni umirili srpsko javno mnjenje: da, jeste da Albanci sada maltretiraju Srbe na Kosovu, ali čim dobiju samostalnost oni će postati pitomi i dobri. I da se javi srpskom javnom mnjenju kako će Srbi moći “dugo i srećno da žive” na multikulturalnom Kosovu. Nekoliko meseci kasnije, na radnom ručku, osoba iz Ahtisarijevog štaba za organizovanje pregovora raspitivala se šta bi Srbi uradili kad bi bila proglašena nezavisnost Kosova, a, evo, priznaje se da je to multi-kulti bio malo iluzionistički projekat, ali mogu Srbi i Albanci sasvim lepo da žive “jedni pored drugih”. Yejmi Šej, fini gospodin, čovek kome su Srbi zahvalni što im je prvi javno rekao da su “kolateralna šteta” u velikom globalističkom šouu, radovao se u svojoj kancelariji u Briselu što su istraživanja javnog mnjenja pred izbore pokazivala da je srpski birač zainteresovan za “bolji život”, strane investicije, konformizam... pa na kraju i za sudbinu Kosova. Na opasku kolege kako traktori sa izbeglicama mogu sve da promene u trenu, on je zainteresovano ukrstio prste i s nevericom počeo da vrti glavom.
Ali najbolji dobronamerni saveti tek su sledili. Kad su Rusi počeli da najavljuju otpor kršenju međunarodnog prava i Povelje OUN, ambasadori u Beogradu su počeli da ulaze u našu podsvest i da nas “podsećaju” kako je poznato iz srpske istorije da se Kremlju verovati ne može. Dobro, kad se mi Srbi pitamo o mogućoj “ruskoj izdaji” (ma šta to značilo), to je normalno. I sam sam u gledanoj TV emisiji postavio ambasadoru Aleksejevu takvo pitanje. Ali kad to počnu da objašnjavaju oni koji Srbiji nude da im učini uslugu, potpiše amputaciju dela teritorije da se oni ne bi osećali loše zato što – za dobro Srba i celog sveta – moraju da krše međunarodno pravo, onda morate da se okrećete oko sebe i gledate da “ovo nije skrivena kamera”.
Pa, zar na Zapadu više niko ne čita Marka Tvena! “Qudi ovih stranih zemalja velike su neznalice”, opisivao je nenadmašni majstor ironije doživljaje “Amerikanca u Parizu”. Jer, “oni su nas razrogačeno gledali kada bismo im govorili na francuskom! Nikad ne bismo uspevali da naučimo te idiote da razumeju vlastiti jezik”. Današnje diplomate nikad ne bi rekle da nikad ne bi uspeli da nauče te idiote da predaju Kosovo. Oni bi pre mogli da se slože sa ocem projekta “Kosovo” Ahtisarijem da se “oseća(ju) kao idiot zbog toga. Ali za to sam i plaćen”.
U stvari, plašiti Srbiju bilo čijom izdajom zaludan je posao. Srbi razumeju da nemaju širok arsenal odbrambenih sredstava. Vojska im je pacifikovana i pretvorena u akrobatsku trupu za zabavljanje nedeljnih šetača po Kalemegdanu, tajne službe desetkovane, diplomatija u rasulu, podrška svetske javnosti isključena, a priča o neutralnosti medijatora pregovora koji je došao iz Međunarodne krizne grupe zvuči im kao ofucan vic. Srbiji ostaju međunarodno pravo i nešto promenjeno stanje u međunarodnim odnosima gde bi se mogao naći neko dovoljno moćan da se zainteresuje za zaštitu Povelje OUN i sličnih dokumenata. Javili su se Rusi, a slične misli padaju na um i nekolicini zemalja Evropske unije. Kinezi, čija je ambasada u Beogradu 1999. sravnjena sa zemljom, ćute. Narodu koji je već svikao da mu objašnjavaju da se popravlja, ali da je i dalje najgori – i to je dosta. Jer, kome je pre godinu dana moglo pasti na um da će se hladni Finac toliko uzbuđivati u finišu utakmice koja je bila dobijena pre nego što su on i Roan i istrčali na teren.
Srbi sasvim razumeju da je Rusija zemlja koja pokušava da ponovo zauzme značajno mesto na svetskom vrhu. I da joj je u tom poslu svaki međunarodni sukob prilika da popravi rejting i ugled.
Da se sukob ubrzano zaoštrava videlo se po reagovanju Amerikanci na Putinov govor u Minhenu. Ipak, u opštoj provali starih fraza i novog osećaja nemoći, pojavili su se i glasovi razuma. Na jasno Putinovo pitanje na koga su uperene bojeve glave koje se raspoređuju po bivšem komunističkom Istoku, jedan on najuticajnijih američkih komentatora, Tomas Fridman, u “Wujork tajmsu” je napisao: “Svi mi znamo odgovor: uperene su protiv Rusije. OK, spremni smo da naljutimo Rusiju zbog širenja NATO-a, ali šta za to dobijamo? Češku mornaricu?”
Buka i bes bezlične gomile su i posledica osećanja da je Vladimir Putin pre govorio kao dobronameran partner (svestan svoje manje snage) nego kao hladnoratovski konkvistador. Jer, njegova preporuka za način rešavanje kosovskog problema stoji zapisana, recimo, u knjizi jednog od najcenjenijih američkih eksperata za spoljne odnose u prošlom veku – Vilijama Fulbrajta. “A možda bi trebalo da prepustimo našim susedima da sami izgrade svoje stavove, praveći pri tom vlastite greške... možda bi onda oni počeli da pronalaze demokratiju i dostojanstvo koji im u velikoj meri izmiču”, pisao je senator Fulbrajt pre četrdeset godina, nastojeći da Ameriku blagovremeno upozori na bolest zvanu “arogancija moći” koja je odvela u propast velike imperije u istoriji.
“Nema nijednog velikog geopolitičkog problema, posebno od onih kao što je Iran, koje mi možemo rešiti bez pomoći Rusije”, priznaje Fridman koji svakako nije od onih koji bi se bacili u zaštitu Rusije bez jasnog razumevanja sopstvene koristi. I to je taj “argument plus” koji srpski pregovarači sada, u odnosu na vreme od pre godinu dana, imaju u razgovoru s Ahtisarijem koji, opet, nema snage da prati kako se stvari, dok on čeka penziju, ubrzano menjaju. I šta je onda tu u sukobu geopolitičkih titana – izdaja? Srbija od Rusije očekuje prostu stvar: tek da se drži prava i pravila po kojima je savremeni svet ustrojen. Kad bi SAD, NATO i Evropska unija smatrali da je to normalna stvar, problem bi se prepolovio.
Slobodan Reljić
