Ni Martić ni Milošević nisu odbacili plan Z-4
Borislav MIKELIĆ, 18. januar 2003
Gospodin Leonid Kerestedžijanc, ambasador Rusije u Zagrebu od 1992. do 1995. izneo je ne mali broj teških političkih kvalifikacija. Među najtežima su bile: “Sa njima se nije moglo razgovarati” i “NJih nije interesovala autonomija u Hrvatskoj”.
Na čelu vlade RSK bio sam od 20. aprila 1994. pa sve do kraja maja 1995. godine. U tom periodu sam vodio i pregovarački tim RSK o ekonomskim odnosima sa Zagrebom, a 2. decembra 1994. godine i potpisao Ekonomski sporazum sa Hrvatskom, što je omogućilo da 21. decembra 1994. godine bude pušten u promet auto-put kroz zapadnu Slavoniju. Dvadesetak dana kasnije i jugoslovenski naftovod.
Ne nađe gospodin Kerestedžijanc u “Novostima” za shodno da pomene bar da je brutalna hrvatska agresija na Krajinu 1995. godine - u prisustvu međunarodnih mirovnih snaga - sa vekovnih ognjišta oterala preko 250.000 Srba, da je potpuno unišeno oko 380 srpskih sela, 40.000 naših kuća, a da je pred kućnim pragom likvidirano oko 2.000 nedužnih Srba.
Stičem utisak da gospodin Kerestedžijanc i danas misli kako je trebalo da Srbi iz Krajine plate tako visoku cenu, samo zato što je Martić, u prisustvu ostalog rukovodstva, odbio da 30. januara 1995. godine primi plan Z-4, zbog čega su se iz Knina (tog dana) neobavljena posla četvorica ambasadora velikih država vratila u Zagreb. Sve je utoliko gore što Kerestedžijanc izbegava i da kaže da su oni, u dogovoru sa hrvatskim rukovodstvom, tempirali predaju Z-4 rukovodstvu Krajine u Kninu za nepovoljno vreme - desetak dana kasnije posle Tuđmanovog otkazivanja UNPROFOR-u.
A Kerestedžijanc ne govori ni istinu kada tvrdi da Krajina nije htela pregovore i sporazum sa Hrvatskom. Kao predsednik vlade RSK i šef pregovaračkog tima, u štabu UNPROFOR u Zagrebu boravio sam 13 puta, razgovori su ponekad trajali i preko 10 časova, pa i ovo pokazuje da li smo hteli ili nismo hteli da pregovaramo.
ZAŠTO PREĆUTKUJE?
OBJAŠNJAVAJUĆI šta je sve Z-4 nudio Srbima u Krajini, gospodin Kerestedžijanc namerno propušta da kaže da je taj plan komadao RSK, da je samo delom predviđao autonomiju. Za teritorijalno pocepanu Krajinu na dva dela - sa 11 opština na zapadu koje su sve bile nerazvijene. Radilo se o opštinama Like i severne Dalmacije, Banije i Korduna: Kninu, Benkovcu, Obrovcu, Lapcu, Gračacu, Korenici, Vojniću, Vrgin-Mostu, Glini, Kostajnici i Dvoru na Uni. Autonomija, kao što se vidi, nije obuhvatala Petrinju, Slunj i Drniš, niti novoosnovane opštine na tim područjima posle 1991. godine. U opštinama predviđenim za autonomiju, po popisu stanovništva od 1991. godine, živelo je 155.000 Srba, oko 50.000 Hrvata i 5.600 Jugoslovena (područje zapadne Slavonije plan je predviđao za trenutnu reintegraciju u Hrvatsku, dok je za sremskobaranjsku oblast bio planiran protektorat od tri do pet godina).
Dakle, predlog Z-4, sa kojim su u Knin stigla četvorica ambasadora iz Zagreba, ni približno nije rešavao srpsko pitanje u Hrvatskoj, a Krajiške Srbe je potpuno cepao. Ako se ima u vidu da su Srbi u Hrvatskoj do kraja 1990. godine bili konstitutivan narod sa istim pravima kao Hrvati, a da ih je po popisu stanovništva iz 1991. godine bilo 581.000, plus još oko 240.000 Jugoslovena (uglavnom Srba) - stvari postaju potpuno jasne. U urbanim sredinama i drugim delovima Hrvatske živelo je daleko više Srba nego tamo gde je bila predviđena autonomija. Ovo bi, naravno, značilo da bi veći deo Srba u Hrvatskoj imao manjinska prava.
Pre nego što posvedočim šta se uistinu događalo u Kninu - u vreme kada su u njemu boravila četvorica ambasadora - podsećam da je polovinom januara 1995. godine predsednik RSK, Milan Martić, obavestio javnost, a time i Srbe iz Krajine, da će on voditi političke pregovore sa Hrvatskom.
Na dan sastanka (30. januara 1995) sa četvoricom ambasadora, u 17.00 časova bio sam, na intervenciju Milana Babića, kao predsednik Vlade RS - sat pre sastanka - pozvan na pripremni dogovor u Martićev kabinet. Osim mene, prisustvovali su Rajko Ležajić, predsednik Skupštine RSK, general Milan Čeleketić, komandant Glavnog štaba SVK, te Martićevi savetnici Lazar Macura i Ilija Prijić. Uoči sastanka, o Z-4 delimično me informisao Babić - posle razgovora sa Galbrajtom, ali sa samim dokumentom i njegovim ukupnim sadržajem uopšte nisam bio upoznat. Informaciju o tako važnom dokumentu nisam dobio ni od Ovena i Stoltenberga, iako sam sa njima imao stalne kontakte oko Ekonomskog sporazuma sa Hrvatskom. Martić je okupljenima saopštio da je svojim kanalima došao do Z-4, ali je zamolio da ga ne pitamo - kako, jer nam to ne može kazati. Govoreći o sadržaju plana, istakao je da je Z-4 čista i potpuna politička reintegracija RSK u Hrvatsku i da on nema mandat da takav dokumenat prihvati, budući da se zna kako se srpski narod u Krajini 1991. godine izjasnio na referendumu. Uz tu konstataciju, Martić je posebno podvukao da Z-4 ne tretira jednako sve delove RSK. Obavestio nas je da je o svom stavu i planu razgovarao sa Slobodanom Miloševićem i da se on s njim složio.
Plan razbijanja RSK
MORAM odmah da napomenem da se sa ovakvim pristupom nisam složio ni kao predsednik Vlade RSK, ni kao šef pregovaračkog tima za ekonomske odnose sa Hrvatskom. Moje mišljenje su delili Babić i Ležajić, ali ne i Martićevi savetnici. Smatrao sam da po svaku cenu treba izbeći sukob sa četvoricom ambasadora, pošto smo već bili suočeni sa situacijom izazvanom Tuđmanovim otkazivanjem postojećeg mandata UNPROFORU. Babić i ja pokušali smo da sugerišemo Martiću i njegovim savetnicima da nije mudro prihvatiti sastanak sa ambasadorima u Kninu, a onda odbiti dokument. Uveravali smo da bi bilo bolje dokument primiti, a nakon što Savet bezbednosti UN donese rezoluciju o novom mandatu UNPROFOR-a - započeti razgovore o planu. Martić je, međutim, tvrdio da ćemo odbijanjem da primimo Z-4 preko ambasadora izvršiti pritisak da Savet bezbednosti izglasa za nas povoljniji mandat UNPROFOR-a.
Sastanak sa četvoricom ambasadora iz Zagreba, otvorio je Martić i dao kraće uvodne napomene, predloživši da se prvo razgovara o mandatu UNPROFOR. Tom prilikom je upozorio na posledice ako se pripadnici mirovnih snaga povuku iz Krajine. Kerestedžijanc je na to rekao da je teško razgovarati o mandatu UNPROFOR-a kad se uopšte ne zna kakav će on biti, a to je, prevedeno na obični jezik, značilo da taj krupni problem za RSK nije za njega primaran. Za razliku od njega, ambasador SR Nemačke, Arens, rekao je da nijedna vlada zemalja Evropske unije, nije pozdravila otkazivanje mandata UNPROFORA, jer nema niko interesa, kako je rekao, da se rat u Hrvatskoj obnovi.
Sa svoje strane, predočio sam gospodi ambasadorima: da će Tuđmanova “atomska bomba” zaustaviti svaki dalji pozitivni proces.
Posle razmene mišljenja o otkazivanju mandata UNPROFOR-u Martić je dao reč gospodinu Kerestedžijancu. On je, pored ostalog, dao šire objašnjenje sadržaja Z-4, iz čega se zaista moglo videti da je i on unapred pocepao područje RSK.
Martićeva taktika
Preneo nam je takođe: da su njih četvorica u prepodnevnim satima rukovodstvu Hrvatske, na čelu sa Tuđmanom, predali plan, nakon što je Galbrajt objasnio njegov sadržaj. Kerestedžijanc nam je istovremeno saopštio da je rukovodstvo Hrvatske veoma negativno odreagovalo na ponuđena rešenja u Z-4, ali da je plan i pored toga primilo. Zato, rekao je ruski ambasador, rukovodstvo RSK treba obavezno da primi Plan Z-4, jer se moraju ubrzati aktivnosti oko političkih pregovora sa Hrvatskom.
Posle ovoga, reč je uzeo Martić i rekao da nema više razloga da se vodi bilo kakva rasprava o Z-4, jer bi to značilo da smo već započeli političke pregovore sa Hrvatskom, budući je njeno rukovodstvo već primilo plan. Stoga sam odlučio, bio je jasan Martić, da ga mi ne primimo danas. Dodao je: da ćemo biti spremni ne samo da primimo Plan Z-4, već i da o njegovom sadržaju otvoreno razgovaramo, prvo sa ambasadorima, a onda i sa rukovodstvom Hrvatske, ali tek onda kada Savet bezbednosti UN donese Rezoluciju o novom mandatu UNPROFOR-a.
