Kako doživljavate sopstvenu smrtnost?

Da li možete da se zamislite u telu starca/starice, kako vas u životu ništa više ne čeka od kovčega, bolesni ste, ali dovoljno zdravi da još nalikujete onome što ste nekad bili i da imate svest o tome koliko je vaše postojanje postalo ograničeno...? Iako je oduvek bilo, idemo u momenat kada se to najjasnije vidi...
Tema ne treba da vas deprimira ili da otvori pitanje vere, postavljena je za one koji se ne brane verom (znam da može na drugi način da se kaže, ali ne mogu sada da tražim lepše pakovanje...), takođe nije tu da kukamo, jednostavno da razmenimo mišljenja (doživljaje) u ovom slučaju...
Mlad, oboleo, čovek se oseća, verujem, pomalo kao ovaj naš starac, ali uvek imamo tu ideju da mi, baš mi, nećemo biti u toj poziciji... Starost je, sa druge strane, neizbežna.
Znam da bi većina rekla - o tome se ne razmišlja, ali ja i ne tražim da o tome razmišljate... Inače. Samo napišite šta mislite i zaboravite

Dakle, tema je ustvari, starost... Kakve babe/dede mislite da ćete biti? I zašto...?

Kao inspiraciju da se ne gubi vreme danas.....

Hej lexo šta radiš u nedelju?

Stvarno je tako doživljavaš, ili te mrzi da pišeš? :shock:

Ništa... Što?

El to pokušaj da mi dokažeš kako se ne gubi vreme?

Ali nisam postavila temu o tome kako i na koji način treba da se držimo u životu.
Mislim da bi ovo pitanje moglo voditi u nešto što je, eventualno, u ljudskoj prirodi, a da prethodi strahu, i da je, opet, vrsta još dubljeg straha. Ustvari, možda je pitanje odgovor na naš život, ali obrnuto ne važi, joj spetljala sam se... Malo mi se prepliće ovo sa onom temom "šta nas drži u životu", možda sam trebala tamo da postujem... Ali, stavite se u kožu starca.

Razmisljanje o sopstvenom kraju je meni uvek bila utesna misao.
Kao klinac sam razmisljao kako ce se moji molekuli jednog dana vratiti u prirodu.
Kao da sam ih nezasluzeno uzeo, kao da se osecam krivim sto sam se odelio i
ne znam sta cu sa sobom. Naravno plasim se bola, fizickog bola koju starost
cesto nosi(zbog raznih bolesti). Ali strah od smrti ne.
Razmisljanje o smrti me samo navodi da vise uradim danas, da vodim puniji zivot.
Kao starac mislim da cu da se prepustim tihoj kontemplaciji na obali reke.
Onda oslobodjen svih porodicnih i drustvnih igara nece biti vazno
koju poziciju zauzimam, samo moje razmisljanje ce me definisati.

Bizarno srljanje u dogadjanje zbog straha od prolaznosti i smrti.....Ne nisam te zato pitao šta radiš u nedelju.....

U vezi ovoga, recimo da postoji teorija, možda ću postaviti temu, razmišljanje o hrani dok se jede.
Onako kako razmišljate o hrani dok jedete....tako će vam se hrana primati na telu....
Ako uživate, automatski će vam se javiti mera, ne prežderavanje, jer kad se nešto sporo uživa, osećaj uživanja ograničeno traje....Brzo izjedanje i sa stalnom primisli "hoće li se nalepiti" će i male količine nalepiti na zadnjici kod devojaka....da ne govorimo o strahu koji povećava potrebu za uzimanjem namirnica....ili još gore, delovanje samog subjekta da prevazidje tu potrebu , pa samim tim uništava unutrašnje signale tela koliko je potrebno hrane, (intezitet gladi)...

Prepoznaju li se zli ljudi po faci.....osim što osmeh oblikuje facu, oblikuje li je i zla misao dok se jede, brzina , površno jelo....

Recimo površno izjedanje hrane radi reda......
-----------------------------------
Strah od smrti i bolesti postoji i realan je, ali svako doba nosi svoje breme i dileme , ali i bogatstvo stečeno ranije mora se opravdati.....

Moja familija je nekako uvek veseljački dočekivala starost, nekako sa odgovornošću, mi smo učinili što je do nas, ostalo je da se spontano desi kad treba da se desi....daj da pružimo ono što možemo i da uživamo u tome dok još možemo.....

OOOJ Dimitrije:

Kao starac mislim da cu da se prepustim tihoj kontemplaciji na obali reke.
Onda oslobodjen svih porodicnih i drustvnih igara nece biti vazno
koju poziciju zauzimam, samo moje razmisljanje ce me definisati.

Kliknite za proširenje...

Исто! Мени стално недостаје времена за контемплацију и бављење стварима које ми испуњавају душу (нпр. слушање музике).

Али покушаћу да не будем слаба и болесна. Може да се покуша: ако данас живите здраво -- то ће вам користити и данас и сутра (у старости). Пазим шта једем, радим нешто мало гимнастике сваки дан (у кући), не дозвољавам себи да се препустим негативним мислима итд.

Најлепша би ми старост била ако бих била довољно здрава, па да се бацим на све оне ствари које нисам стигла да урадим током "активног живота".

Da li ti je sada slatko da jedeš čokoladu i bonbone , kao što je bilo kad si bila dete?

Не плашим се старости, нити смрти у старости.

Плашим се смрти САДА, када још нисам обавила послове које треба да обавим....

U vezi ovoga, recimo da postoji teorija, možda ću postaviti temu, razmišljanje o hrani dok se jede.
Onako kako razmišljate o hrani dok jedete....tako će vam se hrana primati na telu....
Ako uživate, automatski će vam se javiti mera, ne prežderavanje, jer kad se nešto sporo uživa, osećaj uživanja ograničeno traje....

Kliknite za proširenje...

У мом случају нетачно....

Ovo o hrani... I meni bi prva misao - netačno, kada jedem nešto čiji mi se ukus dopada, dakle nešto što prija mom čulu ukusa, nešto što, uslovno rečeno, volim... Onda se toga i prežderem.
Ali možda je rečenica imala akcenat na uživanju... A uživati možemo i u hrani koju zaista ne volimo preterano, ako signališemo mozgu da je to, recimo, zdravo... Meni uspeva, ne znam za vas. Samo sam retko voljna da to praktikujem.

Ali možda uproštavate temu, kada kažete da se ne plašite...
Zaista, u pitanju je suviše nepredvidiva i, naoko, bezbolna stvar da bi proradio klasičan osećaj straha.
Ono što sam ja htela da ispitam je upravo osećanje smrtnosti, prolaznosti, i vaša misao o tome da ona sama sebi ne može da zamisli kraj... Jer, da je to sposobna, ne bismo sve ove godine tražili nešto izvan života ili, bar, odbijali da o smrti razmišljamo... Tj. o sopstvenoj, jer ona je ono što, zapravo, ne možemo da prihvatimo.
Zaista je lepo ako vas prolaznost inspiriše. Jedino što postoji ta caka... Ovo nije bilo kakva prolaznost, ovo je prolaznost koja briše sve što ste ikada uradili i čini besmislenim svaik vaš korak jer, zaista, sve nema smisla ako niste tu da posvedočite o rezultatima sopstvenih dela.
I ljudi uporno rade, rade, ne rade, prave decu, naučnici ulaze u enciklopedije, svako se na neki način teši pa, ipak, niko ne može argumentovano da tvrdi da će iz nekog drugog prostora posmatrati razvoj sopstvene naučne teorije ili rađanje čukununučeta.....

Smrtnos je do jaja...

Čemu sve što ste uradili, ikada, ako nema vas?

Lexa:

Ovo nije bilo kakva prolaznost, ovo je prolaznost koja briše sve što ste ikada uradili i čini besmislenim svaik vaš korak jer, zaista, sve nema smisla ako niste tu da posvedočite o rezultatima sopstvenih dela.

Kliknite za proširenje...

Кад су питали Гурђијева (познатог духовног учитеља из прве половине 20. века у Европи) да ли нешто преживљава после смрти, он је одговорио:

"Да, свест, ако постоји!"

Ако је тако, а има изгледа, онда је једина ствар коју има смисла радити -- развијање свесности.

Ali to nas vodi direktno u pitanje - koliko je široka naša svest i do koje mere je možemo razviti?

Hellen:

Не плашим се старости, нити смрти у старости.

Плашим се смрти САДА, када још нисам обавила послове које треба да обавим....

Kliknite za proširenje...

Moj odgovor bi bio gotovo identican...

Zaista je lepo ako vas prolaznost inspiriše. Jedino što postoji ta caka... Ovo nije bilo kakva prolaznost, ovo je prolaznost koja briše sve što ste ikada uradili i čini besmislenim svaik vaš korak jer, zaista, sve nema smisla ako niste tu da posvedočite o rezultatima sopstvenih dela.
I ljudi uporno rade, rade, ne rade, prave decu, naučnici ulaze u enciklopedije, svako se na neki način teši pa, ipak, niko ne može argumentovano da tvrdi da će iz nekog drugog prostora posmatrati razvoj sopstvene naučne teorije ili rađanje čukununučeta.....

Kliknite za proširenje...

Па некако, није смисао не умрети (то могу само Тесла, Шекспир, Аристотел и компанија), није смисао у ономе шта ће остати после нас, смисао је у ономе САДА!
Наши чикунунуци неће знати ни наша имена, али зар је то уопште битно.
Мислим да је смисао у оном осећају, кад имаш 90 година, погледаш на свој живот и кажеш себи:''Све сам послове завршио, сад могу мирно да идем! Било је лепо, али је доста!''

Ma smrtnost je do jaja i jedva cekam da smrtnem

Možda je propadanje tela način da nam se stavi do znanja da je naše vreme prošlo, način da nam se ublaži tuga što odlazimo, način da nam se pomogne da shvatimo da smo proživeli sve što je trebalo, sve zanimljivo je prošlo, nema potrebe da se grčevito držimo za život jer bi nam produženje života donelo samo "već viđena" iskustva, monotoniju.

Iskreno, meni je smrt nezamisliva i mislim da se nikad necu navici iliti pomiriti sa tom neizbeznom cinjenicom. Ne osecam strah od nje, ali me uhvati tuga kad na nju pomislim. Smisao mog zivota je saznanje i uzdizanje na visi nivo samo/svesti. Iz tog ugla, osetim tugu kad pomislim da toliko stvari nikad necu saznati. A moj apetit je ogroman. Onda se osetim bespomocno,"malo" i nevazno. Mogucnost saznanja, ogranicena jednim zivotom je ono sto me zaista baci u depresiju.

Marina, i moj odgovor bi bio prilično sličan...
Nemoguće je zamisliti sopstveno nepostojanje jer ovaj put nije problem u onome što zamišljamo, već u onome čime zamišljamo... To poništava samo sebe
Baš to, nije strah nego tuga... Neka jadna tuga.

Mene pomisao na sopstvenu starost podstiče da svakog dana uživam maksimalno i što više mogu i da učinim nešto za sebe i druge, jer uvek imam osećaj da vreme strašno brzo prolazi i da će uskoro doći taj dan kada ću biti star i neću moći da radim mnoge stvari koje sada mogu.
A pomisao na sopstvenu smrt mi je takođe nezamisliva...ali zato sama pomisao na smrt ljudi koje volim mi je zastrašujuća, i imam osećaj da sam jako slab po tom pitanju i da ne bih uspeo da se pomirim sa tom činjenicom....već od same pomisli da će se to jednom desiti mi se grči stomak...uh, izvini Lexa, loša tema ....nekako mi draže kad ne mislim na smrt

Nije vam palo na pamet da su ljudi isterali bogove iz svog okruženja.....

bogovi kao simbol beskonačnog života i kao posledica toga večite mere , tolerantnog , mudrog razmišljanja....tek kasnije su se javile personifikacije bogova....

A da li bi ljudi i danas isterali bogove da su medju nama...?
Moje mišljenje je da bi ......

starost nema veze sa mojim (i samo mojim) razmišljanjem o smrtnosti..."kako doživljavate sopstvenu smrtnost?" doživljavam i razmišljam........ali samo u kontekstu bolesti...kada pomislim da ću se razboleti i umreti, dok me god služi zdravlje....toliko sam i besmrtan..u suprotnom na pomisao bolesti - smrtan sam. mogu, donekle, da zamislim sebe kao starca, ali dokle god budem zdrav starac - neću misliti o smrti.
danas uđe u bus jedan starac..... preko85 god. sigurno.....uredan, negovan...vidi se da o njemu brinu i da se on sam ne predaje, nego eto...dokaz i tako star ide nekud i ima i torbicu kožnu...deluje kao neko ko sam završava poslove koje može.....i sad...ako preskočimo vreme...i ako me zdravlje služu...ja ću bit, i pre nego što sada i mogu da pomislim...taj starac.....danas smo obojica bili super... i on je to o meni pomislio............