Иванка Ранкић из Сребренице деценију и по носи тешку рану: Нељуди јој спалили сина
Новости - 09 Feb 2007 18:00:00
"На оној видео-траци коју сам више пута, крадом гледао био је наш Ненад. Њега су мучили. Заклињем те да је не даш никоме, да је Предраг не би видио", рекао Иванки на самрти њен супруг Боро
СРЕБРЕНИЦA - Када је, прије десетак година, Иванка Ранкић (62) из Сребренице затекла мужа Бору да гледа видео-касету на којој је, крајичком ока, угледала како гори нечије тијело, није ни слутила да је тај несрећник, којег су муслиманске јединице живог спалиле, био њен двадесетчетворогодишњи син Ненад. Ту страшну истину Боро јој је рекао тек на самрти, прије четири године.
- Иванка, на оној траци коју сам више пута, крадом гледао био је наш Ненад. Њега су мучили. Заклињем те да је не даш никоме, да је Предраг не би видио. Знам своје дијете - рекао је посљедњим атомима снаге њен супруг и издахнуо.
Преносећи мужевљеве ријечи и истичући потребу да некоме исприча све оно што годинама боли и раздире мајчину душу, Иванка се, у исповијести "Гласу Српске" присјетила ужаса, који су злочинци забиљежили камером:
- Орић је са својим борцима водио коло око ватре на којој је, у тешким мукама, испустио душу мој Ненад. Подврискивали су "Пеци Влаха, мајку му!" - загрцну се ова несрећна жена и тихо рече да је три пута дозивао мајку да му помогне. Aли, она није могла да му помогне.
Изгубљена у болу, кроз сузе које су навирале, упита да ли знамо да су Срби некога живог испекли, разапели, главу одсјекли...
- Нису! Aли у Сребреници, на прсте можете побројати Србе који су у прошлом рату страдали од метка. Жене, старце и дјецу, као и способне мушкарце, клали су, одсијецали им главе, живе спаљивали - сама одговори на своје питање и додаде да је и она мајка Сребренице.
- У овом граду сам родила, одгојила и ишколовала двојицу синова - Ненада и Предрага. И мени су једног свирепо убили, а другог тешко ранили. Зар су моје муке, ране и бол мањи од онога што друге несрећне мајке Сребренице осјећају? - упита Иванка, ломећи прсте.
Иванка и Боро Ранкић живјели су до почетка рата, као и већина радничких породица, скромно. Крајем 1991. године наслутили су да се сребреничким Србима спрема неко зло. Њихове комшије, Бошњаци, почели су средином те године да, као добровољци, одлазе у Хрватску.
- Те године око 400 Сребреничана прешло је хрватску границу. Нису крили гдје и зашто одлазе. Почели су и нама да пријете. Сјећам се када нам је комшијин малишан рекао "Каже мој бабо да ћемо за седам минута побити све Влахе у Сребреници!" - присјећа се Иванка наговјештаја стравичних догађаја на овим просторима.
Подсјећа да је у Сребреници, прије почетка сукоба, 8. маја 1992. године из засједе убијен Горан Зекић, један од најугледнијих Срба у овом дијелу Подриња. То је, вели, био сигнал Србима да напусте град, како би сачували голе животе.
- Побјегли смо у Братунац, али већ 26. маја ударише злотвори из Сребренице и на овај град. Ненад је био међу онима који су покушали да зауставе тај напад муслиманских снага. Тог дана су га живог ухватили и заробили - казује Иванка и окреће главу у страну, покушавајући да одагна слике ужаса, које су се дубоко урезале у њено памћење.
На једном брду изнад Поточара, каже, Ненадово тијело су оставили у колицима и освијетлили рефлектором.
- Јурнуо је мој Предраг према том мјесту да узме мртвог брата, али му не дадоше саборци да оде и изгуби главу. Заробише једног Орићевог војника и размијенише га за изгорјеле остатке мог Ненада. Нису ми дозволили да га видим. Сахранили смо га 1. јуна 1992. године, на четврту годишњицу његовог брака - тихо збори ојађена мајка, којој су наредни дани донијели нову трагедију.
На кућном прагу убили су јој брата Милована Цвјетиновића и његовог сина Ратка (21), а у Подравању, такође на кућном прагу, и сестриног мужа Рајка Маринковића, иза којег је остало четворо сирочади.
- Страховала сам да ћу тих дана полудјети. Од њихове гранате тешко је рањен и Предраг. Једва му љекари очи спасили... Отишао је недавно у иностранство и послије неколико операција успјели су да му сачувају вид - казује Иванка шапатом и додаје да годинама носи у души непреболну рану, али да у њеном срцу нема мјеста за мржњу.
- Да ми није ових златних унука, не би мајчино срце све ово издржало. Иза Ненада остале су ми његове кћерке Бранка и Данка. Када им се мајка преудала, морала сам преузети бригу о њима. Сада сам им и отац и мајка и, на моју срећу, обје су одличне ученице и добро ме слушају - озари се на трен Иванкино блиједо лице.
. Домаће правосуђе је исто као хашки трибунал, ништа нису до сада урадили, нити би урадили ишта и ако би им се доставила касета. Антисрпски фашисти имају власт у Србији.
