- Poruka
- 45
Nema evropske perspektive
Pismo koje je 2000. godine potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a uputio nemačkom kancelaru Šrederu suštinski objašnjava sadašnje pritiske Zapada za priznavanje nezavisnosti Kosova
Kada se danas čitaju zaključci konferencije održane krajem aprila 2000. godine u Bratislavi, Slovačka, to deluje neverovatno. U organizaciji američkog ministarstva spoljnih poslova (State Department) i Spoljnopolitičkog instituta Republikanske stranke (American Enterprise Institute) okupili su se “predsednici vlada, ministri spoljnih poslova, ministri odbrane Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Rumunije i Bugarske, i lični predstavnik zapovednika NATO-a”. Među učesnicima je bio i “jedan koji je kasnije postao državni sekretar u američkom ministarstvu inostranih dela”. Ali, oni su se tada učinili skandaloznim samo Viliju Vimeru, istaknutom članu nemačke CDU i u tom trenutku potpredsedniku Parlamentarne skupštine OEBS-a. Doduše, to možda i nije čudno jer je kao čovek iz OEBS-a (od 1994. do 2000) Vimer znao, ali i hteo da prizna, da je sa intervencijom NATO u SRJ malo toga bilo u skladu sa pravom i pravilima. I pre tog pisma Vili Vimer je izjavio: “Zašto je Nemačka uopšte pristala da učestvuje na pregovorima u Rambujeu gde je diplomatija zapravo od samog početka odbačena”. Pitao se on to mesec dana ranije u intervjuu listu “Dojčes Algemajnes Zontagsblat” (31. mart 2000). Izričito je tvrdio: “Račak je odigrao ključnu ulogu u stvaranju priprema za rat. Mi u OEBS-u hteli smo da imamo podroban izveštaj o tom slučaju, no to je sprečio tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer. Račak nas je odveo u rat protiv Srbije.” Vimer je optužio još jednog nemačkog ministra: “Nekako u isto vreme uključio se i tadašnji ministar odbrane Šarping, koji je počeo da govori o postojanju ‘srpskih koncentracionih logora na fudbalskom stadionu Priština’. On nije imao dokaze za to. Vodeći general NATO-a je izjavio kako nije znao za nekakav plan proterivanja Albanaca, a Šarping tvrdi suprotno i govori o planu Potkova.” Vimer je izneo i svoju procenu: “Da je Helmut Kol bio kancelar, on bi preduzeo sve da ne dođe do vojne intervencije. Još u oktobru 1998. Gerhard Šreder je, kako piše Špigl, kazao Fišeru: ‘Amerikanci žele ovaj rat. Pristaneš li na to, postaćeš ministar spoljnih poslova’. Ovaj citat do danas nije niko demantovao.”
Odmah posle sastanka u Bratislavi Vimer je seo i napisao pismo svom kancelaru – Gerhardu Šrederu. Pošto je pismo autentično, a Vimer čovek od integriteta i poštovanja – čak i kod onih koji se s njim nisu slagali – sadržaj se svakako ne može omalovažiti etiketom da sve to pripada korpusu “teorije zavere”. Wegovo čitanje šest godina kasnije pokazuje kako to nisu bila vikendaška trabunjanja iza zatvorenih vrata. Amerikanci su temeljno zaposeli ono što je general Ajzenhauer 1945. propustio, SRJ više ne postoji, Rumunija i Bugarska su u Evropskoj uniji, Zapad (pre svega SAD i Britanija) vodi bespoštednu bitku za međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo, a Srbiji kojoj je tada određivano “da trajno bude isključena iz evropskog razvoja” nude se neke daleke, nejasne “evropske perspektive” u zamenu za Kosovo... Za Mladića se, evo, može pričekati.
Godinu i po dana kasnije Vili Vimer je u časopisu Blätter für deutsche und internationale Politik (“List za nemačku i međunarodnu politiku”, septembar 2001) šire objasnio sadržaj one beleške upućene kancelaru Šrederu posle konferencije u Bratislavi. Vredi ga čitaocima NIN-a dati u celini:
“Interesi Sjedinjenih Država očigledno su različiti od evropskih. Sve više dolazimo do zaključka da su se događaji na Balkanu tako razvijali da bi Vašington mogao da bude dominantno prisutan u toj regiji, što nije bio slučaj posle 1945. godine. Ne smemo da izgubimo iz vida da je upravo Nemačka povela nesrećnu igru, zagovarajući etnički nacionalne države na tom području. Setimo se da je Nemačka prva priznala Sloveniju i Hrvatsku. Ostaje nam da rešimo pitanje: zbog čega su kasnije Amerikanci prihvatili nemačku etničku strategiju. U Nemačkoj je postojala, mogao bih da kažem, neka vrsta agresivne lenjosti da se istinski pozabavi situacijom u Jugoslaviji i na Balkanu. Uzrok verovatno leži u prostoj činjenici da su ljudi na taj način, ne ulazeći mnogo u pravo stanje, veoma lagodno, bez nekog napora, mogli da odrede ko je neprijatelj a ko prijatelj. Sem toga, van svake sumnje je da su Sjedinjene Države veoma rano rešile da podrže albansku stranu. To se vidi i po tome što je Vašington 1997. osnovao svoj Informativni biro u Prištini i to protiv volje Beograda. Ovde moramo da se prisetimo i dugogodišnje aktivnosti republikanskog senatora Boba Dola.
Ja lično sam učestvovao, krajem aprila 2000, na jednoj konferenciji u Bratislavi. Tu su najviši američki predstavnici raspravljali o svojoj budućoj strategiji na Balkanu. Organizatori konferencije bili su američko ministarstvo spoljnih poslova i elitni institut Republikanske stranke, American Enterprise Institute. Učesnici konferencije bili su predsednici vlada, ministri spoljnih poslova, ministri odbrane Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Rumunije i Bugarske, lični predstavnik zapovednika NATO-a. Među njima bio je i jedan koji je kasnije postao državni sekretar u američkom ministarstvu inostranih dela. Ovde je veoma jasno kazano sledeće:
Prva tačka. Razlog zbog kojeg smo mi danas na Balkanu leži u našoj propuštenoj prilici posle 1945. godine. Tada je general Ajzenhauer napravio grešku, jer u tom delu Evrope nije stacionirao američke kopnene snage. Sada moramo po svaku cenu da ispravimo tu grešku. Zašto? Razlog leži u prirodi kopnenih trupa. Potpuna kontrola jedne teritorije moguća je samo u slučaju da su prisutne i naše kopnene vojne snage. Puna kontrola ne može da se postigne uz pomoć aviona ili brodova.
Druga tačka. Čudim se da američka strana o pitanju evropske bezbednosti raspravlja, kao što pokazuje primer Bratislave, u tonu “Bog je s nama”. Posledica takvog odnosa jeste da svaki pokušaj evropskog, samostalnog razmišljanja biva kritikovan ili čak žigosan kao antiamerički. Kao Evropljanin moram sebi da postavim pitanje: da li treba da zaključke iz Bratislave prihvatim kao Mojsijeve zakone, ili ipak imam pravo da razmišljam o sopstvenim interesima.
Tačka tri. Amerikanci se osećaju kao naslednici Rimske imperije. Wihov moto glasi: Rimljani su posmatrali Sredozemlje kao “Naše more”, Mare nostrum. Mi Amerikanci gledamo Atlantik kao naš Mediteran, kao naše more. Zbog toga moramo da povučemo liniju naših interesa, koja ima da se proteže od Baltičkog mora kod Lenjingrada pa do Odese na Crnom moru, a onda do Istanbula i Anadolije. Sve što leži istočno od te linije – ovo sada govorim svojim rečima – nas ne zanima. Mi moramo da posedujemo i obezbedimo kopnenu vezu na našoj sopstvenoj teritoriji koja se proteže između Anadolije, dakle od Turske do Poljske.
Mnoge stvari govore u prilog tome da je Amerikancima stanje na Balkanu neka vrsta nadoknade za Bliski istok. Balkanom kompenzuju propuste u arapsko-izraelskom sukobu. Moto Vašingtona glasi: izraelska i palestinska strana neće uspeti da postigne dogovor o mirnom rešenju. A da Amerikanci, ipak, ne propuste sporazum sa islamskim svetom, pokušavaju sada ovde, na Balkanu da ponude muslimanima ustupke, dakle, onima u Bosni i na Kosovu. Jednim rečju, Vašingtonu Balkan služi kao nekakva rezervna teritorija ili poligon na kome, ipak, veruju oni, mogu da se dogovore sa islamskim svetom.
Što “Velik brat” kaže, to ima da se bez pogovora i izvrši. Ja sam ovaj skup u Bratislavi uzeo toliko ozbiljno da sam o tome u jednom pismu izvestio i kancelara Šredera. Glavni moj motiv bio je da nikada više ne sme da povredi međunarodno pravo. Slučaj Srbije neka bude poslednji. Jer ako ja verujem da mogu da ignorišem međunarodno pravo i to uvek kad ono stoji kao prepreka mojim interesima, tada širom otvaram vrata novom ratu u Evropi.
Posle Srbije, odnosno Kosova, imali smo sukobe u Makedoniji. Do tada smo Skoplje neprestano obasipali pohvalama. Oni su sve naše zahteve izvršavali disciplinovano. I onda je Zapad odjednom promenio politiku i pružio podršku albanskoj oružanoj pobuni. Koju smo to poruku poslali makedonskoj vladi? Da se nasilje isplati.
Pismo koje je 2000. godine potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a uputio nemačkom kancelaru Šrederu suštinski objašnjava sadašnje pritiske Zapada za priznavanje nezavisnosti Kosova
Kada se danas čitaju zaključci konferencije održane krajem aprila 2000. godine u Bratislavi, Slovačka, to deluje neverovatno. U organizaciji američkog ministarstva spoljnih poslova (State Department) i Spoljnopolitičkog instituta Republikanske stranke (American Enterprise Institute) okupili su se “predsednici vlada, ministri spoljnih poslova, ministri odbrane Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Rumunije i Bugarske, i lični predstavnik zapovednika NATO-a”. Među učesnicima je bio i “jedan koji je kasnije postao državni sekretar u američkom ministarstvu inostranih dela”. Ali, oni su se tada učinili skandaloznim samo Viliju Vimeru, istaknutom članu nemačke CDU i u tom trenutku potpredsedniku Parlamentarne skupštine OEBS-a. Doduše, to možda i nije čudno jer je kao čovek iz OEBS-a (od 1994. do 2000) Vimer znao, ali i hteo da prizna, da je sa intervencijom NATO u SRJ malo toga bilo u skladu sa pravom i pravilima. I pre tog pisma Vili Vimer je izjavio: “Zašto je Nemačka uopšte pristala da učestvuje na pregovorima u Rambujeu gde je diplomatija zapravo od samog početka odbačena”. Pitao se on to mesec dana ranije u intervjuu listu “Dojčes Algemajnes Zontagsblat” (31. mart 2000). Izričito je tvrdio: “Račak je odigrao ključnu ulogu u stvaranju priprema za rat. Mi u OEBS-u hteli smo da imamo podroban izveštaj o tom slučaju, no to je sprečio tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer. Račak nas je odveo u rat protiv Srbije.” Vimer je optužio još jednog nemačkog ministra: “Nekako u isto vreme uključio se i tadašnji ministar odbrane Šarping, koji je počeo da govori o postojanju ‘srpskih koncentracionih logora na fudbalskom stadionu Priština’. On nije imao dokaze za to. Vodeći general NATO-a je izjavio kako nije znao za nekakav plan proterivanja Albanaca, a Šarping tvrdi suprotno i govori o planu Potkova.” Vimer je izneo i svoju procenu: “Da je Helmut Kol bio kancelar, on bi preduzeo sve da ne dođe do vojne intervencije. Još u oktobru 1998. Gerhard Šreder je, kako piše Špigl, kazao Fišeru: ‘Amerikanci žele ovaj rat. Pristaneš li na to, postaćeš ministar spoljnih poslova’. Ovaj citat do danas nije niko demantovao.”
Odmah posle sastanka u Bratislavi Vimer je seo i napisao pismo svom kancelaru – Gerhardu Šrederu. Pošto je pismo autentično, a Vimer čovek od integriteta i poštovanja – čak i kod onih koji se s njim nisu slagali – sadržaj se svakako ne može omalovažiti etiketom da sve to pripada korpusu “teorije zavere”. Wegovo čitanje šest godina kasnije pokazuje kako to nisu bila vikendaška trabunjanja iza zatvorenih vrata. Amerikanci su temeljno zaposeli ono što je general Ajzenhauer 1945. propustio, SRJ više ne postoji, Rumunija i Bugarska su u Evropskoj uniji, Zapad (pre svega SAD i Britanija) vodi bespoštednu bitku za međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo, a Srbiji kojoj je tada određivano “da trajno bude isključena iz evropskog razvoja” nude se neke daleke, nejasne “evropske perspektive” u zamenu za Kosovo... Za Mladića se, evo, može pričekati.
Godinu i po dana kasnije Vili Vimer je u časopisu Blätter für deutsche und internationale Politik (“List za nemačku i međunarodnu politiku”, septembar 2001) šire objasnio sadržaj one beleške upućene kancelaru Šrederu posle konferencije u Bratislavi. Vredi ga čitaocima NIN-a dati u celini:
“Interesi Sjedinjenih Država očigledno su različiti od evropskih. Sve više dolazimo do zaključka da su se događaji na Balkanu tako razvijali da bi Vašington mogao da bude dominantno prisutan u toj regiji, što nije bio slučaj posle 1945. godine. Ne smemo da izgubimo iz vida da je upravo Nemačka povela nesrećnu igru, zagovarajući etnički nacionalne države na tom području. Setimo se da je Nemačka prva priznala Sloveniju i Hrvatsku. Ostaje nam da rešimo pitanje: zbog čega su kasnije Amerikanci prihvatili nemačku etničku strategiju. U Nemačkoj je postojala, mogao bih da kažem, neka vrsta agresivne lenjosti da se istinski pozabavi situacijom u Jugoslaviji i na Balkanu. Uzrok verovatno leži u prostoj činjenici da su ljudi na taj način, ne ulazeći mnogo u pravo stanje, veoma lagodno, bez nekog napora, mogli da odrede ko je neprijatelj a ko prijatelj. Sem toga, van svake sumnje je da su Sjedinjene Države veoma rano rešile da podrže albansku stranu. To se vidi i po tome što je Vašington 1997. osnovao svoj Informativni biro u Prištini i to protiv volje Beograda. Ovde moramo da se prisetimo i dugogodišnje aktivnosti republikanskog senatora Boba Dola.
Ja lično sam učestvovao, krajem aprila 2000, na jednoj konferenciji u Bratislavi. Tu su najviši američki predstavnici raspravljali o svojoj budućoj strategiji na Balkanu. Organizatori konferencije bili su američko ministarstvo spoljnih poslova i elitni institut Republikanske stranke, American Enterprise Institute. Učesnici konferencije bili su predsednici vlada, ministri spoljnih poslova, ministri odbrane Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Rumunije i Bugarske, lični predstavnik zapovednika NATO-a. Među njima bio je i jedan koji je kasnije postao državni sekretar u američkom ministarstvu inostranih dela. Ovde je veoma jasno kazano sledeće:
Prva tačka. Razlog zbog kojeg smo mi danas na Balkanu leži u našoj propuštenoj prilici posle 1945. godine. Tada je general Ajzenhauer napravio grešku, jer u tom delu Evrope nije stacionirao američke kopnene snage. Sada moramo po svaku cenu da ispravimo tu grešku. Zašto? Razlog leži u prirodi kopnenih trupa. Potpuna kontrola jedne teritorije moguća je samo u slučaju da su prisutne i naše kopnene vojne snage. Puna kontrola ne može da se postigne uz pomoć aviona ili brodova.
Druga tačka. Čudim se da američka strana o pitanju evropske bezbednosti raspravlja, kao što pokazuje primer Bratislave, u tonu “Bog je s nama”. Posledica takvog odnosa jeste da svaki pokušaj evropskog, samostalnog razmišljanja biva kritikovan ili čak žigosan kao antiamerički. Kao Evropljanin moram sebi da postavim pitanje: da li treba da zaključke iz Bratislave prihvatim kao Mojsijeve zakone, ili ipak imam pravo da razmišljam o sopstvenim interesima.
Tačka tri. Amerikanci se osećaju kao naslednici Rimske imperije. Wihov moto glasi: Rimljani su posmatrali Sredozemlje kao “Naše more”, Mare nostrum. Mi Amerikanci gledamo Atlantik kao naš Mediteran, kao naše more. Zbog toga moramo da povučemo liniju naših interesa, koja ima da se proteže od Baltičkog mora kod Lenjingrada pa do Odese na Crnom moru, a onda do Istanbula i Anadolije. Sve što leži istočno od te linije – ovo sada govorim svojim rečima – nas ne zanima. Mi moramo da posedujemo i obezbedimo kopnenu vezu na našoj sopstvenoj teritoriji koja se proteže između Anadolije, dakle od Turske do Poljske.
Mnoge stvari govore u prilog tome da je Amerikancima stanje na Balkanu neka vrsta nadoknade za Bliski istok. Balkanom kompenzuju propuste u arapsko-izraelskom sukobu. Moto Vašingtona glasi: izraelska i palestinska strana neće uspeti da postigne dogovor o mirnom rešenju. A da Amerikanci, ipak, ne propuste sporazum sa islamskim svetom, pokušavaju sada ovde, na Balkanu da ponude muslimanima ustupke, dakle, onima u Bosni i na Kosovu. Jednim rečju, Vašingtonu Balkan služi kao nekakva rezervna teritorija ili poligon na kome, ipak, veruju oni, mogu da se dogovore sa islamskim svetom.
Što “Velik brat” kaže, to ima da se bez pogovora i izvrši. Ja sam ovaj skup u Bratislavi uzeo toliko ozbiljno da sam o tome u jednom pismu izvestio i kancelara Šredera. Glavni moj motiv bio je da nikada više ne sme da povredi međunarodno pravo. Slučaj Srbije neka bude poslednji. Jer ako ja verujem da mogu da ignorišem međunarodno pravo i to uvek kad ono stoji kao prepreka mojim interesima, tada širom otvaram vrata novom ratu u Evropi.
Posle Srbije, odnosno Kosova, imali smo sukobe u Makedoniji. Do tada smo Skoplje neprestano obasipali pohvalama. Oni su sve naše zahteve izvršavali disciplinovano. I onda je Zapad odjednom promenio politiku i pružio podršku albanskoj oružanoj pobuni. Koju smo to poruku poslali makedonskoj vladi? Da se nasilje isplati.
