Meditativna Igra: Uhvati Sebe Zubima Za Rep.

kao shto se iz naslova da videti, ovo je igra meditativnog karaktera.
igra je zato shto zahteva slobodu uma, misli koje mogu da igraju, muziku - pa makar i duboku tishinu. meditativnog karaktera je zato shto trazhi unutrashnju stalozhenost i mir. bog je stvorio svet iz haosa i dao prostor zhivotu da se igra. prvo je povezano s drugim.

da budem konkretniji - jel neko chitao "Znakovi pored puta", Ivo Andricj?... neshto takvo se ovde trazhi. komentari, misli, stavovi, o svemu - sebi ili svetu. da li u formi kratkih crta, jedne rechenice, ili chitavi sastavi, eseji, svejedno je. ne mora biti ni pricha, niti imati fabulu, a mozhe. sushtina je u Igri Misli koji zapitkuje i trazhi odgovore.

svi smo mi manje-vishe zaglibeli ispred malih ekrana, monitora, uchimo, bubamo, chitamo tudje stvari, opsedaju nas drugi ljudi, zavisimo od mobilnih, igrica, interneta, pa do drugih ljudi. i tako gubimo kontakt sa sobom, negde duboko. pravimo kompromise sa stvarima i okolinom. nekima i robujemo.

ova Igra zheli vracjati nas sebi.
zahteva samo dobru volju, koncentraciju i mnogo zhelje.
ujedno je i test, ispit - koliko ste blizu/daleko od sebe.

male napomene o Njoj: ne zhelim da se pishu lichne ispovedi. priche o svojoj nesrecjnoj/srecjnoj zaljubljenosti ostavite za druge teme i za vashe drage/dragog. svoje lichne prichice bajkice i uspomene koristite samo u svrhu dostizanja i/ili dokazivanja teme onog shto prichate. sushtina ovoga nije lepo pisati nego duboko misliti. ako sam ja napisao neshto i to je lepo, ko knjigu da si kupio i chitash, ne znachi da ti ne treba da pishesh jer ne znash lepo to da radish i imash dvojku iz knjizhevnosti. ili ako ja imam dublje misli, ko da vash profa filozofije pricha a ne vi, opet isto ne znachi da treba da batalish - setish se da sam ja dosta stariji od vecjine ovde (shto u ovim godinama ume biti bitna razlika) i pishesh ono shto je tvoja dubina.
bitno je samo da je tvoje i da nije banalno.

kako dosticji stanje koje slichi meditativnom?
napraviti turski sed, sklopiti palcheve i kazhipreste, zhmureti mumlajucji rechi mantre iz dubine stomaka? dovoljno je samo iskljuchiti se iz okoline i od sebe, uhvativshi se za neshto van sebe - da tvoj duh mozhe da se makne iz tvog tela i krene na put, a kad se osvrne da mozhe da te vidi.

ja recimo kad je toplo obichavam izacji napolje sa pljugama i pivom i sesti na krov kucje. iznad nema vishe nishta. ako sedish vidish antene i krovove drugih kucja, i kroshnje drvecja. iznad je samo nebo, i zvezde. romantichno zar ne. bilo bi josh vishe da je i neka cura tu pored, jeste da ova Igra preporuchuje da se odvojish od sebe uhvativshi se za neshto van sebe, al se Njeno Velichanstveno Dupence ne preporuchuje. mozhe pocheti da se koprca i da sleti s krova, a to nije nimalo romantichno.

pritisnut nebom, njegova zagonetka se sama namecje. medjutim, ti ne mozhesh ni pocheti da dajesh svoje odgovore na zagonetku njegovog postanka jer su te oni debili u shkoli davno nauchili da je nebo sastavljeno od sloja ugljen dioksida, sloja kiseonika i na kraju sloja azota. zvezde su udaljene planetice. mesec je satelit koji kruzhi oko nas i zato nam je tako zanimljiv. sunce je najvecja zvezda, uzharena, oko koje se svi vrtimo. yebesh mater onom koji je to otkrio i rekao svima. to nije vishe zagonetka i nema vishe charolije igre i otkrivanja - vratimo je na pochetak:
iz nashe zhablje perspektive, Sunce i Mesec liche na sestru i brata. iz istog su doshli, vidi se, al zashto nisu nikad zajedno.... kad Sunce ode, tek onda Mesec dolazi u svom punom sjaju. posvadjani su. Mesec je verovatno bio ljubomoran na Sunce zbog tog sjaja i velichine, i pokushao da otkine deo od Sunca za sebe.... u borbi, parchicji su puknuli, rasuli se, kao kad se bore oko ogrlice koja pukne i perle se rasprostru - i tako su nastale zvezde. a ko im je otac? majka?... odakle su doshli, nastali?... mozhda su dushe srecjnih i dobrih ljudi koji su umrli reshile da zhivima na zemlji ostave neki znak o sebi - udruzhili su se i zajedno od svoje srecje i sjaja stvorili sunce. dushe ljudi koji nemaju sjaj su stvorile mrachan mesec, plove oko Zemlje jer su josh uvek svojim zemaljskim nedelima zarobljeni za Zemlju, i osvetljeni su samo kad Sunce to hocje - svoga sjaja nemaju. a zvezde?.... pojedinachne dushe usamljenih, posebnih?
ucrtavshi u prichu koja tezhi odgovorima o redu iznad nas osobenosti i sudbine ljudi i kolektiva, ovako nastaju ledende i mitovi.

nekako sam jednom pomislio da je lepota samo u posebnosti, i to sam prihvatio kao neku definiciju. proporcije su nesavrshene. najidealnije proporcije (fibonachijev niz -> zlatni presek) proizilaze iz nerealnih i beskonachnih brojeva (tzv. iracionalnih -> φ, π, ℮) - neuhvatljive su. moda i ukus vremena su prolazni. nishta ne odoleva curenju vremena i svaka lepota je pre ili kasnije nagrizhena, ubrzo i pretvorena u prah i pepeo. lepota je ruzhna - nosi u sebi svest o skorom propadanju. shta je ono shto ostaje zauvek lepo? samo ono shto nadje rupu u vremenu i sakrije se u nju. na taj nachin postaje neshto shto je vechno i zauvek lepo.
jedno veche sam sedeo sa devojkom na klupici u dunavskom parku u novom sadu, ispod jednog tipichnog drveta, blizu one kruzhne, bele "kucjice" u kojoj se ponekad venchavaju parovi. ljubecji se, najednom smo prestali i otvorili ochi, sasvim polako, istovremeno. kao da smo prstima trazhili pukotinu u vremenu i taj trenutak je nashli. osecjaj je jedinstven i mogu ponekad da ga osetim, isto tako jako, i da se setim fotografski njene slike - bila je u beloj haljinici, svetlo je bilo jedno jedino, zagasito zhuto i pravilo je divne tople senke na njenom licu. nikad pre nisam video neshto tako lepo. i chinjenica da se i danas secjam toga od pre minimum pet godina, daje mi nadu da je to trenutak vechne lepote koja je nashla svoju rupu u zidu vremena i sakrilo se tamo od propadanja. ako se ovako budem secjao i za pedeset godina, to znachi da je to vechno. apsolutno. i kad umrem, to cje kao deo moje dushe oticji sa Zemlje i svojom snagom mozhda i stvoriti jednu zvezdu.

* * *
ova tema je najverovatnije poslednja koju cju ostaviti ovde u nasledje.
isposhtujte je, ako je prihvatite.

huh...........evo ja cu da pokusam da pisem ono sto trazis,stvarno cu se truditi da ne omasim temu......
evo recimo....i kada sam bila mladja a i sada,mada dugo nisam radila...volela sam da kada je leto,da izadjema napolje negde oko pola pet ujutru,onako hladnjikavo je,a moja ulica izgleda prelepo.....kada se pogleda s moje terase leva strana ulice izgleda jako vedro,kao da tu vedrinu prenosi na onaj desni deo koji izgleda kao scena iz zone sumraka,ciju lepotu docaravaju drvece,prelepe starije zgrade i cinjenice da nema ljudi....I onda tada izadjem napolje i samo sednem na jednu kao klupicu od kamena.....sedim i cutim i razmisljam koliko je lepo kad je nebo jos uvek sareno,jer nije potpuno svanulo,kako je lepo jer sam potpuno sama na ulici,a ponovo se osecam jako bezbedno........vetra obicno tada nema,a samo se polako ,postepeno cuju cvrkuti ptica....a ljudi i dalje nema...kao da je svet stao.......svi spavaju,a ja sedim i uzivam u prizoru i tisini...divno
eto to je samo jedan od osecaja,bice ih jos posle....nadam se kao sto sam rekla da nisam omasila temu...keep,lepa idejaa i lepo si sastavio,svaka cast

Kao mala imala sam u dvoristu kucicu na drvetu koju mi je napravio tata...Kada je bila zima ja uopste nisam ulazila u nju zato sto je bilo hladno...A preko leta sam stalno blejala unutra tu su mi dolazile drugarice itd.Skoro svake veceri sam sedela u kucici sama,u mraku i razmisljala o svemu i svacemu...Najcesce sam zamisljala da sam ja pevacica posto sam mnogo volela da pevam...Valjda ce mi se ta zelja ostvariti posto idem na hor,i u grupi sam pevaca...To je bas bilo extra ali smo tu kucici posle rata morali da srusimo iz meni nepoznatih razloga svaki put kada je se setim probudi se neko divno osecanje i secanje iz mog detinstva....to su bila vremena..Volela bih da i sada imam neki mali delic u mojoj kuci gde mogu da budem sama osim u mojoj sobi...Kao sto kaze Lacky da mogu ponovo da se osecam ko da sam sama samcijana na ovom svetu...

@ lucky girl. u redu je, ali obrati pazhnju na ono shto sam rekao:
svoje lichne prichice bajkice i uspomene koristite samo u svrhu dostizanja i/ili dokazivanja teme onog shto prichate. i kako sam ja svoju uspomenu iskoristio u svrhu one ideje koju sam opisivao.

Keeper:

@ lucky girl. u redu je, ali obrati pazhnju na ono shto sam rekao:
svoje lichne prichice bajkice i uspomene koristite samo u svrhu dostizanja i/ili dokazivanja teme onog shto prichate. i kako sam ja svoju uspomenu iskoristio u svrhu one ideje koju sam opisivao.

Kliknite za proširenje...

ok,ok,shvatila sam hvala

Evo okacicu nekoliko zen prica:

Šta to radiš! Šta to govoriš!
Učitelj zena Mu-nan je imao samo jednog učenika. Zvao se Šođu. Kada je Šođu završio svoje izučavanje zena, Mu-nan ga pozva u svoju sobu: "Ja starim", reče, "i koliko znam, Šođu, ti si jedini koji će preneti ovo učenje. Evo jedne knjige. Prenošena je od učitelja do učitelja kroz sedam generacija. Ja sam u nju takođe uneo mnoge svoje stavove. Knjiga je vrlo vredna i ja ti je dajem u znak tvog sledbeništva."
"Ako je ova knjiga od takve važnosti, bolje je ti zadrži", odgovori Šođu. "Ja sam tvoj zen primio bez beleženja, i njime sam zadovoljan."
"Znam", reče Mu-nan. "Ipak, ona je prenošena od učitelja do učitelja kroz sedam generacija, pa je možeš zadržati kao simbol primanja mog učenja. Evo ti."
Razgovarali su kraj vatre. Istog trena kada Šođu oseti knjigu u svojim rukama, ubaci je u rasplamsalu vatru. On nije imao sklonosti za posedovanjem.
Mu-nan, koji se nikada ranije nije naljutio, vrisnu: "Šta to radiš!"
Šođu uzvrati vičući: "Šta to govoriš!"

Blatnjavi put
Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala.
Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.
"Dođi, devojko", reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.
Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. "Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama", reče Tanzanu, "posebno ne mladim i lepim. To je opasno. Zašto si to učinio?"
"Ja sam devojku ostavio tamo", reče Tanzan. "Da li je ti još uvek nosiš?"

Šolja čaja
Nan-ina, japanskog učitelja zena u periodu Meiđi1posetio je jednog dana neki profesor univerziteta koji je želeo da se od njega raspita o zenu.
Nan-in je poslužio čaj. Napunivši šolju svome gostu, nastavio je da sipa. Profesor je posmatrao kako se čaj preliva, ali kada više nije mogao da se suzdrži, reče: "Puna je. Više ne može da stane!"
"Kao i ova šolja", reče Nan-in, "pun si svojih ubeđenja i pretpostavki. Kako mogu da ti objasnim zen ako prethodno nisi ispraznio svoju šolju?"

hvala na zen prichama, smatram da su vrlo pouchne, ali...

Keeper:

bitno je samo da je tvoje i da nije banalno.

Kliknite za proširenje...

bas spremam pricu, bice malo duza, najverovatnije ce biti gotova u petak

evo ovako.....posto mi se tema dopala(makar ono sto sam shvatila) a posto me jaaako zanima da li sam ja dobro shvatila,pa evo pitacu(i mozda ispasti glupa)da li je poenta da napisemo neko nase razmisljanje i na osnovu toga ubacimo neki nas dozivljaj,osecaj....?mozda ce sad biti vise postova,ako se malkice razjasni tema..steta bi bilo da propadne

na osnovu vashih osecjaja proizilaze razmishljanja, ne obratno.
koji cje mi samo vashi osecjaji, yebe mi se za osecjaje. nema se nishta od toga.
razmishljanja, razmishljanja, razmishljanja.
ne brojanje ovaca, nego neshto konkretno.

no vidim ja da ovo nema smisla ovde, ali zheleo sam i morao probati.
shta cju kad sam vas precenio.

aha........eto ga,shvatila sam...........hvala,nisi precenio,bice sigurno vise postova sad

ocje evo samo shto nije.
sa' cje lavina novih postova odo' ja da se sklonim pod kishobran ko u crtanom filmu.

blje. ;p

ako nishta drugo, od ove teme imate makar crno na belo ono shto sam ja "ke.njao" non stop pre.
1) ne shvatate sushtinu foruma.
2) u glavi vam je promaja - kad otvorite jedna vrata obavezno zatvorite druga. ne valja da sve izvetri.

o bozhe, da li cje sloboda umeti jednog dana da peva kao shto ovaj forumash peva o njoj?

Znas,citav dan razmisljam o ovome.Prosto ni sama ne znam sta da napisem,jer sta god da stavim na nekoliko listova,samo ce oskrnaviti ono sto si ti vec rekao.Gotovo da mislim isto,naravno,ne toliko zrelo poput tebe.
jednom sam ovo procitala negde,i uzasno mi se svidelo.''Secanje nije zapecacena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadrzaj.Ono preobrzava proslost,upisujuci joj sadasnje znanje,iskustvo i osecajnost.Prokletstvo vremena je upravo u tome sto retko uspevam oda uhvatimo i prozivimo trenutak,neponovljivost i punocu sadasnjosti.
I zato,pokusavam nsebicno da uhvatim svaki trenutak za koji procenim da je vredan mog mucnog hvatanja....I sebicno ga cuvam...Zadrzavam samo za sebe...
Drago mi je sto sam videla nesto ovako ovde.Ali se iskreno plasim da nece zaziveti...Upravo iz razloga sto ljudi nece razumeti,ili se nece ni truditi da to razume....

ko yebe druge.
i meni je drago shto si lepo napravila analogiju sa ovim shto si ovde prochitala. i to je isto vazhno, jer pokazuje da razumesh sushtinu priche i da mozhesh da je uhvatish. nema veze shto ne umesh napisati, niti znash shta, tako se uchi. chitanje i razumevanje, kao i razmishljanje, su vazhniji od samog pisanja. pisanje je samo zavrshni chin, a da bi bilo dobro treba da mu prethodi puno razmishljanja. tako da, samo ti pichi, pisacjesh kad osetish potrebu.

citat je solidan, dosta dobar.
samo, .... dobro necju sad. nisam skoncetrisan, roka mi celo veche hard-core u ushi. ;p

Pa da..Ali najvise volim da onda kada osetim potrebu sve stavim na papir..Znash kao,kada prosto nemash nikog da te saslusha u tom trenutku,ili mislish da eto,to prosto treba da zadrzish za sebe...Pa pregovarash sam sa sobom...Razmatrash, a na kraju shvatish da si ovde samo gost,da svoj odmor morash iskoristiti na najbolji moguci nachin...I onda,kada te prodje taj trenutak,nastavljash prichu po starom...Zhivish,padash,drugi te lome.Nogu ti postavljaju ljudi od kojih to najmanje ocehekujesh...Ustajesh da bi te ponovo salomio cak i najblazhi povetarac...Njah...

Sreca nije imati sve sto se pozeli,vec zeleti ono sto imas.....
pa sam razmisljala,i jako me zanima,koliko ceni neko kad nekog ima pored sebe...koliko su ti osecaji da nekog zaista zelis u svom zivotu trajni.....sta prekida to,ili jos bolje sta odrzava to.......shvatam koliko stvarno vredi,znaci ona recenica da dok nekog ne izgubis ni ne znas koliko ti je znacio..i nazalost ja sam toliko toga gubila,skooro nikad mojom krivicom,jer sam umela da cenim to sto imam i stvarno me jako zanima u cemu gresimo ako se nekom 100% posvetimo,ako zelimo da taj neko bude deo nas,deo naseg zivota....jel treba nekog tuci da bi mu skrenuo paznju....razmisljam o tome ceo dan,i jbga nisam ni na sta nasla.....i zasto te najblize osobe zajebu i da li stvarno neprijatelja treba drzati najblize sebi,mislim ko zna,mozda se bas taj neprijatelj najbolje i pokaze.....huh ne znam.....na kraju cu od jedne zapocete misli odlutati na nesto deseto...samo bih volela da znam da li zaista vredi nekog voleti i cuvati ili jednostavno pokusas da nista ne osetis i da ostavis da stvari idu svojim tokom........toliko za sad......

ufffff.keeper svaka ti čast
jedva sam pročitao prvi post
Imam ja takvih trenutaka kada sednem i duboko se zamislim....ali ne mogu da pišem tačno jer tada meditiram i ne znam o čemu razmišljam......samo se kasnije setim jednog dela tog razmišljanja i to baš u trenucima kada mi je potreban(npr. kada razmišljam između ostalog o tome kako se poneti prema nekom u datom trenutku i onda dođe trenutak kada me neko razbesni.Tada se je setim šta sam razmišljao i to iskoristim).
Nadam se da sam odgovorio na temu!

Razmishljah neko vreme, i skontah da mi ne preostaje drugo no da se i ja oglasim jednim - uffff. ;p
Nisam dosad pisala nishta ovde. Jednostavno se nisam usudjivala. Nisam smela niti htela da ~oskrnavim~ ovu temu tako shto cju na nju samo baciti neshto nedovoljno smisleno (pogreshno recheno! Ne garantujem ni da cje sada biti smisleno. Ali, razumesh na shta mislim...), pa sam je zato zaobilazila.
Ugasila sam muziq. Madonna se vishe ne dere. Samo zuji komp.
Mrzim zvuk svega shto zuji. Ne mogu da se skoncentrishem uz, recimo, ventilator. Katastrofa.
Volim glasno. Razgovor, smeh, muziq... onda valjda ne chujem promaju u sopstvenoj glavi.
Da, toga se plashim. Promaje.
Plashim se da nemam shta da kazhem. Da je ono shto ~imam~, sasvim nishtavno u poredjenju s onim shto drugi govore, makar i u prazno. Da cju precjutati. Da cje mi neko oteti misao. Da cju, jednostavno, ostati neprimecjena, jer ne ~govorim~ zato shto ~ne mislim~. Ybt... I ko zna koliko sam tako shansi propustila i koliko cju ih propustiti. Ali iako idem s neba pa u rebra, iako se vodim nekim svojim razmishljanjem da se nikad ne kajem zbog onog shto sam uradila, samo zbog onog shto nisam - i shodno tome radim sve shto mogu - uvek radije cjutim nego lupim.
Kazhu da je budala pametnija kad cjuti. ;p
Mnogo razmishljam. Mnogo merkam. Valjda ima neke veze i to shto sam Vaga.
Naravno, ne verujem u horoskope. Nemogucje da pola milijarde ljudi, ili petsto miliona, ili pedeset Srbija, ima iste osobine, istu sudbinu, i da cje im svima danas iskrsnuti povoljna prilika za put ili cje svi imati problema s disajnim putevima.
Chini mi se da sam do pre par godina bila slika i prilika Lenonove izjave da je zhivot ono shto se deshava dok ga planiramo, ili tako nekako... Mislim da nisam promashila sushtinu. ;p Jednostavno, ja sam samo razmishljala o zhivotu. Nisam ga zhivela. Onda me je pogodio brzi voz, zgrabila sam sve shto sam mogla - pa i vishe od toga.
Ni dan-danas nije mi jasno da li sam nashla drushtvo zato shto sam se promenila, ili sam se promenila zato shto sam nashla drushtvo. Niti mi je jasno da li je ta promena bila na bolje ili na gore.
Definitivno mi nije jasno da li treba da isprobam sve shto mogu, ili treba da ostanem dosledna sebi. A o5 - kojoj sebi? Ta ja chiji su se pogledi na svet totalno razlikovali od danashnjih vishe ne postoji. Ostala je na dnu neke flashe sangrije. ;p
Ponekad se pitam jesam li zla. Znam da ovo zvuchi totalno smeshno, mozhda i detinjasto, ali ne pitam se to bez razloga. Neke moje misli, zhelje, pa i poneke akcije - liche na takve. I onda ne znam (o5 merkanje - josh uvek neizmereno) da li sam ja jedna dooobro prerushena zlocja ili sam samo obichna osoba sa svojim minusima. Velikim minusima, ali, shta sad... Ako nishta nije crno-belo, vecj su sve nijanse sive, mozhda kod mene jednostavno ima taaamno sivih. Nije strashno, dok ne ubijem nekog. ;p
Malo je ljudi sa kojima mogu, i, uopshte, zhelim, podeliti svoje baljezgarije. Osecjajte se pochastvovanima
Mah, shalim se.

@electra suuper je...

Lucky Girl:

...i da li stvarno neprijatelja treba drzati najblize sebi,mislim ko zna,mozda se bas taj neprijatelj najbolje i pokaze.....huh ne znam.....

Kliknite za proširenje...

to za neprijatelje se ne kazhe zato shto bi se oni mozhda mogli pokazali boljim, vecj se smatra da te neprijatelji jedini mogu ojachati i tako napraviti boljom osobom. zato ja, kao neko ko te je ovde najvishe pichio i kritikovao, moram za tebe da budem zapravo najvecji prijatelj. ;p

Ticja:

Definitivno mi nije jasno da li treba da isprobam sve shto mogu, ili treba da ostanem dosledna sebi. A o5 - kojoj sebi?

Kliknite za proširenje...

za ljudsko stvorenje je potpuno normalan taj nicheovski dualizam. strahota, a istovremeno i lepota, ljudske sudbine nije u tome shto je chovek izgubio mesto u raju nego zato shto je iz rajskog mira bachen u nemir sveta - u stalnu smenu dvojnosti, dan nocj, toplo hladno, svetlo tama, lepo ruzhno, i prinudjen da bira - dobro zlo. aj' da samo izabere. ne nego mora da se bori do kraja. da li cju biti dobar ili losh? ja biram dobar, a znam da cje docji vreme kad necju ni sam znati dal je ono shto ja radim dobro ili loshe. da li da budem leptir, da idem od cveta do cveta i probam svaki polen, ili da budem chvrsto i snazhno drvo, sa svojim dubokim korenom i granama koje se pruzhaju do neba?

nisam siguran, ali mislim da je odgovor u ravnotezhi.
mislim da se morash truditi da svoje dvojnosti i naizgledne oprechnosti drzhish u ravnotezhi. problem je u pravilnim koracima, smenama. raskorak ne valja. kao shto je smena pravilna u prirodi - zamisli kako bi bilo da su nocj i dan u raskoraku, piz.darija bi bila. ;p
i tek tada, u ravnotezhi, mozhda te dvojnosti i suprotnosti necje biti dozhivljene kao neshto shto je kontradiktorno jedno drugom, nego kao deo jednog organizma - tvog.

dotle, paradoks cje ostati obelezhje ljudskog roda kao celine i choveka kao jedinke.
nije badava Niche uochio te dualizme, i pokushavao da ih prevazidje svojim Natchovekom.

newerna:

:shock: jbt electra,ko da sam ja pisala.... ne vjerujem ovo... vrh....

Kliknite za proširenje...

nije to kao da si ti to pisala, to bi bilo isto kao da ja prochitam Ex Ponto od Andricja i kazhem "auuu yebote pa i ja ovako isto razmishljam, ko da sam ja pisao".
tako da, ne budi tolka lenchuga nego da vidimo shta bi ti zaista pisala. ;p

ali ja sam ipak mnogo lijena kad su ove stvari u pitanju,tako da cu to nekad kad mi bude -ubij boze- dosadno....

Keeper:

nisam siguran, ali mislim da je odgovor u ravnotezhi.
mislim da se morash truditi da svoje dvojnosti i naizgledne oprechnosti drzhish u ravnotezhi. problem je u pravilnim koracima, smenama. raskorak ne valja. kao shto je smena pravilna u prirodi - zamisli kako bi bilo da su nocj i dan u raskoraku, piz.darija bi bila. ;p
i tek tada, u ravnotezhi, mozhda te dvojnosti i suprotnosti necje biti dozhivljene kao neshto shto je kontradiktorno jedno drugom, nego kao deo jednog organizma - tvog.

Kliknite za proširenje...

Nismo josh stigli do Nichea, ali shvatila sam shta je pisac 'teo da kazhe
Da, ravnotezha. Kapiram ja to u teoriji, chak sasvim smisleno zvuchi. Ali... od malena nas hrane bajkama u kojima uvek pobedjuje najmladji carev sin, i uvek i uvek samo dobro... I kad dodjemo do necheg shto nam [konkretno - meni] se chini kao odstupanje od tog dobra, stupamo u konflikt sa sobom samima, jer iako je nama lepo, ne uklapa se u koncept tih bajki u kojima se kazhnjavaju lazhi, i prevare, i preterivanje u bilo chemu, i sve ono loshe shto radimo.
I tako... ;p

bash lepo

joj tu ima mnogo da se pise... imam jednu pricu ali pisacu kad mi bude jako dosadno i kad budem imala koncentracije za to...