Eraserhead
Ističe se
- Poruka
- 2.374
Овде и тамо
БАЛКАНСКА СЛАГАЛИЦА
Боље би било да размишљамо да сутра, прекосутра, будемо први који ћемо признати Косово. Тако би допринели његовој демократизацији и најбоље помогли Србима који тамо живе. Па онда брже ка ЕУ
Марти Ахтисари је протутњао Београдом.
Борис Тадић је у пуном капацитету примио специјалног изасланика УН за Косово, иако су лица без осмеха наговестила озбиљност тренутка. Војислав Коштуница је одбио да се састане са Финцем, није хтео ни да додирне папир који је овај месецима састављао, иако је сигурно да сам није писао текст.
Народњаци заоштравају став захтевајући од евентуалних коалиционих партнера да свако признавање независности Косова буде проглашено за „противзаконито, нелегитимно и ништавно”. У ДС-у се чуде. Чему служе поједине страначке платформе, када Србија има свој раније усаглашен став?
Цементирајући имиџ због кога га на Западу називају националистом, Коштуница је одржао реч и избегао Ахтисарија. Као да ће радни документ нестати уколико га међународни поштар не уручи. Није крив глас, већ гласник.
Сем пизме и покушаја избегавања државничке одговорности – те влада није легитимна, те није легална већ је техничка – не видим у томе ишта добро. Многи се присећају времена када је Милошевић америчком амбасадору преко стола бацио неотворено писмо државног секретара Џејмса Бејкера. После знамо шта је било.
Неће они тако са нама, поново одавде љутито грми „патриотски блок” претећи „озбиљним последицама” онима који се усуде да признају независност Косова. Мора да се тамо тресу од страха и неизвесности кад чују да Вашингтону и Бриселу наговештавамо прекид дипломатских односа. Ако не то, барем тужбу Међународном суду правде или предлог да Савет безбедности осуди такав чин. Да ли ћемо их кажњавати тако што ћемо забранити улазак капитала из инкриминисаних земаља?
Стара епика 14. века замотана у фолк паковање небеске Србије: Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине.
Иако би да политику око Косова представе као конзистентну, чврсту и надасве патриотску, много је ту збрке. Нико да објасни шта значи „суштинска аутономија” коју узалуд нудимо косовским Албанцима. То је нека врста „унутрашње независности”, изрекао се један Коштуничин саветник па је брже-боље морао да се исправља због употребе проказаног појма „независност”.
„Етничка мобилизација охрабрује масе уверавајући их да ће имати сигурност у ‘строго омеђеним етничким границама’. Како ових граница у стварности нема, а етничка лојалност је у служби борбе за власт, снага етничке мобилизације постаје неконтролисана и штетна”, пише Душан Јањић у књизи „Записи из Србије”.
Стално слушам да хоће да нам узму Косово. Како да га узму, када оно и није наше? Губили смо га дуго, а тапија на земљу предата је међународној заједници потписивањем Кумановског споразума. Проблем који од тада није решен тиче се људи, Срба и других неалбанаца? Ахтисаријев извештај зато инсистира на правима мањина.
А шта ако Ахтисари тако формулише статус Космета да свако може да га тумачи како жели? Шта ако у његовом документу не буду поменути ни „независност” Косова ни „суверенитет” Србије?
Пошто је могуће да му је дојављено да ће управо тако бити, народњачки „фронт одбијања” жури да поентира. За домаћу употребу. ДСС–НС се показује као „тврди играч” који ће сутра себи приписати заслугу ако Ахтисари у извештају изостави појам „независност”. Такав капитал би онда да преточе у премијерску и друге важне министарске фотеље. Шта буде после, мање је важно.
Досадашња климава кохабитација Тадић–Коштуница прети да се претвори у конфронтацију. Делом због Косова, делом због чврсто дефинисаних захтева народњака који знају шта траже за себе, а остатак „дају на коришћење” ДС-у иако овај има већу популацију посланика ДС-а у Скупштини.
Воја је повукао линију. Баш ме занима да ли ће се Борис одазвати. Рекао је да воли да „изађе на црту”. ДС ће морати одлучније да се одреди ако не жели да већ на првом кораку разочара своје бираче. Тадић је на тему Косова лавирао не желећи да закуца своју позицију. Приклањао се популизму истичући да Србија неће правити уступке, али је међу реткима јавно признао да је „Косово данас ближе назависности и сваки грађанин у Србији то зна”.
Народњацима је сада Косово тест па су на консултацијама код Тадића показали да уопште не журе са састављањем нове владе. Тапка се у месту, игра на време и на фотеље. Изашли су са платформом за Косово и готово ултимативно траже да се друге странке изјасне да ли су за или против. Све подсећа на косовску преамбулу Устава која испаде да је важнија од нове конституције.
Али, Ахтисари неће да чека. Кога, шта? Човек ради свој посао и нема илузија да преговарачка мрцварења могу ишта битно да промене око „последње нерешене слагалице на Балкану”. Он је почетком децембра у Берлину јасно рекао да је очекивање преговорног компромиса „глупост”.
Није од тога далеко ни Коштуница који сматра да се у Бечу дешавало позориште, а не преговори отворени фебруара 2006. Проблем је у томе што је преговарачима – Београду и Приштини – поодавно додељена улога статиста.
БАЛКАНСКА СЛАГАЛИЦА
Боље би било да размишљамо да сутра, прекосутра, будемо први који ћемо признати Косово. Тако би допринели његовој демократизацији и најбоље помогли Србима који тамо живе. Па онда брже ка ЕУ
Марти Ахтисари је протутњао Београдом.
Борис Тадић је у пуном капацитету примио специјалног изасланика УН за Косово, иако су лица без осмеха наговестила озбиљност тренутка. Војислав Коштуница је одбио да се састане са Финцем, није хтео ни да додирне папир који је овај месецима састављао, иако је сигурно да сам није писао текст.
Народњаци заоштравају став захтевајући од евентуалних коалиционих партнера да свако признавање независности Косова буде проглашено за „противзаконито, нелегитимно и ништавно”. У ДС-у се чуде. Чему служе поједине страначке платформе, када Србија има свој раније усаглашен став?
Цементирајући имиџ због кога га на Западу називају националистом, Коштуница је одржао реч и избегао Ахтисарија. Као да ће радни документ нестати уколико га међународни поштар не уручи. Није крив глас, већ гласник.
Сем пизме и покушаја избегавања државничке одговорности – те влада није легитимна, те није легална већ је техничка – не видим у томе ишта добро. Многи се присећају времена када је Милошевић америчком амбасадору преко стола бацио неотворено писмо државног секретара Џејмса Бејкера. После знамо шта је било.
Неће они тако са нама, поново одавде љутито грми „патриотски блок” претећи „озбиљним последицама” онима који се усуде да признају независност Косова. Мора да се тамо тресу од страха и неизвесности кад чују да Вашингтону и Бриселу наговештавамо прекид дипломатских односа. Ако не то, барем тужбу Међународном суду правде или предлог да Савет безбедности осуди такав чин. Да ли ћемо их кажњавати тако што ћемо забранити улазак капитала из инкриминисаних земаља?
Стара епика 14. века замотана у фолк паковање небеске Србије: Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине.
Иако би да политику око Косова представе као конзистентну, чврсту и надасве патриотску, много је ту збрке. Нико да објасни шта значи „суштинска аутономија” коју узалуд нудимо косовским Албанцима. То је нека врста „унутрашње независности”, изрекао се један Коштуничин саветник па је брже-боље морао да се исправља због употребе проказаног појма „независност”.
„Етничка мобилизација охрабрује масе уверавајући их да ће имати сигурност у ‘строго омеђеним етничким границама’. Како ових граница у стварности нема, а етничка лојалност је у служби борбе за власт, снага етничке мобилизације постаје неконтролисана и штетна”, пише Душан Јањић у књизи „Записи из Србије”.
Стално слушам да хоће да нам узму Косово. Како да га узму, када оно и није наше? Губили смо га дуго, а тапија на земљу предата је међународној заједници потписивањем Кумановског споразума. Проблем који од тада није решен тиче се људи, Срба и других неалбанаца? Ахтисаријев извештај зато инсистира на правима мањина.
А шта ако Ахтисари тако формулише статус Космета да свако може да га тумачи како жели? Шта ако у његовом документу не буду поменути ни „независност” Косова ни „суверенитет” Србије?
Пошто је могуће да му је дојављено да ће управо тако бити, народњачки „фронт одбијања” жури да поентира. За домаћу употребу. ДСС–НС се показује као „тврди играч” који ће сутра себи приписати заслугу ако Ахтисари у извештају изостави појам „независност”. Такав капитал би онда да преточе у премијерску и друге важне министарске фотеље. Шта буде после, мање је важно.
Досадашња климава кохабитација Тадић–Коштуница прети да се претвори у конфронтацију. Делом због Косова, делом због чврсто дефинисаних захтева народњака који знају шта траже за себе, а остатак „дају на коришћење” ДС-у иако овај има већу популацију посланика ДС-а у Скупштини.
Воја је повукао линију. Баш ме занима да ли ће се Борис одазвати. Рекао је да воли да „изађе на црту”. ДС ће морати одлучније да се одреди ако не жели да већ на првом кораку разочара своје бираче. Тадић је на тему Косова лавирао не желећи да закуца своју позицију. Приклањао се популизму истичући да Србија неће правити уступке, али је међу реткима јавно признао да је „Косово данас ближе назависности и сваки грађанин у Србији то зна”.
Народњацима је сада Косово тест па су на консултацијама код Тадића показали да уопште не журе са састављањем нове владе. Тапка се у месту, игра на време и на фотеље. Изашли су са платформом за Косово и готово ултимативно траже да се друге странке изјасне да ли су за или против. Све подсећа на косовску преамбулу Устава која испаде да је важнија од нове конституције.
Али, Ахтисари неће да чека. Кога, шта? Човек ради свој посао и нема илузија да преговарачка мрцварења могу ишта битно да промене око „последње нерешене слагалице на Балкану”. Он је почетком децембра у Берлину јасно рекао да је очекивање преговорног компромиса „глупост”.
Није од тога далеко ни Коштуница који сматра да се у Бечу дешавало позориште, а не преговори отворени фебруара 2006. Проблем је у томе што је преговарачима – Београду и Приштини – поодавно додељена улога статиста.
Možemo mi da želimo i da ne želimo ovo i ono, ali biće kako biti mora, a tome smo sami doprineli, pa sad zatvaramo oči pred tim i pričamo bajke i guslamo epske pjesme, ali od toga 'leba nema. 
