shaddow
Iskusan
- Poruka
- 5.155
Rastući u atmosferi koja razvija strah i mržnju i ograničava njegovo spontano samopoštovanje, dete će imati duboko optužujuća osećanja protiv svoje okoline. Međutim, to ne samo da ga onemogućava da se izrazi nego je ono toliko sputano da se čak ne usuđuje da postane svesno u svojim osećanjima. Ovo je delom zbog jednostavnog straha od kazne, a delom zbog straha da ne izgubi ljubav koju zahteva.
Pozicija roditelja u našoj kulturi zasnovana je na autoritarnoj moći koja se uvek može oslanjati na pojačanu poslušnost. U mnogim slučajevima dobra volja prožima odnose u kući, i nema potrebe da roditelji naglašavaju svoju autoritarnu moć. Međutim, dokle god postoji ovakav kulturni stav, on nekako baca senku na odnose, čak i kada ostaje u pozadini.
Kada je odnos baziran na autoritarnosti, onda kritika nije dozvoljena, jer ona je nešto što umanjuje autoritet. Ona može biti otvoreno zabranjena, a zabrana pojačana kaznom, ili još efektnije, kada se zabrana mirno zasnuje na moralnoj osnovi. Kada je kritika dece kontrolisana ne samo individualnom osetljivošću roditelja, nego i činjenicom da su deca prožeta kulturnim stavom da je greh kritikovati roditelje, implicitno ili eksplicitno na decu se utiče da se osećaju na isti način. Pod takvim uslovima manje zaplašeno dete može izraziti neki revolt, ali ono kasnije ima osećanje krivice. Dete koje je više zaplašeno ne usuđuje se da pokaže bilo kakvu mržnju, i postepeno razvije stav da čak i ne misli da roditelji mogu pogrešiti. Međutim, ono oseća da neko mora grešiti, i tako dolazi do zaključka da greši ono, pošto su roditelji uvek u pravu. Mislim da nema potrebe naglašavati da ovo nije intelektualni, već emocionalni proces, koji nije determinisan mišljenjem nego strahom.
Na ovaj način dete počinje da se oseća grešno, ili preciznije, ono razvija tendenciju da traži i nalazi grešku u sebi, umesto da mirno meri obe strane i objektivno proceni celu situaciju.
Ovaj tip reakcije ne perzistira obavezno; on se može promeniti ako nije duboko ukorenjen, ako se dečja okolina izmeni, ili ako u njegov život uđu osobe koje ga cene i daju mu emocionalni oslonac. Ako se takva promena ne desi, nastaje opasnost da se optužbe transformišu u samooptužbe.
Pozicija roditelja u našoj kulturi zasnovana je na autoritarnoj moći koja se uvek može oslanjati na pojačanu poslušnost. U mnogim slučajevima dobra volja prožima odnose u kući, i nema potrebe da roditelji naglašavaju svoju autoritarnu moć. Međutim, dokle god postoji ovakav kulturni stav, on nekako baca senku na odnose, čak i kada ostaje u pozadini.
Kada je odnos baziran na autoritarnosti, onda kritika nije dozvoljena, jer ona je nešto što umanjuje autoritet. Ona može biti otvoreno zabranjena, a zabrana pojačana kaznom, ili još efektnije, kada se zabrana mirno zasnuje na moralnoj osnovi. Kada je kritika dece kontrolisana ne samo individualnom osetljivošću roditelja, nego i činjenicom da su deca prožeta kulturnim stavom da je greh kritikovati roditelje, implicitno ili eksplicitno na decu se utiče da se osećaju na isti način. Pod takvim uslovima manje zaplašeno dete može izraziti neki revolt, ali ono kasnije ima osećanje krivice. Dete koje je više zaplašeno ne usuđuje se da pokaže bilo kakvu mržnju, i postepeno razvije stav da čak i ne misli da roditelji mogu pogrešiti. Međutim, ono oseća da neko mora grešiti, i tako dolazi do zaključka da greši ono, pošto su roditelji uvek u pravu. Mislim da nema potrebe naglašavati da ovo nije intelektualni, već emocionalni proces, koji nije determinisan mišljenjem nego strahom.
Na ovaj način dete počinje da se oseća grešno, ili preciznije, ono razvija tendenciju da traži i nalazi grešku u sebi, umesto da mirno meri obe strane i objektivno proceni celu situaciju.
Ovaj tip reakcije ne perzistira obavezno; on se može promeniti ako nije duboko ukorenjen, ako se dečja okolina izmeni, ili ako u njegov život uđu osobe koje ga cene i daju mu emocionalni oslonac. Ako se takva promena ne desi, nastaje opasnost da se optužbe transformišu u samooptužbe.
). I natezanja medjusobnog preko dece. Imam dosta na tu temu da kazem i posavetujem. I potpuno mogu da razumem taj proces "autoriteta" i straha kod dece. Pitam se samo jedno: Da li neko ko se nije izborio sa nedostatkom ljubavi svojih roditelja (jer to po meni lazni autoritet-agrsija i jeste) tj. postao onaj koji je optuzivanje pretvorio u samooptuzivenje pocinje da radi to isto i svojoj deci i nastavlja lanac dalje ...... Jer po meni i to proizilazi iz toga preuzima takvo roditeljsko ponasanje kao uzorno znaci u redu je, znaci to normalno i ja radim svojoj deci. Ja licno imam prilike da gledam svoju baku koja je potpuno u tom fazonu i vidim koliko je mojoj mami tesko i gotovo nemoguce da se izvuce iz njenih ralja. Sve je u zivotu podredila toj zelji da njoj udovolji ..... muza pa cak i nas decu je podredila tome samo da od nje dobije i najmanji znak odobravanja na bilo koji nacin. A ona hladna kao stena, vazna u svojoj ulozi onog koji ima moc da deli emocije i sve je po njenom diktatu.....I moja majka je nju skidala u svom odnosu sa nama iako je nikad nije dostigla.......iskopirala je do detalja. I sada vidim ja koliko taj psiholoski momenat ima ogromnu moc nad nama. Ja gledam odraslu zenu sa svojom decom kako ide kod mame manja od makovog zrna. Ne svesna da joj ova vec odaaaavno ne moze realno nista.
