prelistah ove postove, ne previše pomno, priznajem. I, čini mi se da sam malo zatečen odnosom prema mediju, ne prema sadržini ili suštini poruke koju taj mediji nosi ili prenosi, šalje, sve jedno.
Pismo je pismo, bilo da je na araku najfinije bezdrvne hartije, pisano kaligrafskim rukopisom i najlepšim bojama ili odposlato elektronskim putem.
Osnovno pitanje, ili pitanja, bolje rečeno, odnose se na emocije onog ko ih šalje ali i onog ko ih prima; lepota isšekivanja, zanos čitanja i stotine neverovatnih sekundi zadovoljstva isčitavanja i proživljavanja napisanog; emocionalni odnos primaoca prema pošiljaocu i obrnuto, naravno; energija koja sjedinjuje te dve duše u vremenu i prostoru, bez obzira na udaljenost njihovu...
Neka mi niko ne kaže da e-mail ne može biti romantičan. A i godine tu ne znače ništa posebno. I stariji imaju pravo na ljubav kao i mladi, i verovali ili ne i oni se zaljubljuju i šalju neverovatno lepa pisma iako su u mladosti pisali klasična pisma koja su putovala danima i, naravno, iščekivali pisma i želeli da pročitaju ono što u njima piše već onog trenutka kada su svoje pismo spustili u neko žuto poštansko sanduče okačeno na nekom zidu oronule zgrade.
Eto, moglo bi se zgoditi ukoliko postoji vaša želja da svoje tvrdnje dočaram mnogobrojnim primerima.
Eto, samo izjavite želju i, pa već ću vam je ispuniti sa zadovoljstvom.
)) Covece,kakav sam klinac bio......
