„Kada stanemo na rub Kanjona Kolorado, odmah nas impresionira izuzetno paralelna pojava stenskih slojeva. Ovaj fenomen je suprotan ostrom profilu kojeg vidimo kod kanjona, koji ukazuje na nepravilnost erozije. Zasto ne uocavamo slicne osobine na prekidima? Ako je zaista proteklo vreme koje se pretpostavlja za te prekide, to bi sigurno bilo dovoljno vremena za eroziju. Danasnje prosecne stope erozije su tako velike da je ceo geoloski stub mogao potpuno biti erodovan vise puta tokom dugih perioda koji se pretpostavljaju za geolosku proslost. Ipak, na prekidu od 100 miliona godina, zapazamo samo malo erozije, ili kontakt izgleda ugladjen, ili se ne vidi. Izvestavajuci o jednom delu, duz ovog prekida, geolog Stenli Bjus (Stanley Beus) kaze: „Ovde je konkordanciju tesko locirati, iako predstavlja vise od 100 miliona godina“.
Istocna obala Australije sadrzi izuzetne pojave ugljenih slojeva. Izmedju gornjih stena i Buli uglja navodno postoji vremenski prekid u talozenju sedimenata od oko 5 miliona godina. Ovaj vremenski prekid, koji se pruza ispod naslaga Buli uglja, prekriva nekih 90.000 kvadratnih kilometara ovog regiona. Tamo gde je Buli ugalj prisutan, tesko je predvideti kako su sloj uglja, ili vegetacija koja ga je proizvela, ostali tu tokom 5 miliona godina bez ostecenja.
Evropski Alpi su delimicno sacinjeni od kompleksa ogromnih klizista i naboranih slojeva zvanih navlake. Izmedju slojeva u tim navlakama geolozi pretpostavljaju vremenske prekide u sedimentaciji koji pokazuju odsustvo erozije takodje zabelezeno i na drugim mestima. Kod Morkles navlake u dolini Rone u Svajcarskoj, pretpostavljen je vremenski prekid od oko 45 miliona godina (gornja kreda i nagore) koji pokazuje malo erozije. Uzgred, sekvenca slojeva oko tog prekida je potpuno prevrnuta, a do prevrtanja je doslo kada su slojevi bili gurnuti na sever tokom formiranja Alpa.
Neki geolozi su komentarisali odsustvo dokaza za geoloske promene ocekivane na ovim vremenskim prekidima. Govoreci o vrsti vremenskog prekida u sedimentaciji, zvanog parakonkordancija, Norman Njuvel iz Americkog prirodnjackog muzeja u Nju Jorku, kaze: „Znacajan aspekt parakonkordancije u sekvenci krecnjaka jeste odsustvo dokaza kvasenja podpovrsine. Zaostala tla i karsne povrsine, koji se mogu ocekivati kao rezultat duge izlozenosti pod vazduhom, ili nedostaju, ili su neprepoznatljivi“. Spekulisuci po pitanju uzroka ovih ravnih povrsina kontakta, ovaj autor dalje kaze da je „poreklo parakonkordancija nesigurno, i ja zasigurno nemam jednostavno resenje ovog problema“.
U narednoj publikaciji Njuvel dalje komentarise: „Zagonetna karakteristika granica izmedju slojeva i mnogih drugih biostratigrafskih granica (granice izmedju razlicitih fosilnih grupa) jeste generalno odsustvo fizickog dokaza za izlozenost pod vazduhom. Tragovi dubokog kvasenja, spiranja, kanalisanja i zaostalog sljunka imaju tendenciju odsustva, cak i tamo gde su donje stene roznacki krecnjaci..... Ove granice su parakonkordancije koje se obicno otkrivaju samo na osnovu paleontoloskog (fosilnog ) dokaza“.“
{drugim recima, pretpostavlja se da tih slojeva nema, jer nema fosila zivotinja koje su zivele u tom periodu, a nemoguce je da, recimo, za 45 miliona godina ne nastane nijedan fosil karakteristican za neki period. Trecim recima, u nasoj jednacini : 100 + 6 + 14 + 45 + 5 = 170 miliona godina kojih nema. Zasad solidno.}
„Van Endel (T. H. van Andel) sa Stenford Univerziteta, kaze: „Ja sam ranije u mojoj karijeri veoma bio pod uticajem razmatranja dva tanka ugljena sloja u Venecueli, razdvojena sa par desetina centimetara sive gline i natalozena u obalskoj mocvari, koji su bili donjo-paleocenske i gornjo-eocenske starosti. Izlozenost je bila izuzetna, ali su cak i najpreciznija istrazivanja propustila da objasne precizan polozaj ovih 15 miliona godina vremenskog prekida“. Vrlo je moguce da se tih 15 miliona godina nikada nije ni desilo.“
{oho-ho. 170 + 15 = 185 miliona godina. Hoce li sta preostati?}
„Intrigantno pitanje u pogledu odsustva dokaza za proteklo vreme na tim kontaktima izmedju sedimenata, nekada ukazuje na alternativna objasnjenja. Neki isticu ravna podrucja na zemlji, kao sto je dolina donjeg toka reke Misisipi. Medjutim, ona ne predstavlja vremenski prekid u sedimentaciji, posto voda i drugi geoloski agensi tu danas taloze sedimente i nece doci do pojave vremenskog prekida u fosilnom zapisu ako ovi sedimenti nastave da se gomilaju. Drugi ukazuju da se erozija nije mogla desiti ako su povrsine vremenskih prekida bile pod vodom. Medjutim, biti pod vodom ne znaci i biti zasticen, bilo od talozenja ili erozije, kao sto to mozemo dobro uociti kod podvodne sedimentacije i nepravilne erozije velikih kanjona nadjenih duz ruba kontinentalnih grebena. Monterej kanjon, koji se nalazi na dnu okeana, iduci od obale Kalifornije, dubok je i sirok otprilike kao Kanjon Kolorado. Voda u pokretu moze izvrsiti i plitku i duboku eroziju.
Neki ukazuju da su kontaktne povrsine, gde postoje vremenski prekidi u sedimentaciji, mogle biti ravne zbog postojanja otpornih stenskih slojeva koji se nalaze odmah ispod njih. To nije resenje, jer cesto puta meki sedimenti formiraju slojeve odmah ispod povrsina vremenskih prekida. Jedan primer je vremenski prekid u sedimentaciji izmedju Chinli formacije i meke Monkopi formacije ispod nje. Drugi smatraju da nije moguce da je erozija formirala ravnu povrsinu, jer nemamo dobar primer u podrsci takve sugestije, sigurno ne takvog vremenskog prekida koji bi se prostirao na pola kontinenta, kako je diskutovano u ovom poglavlju. Izvestavajuci o takvim primerima, geomorfolog Artur Blum (Arthur Bloom) kaze: „Nijedan nije poznat“. Drugi geolozi se pitaju da li postoje dokazi za eroziju na ovakvim kontaktima takozvanih vremenskih prekida. Cesto se uocava malo erozije, ali to je nedovoljno da bi se poduprla duzina vremena koja se sugerise za te vremenske prekide. Erozija je takodje minorna kada se uporedi sa danasnjom topografijom na Zemlji. Mi opravdano mozemo ocekivati da je do odredjene erozije doslo za vreme globalnog Potopa. Mont Everest i Kanjon Kolorado pokazuju jasno odsustvo takvog zapisa o proslosti, koji je dobro reprezentovan u sedimentnim slojevima na Zemlji. Neki ce sigurno priznati da se izreka „sadasnjost je kljuc za proslost“ ne moze primeniti na ove vremenske prekide gde se nagovestava rapidna aktivnost. Proslost je potpuno drugacija.
Teskoca sa produzenjem vremena, pretpostavljenog za razlicite prekide u sedimentnom zapisu, jeste u tome da ne nalazimo ni dokaze za talozenje, niti za mnogo erozije. Ako je tu bilo talozenja, onda nije bilo prekida, posto se sedimentacija nastavila. Ako je bilo erozije, ocekivalo bi se mnostvo kanala i formiranje dubokih jaruga, kanjona i dolina, pa ipak su kontakti (prekidi), nekada opisani kao „velicine kontinenta“, obicno „veoma ravni“. Tesko je zamisliti da se malo toga, ili nista nije desilo, tokom miliona godina na povrsini nase planete. Tokom vremena bi se desilo ili talozenje ili erozija. Klima bi uticala na prekid takvih aktivnosti. Mozda pretpostavljeno vreme za ove prekide nikada nije postojalo, i ako vreme nedostaje na jednom mestu, ono nedostaje na sirokom podrucju Zemlje.
Pitanje pretpostavljenih ravnih povrsina prekida sedimentacije u slojevima stena ukazuje na proslost koja se veoma razlikovala od sadasnjosti. Te razlike lako mozemo pomiriti sa katastrofickim modelom kakav je biblijski Potop, koji pretpostavlja rapidno talozenje slojeva bez velikog protoka vremena izmedju njih.“
