Velikani koji su obelezili istoriju

VELIKANI KOJI SU OBELEŽILI CIVILIZACIJU

PREDGOVOR

U tekstu koji sledi sumirani su najbitniji podaci o velikanima, koji su svojim delima obeležili ljudsku civilizaciju. Obuhvaćeni su naučnici i drugi velikani poput pronalazača, inženjera, lekara, umetnika i slično, a pošlo se od starih grčkih filozofa koji su udarili temelje astronomije i matematike. U redosledu navodjenja velikana išlo se po godinama njihovog rodjenja. Čitaoci će primetiti da u toku srednjega veka nema gotovo nikoga, izuzev uzbekistanskog matematičara Al-Kvarizmija (Al-Khwarizmi, 780-850). Razlog su paljenje aleksandrijske biblioteke i pojava hrišćanstva, kada je katolička crkva zabranila svaki naučni napredak (M. Milanković: Istorija astronomske nauke, strana 358-366). Ništa se nije objavljivalo izuzev Svetog pisma. Tako je i delo Nikole Kopernika (Nicolas Coppernucus, 1473-1543), iako i sam svešteno lice, bilo zabranjeno čak gotovo tri veka posle njegovog života. Pravi napredak nauke zablistao je tek sa vremenom najblistavijeg uma ljudske civilizacije Leonarda da Vinčija (Leonarda DaVinci, 1452-1519), čija su priznanja takodje došla daleko posle njegovog života. Od naših velikana u listu svetskih velikana uvršteni su: Sveti Sava, Rudjer Bošković, Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Njegoš, Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Mileva Marić, Milutin Milanković, Ivo Andrić, Pavle Savić, Bogdan Maglić i drugi, na osnovu njihovih istinskih vrednosti jer svojim delima oni to zaista i jesu, bez obzira koliko su na medjunarodnom nivou citirani. Literaturnih podataka i informacija ima mnogo više za zapadne stvaraoce, dok za mnoge velikane srpskog ili ruskog porekla često nedostaju i najosnovniji, što može biti razlog da neki takodje zaslužni nisu uvršteni u ovom tekstu. Ima slučajeva, takodje, da su podaci različiti za istu ličnost u različitim izvorima. Naročito se to odnosi na vremenske podatke. Svrha ovoga teksta je da prikaže encikopedijski sadržaj najvažnijih dostignuća, hronološkim redom, koji može poslužiti zainteresovanima za brzo pronalaženje najvažnijih ostvarenja. A kako i sam naslov kaže, reč je o samo onim delima koja su na svoj način obeležila razvoj i napredak ljudskoga roda, tokom dva i po milenijuma pisane istorije.
Autor, SJ

ANAXIMANDER (611-547 PNE), grčki astronom
Rodjen je u Miletu, na ostrvu Samos. Anaksimander je astronom, koji je postavio prve koncepte vasione. Pored astronomije izučavao je fiziku, filozofiju i geometriju. Pre Anaksimandera verovalo se da zemlja stoji na osloncu u vasioni i da ima oblik diska, što je on prvi opovrgao. Medjutim, verovao je da Sunce, Mesec i zvezde rotiraju oko Zemlje. Anaksimander je prvi upotrebio pojam vasione i tvrdio da izmedju Zemlje, Sunca, Meseca i zvezda postoji vazduh. Pogrešno je, medjutim, mislio da su zvezde bliže Zemlji od Meseca, a da je Sunce najudaljenije u svemiru. On je izradio prvu mapu do tada poznatog sveta i izradio prvi sunčani sat, sa ravnodnevnicama u Grčkoj, kao i sunčane osvetljenosti u Vavilonu. U domenu biologije preteča je Darvinove teorije o evoluciji.

PYTAGORAS (581-497 PNE), grčki matematičar i filozof
Pitagora je bio praktičar i čak izvodio eksperimente odnosa matematike i muzike, što je dovelo do otvaranja škole, kakva principijelno postoji i danas. Tvrdio je da se svet nalazi u sferi, u kojoj se i zvezde kreću po kružnim putanjama. Osnovao je svoju školu (Akademiju) u Krotonu, Italija, 518 PNE u kojoj su izučavani odnosi fizičkog sveta i matematike. Za njega je stvarnost bazirana na matematičkim osnovama. Kao istaknuti matematičar i geometrista, prvi je izveo tvrdnju da je zbir uglova u svakom trouglu ravan 180°, a da je zbir uglova u poligonu od n stranica ravan 2n-4 pravih uglova i prvi je definisao iracionalne brojeve. Čuvena je Pitagorina teorema pravouglog trougla, po kojoj je kvadrat nad hipotenuzom ravan zbiru kvadrata nad obe katete (c²=a²+b²). Pitagora je, takodje, prvi radio razlomke. Baveći se matematikom, detaljno je izučio odnose dimenzija egipatskih piramida (a sve su gradjene po istim odnosima), visina prema poluosnovi baze kao 171:140. Katete tih trouglova su 171 i 140, a hipotenuza 221. Prema tome, Pitagora je prvi odgonetnu njihovu tajnu.

HIPPOCRATES (460-377 PNE), grčki lekar
Sačuvano je 60-70 pisanih tekstova Hipokrita, iz domena medicine, od koji su mnogi napisani posle njegove smrti. Aristotel ga je zvao “Velikim doktorom”, a i dan danas smatra se ocem medicine. On je svakako postavio prve osnove naučne medicine i u istima ostavio sopstveni utisak sve do današnjih dana. Sve vrste obolenja smatrao je ovozemaljskim i odbacivao sujeverja, a lično pristupao iznalaženju uzroka i simptoma bolesti, i iste lečio prirodnim načinima. Zalagao se za odmaranje, zdravu ishranu, vežbe, higijenu i čist vazduh. Sam Hipokrit je rekao da je šetnja najbolja medicina. I dan danas na svim univerzitetima sveta lekari polažu Hipokritovu zakletvu, kao svoju etičku odgovornost prema pacijentima.

DEMOKRITUS (460-370 PNE), grčki filozof
Ni Demokrit, kao ni mnogi drugi iz tog vremenskog perioda, nije ostavio mnogo pisanih tragova o svojim delatnostima. O njemu su više pisali drugi, medju prvima Aristotel. Demokrit je prvi primenio reč atom (na grčkom atomon) za nevidljive delove materije. Po Demokritu, vasiona se sastojala od ogromnog vakuma sa neograničenim brojem atoma, koji su činili fizički svet. Atome je Demokrit smatrao sastavnim delovima svega na zemlji, kao i na planetama i zvezdama. Za atome je tvrdio da su nepromenljivi, čvrsti i nevidljivi. Tvrdio je da atomi u različitim odnosima sačinjavaju stene, biljke i životinje. Nakon smrti živih organizama njihovi atomi postaju slobodni za formiranje drugih oblika. On je takodje tvrdio da atomi u različitim stvarima egzistiraju u različitim kombinacijama. Za tečne materije iznosio je da su glatke i da ulaze izmedju drugih atoma. Slične opise davao je i za ukusne materije i različite boje. Značaj Demokrita je u tome što je, medju prvima, odbacio religiozno i spiritualno učenje. Čak je ljudsku dušu opisao kao brzo pokretne atome u ljudskom telu. Po njemu, nakon smrti atomi dušese razlažu i formiraju drugo biće. Svu ljudsku aktivnost Demokrit je pripisao pokretljivosti atoma u telu. I mada je moderna nauka opovrgla mnoga učenja Demokrita, on ostaje zapamćen kao prvi koji je pokušao da objasni univerzum jednostavnim fizičkim i matematičkim zakonima. A to je dovelo do promene mišljenja i pravilnog usmeravanja ka naučnim izučavanjima. Demokritu pripada i zasluga u domenu matematike za dokaz da je zapremina konusa ravna jednoj trećini zapremine valjka iste osnove i visine, ka i za slične odnose kod piramida i prizmi

PLATON (427-347 PNE), grčki filozof
Za Platona se kaže da je rodjen pored Atine ili u Atini, a da je istu napustio 399 PNE, nakon pogubljenja Sokrata. Posle dvanaest godina vratio se u Atinu i otvorio svoju akademiju 387 PNE, koja je postala bastion intelektualnih dostignuća. Trajala je sve do 529 NE (gotovo čitav milenijum), kada ju je Justinijan zatvorio svojom naredbom. Neki istoričari smatraju Platonovu akademiju prvim univerzitetom Evrope. U njoj su postavljeni istinski principi izučavanja u domenima nauke i filozofije, a iznad njenoga ulaza pisalo je: “Neka ne ulazi niko ko ignoriše geometriju”. Platonova akademija postala je vodeća u matematici, astronomiji, nauci i filozofiji. U doba Platonove mladosti Atina je cvetala kao najdominantniji kulturni centar sveta.
Platonovo učenje zasniva se na tvrdnji da je priroda, vidjena ljudskim okom, istinita. Kao i Pitagora i Platon se priklonio nauci i racionalnoj matematici, koje su činile univerzalne istine. Na taj način, aritmetičkim izračunavanjima, mogla su se predvideti buduća otkrića, slično kao što su se po Mendeljejevom sistemu mogli predvideti elementi koji još nisu bili otkriveni. Platon se danas pamti kao jedan od najvećih filozofa zapadne tradicije. Njegov uticaj osetio se u svim akademskim disciplinama, u obrazovanju i literaturi, u estetici pa čak i političkom mišljenju, a njegov logični pristup nauci ostaje kao testament teško dokučivim idejama.

ARISTOTEL (384-322 PNE), grčki filozof
Aristotelovim naučnim idejama pridavan je gotovo božanski karakter. Sa 17 godina stupio je u Platonovu akademiju 367 PNE, a nakon smrti Platona 347 PNE napušta Akademiju i postaje privatni učitelj mladom Aleksandru Velikom. Godine 335 PNE Aristotel otvara u Atini svoju školu, nazvanu Lyceum. U to doba dominiralo je mišljenje Aristotela u domenima fizike i kosmologije, u zapadnom svetu, koje se zadržalo sve do vremena Galilea i Njutna. Aristotelovo učenje zasnivalo se na tvrdnji da se sve što postoji sastoji od četiri elementa: zemlje, vode, vazduha i vatre. I Aristotel je prihvatao tvrdnju da se Zemlja nalazi u centru vasione, sa suncem, mesecom i planetama, koji rotiraju oko zemlje. Smatrao je da je kamenje, kao najteže, u središtu zemlje, voda, kao lakša, pliva po zemljinoj površini, a vazduh je, kao još lakši, iznad zemlje i da vatra ima težnju da se uzdiže u visine. Aristotel je, takodje, uveo pojam etra, tvrdeći da se Mesec kreće u etru, a takvo mišljenje zadržalo se dve hiljade godina posle njega.
Pitagora je utvrdio da zemlja ima sferni oblik, a sam Aristotel je primetio da zemljina senka na mesecu, tokom pomraćenja meseca ima malo spljošten (eliptičan) oblik. U domenu biologije, Aristotel je prvi izvršio klasifikaciju životinja prema njihovoj reprodukciji (radjanju živih mladunaca ili legla iz jaja).

EUCLID (330-260 PNE), grčki matematičar
Euklid je bio Platonov student u Atini, dok je većinu života proveo radeći u Aleksandriji, Egipat, gde je osnovao matematičku akademiju. Njegovo čuveno delo je "Elementi", koje je izvršilo ogroman uticaj na zapadno akademsko mišljenje. Za "Elemente" se kaže da je posle Biblije u ljudskoj istoriji najviše proučavano, prevodjeno i štampano delo. Doživelo je 1700 izdanja. Euklid je sistematski opisivao ono što je izučavao, postavljao je više aksioma i teoreme izvodio iz stečenih zaključaka. Tako logičan metod istraživačkog rada održao se do dana današnjeg. Elementi su pisani u trinaest tomova, a u njima je Euklid izneo i nalaze svojih prethodnika, Pitagore i drugih, u vidu sistematskih dokaza, teorija i originalnih nalaza. U prvih šest tomova detaljno je obradio geometriju ravni: trouglove, kvadrate, pravougaonike, krugove, kao i teoriju proporcija. Sledeća četiri toma obuhvataju razne teorije, uključujući i teoriju o neograničenim brojevima. Poslednja tri toma obradjuju geometriju tela. Neki Euklidovi aksiomi (kao teorema o paralelnosti) opovrgnuti su u devetnaestom veku, a Albert Ajnštajn izneo je tvrdnju da Euklidova geometrija ne važi u vasioni.

ARISTARHOS (310-236), grčki astronom
Aristarhos je prvi izračunao veličine planeta i njihova rastojanja u sunčevom planetarnom sistemu. Do toga je došao posluživši se položajima Sunca, Meseca i Zemlje u momentima potpunih pomračenja Sunca i Meseca. Medjusobna rastojanja nebeskih tela izračunao je u funkciji prečnika Zemlje, a prečnik Zemlje na veoma originalan način, pomoću svoje naprave nazvane skafa i bunara u Sijeni. Aristarhos je našao da pri polovini osvetljenosti Meseca, Mesec prema Suncu i Zemlji zaklapa ugao od tačno 90°, dok je ugao iz centra Zemlje prema Mesecu i Suncu 87° (savremeni ugao vodi se da je 89°51’), a ugao iz centra Sunca prema Zemlji i Mesecu 3°. Time je utvrdio da je prečnik Zemlje 2.8 puta veći od prečnika Meseca, a prečnik Sunca 19 puta veći od prečnika Meseca ili 6.8 puta veći od prečnika zemlje. Dalje je Aristarhos izračunao zapremine nebeskih tela, kao lopti, pa je utvrdio da je zapremina Zemlje 22 puta veća od zapremine Meseca, a zapremina Sunca 6860 puta veća od zapremine Meseca ili 312 puta veća od zapremine Zemlje. U funkciji poluprečnika Zemlje, izračunao je da je rastojanje Meseca od Zemlje ravno 81 poluprečnika Zemlje, a odstojanje Zemlje od Sunca ravno 1550 poluprečnika Zemlje. Aristarhos je prvi tvrdio da se Zemlja kreće oko Sunca po heliocentričnoj putanji, a ne obrnuto, i to od pravca zapada ka istoku. Takodje je tvrdio i da se Sunce prividno kreće. Aristarhosova učenja postala su sastavni deo nauke u Aleksandriji, gde je on radio od 280 do 260 PNE. Aristarhos je takodje izneo prvi dokaz da su godišnja doba na Zemlji rezultat zemljine ekliptike (a to je ugao koji zemljin ekvator zaklapa prema ravni zemljine putanje). Svojim računima došao je do zaključka da je vasiona beskonačna. Svojim delima Aristarhos je nadmašio Aristotela, što je zasmetalo aleksandrijskim naučnicima i oni su ga optužili pred celom Grčkom. Kao rezultat svega, doživeo je izgnanstvo na nepoznato ostrvo 260 PNE, zbog čega se sa sigurnošću ne zna ni godina njegove smrti. Zna se da je u Atini postao upravnik filozofske škole 264 PNE. Naknadno je potvrdjeno da je Aristarhosov sistem sveta istovetan sa Kopernikovim, samo što je on time prethodio Koperniku za 17¹/2 vekova. Na civilizacijsku žalost, i mnoga Aristarhosova učenja, kao i mnogih drugih, nestala su u požaru čuvene aleksandrijske biblioteke 392 godine.Naš istaknuti naučnik Milutin Milanković, u svom delu “Kroz vasionu i vekove” veoma uspešno je reprodukovao Apolonijevu teoremu o epicikličnom kretanju planeta sunčevog sistema, na koji način je objašnjeno kretanje tzv. zvezda nekretnica. Prema tome zvezde odaju utisak da se kreću u jednom pravcu, pa zatim zastanu i nakon izvesnog vremena kreću se u suprotnom smeru. Time su potvrdjeni nalazi Aristarhosa da se radi o izvanredno velikoj udaljenosti zvezda od našeg sunčevog sistema. Prema napred spomenutom računu Aristarhosa, postoji tvrdnja da na jugu Egipta, u mestu Sijeni postoji veoma dubok bunar u kome se Sunce ogleda samo jednom godišnje, i to tačno u podne najdužeg dana u godini. To znači da u tom času, na tom mestu, nema senke predmeta, zbog zenitnog položaja Sunca. Aristarhos je napravio spravu, nazvanu skafa (sunčani časovnik), koja predstavlja pravilno izdubljenu poluloptu, sa centralnim štapićem kao stubom i ucrtanim meridijanskim krugovima. On je u podne najdužeg dana u godini u Aleksandriji izmerio dužinu senke tog štapića u skafi i iz geomerijskih odnosa veličine date senke i rastojanja od Aleksandrije do Sijene, koja je iznosila 5000 stadijuma, izračunao obim i prečnik Zemlje. Na taj način, Aristarhos je takodje potvrdio da su grčki naučnici posmatrali, razmišljali i računali, a “nadničarske” poslove ostavljali drugima. E baš u tome je i njihova ogromna genijalnost. Za Aristarhosa francuski istoričar Dihema kaže da je bio ne samo preteča već i inspirator Kopernika.

ARCHIMEDES (287-212), grčki matematičar
Arhimed je bio briljantni istraživač, matematičar i pronalazač u svoje vreme i ostao je zapamćen kao možda najveći matematičar svih vremena. Prvi je utvrdio da je zapremina lopte ravna V=4 r³ x 3 gde je r poluprečnik lopte, ili ravna ²/3 zapremine opisanog cilindra, a da je površina lopte ravna četvorostrukoj površini njenog najvećeg kruga. Arhimed je našao vrednost broja priblizno ravnim ²²/7, što je ravno 3.142857…Utvrdio je da zapremine kupe, polulopte i valjka, istih osnova i visina, stoje u odnosima 1: 2 : 3. Arhimed je takodje utvrdio čuveni zakon fizike po kome svako telo potopljeno u tečnost biva potiskivano silom koja je ravna težini njime istisnute tečnosti. Ostala je zapisana priča da je, kada je to pronašao dok se kupao, od silnog uzbudjenja istrčao go na ulicu i trčeći vikao: “Eureka, Eureka” (što znači: otkrio sam). Pored toga, izučio je zakone poluge, čekrka, klina, zavrtnja i način odredjivanja centra gravitacije tela (težište). Arhimeda je ubio rimski vojnik dok je radio matematičke proračune odbrane Sirakuze i njegove poslednje reči bile su: “Ne dirajte moje krugove”. U Arhimedova otkrića ubrajaju se: Arhimedov zavrtanj: uredjaj korišćen za pumpanje vode iz brodova i za navodnjavanja; Arhimedova kanžda: uredjaj za potapanje brodova, koriste u odbrani Sirakuze; Sistem multi-čekrka: uredjaj za podizanje velikih tereta malom silom; Metode izračunavanja površina i zapremina slika i tela; Arhimedov zakon u hidrostatici, kao i otkriće piknometrije (merenje zapremina i gustina tela); Integralni računi, kojima su se kasnije služili Kepler, Fermat, Leibniz i Newton. Naš istaknuti naučnik Milutin Milanković svrstao je Arhimeda u red najvećih geometričara staroga veka.

APOLONIOS PERGEJSKI (265-170), grčki astronom
Apoloznos Pergejski smatra se jednim od najvećih geometara staroga veka. Rodjen je u Pergi, a kao mladić došao je u Aleksandriju gde se vaspitavao kod Euklidovih učenika. Tu je napisao i svoje delo o koničnim presecima, veličanstveni spomenik aleksandrijske nauke. Napisao je i mnoga druga dela koja su, na žalost, propala, medju kojima i Zbornik. Radio je u aleksandrijskom Muzejonu, koji je delovao kao Akademija nauka. Bazirao se na učenjima Aristarhosa i odgovorio na problem kretanja dalekih zvezda, posmatranih sa zemlje, koja se takodje kreće oko Sunca. Apolonijevo tumačenje slikovito je ilustrovao i objasnio Milutin Milanković u svom delu "Istorija astronomske nauke" (str.339-343), a sačuvano je u dvanaestoj knjizi Ptolemajovog Zbornika. Takozvane zvezde nekretnice kreću se po Arhimedovopj spirali, odnosno utisak je da se kreću u jednom pravcu, pa zastanu i onda se vrate, nastavljajući spiralno kretanje (vidi sliku na str. 340 M. Milanković). Po tumačenju Apoloniusa planete sunčevog sistema kreću se po eliptičnim putanjama oko Sunca. Ovu teoriju će kasnije razraditi Johan Kepler (Johannes Kepler, 1571-1630) i ona važi i danas.

HIPARCHUS (170-125 PNE), grčki astronom
Hiparhus se smatra jednim od najuticajnijih astronoma staroga sveta. Istraživanja mu obuhvataju oblasti matematike i geografije. Prvi je obeležio mesta na geografskoj karti Zemlje, koristeći se longitudama i latitudama (što je bilo u saglasnosti sa Aristarhovim geocentričnim sistemom planetarnih kretanja). Svoja geografska istraživanja beležio je na trigonometrijskim sferama planeta koje je izučavao. Sastavio je tabelu koordinata, po kojoj je izračunavao rastojanja tačaka na kružnim linijama i odgovarajuće uglove iz tih tačaka prema centru. Prvi je u geometriji uveo vrednost kruga od 360°, a takodje i pojmove minuta i sekundi, kao delova uglovnog stepena, od po 60 jedinica. Otuda se smatra osnivačem geometrije i trigonometrije. Prvi je, takodje, odredio zemljine ravnodnevnice (Equinoxes), a utvrdio je dužinu proleća od 94.5 dana, leta 92.5 dana, jeseni 88 dana i zime 90 dana (ukupno 365 dana), dok su Haldejci odredili za severnu hemisferu dužinu proleća i leta od 186 d i 10 h, a jeseni i zime od 178 d i 20 h (ukupno 365 d i 6 h).

ZHANG HENG (78 PNE -138 NE), kineski astronom
Zeng Heng je korigovao kineski kalendar 123 NE, u skladu sa sezonama, a 132 NE pronašao prvi seizmograf za merenje jačine zemljotresa. Već 138 NE njegovim seizmografom registrovan je zemljotres na udaljenosti od 500 km. Takodje je, nezavisno od Arhimeda, izračunao vrednost broja = 3.162, koja se pre njega jednostavno računala kao = 3. Prvi je, takodje, konstruisao uredjaj za registrovanje predjenog puta. Uz sve to, bavio se slikarstvom i napisao oko dvadesetak književnih dela.

PTOLEMY (90-168 NE), grčki astronom
Grk Klaudius Ptolemajos, rodjen je u Aleksandriji, Egipat, gde je i radio. O njegovom životu, inače, malo se zna. U svom razvoju prvo se bazirao na tumačenja Hiparkusa i Aristotela, prema kojima se Zemlja nalazila u centru univerzuma, a planete i zvezde rotirale oko nje po pravilnim kružnim putanjama. Ptolomejev sistem korišćen je posle njega punih četrnaest vekova, sve do Kopernikovih otkrića 1543 godine. Njegov sistem planetarnih kretanja zasnivao se na geocentricnom modelu univerzuma. Prema tom modelu, Ptolomej je izradio matematičke proračune kretanja svih planeta i zvezda u vidu osamdeset epicikličnih krugova različitih prečnika. A kako ni Ptolomej u svoje vreme nije znao da se planete kreću po eliptičnim putanjama, otuda su i njegovi proračuni netačni, ali su ipak bili najpribližniji sve do vremena Kopernika. U potpunosti je sačuvano Ptolemejevo delo "Veliki zbornik astronomije" ili "Velika sintaksa". U domenu matematike Ptolomej je ponudio prve proračune longituda i latituda (geografskih dužina i širina zemlje), što je omogućilo prikazivanje projekcija sfernih površina sa ucrtavanjima karata u razmerama. I ove prve mape imaju dosta netačnosti, ekvator je suviše na severu, a Azija je previše na istoku. Ipak Ptolomejeve mape su ohrabrile moreplovca Kristifora Kolumba da krene na zapad, očekujuci da će time otkriti kraći put do Azije, čime je slučajno otkrio Ameriku.Ptolomej se bavio i astrologijom, tvrdeći da zvezde imaju uticaja na ljudska bića, poput neke vrste radijacije. Jedna od veoma važnih zaostavšina Ptolomeja je njegov finalni tekst Optics, u kome je dao prve opise optičkih principa. Nakon postavke principa refleksije Ptolomej je pristupio ispitivanju refrakcije svetlosti kroz vodu, bazirano na empiriskim posmatranjima.

AL-KHWARIZMI (780-850), uzbekistanski matematičar, geograf i astronom
Al-Kvarizmi je rodjen u mestu Khwarizm (danas Khiva) u Uzbekistanu. Puno ime mu je Abu Jafar Mohammed ibn Musa Al-Khwarizmi. Radio je u Bagdadu i prvi je uveo arapske brojeve u matematiku. Spada u red najzaslužnijih matematičara, geografa i astronoma arapskog sveta. Svoj sistem računanja prikazao je u delu "Računanje sa hindu brojevima". Nakon što je ovo delo prevedeno na latinski, prihvaćeno je u čitavom zapadnom svetu, a i danas u svetu važi kao jedinstveni globalni jezik. Već sa dvadeset godina, 800 godine, u Bagdadu je osnovao Al-Mamun (Kuću mudrosti), u kojoj je smeštena biblioteka sa prevodima čuvenih grčkih filozofa i uredjaji za astronomsko posmatranje. Al-Kvarizmijev rad "Računanje sa kompleksnim brojevima i ostacima", predstavlja zapravo uvod u korišćenje aritmetike, što je kasnije nazvano algebrom. Al-Kvarizmi je u tom radu prvi uveo kvadratne jednačine, mada ih je iskazivao samo opisno. Takodje je uveo i pojam kompleksnih brojeva (uklanjanje negativnih predznaka), primer:
24 x² - 8 x = 16 x² + 4 x + 60, što daje 8 x² - 12 x = 60 , odnosno 8 x² - 60 = 12 x. Otuda se Al-Kvarizmi smatra ocem algebre i od njegovog imena izveden je naziv algorismi (algoritmi). Za Al-Kvarizmia se tvrdi da je prvi čak računao sinuse i tangense. U domenima astronomije i geografije proširio je dela Ptolomeja, primenjujući linije geografskih dužina i širina, koje ucrtavao na geografskim kartama i to mnogo preciznije od njegovog prethodnika.

UMAR IBN IBRAHIM AL-KHAYYAMI 91048-1131), islamski matematičar
Na zapadu je poznat kao Omar Kajami (Omar Khayyami), jedan je od najznačajnijih islamskih pesnika, matematičara i astronoma. Radio je 18 godina na opservatoriji Isfahan, 300 km južno od Teherana. Izmerio je dužinu solarne godine od 365.24219858156 dana, što je apsolutno tačno i najpreciznije u istoriji. Predložio je solarni kalendar sa 8 prestupnih godina tokom perioda od 33 godine, što je tačnije od gregorijanskog kalendara. Svoje predloge uputio je 1079 godine tadašnjem šahu, ali je na žalost isto ostalo izvan naučnih domašaja.

RASTKO NEMANJIĆ– SVETI SAVA (1169-1236), rodonačelnik srpske države i crkve
Rastko Nemanjić je rodjen u Mišćićima, kod Novog Pazara, kao najmladji sin i princ od oca Stevana Nemanje, velikog župana, i majke Ane (Anastasije). U svojoj ranoj mladosti otišao je u Svetu Goru 1192, gde se zamonašio u manastiru Svetog Pantelejmona i dobio ime Sava. Njegov život i delo uzidani su u duhovni razvoj celokupnog srpskog bića, čime je zadužio ceo srpski narod. Svojom umnošću učinio je mnoga dobra dela u cilju stabilnosti i jačanja srpske države. Izmirio je braću i delovao kao stvarni suvladar, bratu Kralju Stefanu i sinovcima. Shvatio je da je ujedinjena i stabilna država veliko dobro srpskoga naroda. Manastiri su u njegovo vreme postali sredstvo verskoga života i duhovnog stvaralaštva. Još za života postao je legenda, o kome su se prenosila predanja stolećima. Delovao je kao svetitelj i prosvetitelj. Dela Svetoga Save prosvetljavaju srpsku tradiciju, poznatu kao Svetosavlje. Duh Svetosavlja održao je biće srpskoga naroda u trenucima njegove najteže istorijske prošlosti. Za života je dva puta boravio u Svetoj zemlji, 1229-1230. i 1234-1235, u okviru svoje crkvene diplomatije. Umro je na povratku sa svog drugog hodočašća Jerusalimu, na Bogojavljenje 1236, u Trnovu u Bugarskoj. Za života je veoma znalački održavao dobre diplomatske odnose sa Vatikanom, radi državnih interesa Srbije. Izdejstvovao je autokefalnost Srpske pravoslavne crkve 1219. i uključio je u okvire istočnog hrišćanstva – pravoslavlja. Iste godine u manastiru Ziča postavljen je za prvog srpskog arhiepiskopa.Mošti Svetog Save prenete su iz Trnova u manastir Mileševo 1237, a Turci su ih 1594. odneli na Vračar i spalili. Taj varvarski čin, nezapamćen u ljudskoj istoriji, još više je ojačao duhovnu snagu srpskoga naroda. Svetosavlje je uspelo da nadživi sva dosadašnja nasilja nad Srbima. Impulsom Svetosavlja rukovodili su se i Arsenije Čarnojević, Prota Matija Nenadović, Njegoš, Milan Rakić, Jovan Dučić, Vasko Popa, Matija Bećković i bezbroj drugih srpskih stvaralaca. Savin dan, 27. januar, ozvaničio je Miloš Obrenović 1827, a 1841. Mihajlo Obrenović ozvaničio je Zakon o obavezi svih srpskih škola da proslavljaju ovaj dan. Služeći na svetoj liturgiji u Trnavi, na Bogojavljenje, Sveti Sava je poručio:
Počujte me braćo, poslednji i prvi,
Po jeziku i veri mi smo jedne krvi.
Mi smo braća znajte, sestra nam je sloga,
Jer smo deca Hrista, jednog istog Boga.
Riječ bratstvo lako je izreći,
Al’ kad’ se izgubi teško ga je steći.
Čuvajte ga kao vaša oka oba,
To vam je amanet sa Hristova groba.

LEONARDO FIBONACCI (1170-1250), italijanski matematičar
Fibonaci je rodjen u Pizi i smatra se najzaslužnijim za prihvatanje arapskih brojeva (vidi Al-Khwaeizmi str. 8), najpre u latinskom, a potom u čitavom zapadnom svetu. Objavio je svoju knjigu "Knjiga računanja" 1202, kojom je demonstrirao efikasnost računanja arapskim brojevima.

MARCO POLO (1254-1324), venecijanski putopisac
I mada ne spada u klasu naučnika, ovde se pominje kao prvi koji je doneo u Evropu vesti o Aziji i kasnije veoma uticao na velike istraživače, poput Kristifora Kolumba i drugih. Marko Polo je rodjen u Veneciji, Italija, sin je trgovca koji je putovao u Mongoliju i Kinu. Na svom drugom putu poveo je Marka 1271, a ovaj se zadržao sve do 1295. Po povratku iz Mongolije i Kine zarobljen je u Djenovi, gde je držan u zatvoru dve godine. Za to vreme diktirao je svoje utiske sa putovanja po Aziji svome zatvorskom kolegi, a ovaj ih je objavio 1298. kao "Opis sveta". Mnogi čitaoci primili su ovo delo kao čistu fantaziju, dok je isto veoma korisno poslužilo Kristiforu Kolumbu i Džonu Kabotu.

JOHANNES GUTENBERG (1400-1468), nemački pronalazač
Gutenberg je rodom iz Mainza, Nemačka, a preko 30 godina je radio u Strasburu, Francuska. Pronalazač je prve štamparije, pokretnog tipa, 1450. U periodu 1450-1456. štampao je brojne knjige, kalendare, Papsku milost i prvu Bibliju. I mada Gutenbergov pronalazak ne predstavlja naučno delo, to otkriće postalo je jedno od ključnih u početku revolucionarnog razvoja u Evropi i dalo akademskim gradjanima priliku za razmenu naučnih saznanja. Krajem petnaestog veka desetine hiljada knjiga već je bilo izdato, čime je nastala neograničena ekspanzija naučnih ideja.

LEONARDO DaVINCI (1452-1519), italijanski pronalazač, naučnik i umetnik
Leonardo DaVinči se smatra najbriljantnijim umom u istoriji ljudske civilizacije. Na žalost, njegovu i svih nas, živeo je u vreme potpune zabrane svakog napretka. Zbog toga su gotovo sva njegova dela ostala nepublikovana vekovima posle njegovog života. Kao umetnik, ostavio nam je neprevazidjena dela Renesanse: Poslednju večeru (1495-1497) i Mona Lizu (1503-1506). Bavio se astronomijom, geografijom, paleontologijom, geologijom, botanikom, zoologijom, hidrodinamikom, optikom, aerodinamikom i anatomijom. U svim tim disciplinama bio je genijalan, jednom rečju neprevazidjen. Kao slikar ostavio je brojne slike i skice ljudskoga tela, fenomenalno tačnih proporcija. Nakon viševekovnog sujeverja, uveo je racionalni i sisematski pristup izučavanju prirode. Dugo je posmatrao stvari u prirodi, pravio skice i pribeleške, ponavljao eksperimente više puta da bi osigurao tačnost pre izvodjenja zaključaka. Ništa nije prepuštao slučajnosti. Tek tada je svoje zaključke nudio za ljudsku upotrebu. Sa ogromnom tačnošću izučio je ptičiji let i nakon toga dizajnirao brojne mašine za letenje. Tako je dizajnirao i helikopter i to pet vekova pre njegovog stvarnog nastanka. Konstruisao je i padobran 1485, tri stotine godina pre njegove izrade. Pri tome je tačno izračunao veličinu padobrana i odredio vrstu materijala za njegovo bezbedno spuštanje. Izvanredno je proučio principe rada poluge i zupčanika, na osnovu čega je konstruisao prvi bicikl i kran. U domenima hidrodinamike konstruisao je brojne mašine na vodeni pogon, takodje nekoliko vekova pre industrijske revolucije. Čak je skicirao i aparat za merenje vlažnosti, te odelo za ronjenje sa snabdevanjem vazduha pod vodom. Dok je radio kod vojvode od Milana (1482-1499) dizajnirao je oružje za izbacivanje projektila, mašinsku pušku, prvi tenk i prvu podmornicu. Projektovao je brojne mostove i sisteme za navodnjavanje. Ipak, iznad svega ostaje zapamćen kao neprevazidjeni slikar i arhitekta. Izgleda da se genije, kao što je bio Leonardo DaVinči, zaista radja samo jednom u milenijumu.

CHRISOPHER COLUMBUS (1451-1506), italijanski istraživač
Kristifor Kolumbo, čuveni moreplovac, ostaje zapamćen kao najveći istraživač svoga vremena. Otkrio je Novi Svet, Ameriku 1492. Rodjen je u Genovi, Italija. Polazeći na put, iz Evrope preko Atlantika, verovao je da će ploveći ka zapadu otkriti bliži put do Azije. Tom prilikom otkrio je novi kontinent, Ameriku.

AMERIGO VESPUCCI (1451-1512), italijanski moreplovac
Vespući je, takodje italijanski moreplovac, koji je prvi upotrebio ime Novi Svet za Ameriku. Na svom prvom putovanju pridružio se 1492. Kristiforu Kolumbu u Španiji, odakle su zaplovili preko Atlantika. Godine 1499. ponovo je prešao Atlantik i detaljnije istraživao oblast Amazona u Brazilu.
Godine 1507. nemački kartograf preporučio je ime Amerika, za Novi Svet, u čast Ameriga Vespućija.

VASCO de GAMA (1469-1525), portugalski moreplovac
Vasko de Gama je portugalski istraživač, koji je prvi pronašao plovni put do Indije. Na put je krenuo Jula 1497, a u Indiju je stigao u maju 1498. i vratio se 1502. godine.

NICOLAS COPERNICUS (1473-1543), poljski astronom
Poljski astronom Kopernik, kao sveštenik, koristio je crkvu da bi sa njenog zvonika posmatrao zvezde. Studirao je na Univerzitetu u Krakovu, a od 1491. do 1503. na Univerzitetu Ferrara, u Italiji, gde je i doktorirao. Njegovo epohalno delo o obrtanju nebeskih sfera publikovano je dok je ležao na samrtnoj postelji. Katolička crkva protivila se učenjima Kopernika i zabranjivala njihovu publikaciju. Čim su objavljena, crkva je na njih stavila zabranu 1543, koja se zadržala sve do 1835. Kopernik je prvi utvrdio da planete sunčevog sistema rotiraju oko Sunca, a ne oko Zemlje. Time je oboren koncept koji je važio još od Aristotela. Po svoj prilici do toga je došao na bazi Aristarhovih učenja. Katolička crkva protivila se, takodje, i postavci heliocentričnog modela planetarnih kretanja, tokom skoro tri veka trajanja. Kopernikova postavka je da je Sunce u centru planetarnih kretanja, a Zemlja obilazi svoju putanju oko Sunca u trajanju od jedne godine. Takvu svoju postavku iskazao je 1510-1514. u delu "Commentariolus". Po Kopernikovoj teoriji Zemlja se, takodje, obrće oko svoje ose, u trajanju od 24 sata za jedan pun obrt. Prema takvoj tvrdnji postao je jasniji i položaj zvezda na nebu. U početku Kopernik nije želeo da publikuje svoje delo "Commentariolus", već je isto kružilo medju njegovim prijateljima. Bojao se kontradikcije prema shvatanjima po Bibliji. Pa i kada je crkva skinula zabranu za heliocentrični model sveta 1616, zabrana se ipak zadržala sve do 1835, od kada je isto prihvaćeno u celom svetu. Nakon objave “Obrtanja nebeskih tela” 1543, Kopernikovu teoriju nisu prihvatali mnogi akademski ljudi, sve dok Johan Kepler nije ponudio svoju teoriju rotacije planeta po eliptičnim putanjama, umesto kružnih 1609. godine. Kopernik je izračunao dužinu sunčane godine od 365.2425 dana ili 365 d, 5 h, 49 min i 29 sec., a dužinu tropske godine od 365.2422 dana ili 365 d, 5 h, 48 min i 46 sec, što odgovara današnjim svemirskim merenjima.

MICHELANGELO BUONARROTI (1475-1564), italijanski umetnik
Italijanski slikar dovoljno poznat samo po imenu Mikelandjelo. Od svoje 13-e godine pomagao je kod slikara Domenika Đirlandija (Domenico Ghirlandio), a uskoro zatim otišao da se školuje, uz pomoć bogate familije Medići. Godine 1496. odlazi u Rim, gde završava svoju skulpturu Pieta 1497. Vrativši se u Firencu napravio je čuvenu statuu David (1501-1504), a zatim ponovo odlazi u Rim da radi kod pape. Dekorisao je čuvenu Sikstinsku kapelu u Vatikanu (1508-1512). Godine 1537. završio je sliku "Poslednja večera" iznad oltara, a nakon toga posvetio se arhitekturi i izradio crkvu Svetog Petra u Rimu.

FERDINAND MAGELLAN (1480-1521), portugalski moreplovac
Moreplovac Magelan oplovio je svet 1519. godine, istražujući Južnu Ameriku, a tom prilikom je otkrio prolaz za Pacifik, kasnije nazvan Magelanov prolaz. Mislio je da je blizu Azije, ali mu je uzelo 90 dana da doplovi do Filipina. Magelan je poginuo na Filipinima (ubili su ga tamošnji domoroci), a samo jedan njegov brod, od pet, uspešno se vratio u Portugaliju, oplovivši tako prvi put oko sveta.

GALILEO GALILEI (1564-1642), italijanski naučnik
Galilej je rodjen u Pizi, Italija, gde je studirao medicinu, koju nikada nije završio. Godine 1583. primetio je da klaćenje lampe u katedrali traje jednako vreme bez obzira na dužinu amplitude. Godine 1586. pronašao je hidrostatičku vagu za odredjivanje relativne gustine tela, a 1610. konstruisao je refrakcioni teleskop. Godine 1632. publikovao je "Dialog" u kojem je obradio dva sistema sveta, što ga je dovelo do sukoba sa crkvom i zahteva da se odrekne Kopernikovog gledišta. Stavljen je u kućni pritvor.Galilej se bavio matematičkom fizikom, a njegova najznačajnija dostignuća su u domenu pravila kretanja. On je odbacio mnoga Aristotelova objašnjenja, medju kojima i to da teža tela padaju na zemlju brže. Galilej je bacao predmete sa krivog tornja u Pizi, utvrdivši da sva tela padaju istim ubrzanjem, a to je dovelo do zakona po kome sva tela u vakumu padaju istom brzinom. Isto je kasnije potvrdjeno i od drugih istraživača. Galilej je, takodje, utvrdio da na bačeno telo deluju sila privlačenja zemljine teže i horizontalna komponenta istovremeno, što je kasnije potpunije definisao Njutn. Galilej je konstruisao i prvi sat sa klatnom, ali je isti napravljen tek posle njegove smrti. I mada su pre Galileja napravljeni različiti teleskopi, on je napravio svoj astronomski teleskop, koji je za to vreme zaista bio superioran. Njime je prvi otkrio postojanje kratera i planina na Mesecu i na Veneri. Takodje je prvi otkrio i četiri meseca oko Jupitera.

WILLIAM SHAKESPEARE (1564-1616), engleski pisac
Vilijam Šekspir smatra se najvećim piscem pozorišnih dela na engleskom jeziku. Rodjen je u Stratfordu na Avonu. Napisao je 37 igranih dela, medju kojima su najznačajnija tragedije: "Romeo i Julija" (1595), "Hamlet" (1599-1601), "Otelo" (1602-1604), "Kralj Lir" (1604-1605), "Makbet" (1606); komedije: "Dvanaesta noć" (1601), "San letnje noći" (1595-1596); te istorijska dela: "Ričard III" (1591-1593) i "Henri V" (1599), kao i više lakše izvodljivih dela, ljubavnih pesama i sonata.

JOHANNES KEPLER (1571-1630), nemački astronom i matematičar
Kepler je najpre radio kao pomoćnik matematičaru Tiko Brahe (Tyco Brahe) u Pragu 1600. godine, a nakon smrti Brahea 1601. nasledio je njegovu poziciju. Godine 1609. publikovao je "Novu astronomiju", u kojoj je obradio svoja dva zakona o planetarnim kretanjima. Godine 1611. publikovao je Dioptrics, kao prvi rad o geometrijskoj optici. A svoj treći zakon o planetarnim kretanjima publikovao je u "Harmoniji sveta" 1619. Kepler je prihvatao Kopernikovo mišljenje o svemiru i bio briljantan posmatrač neba, koji je vodio veoma precizne zabeleške svojih posmatranja. Na osnovu zabeležaka Brehea najpre je matematički izračunao kretanje Marsa. Ali, pošto je dobio Kopernikovo mišljenje o rotiranju planeta po pravilnim krugovima, njegovi proračuni nisu bili tačni. Osam godina kasnije utvrdio je da planete rotiraju oko Sunca po eliptičnim putanjama, iako im dva centra elipsi nisu bila mnogo udaljena, u svemirskom pogledu veličina. Tako je Kepler 1609. objavio svoja otkrića u delu "Astronomia nova", sa kristalno jasnim zakonom o svemiru. U svom sledećem radu "Harmonices Mundi" (Harmonija sveta) dodao je novi zakon, što je sve zajedno činilo “Keplerove zakone o planetarnim kretanjima”.Po zakonu kretanja planeta po eliptičnim putanjama, Sunce se nalazi u jednom od eliptičnih centara. Njegov drugi zakon kaže da sve planete prelaze jednake površine za jednako vreme, nezavisno na kojoj lokaciji putanje se nalazile. To znači da se planeta ubrzano kreće približavajući se Suncu i usporava udaljavajući se od njega. Po trećem Keplerovom zakonu vreme punog obrta planete oko Sunca predstavlja njenu godinu. Iskazano u astronomskim jedinicama, to vreme podignuto na kvadrat ravno je udaljenosti date planete od Sunca na trećem stepenu: a³/T²=K. K je konstanta, ista za sve planete.

PIERRE de FERMAT (1601-1665), francuski matematičar
Francuski matematičar De Fermet smatra se ocem brojne teorije. Po profesiji bio je pravnik, a matematikom se bavio iz hobija. Razvio je analitičku geometriju, u zajedništvu sa kolegom, takodje Francuzom, Reneom Dekartom (Rene Descartes, 1596-1650).

BLAISE PASCAL (1623-1662), francuski naučnik
Paskal je 1642-1644. napravio prvi digitalni računar, a 1647. dokazao da pritisak vazduha u atmosferi opada sa povećanjem nadmorske visine (altitude). Pre njega do iste tvrdnje došao je Italijan Evanđelista Toričeli (Evangelista Torricelli, 1608-1647). Paskal je utvrdio zakon po kome se pritisak u tečnostima u zatvorenom sudu prenosi ravnomerno u svim pravcima. Na tom principu 1650. napravljena je prva hidrostatička presa. I pored toga, Paskal je ostao zapamćen i kao matematičar, pošto je u svojoj devetnaestoj godini napravio prvu mašinu za računanje. Godine 1654. došao je do matematickog otkrića, koje će imati ogroman uticaj na buduće generacije, počeo je da izračunava verovatnoću dobijanja na kocki i sa Pjerom de Ferma (Pier de Fermat) izveo prvu teoriju verovatnoće.U medjunarodnom sistemu mera uvedena je jedinica za pritisak Paskal, a u novije vreme i u kompjuterskoj terminologiji Pakal jezik, kao znak izuzetnih naučnih zasluga Paskala. U svojoj knjizi "Pensees", o teoriji matematičke verovatnoće istakao je višegodišnje filozofsko pitanje postojanja Boga. Paskal, po istom pitanju kaže: “Pametan čovek ce izabrati da veruje, pa ukoliko je u pravu on će postići svoje priznanje, a ukoliko i nije u pravu ništa neće izgubiti”.

ROBERT BOYLE (1627-1691), irski fizičar i hemičar
Robert Bojl je započeo studije u Ženevi sa jedanaest godina. Od 1654. je na Oksfordskom univerzitetu, gde se sreće sa Robertom Hukom, sa kojim radi eksperimente sa vakumom. Godine 1662. formulisao je svoj zakon, nazvan po njemu Bojlov zakon, po kome je pritisak gasa obrnuto proporcionalan zapremini, pri konstantnoj temperaturi. Na bazi tog zakona Robert Huk je konstruisao prvu vakum pumpu, pomoću koje su ostvarili veoma visoki vakum. Bojl je, takodje, eksperimentalno potvrdio da se zvuk ne prenosi kroz vakum, kao i da svi predmeti u vakumu padaju istom brzinom. U knjizi "Skeptični hemičar" kritički se osvrnuo na Aristotelovo mišljenje o sastavu svih predmeta u prirodi (od zemlje, vode, vazduha i vatre). On je postavio ideju da se elementi sastoje od korpuskula, mada ni on nije znao od kakvih, a to će mnogo kasnije postati osnova atomske teorije.

CHRISTIAN HUYGENS (1629-1695), holandski matematičar i fizičar
Hajgens je rodjen u Hagu, studirao je prava u Lajdenu, a bavio se matematikom. Doktorirao je u Anzeru 1655. Godine 1655. sa bratom Konstantinom konstruisao je teleskop dužine 10 stopa, kojim je 25. marta 1655. otkrio najveći saturnov satelit Titan. Nešto kasnije objasnio je i saturnove prstenove, kao čvrste pratioce planete.Kao fizičar, verovao je da se svetlost ponaša kao talas, što je objavio 1690. u delu "Traite de la Lumiere" (Tretman svetlosti), a radi se o odbijanju i prelamanju svetlosti. Takvo njegovo mišljenje zanemarivano je čitav jedan vek, sve dok ga nije reafirmisao Tomas Jang (Thomas Young, 1773-1829). Hajgens ostaje zapamćen i po satu na bazi klatna, iz 1657-1658, opisanom u "Horologium" (Sat). Sat po principu Hajgensa postao je monumentalan za napredak u istraživanjima u domenu fizike. Matematički opis klatna prikazan je u radu "Horologium Oscillatorium" (Satno klatno) 1673. U tom radu Hajgens prvi put pominje pojam inercije. Hajgens je blisko saradjivao sa Leibnizom, koga je podržavao u kontroverznom sukobu sa Njutnom, u domenu gravitacije. Postoje indikacije da je Njutn prisvojio Hajgensove nalaze iz obasti svetlosti, kao i neke nalaze Roberta Huka iz oblasti vakuma. Za Hajgensa se smatra da je osnivač Francuske akademije nauka za čijeg je člana biran 1665. i čiji ugled je podigao svojim radovima. Pre toga postao je član Engleskog kraljevskog društva 1663.

ANTON Van LEEUWENHOEK (1632-1723), holandski naučnik
Levenhuk se smatra prvim istraživačem protozoe, ljudskih spermatozoida, bakterija i crvenih krvnih ćelija (1674-1684). Protozoe je izučavao u vezi sa tropskim oboljenjima, uključujući malariju. Našao je da su bakterije uzročnik kolere i tetanusa. Posle njegove smrti u svetu je ostalo 247 mikroskopa, od kojih se sedam i dan danas koriste, jedan čak sa rezolucijom od 2 mikrometra.

ROBERT HOOKE (1635-1703), engleski naučnik
Robert Huk se sreo sa Robertom Bojlom 1656. na Oksfordskom univerzitetu, gde su zajedno radili istraživanja sa vakumom. Huk je otkrio zakon elasticiteta i napravio je najsavršeniju vakum pumpu 1659, pomoću koje je Bojl došao do mnogih svojih otkrića. U domenima ispitivanja svetlosti prihvatio je zaključke Kristiana Hajgensa, po kome se svetlost ponaša u vidu talasa. Njemu se po tom pitanju suprostavio Isak Njutn, a Robert Huk je nakon toga tvrdio da je on došao do otkrića koja su najviše slave donela Njutnu, prisvojivši njegove rezultate iz lične korespodencije (Quantum Loops, p. 65). Robert Huk, takodje, tvrdi da je on Njutnu predložio univerzalnu gravitaciju, što je Njutn kasnije prikazao kao svoj čuveni Zakon o gravitaciji.
Huk je prvi dokazao da se svi materijali pri zagrevanju šire, a od svega priznat mu je jedino Zakon o elasticitetu 1670. On je dokazao da su deformacije tela direktno srazmerne primenjenoj sili. On je, takodje, prvi primenio izraz ćelija u svom radu "Micrographica" (Sitno crtanje). U ovom radu objasnio je i sagorevanje, kristalnu strukturu snežnih pahuljica i studiju o fosilima (davno izumrlim stvorenjima). Došao je do zaključaka koje će kasnije objasniti Čarls Darvin. U domenu astronomije, Huk je locirao veliku crvenu tačku na Jupiteru i prvi tvrdio da velika planeta Jupiter rotira oko svoje ose

SEKI KOWA (1642-1708), japanski matematičar
Seki Kova se smatra japanskim ocem matematike. Kao dete pokazao se kao genije, razvio je briljantnu teoriju determinanata, koje se danas primenjuju za rešavanja simultanih jednačina.

ISAAC NEWTON (1642-1727), engleski fizičar i matematičar
Njutn je rodjen na Božić, 25. decembra po Julijanskom kalendaru. Rodjen je sa sedam meseci, kao i Kepler. Radovi Galileja, Keplera i Hajgensa bili su stepenice preko kojih se astronomska nauka popela do veličanstvenih saznanja. Prvi svoj naučni rad "New Theory about Light and Colours" (Nova teorija svetlosti i boja) Njutn je publikovao 1672, a 1687. rad "Philosophiae Naturalis Principia Matematica" (Matematički principi prirodne filozofije), koje je više poznato samo kao "Principia". Rano se upoznao sa radovima Euklida, Arhimeda, Apolonia, Kopernika i drugih naučnika, nakon čega je osetio svoju nadmoćnost. Njutn nije uočen kao darovit u ranoj mladosti. Čak se nije isticao ni na Univerzitetu Kambridž, sve do pojave kuge (1665-1666), kada je pretila opasnost zatvaranja koledža Triniti. U domenima istraživanja, prvo se upustio u razmatranje zakona prirode i matematike, kada je formulisao mnoge naučne principe, koji će kasnije postati osnov njegovih uspeha. Do univerzalnog zakona o gravitaciji došao je kroz korespodenciju sa Robertom Hukom (Huk tvrdi da je Njutn prisvojio njegove rezultate istraživanja) 1680. Nakon nagovora Edmonda Haleja 1684, da iznadje kako se planete kreću po eliptičnim putanjama, prema Johanu Kepleru, Njutn je odgovorio da je to na osnovu zakona gravitacije. Zatim je ponovo izračunao svoje dokaze, koje je publikovao u "Philosophiae Naturalis Principia Matematica". Ovim zakonom gravitacije pretpostavlja se da se sva tela privlače medjusobno silama srazmernim njihovim masama a obrnuto kvadratima njihovih rastojanja. Time je Njutn uspeo da objasni Keplerove eliptične putanje planeta oko Sunca. Na bazi Galilejevih nalaza, Njutn je, takodje, prikazao zakone kretanja, po kojima Zakon inercije kaže: “da telo u stanju mirovanja ili kretanja pravolinijski pri konstantnoj brzini teži da nastavi to stanje sve dok ga druga sila ne izvede iz toga stanja”. Po drugom zakonu kretanja, sila koja uzrokuje kretanje ravna je proizvodu mase i ubrzanja, a treći zakon kretanja glasi da je sila akcije ravna sili reakcije. Izradio je prizmu kojom je Sunčevu svetlost razložio na crvenu, žutu, zelenu, plavu i ljubičastu i nazvao ih spektrom.Njutn je 1660. godine renovirao Galilejev teleskop, kojim je otklonjen problem aberacije.Njutn je u nauci prihvaćen kao jedan od najvećih umova svih vremena, mada ima dokaza da se za svoja ostvarenja nije baš namučio, dosta je uzeo od drugih (Huygens, Hooke, Galileo). Medjutim, jednom stečeni imidž, makar i bez stvarne podloge, teško se menja. Slično će kasnije biti pomenuto i pri prikazima Tomasa Edisona, Đulijema Markonija i Alberta Ajnštajna.Milutin Milanković ima za sve naučne velikane divne reči hvale. Tako on za Njutna kaže: “Njutnova 'Principia' svojim sadržajem zauzima prvo mesto medju svim delima naučne literature. Zbog toga što je u tom delu objavljen opšti zakon prirode kome se pokorava cela vasiona, a i zbog toga što se tom zakonu pokoravaju kretanja svih nebeskih tela sa apsolutnom matematičkom tačnošću tako da ih računskim putem možemo pratiti u daleku budućnost i drevnu prošlost. Zato Njutnovo delo predstavlja, još i danas, vrhunac egzaktnih nauka, uzor pozitivne filozofije i ponos čovečanstva dokle može da dosegne moć uma. Tvorac toga dela smatra se najlepšim primerom ljudskoga genija”.

GOTTFRIED LEIBNIZ (1646-1716), nemački matematičar
Lajbniz je zapamćen kao veoma uporan istraživač u razvoju matematičkih teorija, pre svih statistike. U Londonu se sreo sa Njutnom, a kasnije su obojica tvrdila da su prvi pronašli calculus, što nikada nije do kraja utvrdjeno. Više bi se moglo verovati Lajbnicu da je on bio u pravu. Godine 1700. Lajbnic je ubedio Pruskog Frederika I da formira Prusku akademiju nauka, čiji je Lajbnic postao prvi predsednik.

EDMUND HALLEY (1656-1742), engleski astronom
Halej se najčešće pominje po kometi, koju je on otkrio 1682. i kojoj je dato ime po njemu, Halejeva kometa. Halej je ohrabrio Njutna da publikuje svoj rad "Principia". Izučavao je pojave i putanje kometa u svemiru i zaključio da se komete ponovo pojavljuju u tačno odredjenom vremenskom periodu. Prema njegovim proračunima Halejeva kometa pojavljuje se svakih 76 godina i zaista, ista se ponovo pojavila 1758, pa 1834, pa 1910 i poslednji put 1986, a sledece njeno pojavljivanje desice se 2062 godine. To znači da se u ljudskom veku Halejeva kometa može videti samo jednom. Halej je izučio putanje dvadeset tri komete, što je publikovao 1705. u "A Synopsis of the Astronomy of Comets" (Sinopsis astronomije kometa). On je, takodje, utvrdio da i zvezde imaju svoje putanje, a za Mesec je izračunao devetnaestogodišnju putanju, na osnovu čega je potvrdio teoriju o sekularnom ubrzanju, koju je inače predvideo još 1695. Tokom 1716. računao je zemljino odstojanje od Sunca, u odnosu na planetu Veneru. Izradio je i kartu južnog sazveždja 1679. Pored astronomije Halej se smatra utemeljivačem geofizike, 1686, izradivši karte vetrova na zemlji, sa morskim strujama i magnetnim vibracijama. Takodje se bavio izučavanjem slanosti mora i isparavanjem jezera 1687-1694, prema čemu je izračunavao starost Zemlje. Matematički je izračunao pritiske u funkciji nadmorske visine, čime je usavršio barometar. Čak je izračunavao i mortalitet stanovništva, veličine atoma, optiku duge i sl.

THOMAS NEWCOMEN (1663-1729), engleski pronalazač
Njukomen je počeo gradnju prve parne mašine 1705, a stavio je u pogon 1712. godine. On je imao svoju radionicu u kojoj je proizvodio uredjaje za ispumpavanje vode iz rudarskih okna. Prvo je osmislio da umesto konja i ljudskoga rada upotrebi atmosferski pritisak, pa je na jednoj strani formirao vakum a na drugoj pritisak, što je ostvarilo izvestan rad. Zatim je umesto vazduha primenio vodenu paru 1712. i time uspešno rešio dati problem. Posredstvom poluga njegova pumpa je izvlačila 27000 litara vode na sat pri snazi od 5.5 HP. Za svoga života instalirao je 29 takvih pumpi. Posle njega mnogo bolje rešenje ostvariće Džejms Vat (James Watt, 1736-1819), čime će otpočeti industrijska revolucija.

DANIEL FAHRENHEIT (1686-1736), nemački fizičar
Farenhajt je rodjen u Gdanjsku, Poljska, a većinu života radio je u Italiji, gde se zainteresovao za termometriju. Prvi primitivni termometar konstruisao je Galilej, dok je Farenhajt za svoje termometre najpre primenio alkohol 1709, pa živu 1714. Već 1715. konstruisao je termometarsku skalu, usvajajući za nulti podeljak tačku mržnjenja vode. Svojim proračunom dobio je da voda mrzne pri 30°F, a da je temperatura ljudskoga tela 90°F. Kasnije su ove vrednosti revidirane na 32°F, odnosno 96°F. Prema toj skali temperatura ključanja vode bila je pri 212°F. Prema datoj skali od 32 do 212 postoji 180 podeljaka i ista se koristila širom sveta, sve do 1970. u Engleskoj, a u SAD i dan danas. Kasnije je Farenhajtova skala pretežno zamenjena Celzijevom, prema autoru Švedjaninu Andersu Celsius (1701-1744).

DANIEL BERNOULLI (1700-1782), švajcarski matematičar i fizičar
Po završetku studija u Evropi, Bernuli odlazi u Akademiju nauka u St. Petersburg, Rusija, gde se bavio matematikom. Sa 32 godine odlazi u Švajcarsku, gde radi kao profesor anatomije, pa zatim botanike i konačno fizike. Zapamćen je po svom radu "Hydrodinamica" u kome je opisao osobine vode u protoku 1738, što je u nauci poznato kao Bernulijev zakon i Bernulijeva formula.

CAROLUS LINNAEUS (1707-1778), švedski botaničar
Karlus Linus je od malena voleo cveće, po čemu je dobio nadimak “Mali botaničar”. Već 1735. publikovao je svoj prvi rad "Systema Naturae" (Prirodni system), u kome je postavio novi sistem imenovanja biljaka. Svako ime sastojalo se od po dve reči, od kojih prva odredjuje rod (genus) ili grupu vrsta kojoj dotična biljka pripada, a druga reč označava odredjenu vrstu (species) ili tip biljke. Na primer ime suncokreta je po Linusu Helianthemum annus. Linusov metod bio je daleko jednostavniji od dotada svih važećih. Ovaj sistem imenovanja biljaka u upotrebi je i dan danas, u celom svetu.

RUDJER BOŠKOVIĆ (1711-1787), dubrovački naučnik i diplomata
Rudjer Bošković rodjen je u Raguzi (Dubrovnik), a studirao je matematiku i fiziku u Rimu. Jedan je od prvih svetskih naučnika koji je prihvatio teoriju univerzalne gravitacije Isaka Njutna. Veći deo života radio je u Rimu, ali je baš zbog Njutna otišao u Britaniju 1759, gde je imao priliku da se sretne sa brojnim naučnicima sveta, toga vremena. Britanskim naučnicima Bošković je bio dobro poznat po svojoj teoriji o atomizmu. Pored toga istakao se i kao hemičar, u domenima: kohezije, hemijskih afiniteta, krstalizacije, kao i u oblasti toplote. Za Boškovića je J.J. Thomson rekao da je dao najbolje objašnjenje o koheziji, koje je prihvaćeno u celom svetu. Rudjer Bošković je značajno uticao na engleske naučnike: Dejvija, Fradeja, Maksvela, Kelvina, Tomsona. Tompson je takodje rekao da su Boškovićevi radovi bili toliko napredni i da su imali najveći uticaj za dalja istraživanja Devija i Fardeja. Rudjer Bošković je započeo, a Majkl Faradej završio teoriju hemijskih elemenata i elektrolita. U svoje vreme Bošković je publikovao 70 naučnih radova, u kojima je obuhvatio oblasti optike, gravitaciju, trigonometriju, astronomiju i meteorologiju. Istakavši se u domenima atomske teorije, za Boškovića je Maksvel napisao 1877. u časopisu "Natura" : “Najbolja stvar koju možemo učiniti je osloboditi se pojma nukleusa i zameniti ga atomom Rudjera Boškovića”. Lord Kelvin smatrao je da su Boškovićeve ideje apsolutne i da je njegova teorija neograničena.
Bošković se smatra pionirom nauke o geodeziji i on je prvi inicirao merenje zemljinih meridijana. Boravio je i u Francuskoj i postao član Francuske akademije nauka, a bio je i član Kraljevskog društva u Rimu. Uz sve što je učinio u nauci, izuzetno se zalagao za svoj kraj pa je tokom boravka u Rimu bio i zvanični diplomatski predstavnik Dubrovnika.Napomena: Hrvati Rudjera Boškovića smatraju svojim, pošto im je kao takav veoma potreban, iako po raspoloživim podacima proizlazi da je srpskog porekla

JOSEPH BLACK (1728-1799), škotski hemičar
Josef Blek je studirao hemiju u Edinburgu, a bio profesor medicine na Univerzitetu Glazgov. Prvi je otkrio sposobnost materija da apsorbuju toplotu, a da pri tome ne povećavaju svoju temperaturu i uveo pojam Latentne toplote. Latentnu toplotu najbolje je objasnio u slučaju topljenja leda, za koje vreme se održava stalna temperatura od 0°C, kao što je slučaj i tokom isparavanja vode pri 100°C. Ovim otkrićem objasnio je razliku izmedju toplote i temperature. Takodje mu se pripisuje otkriće ugljendioksida. Ekstrahovao ga je iz reakcije razlaganja kalcijumkarbonata, iz procesa disanja, u procesu sagorevanja uglja i u procesu fermentacije. U hemiji je istakao značaj kvantiativnog eksperimentisanja.

HENRY CAVENDISH (1731-1810), engleski fizičar
Rodjen je u Nici, Francuska, a studirao je na Kembridžskom univerzitetu, koji nije završio. Nasledio je veliko bogastvo od roditelja i sa njime veoma neobično ponašao. Radio je eksperimente iz fizike i hemije i publikovao ih u velikom broju radova. Kevendišu se pridaje značaj za pionirski rad u otkrivanju i razumevanju nezapaljivih gasova. Otkrio je i metodu merenja težine gasova. On je utvrdio da mešanjem dve zapremine nezapaljivog vodonika i jedne zapremine kiseonika nastaje voda (2 H + O = H2O). Kako sam Kevendiš nije žurio sa objavom svojih nalaza, ovo otkrice objavili su mu Antoan Lavoasije (Antoine Lavoisier, 1743-1794) i Džejms Vat (1736-1819). Značaj ovoga dokaza, da voda nije elemenat, kako se verovalo još od Aristotela, je ogroman. On je, takodje, dokazao da se i vazduh sastoji od jednog dela kiseonika i četiri dela azota, i jednak je gde god da se uzme uzorak. Uz to je dokazao i prisustvo 1% ostalih gasova, koje je nazvao inertnim gasovima, pošto se isti u to vreme nisu mogli razdvojiti. Uz sve navedeno, otkrio je i azotnu kiselinu, rastvaranjem azotoksida u vodi. Smatra se da je Kevendiš prednjačio oko pola veka ispred svojih savremenika. Većina njegovih otkrića ostala su neobjašnjena, sve dok nisu pronadjene njegove beleške, koje je posle Kevendiševe smrti publikovao Džejms Klerk Maksvel (James Clerk Maxwell 1831-1879). Kevendiš je utvrdio gustinu zemlje, 5.5 puta gušća od vode. Bavio se i ispitivanjem elektriciteta, što su posle njega dovršili Čarls Kulon (Charles Coulomb, 1736-1806), Džordž Om (Georg Ohm, 1789-1854) i Majkl Faradej (Michael Faraday, 1791-1867). Kevendiša naročito veliča Mihajlo Pupin u svojoj knjizi “Od imigranta do pronalazača”.

JOSEPH PRIESTLEY (1733-1804), engleski hemičar
Josef Pristli se pamti po otkrićima više gasova, medju kojima ugljendioksid iz fermentacije, koji je primenio u proizvodnji soda-vode, te vodonika, azotsuboksida (gas smeha), azotdioksida, azotoksida, vodonikhlorida, ugljenmonoksida, sumpordioksida, amonijaka i drugih. Svakako najznačajnije otkriće mu je kiseonik.

JAMES WATT (1736-1819), škotski pronalazač
Džems Vat se najčešće pominje kao prvi pronalazač parne mašine. On to u stvari nije. Prvu parnu mašinu napravio je Tomas Njukomen (Thomas Newcomen), četvrt veka pre Vatovog rodjenja. Medjutim, Njukomenova mašina ograničavala se samo na ispumpavanje vode iz rudarskih okna, a Vatova parna mašina naišla je na veoma široku primenu i njenom primenom otpočela je industrijska revolucija. Vat je 1765. rekonstruisao i unapredio Njukomenovu mašinu, dodajući joj kondenzator pare i održavanje stalne temperature radnog cilindra. Od 1775. otpočela je njena masovna proizvodnja i primena, a 1790. Vat je potpuno usavršio svoju mašinu modifikujući je u rotaciono kretanje sa centrifugalnim regulatorom broja obrtaja.

CHARLES De COULOMB (1736-1806), francuski fizičar
Čarls Kulon je našao da su elektricitet i magnetizam dva različita fluida. Po njegovom zakonu (Kulonov zakon) sile izmedju dva naelektrisana tela srazmerne su korenu njihovih rastojanja. Na primer, utrostručavanjem rastojanja izmedju naelektrisanih tela sila opada devetostruko. Takodje, sila je direktno proporcionalna proizvodu naelektrisanja oba tela. Drugim rečima, Njutnov zakon gravitacije ogledao se u elektricitetu. Slično je Kulon utvrdio i za magnetizam, pa su neki naučnici počeli razmišljati da li izmedju gravitacije, elektriciteta i magnetizma postoji neka medjuzavisnost. Sam Kulon, medjutim, verovao je da su to različiti fluidi. Posle Kulona, Kristijan Ersted (Christian Oersted, 1777-1851), Andre-Mari Amper (Andre-Marie Ampere, 1775-1836) i Majkl Faradej (Michael Faraday, 1791-1867) definisali su fenomen elektromagnetizma.U slavu Kulona SI sistem mera uveo je jedinicu električnog naboja nazvanu Coulomb (Kulon), koja je ravna protoku struje od jednog ampera u jednoj sekundi.

JOSEPH LOUIS LAGRANGE (1736-1813), francuski matematičar
Josef Lagranž je Francuz, rodjen u Torinu, Italija. Prvo interesovanje za nauku iskazao je prema radovima engleskog astronoma Edmunda Haleja, kao i za matematiku. Kasnije, kao direktor Akademije u Berlinu zainteresovao se za kretanja planeta. Vratio se u Pariz 1787. i reformisao matematički sistem. A nakon Francuske revolucije, Napoleon mu je odao lično priznanje za svoja ostvarenja. Danas postoji pojam Lagranžeove matematike.

LUIGI GALVANI (1737-1798), italijanski naučnik
Galvani je, tokom eksperimentisanja sa strujama, primetio da žablji bataci na metalnoj ogradi proizvode struju. Isto je, kasnije, opovrgao Alesandro Volta, ali je Galvani ipak u nauci ostao upamćen po imenu galvanometar, koje je dato u njegovu čast, a koristi se za merenje električnih struja, kao i po postupku nazvanom galvanizacija, što čini površinsko nanošenje metalnih jona.

WILLIAM & CAROLINE HERSCHEL (1738-1821 & 1750-1848), britanski astronomi
Oboje su rodjeni u Nemačkoj, po državljanstvu Britanci, Vilijam i Karolin Hersel zapamćeni su po svojim otkrićima u domenu astronomije, i to Vilijam je, nakon otkrića teleskopa, otkrio planetu Uran, a Karolin, posle Vilijamove smrti otkrila je osam kometa.

DOSITEJ OBRADOVIĆ (1739-1811), tvorac srpskog identiteta
Dositej Obradović je rodjen u Čakovu, Banat, rano je ostao bez roditelja i pobegao u manastir Hopovo, u Fruškoj Gori, gde se zakaludjerio. Zaiteresovao se kako za crkvenu literaturu tako i za srpsku istoriju, a posebno za Dušanov zakonik. U svet je krenuo relativno rano, već 1761. i ostao 40 godina. U Haleu, Nemačka, prihvatio je krilaticu “Prosvetom ka slobodi”. Radio je kao učitelj, lekar, korektor, predavač i postao poliglota, naučio je: grčki, latinski, nemački, engleski, francuski, ruski, albanski, rumunski i italijanski. Dositej Obradović se u Srbiji pamti kao osnivač prve škole i kao prvi srpski moderni pisac. Osnivač je beogradskog Lyceuma i prvi Ministar prosvete u Srbiji. Takodje je pomogao osnivanje Velike škole u Beogradu 1808. i otvorio beogradsku Bogosloviju. Lično je vodio brigu o obrazovanju Karadjordjevog naslednika, sina Alekse. Pred smrt je radio i na otvaranju prve štamparije u Beogradu. Dositej Obradović je utro put za delovanje Vuka Stefanovića – Karadžića i prvi je u Srbiji počeo da piše na nacionalnom jeziku, prostim narodnim dijalektom. Otuda se Dositej i Vuk smatraju osnivačima moderne srpske kulture. Putovao je veoma mnogo, boravio na Krfu, na planini Atos, na Peloponezu, u Izmiru i Carigardu, u Veneciji, Zadru, Vieni, Karlovcima, Bratislavi, Trstu, Lajpcigu i Haleu, Parizu, Londonu i mnogim drugim mestima. Najznačajnija Dositejeva pisana dela su: "Život i priključenije"; "Pismo Haralampiju"; "Sovjeti zdravog razuma", i druga. Za Dositeja je Jovan Skerlić rekao da je za svoga života više video i znao nego i jedan živi Srbin.

JOSEPH MONTGOLFIER (1740-1810), francuski balonista
Braća Jozev (Joseph) i Etjen (Etienne) Mongolfije (Montgolfier) su prvi izumitelji vazdušnog balona, koji je poleteo sa čovekom 1783. Prvi balon izradjen je na bazi toplog vazduha, mada su eksperimenti vršeni i sa vodonikom. Let u balonu na bazi vodonika, nešto kasnije, ostvario je njihov zemljak Žak-Aleksandr-Sezar Šarl (Jacques-Alexandre-Cesar Charles).

KARL WILHELM SCHEELE (1742-1786), švedski hemičar
Karl Šile se smatra otkrivačem kiseonika, dve godine pre Josefa Pristlija, 1772, ali to nije odmah publikovano. Nakon toga, 1774, otkrio je hlor, a 1775. primljen je za člana Stokholmske akademije nauka. Šile je, takodje, zaslužan i za otkriće efekta svetlosti na soli srebra, što je kasnije postala osnova za razvoj fotografije. Za Šilea je ostalo zapisano da je bukvalno bio spreman da umre za nauku.

ANTOINE LAVOISIER (1743-1794), francuski hemičar
Lavoazije je bio najcenjeniji hemičar u svoje vreme, a ipak je zaršio na giljotini. I danas se Lavoazije smatra osnivačem savremene hemije. Njegovi zaključci doveli su do restruktuiranja u hemiji, slično kao što su Njutnovi imali efekta u fizici. Prva izučavanja Lavoazijea obuhvatala su merenje dobitka ili gubitka prilikom zagrevanja i sagorevanja materija. Ovi eksperimenti doveli su do Lavoazijeovog zakona o očuvanju materije. Zatim je eksperimentalno dokazao da čvrste materije prilikom sagorevanja dobijaju u masi, a rezultat su reakcije vezivanja gasova iz vazduha (pre svega kiseonika). On je takodje utvrdio prisustvo azota u vazduhu, kao neutralnog gasa. Svoje nalaze sumirao je u delu "Traite Elementaire de Chimie" (Osnovni tretmani u hemiji). Time je potvrdio da je kiseonik vitalna komponenta u procesima disanja i sagorevanja. On je, takodje, sumirao dotadašnje nalaze francuskih hemičara i potvrdio da je voda kombinacija vodonika i kiseonika. Ovim nalazom došao je u sukob sa Kevendišom i Džemsom Vatom, koji su do istoga otkrića došli pre Lavoazijea. Radeći kao hemičar istraživač, Lavoazije je paralelno radio i u firmi za ubiranja takse, pa je na tim poslovima došao u sukob sa francuskim revolucionarima, koji su ga osudili na smrt giljotiniranjem. Tako je, na žalost, završio jedan od najslavnijih francuskih naučnika.

ALESSANDRO VOLTA (1745-1827), italijanski fizičar
Volta je pronalazač baterije za čuvanje statičkog elektriciteta. Izučavao je nalaze Luidjija Galvanija ali je odbacio njegove tvrdnje da žablji bataci zadržavaju elektricitet. Volta je, naprotiv, utvrdio da su različiti metali važan faktor za proizvodnju struje. Inače, Galvani i Volta su bili lični prijatelji i Galvani je svoje nalaze poslao Volti na reviziju, očekujući pozitivan odgovor. Medjutim, došlo je do neslaganja. Volta je praveći baterijske elemente stavljao svoj jezik izmedju metalnih elektroda da bi utvrdio protok struje. Time je otkrio da u tečnim baterijama sa elektrodama srebra i cinka pri zatvaranju kruga nastaje tok struje. Za ta ostvarenja Napoleon je Voltu proizveo u grofa, a zatim u senatora Lombardije i odlikovao ga medaljom Legije časti.
EDWARD JENNER (1749-1823), engleski doktor
Edvard Džener je doktor koji je napravio prvu vakcinu u svetu. Izučavao je anginu, a do najvećeg otkrića došao je eksperimentišući sa malim boginjama. U njegovo vreme od malih boginja umirao je svaki peti stanovnik, a prirodnog leka nije bilo. Primećeno je da preživele osobe ne mogu dobiti isto obolenje po drugi put, pa su prvi eksperimenti krenuli u pravcu inficiranja malim boginjama u otvorene rane. Medjutim, ovaj postupak pokazao se rizičnim. Tokom 1796. godine dr Edvard Džener je čuo priču da žene dojilje, koje obole od ovčijih boginja, ne mogu dobiti male boginje. Znalo se da su ovčije boginje blaža forma malih boginja i od njih se nije umiralo. Dana 14. maja 1796. u ordinaciju dr Dženera došla je gospodja Sara Nelmes, dojilja koja je imala ovčije boginje. Doktoj je ekstrahovao njeno mleko i ubedio oca jednog osmogodišnjeg dečaka da ga inficira. Kao što se i očekivalo, dečak je dobio blagi oblik ovčijih boginja i brzo ih preboleo. Uskoro zatim, dr Džener je inficirao istog dečaka sa latentnom dozom malih boginja. Do obolenja nije došlo. Doktor je svoj eksperiment ponovio nakon nekoliko meseci na istom dečaku, ali se boginje nisu pojavile. Iako još nije znao pravi način dejstva, dr Džener je zaključio da je vakcinacija pravi metod borbe protiv malih boginja. Tada, 1798 godine, publikovao je rad "An Inquiry into the Causes and Effects of the Variolae Vaccinae" (Traženje uzroka i efekti vakcine variole), što je dovelo do njegovog masovnog prihvatanja, a od 1900. godine to je postao i jedini način borbe protiv malih boginja u svetu.

ALEXANDER MacKENZIE (1764-1820), škotsko-kanadski istraživač
Aleksander MekKenzi je prva osoba koja je prešla severnoamerički kontinent, od severne Kanade do Meksika. U Kanadu je imigrirao iz Škotske i zaposlio se u firmi za trgovanje krznom “Hudson Bay Company”, pre polaska na put da istrazi vodeni prolaz do Pacifika. Obišao je Velika jezera 1789, i tom prilikom je otkrio reku koja teče u pravcu zapada. Krenuo je njenim tokom, ali se razočarao kada je ustanovio da ona teče u pravcu severa, u Arktik. Ta reka, kasnije je nazvana po njegovom imenu MacKenzie River. Njegova otkrića pomogla su kasnije otvaranju Pacifičkog severa za doseljavanja Evropljana.

JOHN DALTON (1766-1844), engleski hemičar
Daltonova atomska teorija transformisala je osnove hemije i fizike. Početkom devetnaestog veka Englez Dalton istraživao je rastvorljivost gasova u vodi. Smatrao je da se gasovi nalaze u obliku atoma, prema ideji koja je važila još od Demokrita (460-370 PNE). Dalton je, medjutim, dao objašnjenje ulaska elementarnih gasova u jedinjenja tokom hemijskih reakcija. Svoju teoriju saopštio je 1803, a knjigu “A New System of Chemical Phylosophy” publikovao je 1808. Njegovo objašnjenje glasi: atomi istih elemenata su identični, oni se ne stvaraju niti nestaju, sve je sačinjeno od atoma, hemijske promene su jednostavno premeštanje atoma i jedinjenja su sastavljena iz atoma odgovarajućih elemenata. U istoj knjizi sumirao je i do tada poznate elemente sa njihovim atomskim težinama, uporedjene sa vodonikom, čiju težinu je usvojio za jedinicu. Prema tome, ugljenik je imao atomsku težinu 12, kiseonik 16 itd. Dalton je, medjutim, pogrešno zaključio da elementi uvek reaguju u medjusobnim odnosima jedan prema jedan, prema kome je molekul vode bio HO a ne H2O. Pored ovoga, Dalton je izveo svoj zakon “parcijalnih pritisaka”, po kome se vazduh sastoji od mešanih gasova, a ne jedinjenja, i prvi je potvrdio jednako širenje svih gasova pri jednakom povećanju temperature. On je, takodje, prvi utvrdio i tačku rose.

ANDRE-MARIE AMPERE (1775-1836), francuski fizičar i matematičar
Hans Kristijan Ersted (Hans Christian Oersted, 1777-1851) je prvi primetio da se magnetna igla otklanja pri dotoku struje. Majkl Faradej (Michael Faraday, 1791-1867) je prvi primenio otkrića Ersteda, ali je ipak sve to ostalo ne objašnjeno do Amperovog tumačenja. On je u nauci osnovao granu elektromagnetizma. Amper je bio briljantan matematičar i predavao je matematiku u rodnom Lionu u Francuskoj. Od 1802. je profesor fizike i hemije, a Napoleon ga je proizveo u inspektora na univerzitetu. Baveci se elektromagnetizmom matematički ga je definisao i nazvao ga elektrodinamikom. Amper je uočio da jedna struja ima uticaja na drugu. Isto tako, utvrdio je da dva magneta utiču jedan na drugi. Otuda je počeo ove dve pojave da posmatra kao slična dogadjanja. Zatim je propustao struje kroz dva paralelna provodnika pa je utvrdio da ako su struje istoga smera provodnici se medjusobno privlače, a ako su struje suprotnih smerova, provodnici se odbijaju. Ovaj nalaz rezultirao je kao Amperov zakon, 1827, koji se suprostavlja Njutnovom zakonu univerzalne gravitacije. Dokazano je da je magnetna sila izmedju dva električna provodnika srazmerna proizvodu struja, a obrnuto srazmerna korenu njihovih rastojanja. Amper je inovirao solenoid, a u mernom sistemu SI data je jedinica jačine struje “amper”, u njegovu čast.

AMEDEO AVOGADRO (1776-1856), italijanski fizičar
Italijan Avogadro prvi je utvrdio teoriju o zapremini gasova 1811, ali je ona ostala zanemarena punih pola veka nakon toga. Avogadro je spojio dve nespojive hipoteze Jozefa Luisa Gej-Lisaka i Džona Daltona. Gej-Lisak je pretpostavio da se gasovi uvek medjusobno vezuju u odnosima celih brojeva (2:1 ili 2:3) a nikada u frakcijama, pri istim temperaturama i pritiscima. Dalton ovo tumačenje nije prihvatao, tvrdeći da gasovi reaguju samo u atomskim odnosima jedan prema jedan. U to vreme pojam molekula nije još bio jasan, a kiseonik i vodonik egzistiraju u prirodi baš u molekulskim oblicima (H2 i O2). Avogadro je uočio da pojam molekula objašnjava Gej-Lisakovu tvrdnju, prema kojoj četiri atoma vodonika vezuju dva atoma kiseonika, dajući dva molekula vode (2 H2 + O2 = 2 H2 O).Prema Avogadrovom zakonu pri istom pritisku i temperaturi jednake zapremine svih gasova imaju isti broj molekula. Tek 1860, kada je Stanislao Kanizaro (Stanislao Cannizzaro) otkrio Avogadrove neobjavljene rezultate rada saopštio ih je na skupu hemičara, kada je zakon i prihvaćen. Time su otklonjeni nesporazumi oko poimanja atoma i molekula i njihovih relativnih atomskih odnosno molekulskih težina. Avogadrov broj, kao konstanta koja pokazuje broj čestica kao molovasvake supstance iznosi 6.0221367(36) x 10²³ usvojen je posle toga.

HANS CHRISTIAN OERSTED (1777-1851), danski fizičar
Hans Kristian Ersted je prvi otkrio pojam elektromagnetizma. Završio je fiziku i farmaciju u Kopenhagenu, a kasnije je postao direktor Politehničkog instituta. Držao je javna popularna predavanja, a 1820. slučajno je otkrio da igla kompasa skreće kada se u blizini upali baterija. On je zatim utvrdio da električna struja proizvodi magnetno polje oko električnog provodnika. Ovo otkriće, uskoro zatim, postalo je ideja vodilja naučnicima Amperu i Faradeju.

JOSEPH GAY-LUSSAC (1778-1850), francuski hemičar i fizičar
Za Gej-Lisaka se u nauci čulo nakon publikovanja Čarlsovog i Bojlovog zakona (Alexandre Jacques--Cesar Charles & Robert Boyle). Prema ovome zakonu odredjena količina bilo koga gasa širi se za jednaku vrednost pri porastu temperature, pri konstantnom pritisku. Takodje, pri snižavanju temperature svim gasovima se smanjuje zapremina za isti odnos, sve do temperature apsolutne nule (-273.16°C), pri kojoj temperaturi zapremina im postaje ravna nuli. Otuda je Kelvinova temperaturna skala usvojila ovu vrednost za apsolutnu nulu, a to je teorijski najniža temperatura koja se može ostvariti. Ovaj zakon publikovan je istovremeno sa otkrićima Džona Daltona, pa je Dalton nameravao diskreditovati Gej-Lisaka zbog konflikta sa njegovom atomskom teorijom, ali je u medjuvremenu Avogadro 1811. objavio svoju teoriju o atomima i molekulima, što je objedinilo oba prednja zaključka. Gej-Lisak je sa svojim zemljakom, Francuzom Tenarom otkrio elemente bor i jod, a 1815. otkrili su cijanid, čime su pobili Lavoazijevu tvrdnju da sve kiseline moraju sadržavati kiseonik. U svojim kasnijim istraživanjima Gej-Lisak se preusmerio na reaktivnost azota i sumpora, kao i procesa fermentacije.

VUK STEFANOVIĆ-KARADŽIĆ (1787-1864), reformator srpskog jezika
Vuk Stefanović-Karadžić rodjen je u Tršiću, školovao se u Karlovcima i Beogradu, a najveći deo života radio je u Beču. Za jezik je Vuk rekao da je on “hranitelj naroda, njim govorimo i pišemo”, a Djura Daničić je za Vuka rekao da je živeo za buduće vekove. U Srbiji je Vuk doživeo tursku vlast, Obrenoviće i Karadjordjeviće (sultane i kraljeve). Kada se razboleo lečio se u Novom Sadu i Budimpešti. Bio je učitelj u Beogradu, carinski službenik u Kladovu, a 1813, ponovnim padom Srbije pod tursku vlast Vuk odlazi u Beč, gde izučava slovenske jezike, latinski i nemački i gde ostaje gotovo ceo svoj život, za čega je sam rekao da je tamo bio potrebniji Srbiji nego da je u Srbiji.Vuk Karadžić je iza sebe ostavio brojna dela, koja predstavljaju najpotpuniji pregled života srpskoga naroda, njegovo verovanje, običaje, stvaralaštvo i istoriju. To su: "Srpski rečnik", "Srpska gramatika", "Prvi srpski bukvar", Prevod "Novog zavjeta", "Crna Gora i Crnogorci", "Kovčezić za istoriju", "Jezik i običaji u Srba", "Život i običaji naroda srpskoga", "Žitije Ajduk Veljka Petrovića", "Prva godina srpskog vojevanja na daije", "Miloš Obrenović", "Druga godina srpskog vojevanja na daije", "Praviteljstvujušći Sovjet", "Srpske narodne pesme", "Srpske narodne pripovetke", "Srpske narodne poslovice" i druga. Vuk Karadžić bio je izuzetno darovitih stvaralačkih osobina, uporan i dosledan. Uz pomoć Jerneja Kopitara i Jakova Grima ušao je u naučni smisao onoga što je radio. Svojim radom obogatio je jugoslovensku kulturnu istoriju. Uvažavali su ga najveći svetski umovi. Bio je član Petrogradskog društva ljubitelja slovenske književnosti od 1819, Akademija nauka u Petrogradu dodelila mu je Srebrnu medalju za naučne zasluge 1820, Krakovsko učeno društvo izabralo ga je za svoga člana 1820. Bio je gost Grimu i Geteu 1823. i dobio počasnu doktorsku titulu Univerziteta u Jeni 1823. Član je Getingenskog učenog društva od 1825, dobitnik Zlatne medalje Ruske akademije nauka 1842, dopisni član Bečke akademije nauka od 1848, Berlinske od 1850. i Petrogradske od 1851. Vuk Stefanović-Karadžić bio je lingvista, pisac, prevodilac, kritičar i polemičar, istoričar, geograf i rodonačelnik srpske etnografske nauke. Tvorac je najsavršenije azbuke na svetu, kojoj su se divili Bernard Šo i mnogi drugi. Prevazišao je prošlost i otvorio vidike budućnosti. Putovao je mnogo, upoznao kulture mnogih naroda i svetu otvorio lepotu i bogastvo usmenog narodnog stvaralaštva. UNESCO je godinu 1987. (dvestota godišnjica rodjenja V.S.K.) proglasio godinom Vuka Stefanovića Karadžića

MICHAEL FARADAY (1791-1867), engleski naučnik
Faradej u nauci ostaje zapamćen po brojnim otkricima, medju kojima su prvi električni motor 1821, utečnjavanje hlora 1823, princip rada generatora, transformatora i dinamo mašine, zakon elektrolize, kao i Faradejev efekat”. Mnogi ga naučnici smatraju najuticajnijim istraživačem fizičkih nauka svih vremena.Primenjujući postupak hladjenja i snižavanja pritiska za utečnjavanje gasova, slučajno je otkrio hlor, a došao je i do otkrića benzena 1825. Elektromotor je otkrio ispitujući elektromagnetnu rotaciju. Faradej je, takodje, praktično usavršio nalaze Kristiana Ersteda, o skretanju magnetne igle pod uticajem električne struje. Tako je došao do zaključka da rotiranjem magneta može proizvesti struju, što je i potvrdio 1831.
Pre Faradeja elektricitet se smatrao fluidom, što je on odbacio i došao do otkrića elektromagnetne indukcije. Kada je svoja istraživanja usmerio u pravcu svetlosti i gravitacije i njihovih odnosa na elektromagnetizam, došao je do otkrića tzv. “Faradejevog efekta” 1845, čime je potvrdio da se polarizovana svetlost može ostvariti pomoću magneta. Kasnije će Džejm Klerk Maksvel (Jame Clerk Maxwell) potvrditi da je zaista svetlost vrsta elektromagnetne radijacije i čak će izvesti matematički izraz za Faradejev zakon indukcije.Faradej je u domenima hemije utvrdio prirodu hidrolize 1833, iznevši (1) da je u postupku elektrolize količina supstance na elektrodi srazmerna utrošenoj struji i (2) da su količine različitih supstanci na katodi i anodi, pri istoj količini struje, proporcionalne njihovim ekvivalentnim težinama.

SAMUEL MORSE (1791-1872), američki pronalazač
Širom sveta poznata je Morzeova azbuka, koja bazira na sistemu električnog signaliziranja. Semjuel Morz ju je stvorio 1832-1836. dok je radio na Univerzitetu Njujor, kao profesor. On je ubedio američku vladu da se postavi eksperimentalna telefonska linija od Vašingtona do Baltimora, a tokom 1844. Morz je uspešno poslao svoju prvu poruku pomoću kodiranih tačaka i linija. Ubrzo posle toga, Morzeov telegrafski sistem prihvaćen je širom sveta.

NIKOLAJ LOBAČEVSKI (1792-1856), ruski matematičar
Nikolaj Lobačevski je prvi uveo geometrijske teorije u matematici. Rodjen je u Nižnij Novgorodu, a sa 22 godine postao je profesor na Univerzitetu Kazan, gde je radio tokom celog svog života. Za svoja ostvarenja nije doživeo izuzetnija priznanja.

CHARLES DARWIN (1809-1881), engleski prirodnjak
Kao mladić, Darvin je uspeo da bude primljen u istraživački tim prirodnjaka botaničara na brodu “Beagle” u predelima Južne Amerike 1831. Za to vreme napustio je studije. Tokom ekspedicije, u trajanju od pet godina, na ostrvu Galapagos vršio je geološka i botanička ispitivanja. U datom regionu, deset ostrva medjusobno su relativno izolovana, pa je Darvin na njima vršio posmatranja poredjenjem. Primetio je da na nekim ostrvima postoji flora i fauna iste vrste ali sa izvesnim varijacijama, kod istih organizama. Ptice zebe imale su 14 različitih kljunova. Uočio je da su date razlike nastale usled prilagodjavanja uslovima ishrane (hvatanje ribe, insekata i slično). Ubrzo je zaključio da je to posledica razvoja (evolucije), što odmah nije bilo prihvaćeno. Čitajući rad Thomasa Malthusa iz 1798. shvatio je da preživljavaju samo one jedinke koje su bolje adaptirane datim uslovima. Promenom prirodnih uslova nastaju prilagodjavanja, što dovodi do stvaranja novih vrsta.Darvinovi nalazi nailazili su na otpor religioznih gledišta, što su ovi kod ljudskih bića smatrali Božijom kreacijom, prema tumačenjima Biblije. Darvin je, medjutim, tvrdio da se i čovek tokom više hiljada godina razvijao i prilagodjavao sredini u kojoj je živeo. Svoje postavke čuvao je oko 20 godina, i iste publikovao tek 1858, zajedno sa svojim istomišljenikom Alfredom Raselom Valakom (Alfred Russell Wallac, 1823-1913). Sledeće godine 1859. Darvin je saopštio više detalja iz svoje kolekcije, koje je publikovao u radu “Poreklo vrsta usled prirodne selekcije” (The Origin of Species by Means of Natural Selection). U to vreme Darvin je već stekao mnogo pristalica, a svoju hipotezu objasnio je u radu “Poreklo čoveka” (The Descent of Man), koja je tretirala ljudsku evoluciju iz drugih vrsta.

PETAR PETROVIĆ-NJEGOŠ (1813-18510, srpski i crnogorski pesnik
Njegoš je rodjen u Njegušima, Crna Gora, kao princ po nasledstvu. Vladika Petar I Petrović uzeo ga je kod sebe 1825. da ga priprema za svog naslednika, a već sa 17 godina postao je upravitelj Crne Gore. Odmah je ustanovio Savet, osnovao Narodni sud, uvećao plaćanje poreza i započeo obrazovanje “Perjanika” (kraljeve garde) i policije. Uporedo je položio osnove moderne prosvete. Petar Petrović– Njegoš zapamćen je kao veliki pesnik i vladika crnogorski Rade. Za života je svojim grandioznim delom izgradio sopstveni pijedestal besmrtnika. U srpskoj literature važi za najvećeg pesnika, a u Crnoj Gori za njenog najvećeg sina. Svoja dela pisao je u stihu, neprelazne književne vrednosti. Najznačajnija dela su mu: "Gorski vjenac", "Luča Mikrokozma", "Posveta prahu oca Srbije", "Svobodijada" (prevod prvog pevanja "Ilijade"), "Pustinjak Cetinjski", "Pesma" i druga. Za sve Crnogorce Njegoš je bio i ostao mit i gotovo svaki Crnogorac zna "Gorski vjenac" napamet.

JOSIP PANČIĆ (1814-1888), srpski botaničar
Josip Pančić rodjen je u Ugrinama, a školovao se u Gospiću, Rijeci, Zagrebu i Pešti. Doktorirao je u Pešti 1842, a disertaciju je napisao na latinskom. U Srbiju je dosao 1846. i najpre radio u Negotinu, zatim u Jagodini i Kragujevcu. Dolaskom u Srbiju postao je pravoslavac i promenio ime u Josif, da bi izbegao austro-ugarsko gonjenje. Žena mu je bila Milka i imali su sedmoro dece. Pančić je važio za uvaženog naučnika i pedagoga, a u Beogradu je postavljen za profesora 1853. Od 1878. predsednik je Srpskog naučnog društva, a sa ustanovljenjem Srpske kraljevske akademije, iste godine, izabran je za njenog prvog predsednika. Objavljivao je naučne radove o životinjama i biljkama, kao i o meteoritu u Sokobanji. Najveća Pančićeva ljubav bila je botanika, u kojoj je radio 42 godine. Godine 1871. objavio je rad o flori Srbije, kao i 1874, a 1884. rad o flori u Bugarskoj i 1883. rad o flori u ukolini Beograda. Mnogi Pančićevi radovi štampani su u inostranstvu, koje je zatim sam prevodio na srpski. Dopisivao se sa mnogim istaknutim botaničarima njegovog vremena (Roberto de Viziani). Tokom 42 godine rada otkrio je 121 vrstu, 50 varijeteta i 7 formi, za nauku novih u to doba. Od toga 64 vrste biljaka prihvaćene su u celom svetu, do dana današnjeg. Kada je Pančić stigao u Bajinu Baštu 1855, čuo je od seljaka da kod njih raste omorika, koja ne raste nigde drugde u svetu. Godine 1865. utvrdio je i priznate su mu dve vrste omorike, koje zaista ne rastu nigde u svetu sem na Tari, u kraju oko Bajine Bašte. Te omorike, zaista, različite su od svih četinara. Pančić je objavio svoj rad na nemačkom 1876. o Pinus Omorici. Tu istu omoriku, kasnije je Purkyne svrstao u Genus of Pice (Spruce). Ta omorika, po imenu Pančićeva omorika, raste jedino u srednjem toku Drine, a ima bliske srodnike u Aziji. Karakteristična je po visokom stablu, uskih i retkih grana i obično raste na krajevima šuma. Nedavno je otkrivena i u okolini reke Mileševka.

.

Jel ovo kraj? Čudi me da nisi stavio Teslu, Perikla?

Hm...taman sam hteo da postavim sličnu temu kad me tommy preduhitri...

E, nije ni čudo..Sicilija je to..:wink:

ma ima ih jos troduplo ovoliko.......ali aje i vi nesto stavite......

tommy gun:

ma ima ih jos troduplo ovoliko.......ali aje i vi nesto stavite......

Kliknite za proširenje...

Može..:wink: Sutra, sad svrni na Brod..

ALEXANDAR FLEMING (1881-1955), škotski bakteriolog

Fleming je otkrio penicilin i njime spasao milione ljudskih života. Otkriće penicilina slučajno je koliko i naučno. Flemingovo otkriće plesni penicilium datira od 1928, a proizvodnja penicilina počela je tek od 1940. Aleksadar Fleming je sin farmera, koji je dobivši nasledstvo odlučio da studira medicinu. Tokom rada najviše ga je interesovala bakteriologija, nastojeći da otkrije prirodno sredstvo protiv rasta bakterija, pa ga je tražio čak i u suzama, pljuvački i sluzi. Godine 1922. doživeo je prvi uspeh, napravivši prirodni enzim Rysozym, a 1928. na posudju je otkrio bakterije stafilokokusa. Slučajno ih je ostavio izložene vazduhu i tom prilikom su inficiane peniciliumom. Tokom Flemingovog godišnjeg odmora plesni su se razvile i on ih je uzeo na ispitivanje. Primetio je da je penicilium uništio stafilokokus, što je dovelo do otkrića spasonosnog penicilina. Zajedno sa svojim saradnicima, Valterom Florijem (Walter Florey) i Ernstom Borisom Čenom (Ernst Boris Chain), dobio je Nobelovu nagradu za medicinu 1945

EDWIN HUBBLE (1889-1953), američki astronom

Danas je poznato da se Hablov teleskop nalazi u vasioni, pomoću koga se revolucionarno razvilo saznanje o kosmosu. Lansiran je 1990, od kada neprekidno šalje snimke iz vasione. Njime je potvrdjeno da se vasiona širi, na osnovu čega je izračunata starost vasione i postavljena teorija velikog praska (Big-Bang).
Edvin Habl je radio u opservatoriji na planini Vilson od 1919, a 1923. je saopštio prvu teoriju o širenju vasione, izvan naše galaksije zvane Mlečni put. Godine 1925. predložio je šemu klasifikacije galaksija.
Postoji priča da je Albert Ajnštajn, po dolasku u Ameriku, posetio Habla na planini Vilson. Kako je prethodno radio na utvrdjivanju kosmičke konstante, sile koje se prirodno opiru gravitacionom privlačenju u kosmosu, to je Habl ukazao Ajnštajnu na postojanje više miliona galaksija, pa kada je Ajnštajn lično zavirio kroz najveći teleskop na svetu sopstvenim očima, priznao je Hablu da je njegova kosmička konstanta bila velika zabluda. Ajnštajn je to istraživao sam, bez Mileve Marić, zbog čega je i mogao slepo gledati na nešto što će pre biti oboreno nego potvrdjeno


JOHANN GREGOR MENDEL (1822-1884), austrijski botaničar

Otac genetike, Austrijanac Mendel imao je tokom školovanja najslabije ocene iz biologije. Kao naučnik publikovao je rad “Eksperimenti sa biljnim hibridima” (Experiments with Plant Hybrids) 1866. Bio je sveštenik, a služba mu je zabranjivala bavljenje biološkim eksperimentima, što je on ipak radio nezapaženo. Njegova laboratorija bila je manastirska bašta., a radovi su mu stekli priznanje tek posle 1900, nakon što su i brojni drugi istraživači izveli slične oglede

fali Sokrat, a to je neoprostivo

P E R I K L E



kazu knjige - najsjajniji Atinjanin koji je ikada ziveo.
Covek koji je zbog osobina koje su ga krasile dobio naziv “ Olimpljanin ” , jer po recima njegovih naslednika u njemu je zaista bilo necega koje kao da je dolazilo od samih bogova s Olimpa. Vreme u kome je ziveo bilo mu je naklonjeno
I izvuklo je iz njega sve najbolje. Taj period atinske drzave nazvano je “zlatni vek Atine” ili Periklovo doba.
Ko je Perikle?
Atinski drzavnik,demokrata, filozof, politicar, vojskovodja, govornik, samodrzac,ali pre svega castan covek.

Rodjen u plemenu Akamantide, po poreklu iz veoma ugledne aristokratske porodice.
Njegov otac, Ksantip, pomorski oficir koji je admiralsko odlikovanje zaradio u bici kod Salamine, komandovao je flotom u pobedonosnoj borbi protiv Persijanaca kod Mikale.
Majka Agarista, bila je praunuka atinskog politicara Klistena koji je zbacio tiranina Hipiju, Pizistratovog sina.
Za njegovo rodjenje vezana je jedna legenda: Agaristi se u snu javilo da je rodila lava samo nekoliko dana pre nego sto je rodila Perikla. Nije fizicki ni malo licio na lava. Bio je zdrav covek ali slabasne telesne gradje, velike I nesrazmerne glave u obliku kruske. Zli jezici Atine su mu se zbog ovog fizickog nedostaka rugali, ali umetnici nisu hteli, pa su svaki njegov lik predstavljali sa slemom na glavi kako bi to prikrili.


Roditelji su hteli da njihov sin dobije princevsko obrazovanje I vrlo rano je krenuo sa ucenjem ispoljivsi izuzetnu inteligenciju I vrednocu. Najvise su ga zanimale istorija, ekonomija, knjizevnost, strategija ali I prirodne nauke.
Obezbedili su mu roditelji najbolje profesore, medju kojima je najbolji ipak bio filozof Anaksagora. Ovaj filozof malom Perikleu usadio je ponos I misljenje jace od obicne demagoije I u njegovom karakteru stvorio uzviseno dostojanstvo.

Veoma rano je usao u politiku. Nije napravio ni jednu pocetnicku gresku.
Iako iz aristokratske porodice I sredine umesto aristokratske stranke, koju je cinila bogata manjina, odabrao je demokratsku stranku naroda koju je cinila siromasna vecina.

Pre svega, Perikle je bio castan covek. Ali ne na nacin Aristida koji je hteo da od postenja napravi religiju. Perikle je bio posten covek sam po sebi,nepotkupljiv, I iz politike je zaista izasao sa istom imovinom sa kojom je u nju I usao.

Perikle nije bio govornik zaljubljen u svoje reci kao Ciceron I Demosten. Retko je drzao govore ali kazu da ih je udesavao kao kakav muzicki instrument.
Trudio se da “zateze zice”, da mu govori budu kratki I jasni. Osluskivao je I odmeravao svoje reci. Cilj njegovih govora nije bio da odusevi vec da ubedi masu. U njima je bilo geometrijske logike, vajarstva I arhitekture tog doba. I bili su bez strasti: samo cinjenice, datumi, cifre I silogizmi.
Njegova moc govornistva najbolje se ogleda u primeru gradnje Partenona kao I javni radovi koji su takodje bili njegovo najvece politicko oruzje.
U to “zlatno doba Atnine” nastale su brojne I velike gradjevine. Perikle je imao prave ljude da njegove “gradjevinarske” zamisli sprovedu u delo pa su te gradjevine bile onovremeno savrsenstvo I tehnicki I umetnicki. Majstori su bili Fidija, Iktin, Mnesikle. Perikle ih je odabrao, doveo u Atinu I nadzirao. Hteo je Partenon ali po proceni, gradnja takvog hrama I kompleksa kostala bi astronomski a Atinjani nisu bas bili spremni da daju tolike pare. Perikle ih je ipak naveo da to ucine obrativsi im se recima: “Dobro, rekao je kao pomiren sa sudbinom. “Onda dozvolite meni da ga sagradim o svom trosku. To znaci da ce na frontonu umesto imena Atina stajati ime Perikle!” I zavist I tastina postigli su da skrti Atinjani ipak odrese kese I daju novac za gradnju Partenona.

Pod njegovom vlascu, osim Partenona kojem se I dan danas divi covecanstvo, podignute su zidine da s kopna zastite grad I luku. Sparta je u tim bedemima videla neosvojivu tvrdjavu I poslala svoju cuvenu vojsku da ih porusi.
Bedem je odoleo naletima spartanskih ratnika.

Atinska flota bila je mocna I velika. Mora su bila slobodna, trgovina je napredovala a novac se iz drzavne kase prelivao. Svi veliki drzavnici bili su I veliki graditelji.

Atinjani su ga zbog zdravog razuma skoro cetrdeset godina zaredom, od 467. do 428. g. p.n.e. birali na najvise polozaje I njegovom zvanju stratega autokratora ( samodrsca) dali vecu vlast nego sto je dozvoljavao Ustav.

Ali ono po cemu je Perikle najvise poznat bila je demokratija.
U njegovo vreme, demokratija je bila potvrdjena zakonom.Bio je pravi demokrata, bez imalo licemerja. Demokratiju nije nikada zloupotrebljavao. Za njega je najbolji rezim bio prosveceni liberalizam I progresivni reformizam koji garantuju pravni poredak I iskljucuju vulgarnost I demagogiju o cemu sanjare svi umni drzavnici. Za Perikla sreca je bila u cinjenici da je Atina, posle Pizistrata, Klistena I Efijalta ( raniji drzavnici) bila u stanju da ovaj njegov pravni poredak I ostvari I sto je imala vladajucu klasu sposobnu da ga izvede.


Perikle je poznat I po zavodjenju takozvane “kvintine”- petodnevne plate vojnicima, da poziv pod oruzje za sirotinju ne bude vise propast porodice ali I malu platu sudijama kako ova osetljiva duznost ne bi postala monopol bogatasa.

Prosirio je pravo na drzavljanstvo na mnoge kategorije ljudi koji ga iz nekih razloga nisu imali.

Zaveo je za njega jednu neobjasnjivu meru, jednu vrstu rasizma: zabranio je zakonom da se ozakone deca rodjena u braku ili vezama sa strancima ili strankinjom. Da li je demokrata kakav je on bio, bio zaveden ili je svojom voljom doneo ovakav zakon ostalo je neobjasnjivo. Jedno je sigurno, ovaj zakon se njemu prvom obio o glavu.
Ali I ovaj, ovakav Perikle bio je ipak samo covek, smrtnik I gresnik.
I nikako “hladan” kakvim su ga smatrali. I on je imao jednu slabost, najljudskiju od svih slabosti – ljubav. Prepametni Perikle izgubio je glavu zbog jedne zene sto je bio vrlo nezgodno s obzirom da je do tada bio veran I uzoran ozenjen covek, otac dva sina. Ali, sudbina je htela da se zaljubio u strankinju, “sumljive proslosti I morala” – Aspaziju. Doselivsi se u Atinu, Aspazija je otvorila skolu za devojke, slucnu onoj na Lezbosu koju je drzala Safo. Ova zena je bila intelektualka, slobodoumna I borila se za samostalnost zene. Htela je da ih izvede iz kuce ( gde je zeni mesto!) i uvede u javni zivot sa istim pravima koja imaju I muskarci. To je za ono vreme bilo vise nego revolucionarno. Izvrsila je veliki uticaj na atinske obicaje kao prototip hetere (prijateljice) sto je posle postala obicna pojava. Hetere su mogle biti prostitutke visokog ranga, slobodne zene, obrarzovane I zanimljive. Ne zna se da li je Aspazija bila lepa.Da li je Perikla zavela lepotom ili svojim intelektom ostaje tajna. Kada ju je upoznao, bila je Sokratova ljubavnica. Sokrat nije mnogo drzao do zena pa je Aspaziju prepustio Periklu, ali joj je ostao veran prijatelj. Negde je cak Sokrat izjavio da je umetnost dokazivanja I zakljucivanja naucion bas od nje. Aspazijin salon posecivala je elita atinskog drustva. Redovni gosti bili su joj cak Euripid, Fidija, Protagora, Herodot! Perikle nije mogao da joj odoli. Jednostavno je zamolio suprugu za razvod koji je ona I prihvatila.
Ozenivsi se Aspazijom u svojoj kuci predstavio ju je kao “prvu damu Atine”.
Aspazija mu je rodila sina a zaljubljeni Perikle je zaboravio na zakon koji je sam stvorio a kojim se zabranjivalo ozakonjenje I davanje drzavljanstva deci rodjenoj iz brakova sa strancima, sto je njegova Aspazija bila! Tako je Perikle postao zrtva svog zakona, sa mnogo dostojanstva.
Aspazija ga je usrecila ali mu nije donela srecu u politici.
Najostriji jezik Atine, Aristofan, govorio je da je njegova ljubav bivsa kurtizana iz Mileta, cak bivsa vlasnica javne kuce!
Zbog ljubavi prema ovoj zeni doziveo je Perikle da su ga Atinjani napadali u Parlamentu. Nisu mogli da shvate da autokrator svoju heteru postuje kao sebi ravnu, ljubi joj ruku I upucuje je u svoj politicki zivot, namere I brige. Zbog toga se povukao u sebe, poceo da gubi vezu s narodom koji ga je optuzivao za castoljublje I oholost. I pored toga, nastavili su jos mnogo godina da glasaju za njega I da ga biraju za prvog drzavnika I vodju.

Pred kraj zivota vise je bio pocasni prvi covek Atine nego stvarni.

Poslednje tri godine zivota, zlobni Atinjani su iskoristili da njegovu ljubav,Aspaziju, Izvedu pred sud zbog sirenja nemorala I navodjenja njihovih zena na bludnicenje a Perikleove najblize prijatelje optuzili su za kradje I pronevere, posto nisu mogli njega. Kako ni jedno ni drugo nije bilo tacno, niko od njih nije osudjen ali je Perikle proziveo tesko trenutke koje je jedva preboleo,zbog zlobe ali I nezahvalnosti svojih sunarodnika.

Svom gradu-drzavi, Atini, on je dao prvenstvo svojom vestom unutrasnjom I spoljnom politikom.
Atina je bljestavo sijala od kraja Persijskih ratova do po;etka Peloponeskog rata njegovom zaslugom. To je Periklovo doba.


Umro je od kuge 428.g.p.n.e. zajedno sa svojom Atinom, pre njenog poraza u Peloponeskom ratu.
Pre smrti doziveo je I najvecu licnu tragediju kao roditelj – oba odrasla, bracna sina umrla su od kuge pre oca.

I pored svega sto je doziveo, ipak istoricari kazu da njegova sudbina spada u najsrecnije koje je iko ikada imao.

zdravo posle dugo vremena evo i mene, što se mene tiče na prvom mestu je Sava Nemanjić zatim Nikola tesla, a na trećem ali ne i poslednjem je jedna žena zamislite to je Jefimija prva pesnikinja u srba poznata je po pokrovu kneza lazara na kome je izvezla stihove. Bila je i velika prijateljica knjeginje Milice, sa njom ide posle Kosovske bitke kod sultana Bajazita da u njega umole mošti Sv Petke što su i uspele

:shock::shock::shock::shock::shock::shock::shock:
:shock::shock::shock::shock::shock::shock::shock:

Jesam rekao ja nešto pre desetak dana.........:shock:

AKHENATON:

:shock::shock::shock::shock::shock::shock::shock:
:shock::shock::shock::shock::shock::shock::shock:

Jesam rekao ja nešto pre desetak dana.........:shock:

Kliknite za proširenje...

AKHENATON:

:shock::shock::shock::shock::shock::shock::shock:
:shock::shock::shock::shock::shock::shock::shock:

Jesam rekao ja nešto pre desetak dana.........:shock:

Kliknite za proširenje...

A, jes pao sa stolice ?...

Dalibor Savic:

zdravo posle dugo vremena evo i mene, što se mene tiče na prvom mestu je Sava Nemanjić zatim Nikola tesla, a na trećem ali ne i poslednjem je jedna žena zamislite to je Jefimija prva pesnikinja u srba poznata je po pokrovu kneza lazara na kome je izvezla stihove. Bila je i velika prijateljica knjeginje Milice, sa njom ide posle Kosovske bitke kod sultana Bajazita da u njega umole mošti Sv Petke što su i uspele

Kliknite za proširenje...

Dobro,bre, što nam zagadi temu ovim podebavanjem?