Туча!

Šalio sam se, naravno. ;-)
Na sreću prošao ih je taj period. Dok su se mlatili medjusobno, trudio sam se da ih razdvojim tek ako postane ozbiljno, puštao sam ih da sitne čarke sami rešavaju - i to je deo škole života.
 
Моје лепојке се углавном само ћушкају повремено, али пре неки дан је био баш прави фајт!
Чула сам ударце из друге собе, али оне ме нису звале да интервенишем, ћутке су се шибале....и ја нисам реаговала.... Пустила сам их да саме реше шта имају. :roll:
Како је то доста дуго трајало, онда сам само довикнула да ћу доћи да им помогнем, да их ја намлатим, ако треба... Онда је наступио тајац....и после једно 15 минута дошле су загрљене и рекле ми да се оне јако воле и да се ја не бринем због туче! :lol:
 
..А моја мама је увек говорила да ће нас обе намлатити и да неће питати која је крива нити која је прва почела....(мада се не сећам да се то икада заиста дошло до тога).
То је палило, али не знам да ли је било баш на месту.
 
e sedou vrlo je lako iz stolice pricati sta je dobro
praksa je nesto drugo,jer i roditelj je covek i ima refleksne odgovore
inace kad smo na seminarima i kad radimo primere mogu ti reci da sam najbolji menadzer,inace sam imala dosta problema sa svojom ekipom
 
shaddow:
Ako pretiš deci da ćeš da ih tučeš zato što se međusobno tuku, kakvu im pokuru šalješ?
Da je nasilje loše i nepoželjno?

У праву си, само, колико се сећам из литературе, уплитање у разрешавање њиховог конфликта у смислу: ко је први почео, ко је шта коме рекао, ко је први ударио, ко је јаче ударио...потпуно је бесмислено!
Сваки родитељ са искуством зна како је то!
Ту још постоји опасност манипулације: дете које је вештији глумац може увек да представи себе као жртву, а онај ко је извукао више батина у тучи - добије још и грдњу, и доживи страшну неправду...а родитељ оде задовољан како је све лепо разрешио!

Због тога је вероватно моја мама говорила да неће да зна која је кривља и која је прва почела....и да ће нас третирати једнако, и ''нападача'' и ''жртву''...
Е сад, ја јесам то доживљавала као неправду кад сам била жртва....али је то ипак сутавало и мене и сестру да не почињемо физички обрачун, знајући да нам обема једнако следи грдња или батине (додуше, увек се завршавало на претњи батинама).
 
Иначе, лако је после, кад се смири фрка разговарати о свему што се збило, читати ''Конфликти и шта са њима'', анализирати целу ситуацију хладне главе, заједно извући неке поуке...

Али шта тада, док траје фајт??? Док су емоције узавреле а адреналин повишен?
 
А ја баш милим да је то најбоља варијанта (наравно, уколико није нешто јако опасно).

Шта је, по твом мишљењу, прихватљиво?

Можеш да их раставиш и обоје изгрдиш и запретиш.
Можеш да их пустиш да сами разреше свој конфликт.
Можеш да кренеш да истражујеш, а то је без краја и конца...
Можеш да станеш на страну једнога и изгрдиш или намлатиш другог.
Шта од тога?
Или нешто друго?
Шта предлажеш?
 
Разговор може касније, кад се страсти смире, али тада, док се бију, шта тада?

Покушај разговора код девојчица изгледа овако:

- МАААААМААА!
- (родитељ дотрчава) Шта се дешава?
- Она ме је ударила овде и овдееее! Буаааа....
- А она је мене почупала!
- Нисам!
- Јеси!
- Нисам!
- Е баш јеси! И ударила ме је овде....
- (родитељ покушава да смири препирку) Да чујем шта је било?
- Она је прва почела!
- Нисам! Лажеш!
- Мама, она лаже!
- Није истина, ти си мени прва отела барбику!
- Нисам!
- Јеси!
- Краво једна!
- Мама реци јој да ме не зове крава...
- Козо једна!
- Ти си коза!
- Нисам!
- Е, баш јеси!
- (родитељ мора да подвикне) Доста обе! Нећу да чујем свађу!
- Али она ме је удариииилааааа...Буаааа....
......И то тако унедоглед....разговор је тада најчешће потпуно беспредметан...и оптуживање, свађање и кмезање траје док родитељ не подвикне и не запрети обема једнако.
Не мислим да родитељ треба заиста да их туче да се не би тукле, али понекад је претња једина ствар која уме да их обе умири....
 
Истамбурам обојицу, без обзира ко је почео први, ко је јачи, .... лепо пљас по једном, пљас по другом и после тога се играју као најбољи другари на свету! Као да реч "туча" не постоји. Али да учиним да до тога не долази више, не могу. Стално се фајтају, само ређе кад знају да их ово чека.
 
Код дечака, међутим, уме да буде мало жешће, тешко је раставити тучу јер често, занети тучом, не реагују на то што родитељ викне да престану.
Почнеш да их физички раздвајаш, а они се бацају и даље један на другог, гледају да задају још који ударац, макар ногом....и ту чешће долази до поновне туче, тек што их раздвојиш, они стоје и гледају се, па се онда опет залете један на другога...
Ту тек не помаже истраживање о томе ко је први почео, ко је крив, а ко прав!
Била сам у ситуацији (не као мама, али као тетка) да сам морала да улетим и да их раздвојим шамарима, није било другог начина, помислила сам да ће се поубијати како су се крвнички тукли (дечаци који се иначе врло ретко туку, а никад ни пре ни касније нису се тако жестоко тукли)....

Шта радити?
 

Back
Top