ISTORIJSKI ZABAVNIK

Posle duge rasprave sa drugim forumasima odlucio sam da napravim temu koja ce sadrzati tekstove iz Politikinog Zabavnika, ali vezane za istoriju. Uradjeno je ono najteze, sada samo ostaje da se ova tema polako puni zanimljivim tekstovima.

Zbog preglednosti, molim da se uzdrzite od komentarisanja, ili komentarisite pa obrisite postove posle nekog vremena. Takodje iz istog razloga molim sve vas koji uredjujete temu da se clanci numerisu da nebi doslo do zabune zbog njihove duzine.

Članci:

1.Vizantijska moć ubeđivanja....................................... ...str1
2.Prvi beogradski dvoboj............................................ .....str1
3.Ko je plemić u Evropi. Od ćesara car............................str1
4.Hipatija........................................ ..............................str1
5.Quipu........................................... .............................str2
6.Priprema za sahranu na Staroegipatski način................str2
7.Naši srednjovekovni gradovi – Maglič............................str2
8.Naši srednjovekovni gradovi – Sokograd........................str2
9.Naši srednjovekovni gradovi – Užice.............................str2
10.Priče o našim gradovima – Ulcinj...............................str2
11.Priče iz srednjeg veka – Žabljak Crnojevića.................str2
12.Naši srednjovekovni gradovi – Novo Brdo.....................str3
13.Arijanska jeres............................................. ............str3

članak br.1

ВИЗАНТИЈСКО УМЕЋЕ УБЕЂИВАЊА

10 прстију у устима

"У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и Бог беше реч" - новозаветна је порука (Јеванђеље по Јовану, 1, 1). "Речи, речи, речи!", патетично узвикује Хамлет у истоименој трагедији Вилијема Шекспира. Француски књижевник Андре Моруа упозорава на моћ и разорну снагу које речи могу да имају: - Када би људи боље схватали каква се опасност крије у употреби неких речи, речници би у излозима књижара имали црвену траку с натписом: "Експлозив! Опрезно рукујте!" И, заиста, премда најнепостојаније, на крају и после свега само речи остају



Познато је, с друге стране, да је умешност у употреби речи управо сразмерна ступњу цивилизације одређеног друштва. У раздобљу средњег века Византија је била добар пример који је на најбољи начин потврђивао речено правило. И сами варвари били су свесни спретности византијске дипломатије, односно, способности да речима и њиховом мајсторском употребом постигну оно што би иначе морали силом оружја.
Али, овде се не ради само о дубоком утиску који је ромејска речитост остављала на једноставне и примитивне варваре, него и о византијској превртљивости и каткад притворности које су на посебан начин биле повезане с вештином баратања речима у замршеним политичким и дипломатским надмудривањима. Да би се то разумело, неопходно је подсетити се на ромејско убеђење у властиту посебност и увереност Византинаца у неприкосновено право Византијског царства на власт над читавом хришћанском васељеном.
Из оваквог поимања произлазило је и византијско схватање према коме су сви остали народи мање вредни од Ромеја и као такви достојни презира. Изречено је неопходно имати у виду да би се на прави начин разумео став Византинаца према осталим народима, али и повратни став других према Ромејима.
Да бисмо то показали, навешћемо четири случаја: два из рановизантијске историје, везана за 6. век и турска племена, један из завршних деценија 10. столећа, у ком су, уз Византинце, главни учесници Руси, и, најзад, један временски смештен у последње године 13. века и окренут историји византијско-српских односа.

Цареви и пастир

Први пример тиче се кана хунског племена Утигура и његове поруке цару Јустинијану Првом Великом (527-565) коју на страницама своје повести доноси Прокопије из Цезареје, а у којој варварски вођа негодује против цареве подмукле политике према његовом народу. О чему се, заправо, ради?
Цар Јустинијан, руководећи се најбољим обичајима византијске спољне политике, окренуо је два хунска племена - Кутригуре и Утигуре - једне против других. Племена су живела у степама, једно на западној, друго на источној страни Дона. У жељи да награди дошљаке из Азије, византијски цар је дозволио да се две хиљаде Кутригура населе у Тракији. На тај начин, подржавајући једну скупину хунских племена а запостављајући другу, повредио је Утигуре. Њихов кан, чијој пажњи није промакао Јустинијанов препредени политички потез, у наступу озлојеђености послао је у Цариград свог изасланика.

Хунски емисар требало је да уложи приговор свога господара због цареве наклоњености супарничким Кутригурима. Будући да су Хуни били неписмени, канову усмену притужбу забележио је византијски писац Прокопије. Допуштено је претпоставити да је историчар Јустинијанове епохе извео и њену учену стилизацију. Како било, канове речи, у којима се у првом плану налази једноставна и сјајна парабола, одају варварску бистрину и проницљивост:
"Знам једну пословицу коју сам чуо у детињству, нисам је заборавио. Пословица иде отприлике овако: дивља звер, вук, можда, кажу, и може у извесној мери да промени боју своје длаке, али ћуд не мења, пошто му то природа не дозвољава… Још нешто знам, искуство ме томе научило, а реч је о једној од оних ствари које неотесани варварин и треба да научи: пастири узму пса док још сиса и брижљиво га подижу тако да је звер захвална оном који га храни и узвраћа му непрестаном љубазношћу. Сва је прилика да то пастири раде из следећег разлога: кад вукови нападну стадо, пси ће их зауставити, стаће испред оваца као чувари и спаситељи. Мислим да се ово догађа свуда… чак и у твом Царству, где готово свега има у изобиљу, вероватно и немогућих ствари, нема нимало одступања од овог правила… Али ако су те ствари по природи својој свуда сталне, онда мислим да није поштено да ти гостољубиво дочекујеш народ Кутригура, себи позиваш лоше суседе, и домаће правиш од народа који донедавно ниси могао да поднесеш ни изван својих граница… Док ми једва животаримо на пустој и сасвим неплодној земљи, Кутригури имају жита на претек, пијанче у винским подрумима и лако успевају себи да приуште све сласти овога света. Сигурно могу и у купатила и носе злато и јамачно им не недостаје лепа одећа извезена и прекривена златом."
Није познато какав су утисак ове речи изазвале код Јустинијана Првог, познатог по безобзирности и неизмерној сујети, али оне нису битније утицале на спољну политику цариградске владе која је често с немилосрдном дволичношћу наступала према дипломатски унеколико наивним варварским племенима.

10 језика лажи

Теодор Метохит (манастир Хора, у Цариграду, који је он обновио у раздобљу од 1316. до 1321. године) Следећи пример само је нешто млађи и тиче се владавине Јустина Другог (565-578 ), Јустинијановог сестрића и првог наследника. И овде се на сличан начин сударају углађена подмуклост цивилизованих Византинаца и непатворена честитост примитивних варвара. Поново је реч о дошљацима из Азије, само овога пута не о Хунима, него о Турцима и Аварима. Због невоља које су због Персијанаца имали на чувеном Путу свиле који се протезао од далеке Кине до источних обала Средоземног мора, Византинци су склопили савез са средњоазијским Турцима. Уговор није обухватао само промет свиле и измештање гласовитог пута, већ је предвиђао и војно савезништво против заједничког непријатеља - Персије. Честе размене посланстава - седам византијских делегација путовало је на турски двор у току осам година - сведочиле су о присним везама.



Међутим, околности су се драматично промениле 576. године због тога што је Царство склопило савез са Аварима против подунавских Словена. То је био довољан разлог да Турци, који су се осетили изневереним, нагло промене свој став према Византији. Када су се ромејски емисари обрели код новог турског владара Турксата, на њих је покуљала лавина кановог гнева. Бујица речи, коју је у свом историјском спису забележио византијски писац Менандар Протектор, била је праћена и једним необичним гестом: будући да је у усној дупљи имао само један језик, озлојеђени владар Турака покушао је да свих десет својих прстију некако угура у уста како би симболично пропратио реченице од којих се византијским изасланицима заледила крв у жилама: "Нисте ли ви они Ромеји (Византинци) који имају десет језика и лажу свим тим језицима? …као што је мојих десет прстију у устима, тако и ви многе језике користите: једним варате мене, а другим Аваре, моје робове. Једноставно, улагујете се свим народима и обмањујете их умешношћу својих речи и својим издајничким замислима не обазирући се на оне који наглавце срљају у невољу од које само ви имате користи."

После краткотрајне паузе наставио је своју тираду речима: "Страно је Турцима да лажу", а онда у претећем тону саопштио жалбе: "Ваш ће ми цар одговарати за своје понашање, он, који ми говори о пријатељству, а у исто време склапа споразум са Аварима, робовима који су побегли од својих господара… Зашто, о, Ромеји, моје изасланике увек упућујете преко Кавказа када путују у Византију и тврдите да нема другог пута којим би могли да прођу? То чините у нади да ћу се због неприступачног простора уздржати од удара на ромејске поседе. Али, ја тачно знам куда теку Дњепар, Дунав и Марица. Није ми непознато колика је ваша сила јер ја сам господар целе земље, од првог Сунчевог зрака на истоку до најзападнијег руба."

Овим застрашујућим пријемом, који је умало стајао живота византијске изасланике, нагло је прекинут осмогодишњи турско-византијски савез. Исте 576. године турска војска угрозила је византијске поседе на Криму. Говор турског кана, додајмо, испуњен достојанственим самопоуздањем, живописан је пример неповерења и презира које је византијска претерано препредена и безобзирна дипломатија сигурно често изазивала код својих жртава на подручју евроазијске степе.

Вештину убеђивања исказали су Византинци и приликом христијанизације Руса. У руском извору "Повест времених лет" веома занимљиво и каткад на граници анегдотског приказано је на који је начин кијевски кнез Владимир - који је желео да своје сународнике из многобожачке паганске преведе у једну од монотеистичких вера - донео значајну одлуку. Та несвакидашња приповест заправо је спој чињеница и фикције, мешавина која неодлучно стоји између приче, опширног теолошког трактата и ироничне лакрдије. Наравно, у њу су уметнуте и касније допуне.

Ни на небу ни на земљи


Покрштавање Руса. Минијатура словенског рукописа Константина Манасија (Рим, Ватиканска библиотека) Приповест каже да су 986. године кнеза Владимира у Кијеву посетили мисионари из разних делова средњовековног света. Најпре је дошла делегација Бугара са средње Волге који су препоручивали ислам, затим папини изасланици настојећи да многољудни руски народ, који је насељавао огроман простор, верски потчине папској курији, затим хазарски мисионари који су препоручивали јудаизам и, најпосле, један благоглагољиви мудрац, изасланик византијског цара.

С надменим ниподаштавањем и разметљивом охолошћу обрушио се овај грчки "филозоф" на остале такмаце. Он је најпре на груб и неодмерен начин говорио о Мухамеду, а потом самоуверено побијао догматска учења како Рима тако и Јевреја. Као одговор на Владимирова теолошка питања, овај горди византијски свезнадар одржао је говор од готово пет хиљада речи. Ипак, колебљиви руски кнез, и после овог ученог и беседнички бриљантног излагања, остао је донекле обазрив. Будући да се радило о веома важном државном питању, кнез Владимир одаслао је емисаре на сва поменута верска одредишта.

Напослетку, превагу је однео византијски "предлог". Овога пута блистава реторика ромејског преговарача на најбољи је начин била подржана ненадмашном византијском вештином да у Цариграду, тој "царици градова" како су је византијски писци од милоште називали, у најважнијем престоничком храму, у велелепној Светој Софији, збуњеним посетиоцима са севера уприличе божанску литургију. Питање је да ли су сумње изречене у руском изворнику заиста и постојале или је посреди била потреба да чињенице буду подређене узбудљивом заплету који је некако морао да одржи напетост и неизвесност казивања до тешке и за Русе историјске одлуке.
Речи руског летописа говоре упечатљиво: "И ми смо дошли у грчку земљу, и они су нас одвели на место где се моле свом Богу, и нисмо знали да ли смо на небу или на земљи; јер на земљи нема таквог призора и такве лепоте и не знамо како да га опишемо. Знамо да је тамо Бог међу људима и да је њихова служба лепша него у свим другим земљама."

И, напослетку, сведочанство о варварској опчињености византијским умећем убеђивања доноси и Теодор Метохит. Реч је о чувеним византијско-српским преговорима из 1299. године, важним за збивања и односе снага на Балканском полуострву на прелазу из 13. у 14. век. Повољна је околност што располажемо такозваним "Посланичким словом", поверљивим извештајем који је византијски преговарач Теодор Метохит упутио у Цариград са последњег од својих пет путовања у Србију током 1298/1299. године. Основано се претпоставља да је овај занимљив спис састављен у првој половини априла 1299. године када су окончани дуги и тешки преговори византијског цара Андроника Другог Палеолога (1282-1328 ) и српског краља Милутина (1282-1321).

Неопходно је нагласити да се ради о јединственом извору, тексту који је, по свој прилици, био упућен Нићифору Хумну, тадашњем месазону, што ће рећи "првом министру" Византијског царства, у том тренутку Метохиту надређеном функционеру. Отуда и текст овог поверљивог списа надраста уобичајене службене извештаје које одликују рутина у састављању, сувопарна и уходана лексика, али и излишност било какве маштовитости. Пред собом, дакле, имамо учено слово којим један млади интелектуалац - Теодор Метохит имао је тада тек тридесет година и налазио се на почетку сјајне научничке и државничке каријере - покушава да задиви старијег, уваженог и већ прослављеног колегу. Стога на овај "разговор" двојице умних људи треба гледати као на својеврсни судар два интелекта, сукоб двеју научничких таштина и духовно надметање у ком се млађи истрајно упиње да засени старијег.
Остављајући по страни како живописна и узбудљива збивања са путовања у Србију, а у време једне од најхладнијих зима у раздобљу средњег века, тако и велико дипломатско "рвање" српских и византијских преговарача, доносимо само једну оцену коју Теодор Метохит износи на самом крају свог "Посланичког слова". Он бележи: "Јер, питање је да ли би неко могао у свему да побеђује само речима и неће ли бити савладан од зла, и неће ли јади снаћи онога који се једино речима служи, каснећи а само се у њих уздајући. У свакој ствари, наиме, свака реч је зацело само сенка правога дела. А то је нарочито тако са овим варварима и ограниченим људима који се речима лако не препуштају, посебно уз такве сплетке, интриге и пакости, утолико више што они мисле да се ми највештије користимо речима, вештије и од њих и од осталих, и да њима владамо, убеђујемо, преокрећемо и преобраћамо све како бисмо желели."

У вези са изнесеним не треба да чуди што је о Византинцима у средњем веку било уврежено мишљење да су превртљив народ. Истини за вољу, и сами Византинци су управо превртљивост приписивали неким другим оновременим народима. При том, наравно, не треба губити из вида добро познату чињеницу да су представе једних народа о другима - и тада и данас! - често оптерећене не само читавим низом предрасуда него и разноликим облицима поједностављивања. Како било, није без значаја поменути и чувено византијско начело "икономије" (оикономиа) која подразумева дозвољено одступање од строге привржености црквеним правилима под нередовним приликама а због часних циљева. Другим речима, ради се о посебној византијској спремности да се право тумачи арбитрарно, у складу са политичким или личним намерама. Истовремено, неопходно је подсетити да је "икономија" била издигнута до једног од битних начела политичке мисли у Византијском царству.

Радивој Радић

"Политикин забавник" број 2791

8) divan text Pirocanac, svaka chast! 8)

Hm...dobra tema...dobri tekstovi... Respect.

članak br.2

ПРВИ БЕОГРАДСКИ ДВОБОЈ

Маршал против новинара

Због текста у листу „Опозиција” управитељ двора краља Петра Првог тражио је задовољење од одговорног уредника. Све се одиграло муњевито и у најстрожој тајности...


Прохладно недељно рано поподне 13. марта 1905. године натерало је многе Београђане да уобичајени породични обед варе дремуцкајући поред пећи. На улицама су били само они који су морали. Међу њима и двојица која су хитала низ Бранкову улицу, озбиљног и одлучног корака. Један је био у униформи коњичког мајора, други у грађанском оделу уобичајеном за владине службенике.

Ни за тренутак нису оклевали испред броја 18, већ су готово умарширали унутра, право на врата с натписом „Опозиција”, независно гласило. Дежурном новинару су се кратко и одсечно наклонили и рекли да траже господина Милана Павловића. Одговорни уредник је, завршивши број, малопре отишао, гласио је одговор. Придошлице су се на тренутак згледале и онда замолиле дежурног да им да хартију и оловку, за писмо које ће оставити за господина Павловића.
Непун сат доцније господину Павловићу курир је донео писмо из редакције:


Маршал двора Бошко Чолак-Антић највећи део живота провео је у дипломатији где је упућен одмах после двобоја.

„Господине!
Г. Бошко Чолак-Антић овластио нас је да, у његово име, тражимо сатисфакцију од вас, као одговорног уредника „Опозиције”, за напис који је штампан у данашњем броју „Опозиције” под насловом „Мало унапређење” и у коме г. Чолак-Антић налази увреду и клевету за његовог оца пок. Илију Чолак-Антића и част и образ његове породице.
Пошто ми нисмо имали част да вас данас по подне нађемо у редакцији вашег листа, молимо вас да изволите одредити своја два сведока, који ће са нами ову ствар уредити по правилима и обичајима о части. Ваш одговор изволите што пре саопштити првопотписаном, који станује на Теразијама бр. 53 (до кварта теразијског).
Примите, господине, уверење нашега поштовања

Бранко Јовановић
коњички мајор

Жив. М. Протић
Инспектор Мин. Нар. Привреде”

Овако је, званично, почела прича о првом београдском двобоју. Било је то време кад је реч имала посебну тежину, нарочито она јавно изречена.

Без помирења

Даљи развој догађаја текао је муњевитом брзином и многе који су дотад, углавном кафански, претили да ће неистомишљенике колико сутра – како је то уобичајено на Западу – изазвати на двобој, натерао да, колико-толико, воде рачуна о томе шта и коме причају.

Подаци који су се докотрљали до нас веле да се уредник није уплашио ни имена а ни војне вештине маршала двора. Забринуо се само кога да изабере за своје сведоке, али ни то није потрајало. Избор је пао на његове пријатеље, бивше коњичке официре Милана Дрндаревића и Александра Тодоровића. Форма је, дакле, била задовољена.

Наредног дана четворица сведока – секунданата, како су се уобичајено звали у земљама у којима су двобоји били део фолклора – у шест сати по подне састали су се у хотелу „Балкан” на коначан договор. Ту је ваљало утврдити правила, изабрати оружје и место двобоја.

И док су учесници двобоја с нестрпљењем ишчекивали резултате састан-ка својих опуномоћеника, они су с озбиљношћу својственом свом имену и угледу али и, још више, предстојећем несвакидашњем догађају дуго усаглашавали мишљења. Чак су саставили и протокол у девет тачака. У првима је закључено да изазвани и изазивач остају при својим тврдњама, односно да изазвани за истинитост спорног текста има неспорне доказе и не пристаје на јавно извињење. Сведоци изазивача су то мирно саслушали и, без подизања тона, тражили задовољење – оружјем.

Пиштољ или сабља?

Тада је и настао први спор између ових, како је тадашња штампа забележила, врло каваљерски настројених сведока. Наиме, по строгим правилима двобоја право на избор оружја имала је страна која се сматрала увређеном, а то је, у овом случају, био маршал Чолак-Антић. Његов избор била је сабља а он је, чак и код неупућених, словио за сјајног познаваоца баратања тим хладним оружјем које је било и део његове униформе, док је Павловић о њој знао само на основу епских бојева Марка Краљевића и дружине, па су његови сведоци тражили обрачун пиштољима.
У члану 5 поменутог Протокола то је овако записано:

Мада нема података о пиштољима коришћеним у двобоју, претпоставља се да су то били такозвани капислари, попут овог „смит-весона” из 1890. године „Сведоци г. Чолак-Антић изјавили су да је по њиховом мишљењу излишно улазити у оцену у коликој су мери противници извежбани у руковању извесној врсти оружја. Али, без обзира на то какве је извежбаности г. Павловић у руковању пиштољима и надмоћности с тим оружјем према њиховом клијенту, узимајући у оцену јачину увреде и енергичан захтев њиховог клијента да себи прибави задовољења, усвајају предлог сведока г. Павловића и одустајући од једнога формалнога права примају двобој.”

Четворица уважених становника престоног града растали су се касно у ноћ, договоривши се да се, након саветовања са изазивачем и изазваним, поново нађу сутра ујутро, у девет сати, овог пута у кући г. Жив. М. Протића, ради коначног споразума. Пошто се све радило у најстрожој тајности, ту није смело да буде пропуста. Јер, како је након двобоја писала „Опозиција”, „ако би се код нас десило да (у двобоју) неко некога убије, тај би, ако би то урадио грађанин, по нашим судовима био осуђен на убиство с предумишљајем. Официрима је двобој био допуштен и они су, ако се поступило по правилима, једним посебним законом ослобађани сваке одговорности”.

Јуриши потпуковника Јуришића

Иначе, било је то време жестоких сукоба власти и оних који би то хтели да буду. По новинама су се повлачиле тешке речи, посебно на рачун све осионијих официра који су, две године раније, у Мајском преврату на најзверскији начин убили краља Александра Обреновића, коме су се својевремено заклели на верност, и краљицу Драгу. У тим нападима предњачила је „Опозиција”, власништво ад-воката Живојина С. Величковића, исписујући, поред осталог, и овакве речи:

„...Завереници узимају сву власт у своје руке, поседују сва командантска места у војсци, вешају о своје груди највећи државни орден стављајући у покрет цео полицијско-шпијунски апарат... Шашавост има ту особину да је за све послове дорасла, па чак, ако хоћете, да управља и самом државом. Не знајући ништа, она мисли да зна све. И то је сасвим природно. Поставите и највећу будалу за министра, он се томе неће зачудити, напротив. Чудиће се што то није било још раније...”

Наравно, било је и личних прозивки, али и жестоких одговора. Тако је потпуковник Павле Јуришић Штурм, један од завереника, након текста „Мундир и шпијунажа” испред кафане „Париз” покушао да убије Величковића, али је овај био бржи и спретнији и под нос му потурио свој пиштољ. Пошто је, нешто касније, „Опозиција” објавила напис „Ко су они”, Величковићу је дојављено да му се „спрема велико зло” и он је с породицом морао да побегне у Земун. Власништво над листом преузео је штампар Петар Јоцковић, али то није умањило адвокатове стрепње.

У Земуну га је нашао телеграм капетана Милана Миловановића Пилца, Драгутина Димитријевића Аписа и Тодора Павловића – тројке која је била у самом врху завере против краља – који су тражили задовољење због поменутог текста. Пошто двобој није могао истовремено да води са више изазивача, Величковић је за противника изабрао Пилца, а на састанку сведока будућег двобоја официри су поручили да му, као „невојнику”, остављају да бира оружје: сабљу или пиштољ!

До обрачуна ипак није дошло због тога што се, под притиском јавности, у целу ствар умешао шеф београдске полиције и Величковић се на дуже склонио ван Србије. То се, пак, није десило са случајем уредника Милана Павловића и Бошка Чолак-Антића, маршала двора краља Петра Првог Карађорђевића. И то, бар, из два разлога: први, све је договорено у толикој тајности да о двобоју није знала ни најближа родбина мегданџија и, други, све се догађало муњевито.

У стану Чолак-Антићевог сведока Протића склопљен је коначан договор и сачињен записник. По њему, двобој ће се одржати истога дана, 16. марта, у четири сата после подне, на пропланку тада прилично удаљеног Бановог брда. Противници ће са удаљености од двадесет корака пуцати само једном и то истовремено, кад главни судија мајор Бранко Јовановић да знак.

Невероватно је да се о детаљима самог двобоја и тада мало знало. Једноставно, и изазивач и изазвани о томе се никад и ником нису јавно поверили, а то нису учинили ни сведоци и присутни ћутљиви лекари, односно једини очевици двобоја. За њега се сазнало посредним путем, непредвидљивим путањама гласина, и то тек кад је окончан.

Извесно је да у овом, како су га тадашње новине звале, првом београдском двобоју ниједан од противника није био повређен, мада се причало да је изнад левог кука био лакше рањен маршал двора који је то прикривао данима не излазећи из куће. Новине су, наравно, о томе извештавале на свој начин, препричавајући и допричавајући непроверене приче. Неке делове је, преко својих дописника, пренела и страна штампа.

Власт је, пак, мудро ћутала иако су, бар тако се веровало, двобоји били забрањени. Заћутали су и многи који су дотад громопуцателно претили да ће за све објављене увреде и клевете задовољење тражити искључиво путем оружја.
Ипак, крајем априла 1905. године лист „Опозиција”, најжешћи критичар Николе Пашића и његове владе, а посебно учесника Мајског преврата, престао је да излази. Гласови других новина задуго више нису били тако гласни.

Петар Милатовић
"Политикин забавник" број 2795

članak br.3

Ко је племић у Европи?
Oд ћесара цар
Савремена проучавања демократизовала су науку о родословима показујући да је, посматрано на дуже време, племство у Европи у блиском сродству са осталим становништвом. „Плава крв” само је мит измишљен да би се одржале класне разлике.



У доба Римске републике постојале су три групе становника: патрицији, такозвани витезови и плебејци (обичан народ). Израз нобилис (племенити) могао је добити само потомак конзула, односно највишег чиновника. Са пропашћу Римског царства (476. године) и настајањем варварских држава у Европи, постепено се ствара ново, феудално племство. Данас у Европи не постоји, практично, племићка породица (са изузетком Грузије) чије се порекло објективно може утврдити за раздобље пре 9. и 10. века. Феудални племићи настајали су као велики средњовековни поседници земље, припадници ратничке класе (витезови) који су због својих заслуга владару добијали, а чешће сами отимали, поједине титуле и привилегије.
Наравно, свака држава и свако доба има неке посебности у погледу настанка, а посебно развоја племићких титула. Као и код Франака, Лангобарда и Норвежана, и код Јужних Словена у почетку није било племства. Тек од краја 12. века у Србији може да се прати његов развој. Оно је настало на сличан начин као у другим земљама средњовековне Европе. Владар у средњовековној Србији прво се звао велики жупан, па затим краљ, онда цар, и на крају деспот. Потомци старих владалачких и жупанских лоза, споредне гране владарске куће и највиши чиновници различитог порекла, повезани женидбама с краљевима и царевима, приказивали су се као виши сталеж. Припадник високог племства звао се у почетку велмуж или велможа („велики човек”), а касније бољарин или властелин. Постојала је велика и мала властела. У велику властелу спадали су жупани, кнежеви, војводе, сатници, казнаци… Властелинова жена звала се владика (што се све до 20. века задржало у Дубровнику као назив за жене градског племства). У законику цара Душана наређује се да деци, после смрти властелина, има да остане његова велика, бисером украшена свита, као и златни појас, али да се добар коњ и оружје имају вратити цару. Као ниже племство (властеличићи), већ у Немањино време јављају се ратници – воини или воиники.
У Србији након устанака у 19. веку и стварања државе, племство је било забрањено, а владар није имао право да додељује племићке титуле.

Седам савремених краљевина
Занимљиво је да су обе највише владарске титуле у српском језику настале од личних имена: цар од имена Цезар (римски војсковођа и диктатор), а краљ од Карло (франачки цар из 9. века, који је владао и неким словенским племенима).
У Византији владар је носио титулу василеос и автократор, што значи цар и самодржац. Ниже титуле биле су деспот (у прво време титула престолонаследника), затим севастократор, а потом ћесар (то јест цезар). Када су се осамосталили од Византије и Немањићи су себи придодали титулу самодржац, што је подразумевало да изнад њих нема никога (сами држе власт, дакле, нису нечији вазали) – осим Бога. Стефан Душан покушао је да заузме место Византије крунисавши се 1346. године као цар Срба и Грка, што су раније настојали и бугарски цареви. Московски велики кнежеви, након пада Византије (1453. године) прогласили су Москву као „Трећи Рим”, а Русију за царство.
Иако је, теоријски, царство било „универзално”, односно могло је бити само једно, у Европи је од средњег века до данас, осим Византије, проглашено још неколико царстава. У 800. години обнавља се Западно римско царство, под називом Свето римско царство немачког народа (први рајх). Цара (императора) је бирало седам електора, али је титула обично остајала у истој породици и преношена је с оца на сина. Породица Хабзбург држала је ову титулу четири века, све до њеног укидања, 1806. године, када се цар Франц II од Хабзбург-Лорена прогласио за цара Аустрије Франца I.
У 19. веку настало је неколико нових „царстава”: у Француској 1804. године (цар Наполеон I), у Немачкој 1871. године (пруски краљ Вилхелм II проглашен је за немачког цара – ово је други рајх). Британска краљица Викторија је 1877. године проглашена за царицу Индије. Кратко време постојали су у 19. веку и цареви Бразила (португалски краљеви), као и Мексика. Након Првог светског рата, сва три европска „царства” (Немачко, Аустроугарско и Руско) нестала су.
Нижа од царске је титула краљ (латински rex). Данас у Европи, углавном на северу, постоји седам наследних краљевина док их је раније било много више – посебно у источној и јужној Европи. Титулу краља могао је да додели само папа (или цар). Тако се велики жупан Стефан Немањић скоро двадесет година упорно трудио да за себе и своју земљу добије круну из Рима, што је најзад и успео 1217. године, поставши „Стефан, по Божијој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклитије и Травуније и Далмације и Захумља”.
Испод титуле краља долази војвода или херцег (латинско dux). Овом називу највише би пристајао наш назив кнез (књаз). У Европи и данас постоји Велико војводство Луксембург, некада део Светог римског царства. Моћни господар Хума (данас Херцеговине) Стјепан Вукчић Косача 1448. године сам је себи доделио титулу херцега од Светог Саве како би нагласио своју самосталност од босанског краља.
Титула надвојводе или великог кнеза давала се члановима царске породице у Аустрији и Русији (Хабзбург, Романов).
Нижа од титуле војводе, али високо у хијерархији племства, француска је титула маркиз, која се у Немачкој може поредити са различитим називима, попут маркгроф, ландгроф, гроф палатин (електор) и фирст (принц – владар одређеног подручја).
Следећа по реду је титула гроф (comte у Француској или earl у Енглеској). Ова реч вуче порекло од латинског comes, што је био положај послужитеља, пратиоца на двору римског цара. У раном средњем веку у неким земљама, попут Француске, грофови су били изузетно моћни феудалци, равни војводама, понекад чак и краљевима. Временом, ова титула се одвише често додељује и изгубила је нешто од свог некадашњег престижа, иако и данас означава високог племића.
Испод грофа је висконт (то јест вицегроф, или нижи гроф). Најзад, долази и титула барон, а онда баронет (витезови или ритери у Немачкој) чији се носиоци сматрају већ нижим племством.
У Европи данас постоји десет земаља које су наследне монархије, од чега је седам краљевина, једно велико војводство, а две кнежевине:
– Велика Британија (владар краљица Елизабета II од Виндзора),
– Белгија (краљ Албер II од Сакс-Кобург-Гота),
– Данска (краљица Маргарета II од Шлезвиг-Холштајн-Зонденбург-Гликсбурга),
– Шведска (краљ Карл XVI Густав Бернадот),
– Шпанија (краљ Хуан Карлос I од Бурбона),
– Норвешка (краљ Харалд V од Шлезвиг-Холштајн-Зонденбург-Гликсбурга),
– Холандија (краљица Беатриса од Оранж-Насау),
– Луксембург (велики војвода Хенри II од Бурбона),
– Монако (кнез Алберт Грималди),
– Лихтенштајн (фирст/принц Франц Јозеф II).

Племићка крв
Иако је племство, као друштвени положај и сталеж, свуда у Европи давно укинуто, потомци племићких породица и данас постоје и користе своја стара звања. Тако се рачуна да у Немачкој има 40.000 особа које припадају племићким породицама. Занимљиво је да се у Немачкој све племићке породице деле на старо племство (оно чије породице су племићке још од пре 1400. године) и на ново племство (настало након 1400. године). Ове породице такође се деле на високо племство (оно које је имало своје место у парламенту Светог римског царства) и на ниже племство.
Треба, ипак, нагласити да племићке породице нису никакав посебан и издвојен део становништва. Модерна проучавања су „демократизовала” генеалогију, као науку о родословима, и у том смислу што су показала да је, посматрано на дуже време (неколико десетина генерација), племство практично у блиском сродству са осталим становништвом и да је појам „племићке крви” само мит, измишљен како би се наметале и одржавале класне и друштвене разлике. Током средњег века у појединим земљама многе млађе гране владарских породица утапале су се у средње племство које је често у наредним генерацијама сиромашило и повезивало се браком са богатијим грађанским породицама. Поступак је ишао и обрнутим путем. Разлика између племића и осталих је само у чињеници да су једино породице великаша сачувале записе о својим прецима (али само одабраним) у дужем временском раздобљу, па су тако њихови родослови једино доступни и могу да се прате смене поколења из века у век.


Душко Лопандић

Članak br. 4.

HIPATIJA




Hipatija je bila poslednji naucnik koji je radio u Aleksandrijskoj biblioteci pre samog unistenja iste.
Matematicarka, astronom, fizicarka i istaknuti predstavnik neoplatonske filozofske skole. Izuzetna osoba za ovo vreme, a koliko tek za to. Rodjena je u Aleksandriji, smatra se 370. godine. U to vreme zene nisu imale nkakva prava i smatrane su samo jednom vrstom vlasnistva, to je okolina u kojoj je ona rasla. Uprkos tome ona se zahvaljujuci svom bogatijem poreklu i hrabrom temperamentu bez straha kretala kroz muski, kako naucni tako i sav ostali svet. Takodje postoji prica da je bila izuzetna lepotica, koja je odbijala sve bracne ponude. U to vreme je Aleksandrija bila pod upravom rima i prezivljavala je svoje najmracnije dane do tada. Hriscanska crkva je bila u usponu i dobijala na sve vecoj podrsci u narodu. Hipatija je automatski bila trn u oku mnogima. Cjiril, patrijarh Aleksandrije ju je mrzeo jer je bila prisan prijatelj sa rimskim namesnikom, predstavljala naucna ucenja kojima se crkva suprotstavljala, a mozda ponajvise iz nekih trecih razloga... Iako se znalo da je u velikoj licnoj opasnosti, ona je odbila da se skloni i nastavila da javno radi i predaje. 415 godine jednom prilikom kada je isla na predavanje u biblioteku, presrela ju je grupa cjirilovih parohista i u verskom "zanosu" je svukla golu, a zatim je oshtrim shkoljkama (zvanim "Petrovo Uvo") koje su se mogle upotrebiti kao oruzje, zivu odrala do kostiju. Posmrtni ostaci su joj spaljeni, dela su unistena ili nestala u spaljenoj biblioteci, a ime skoro zaboravljeno.
Cjiril je naravno postao svetac, ime mu i dan danas mozete nacji zapisano.

Ubrzo posle njene smrti biblioteka je spaljena od strane hriscjana, sto je samo po sebi predstavljalo jednu od najvecih katastrofa u istoriji ljudske civilizacije, jer je veci deo zapisanih znanja iz tog vremena nepovratno unisten. Medju delima su bili cak i planovi masina kao sto je masina na paru, koja je ponovo "otkrivena" tek petnaestak vekova kasnije, naucne teorije koje su na svoje ponovno usvajanje morale sacekati isto toliko, i nebrojena knjizevna dela.

Izvor:net

svashta je stajalo u toj biblioteci...
nekome je smetalo...

a danas neko sa chudjenjem konstatuje: "kako onda opstaje 1600 godina i ima 2 milijarde sledbenika"...

Super clanci,Bravo !
Mnoge stvari su detaljno objasnjene !

Imao sam izdvojen jedan clanak o pismu Maja.Kada su Konkviskadori prolazili kroz jedno naselje zatekli su nekog starog indiosa kako na dugim koncima vezuje neke cvorove.Kada su ga upitali sta to radi odgovorio je da zapisuje sva zla koja Spanci
cine njegovom narodu.To sam nasao u jednom nemackom casopisu ali verujem da i u zabavniku ima nesto o tome.Ako nadjem clanak postovacu ali bilo bi mi drago da cujem od vas jer vi to bolje i strucnije objasnite.
Pozdrav !

Silent Bob:

Obrisite postove, nemojte ih editovati.

Kliknite za proširenje...

Veruj mi da nisam znao kako to ide-sada sam nasao
Hvala !

članak br.5

Quipu je neka vrsta uslovnog "pisma" koje su koristile Inke u Peruu. Služilo je za računske svrhe, za registrovanj različitih događaja i podataka. O glavni konopac vezivali su se manji konopčići različitih boja, od kojih je svaki imao svoje značenje. Čvorovi na pojedinim konopčićima su pak označavali količinu. Ti stari Peruanci zaista su bili kontroverzni: imali su puteve, a nisu znali za tocak, nisu imali pismo, a imali su zapise.

Preuzeto sa neta.

članak br.6

Од владара до мумије
Припрема за сахрану на староегипатски начин...

Од многих староегипатских чуда која су красила ову велику културу, издвајају се мумије, на посебан начин припремљена тела покојника за одлазак на други свет, а затим сахрањивана у пирамидама. Читаоци „Забавника” често се јављају с питањем: како су древни Египћани мумифицирали тела преминулих владара?
Прича о мумијама данас многима звучи застрашујуће, као мрачни, језиви, тајни обред, али некада је био одраз веровања о путовању душе - ка - на једно друго место, у царство мртвих, односно - аменти. Дакле, било је потребно урадити све што је неопходно да би тај пут заиста одвео покојника у други, вечни свет. Најважнија од свих алатки које су користили староегипатски свештеници у припреми тела било се сечиво помоћу кога се из лобање преминулог вадио мозак пре мумифицирања. Кроз ноздрву преминулог фараона вртели су овим оштрим ножем сличним мачу све док мозак не би исцурео кроз ноздрву.

Тај обред називали су „отварање уста”, Свештеници су полако припремали тело за сахрану... И ближњи, који су се растајали од покојника, као и свештеници, изговарали су том приликом магичне речи како би заштитили ка преминулог од разних опасности на путу ка царству мртвих.
После тога следило је вађење свих органа из тела. Занимљиво је да је мозак увек био одбациван, док су остали унутрашњи органи чувани у посебним посудама. Затим би тело било покривано једном врстом соли (натрон) и бар месец дана остајало би тако да се суши. Трећи степен мумифицирања било је умотавање. Користили су се метри и метри трака од ланеног платна. Тело је пажљиво умотавано како се не би оштетило. Накит и драго камење стављани су између ових завоја. Наиме, стари Египћани веровали су у чаробну моћ појединог драгог камења.

Напослетку, мумија је умотана и чаршав и увезана траком. Папирус са редовима из „Књиге мртвих” често је стављан уз тело. Речи из „Књиге мртвих” требало је да помогну телу умрлог фараона да оживи душу и помогне јој да се вине.
Фараонова мумија потом је полагана у саркофаг, који је праћен поворком, пренет до пирамиде... Поворку су предводили свештеници, а следили је ожалошћени. У пирамиди саркофаг је одношен у посебну просторију. Ту је било припремљено све што би преминулом могло да буде од користи на другом свету: храна, вино, злато и друге драгоцености... А онда би улаз у просторију са саркофагом, као и улаз у саму пирамиду - затварали.
И то је био крај.

чланак бр. 7

Наши средњовековни градови - Маглич

Тамо горе, где магле столују
На стрмом купастом врху, с три стране опкољена реком, ова камена утврда из даљине векова спада у ред наших најбоље очуваних средњовековних градова. И данас, кад долином Ибра тутње реке људи и машина, мало је оних који, у немој неверици, не застану пред величанственим призором



Љубитељи природе, односно ботанике зову је Долина јоргована, они склони шашољењу наше повести пре ће рећи да је то Долина краљева или Долина векова. И сви су у праву. Долина Ибра, клисура коју је избушила само наоко мирна река, прави је драгуљ и природе и историје. Сред ње, ни на небу ни на земљи, с главом у облацима а ногама у води, сместио се Маглич, један од наших најбоље очуваних средњовековних градова. Његов положај не само што му је олакшавао одбрану од непријатеља, већ га је спасао и од судбине многих наших средњовековних градова: због и данас тешко приступачног подручја, није постао мајдан грађевинског материјала.
Име, наравно, није добио случајно. Опет су се, у неком немом договору, уортачиле природа и историја. Природа га, мало-мало, умота у свој паперјасти плашт, а из измаглице времена дошепесају ни до данас посве одгонетнута питања ко га је, кад и због чега подигао.
У роману „Опсада цркве Св. Спаса” Горан Петровић о њему овако пише:
„Како и само име предњачи, бедеме Маглича магла је често запоседала. Осим да брани крунидбено место (манастир Жичу - прим. П. М), да намерницима и обданици пружа уточиште од мракова, град је и подигнут не би ли магла имала где да седи. Право говорећи, није се одатле ни мицала. Преко целе године - гладно је глодала вршје зидова, па су они повремено поправљани додавањем тесаних блокова. За ових радова, маглу је ваљало привремено уклонити, те би се према горе управљале дугачке чакље, са вишеструким, болним кукама. Отерана, немоћна да се врати, магла се махнито вила по околини, гневно гризући видик свакога створа... По окончаној доградњи, посада је спуштала оне чакље и магла би поново слетала да столује у своме гнезду од камених бедема...”.

Мало је или нимало поузданих података о томе ко је, кад и због чега подигао камени град који се угнездио на стрмом купастом врху огранка Столова који припадају масиву Копаоника. И они оскудни подаци које су ишчепркали наши повесничари као да су саткани од праменова магле. Али, кренимо редом.
Први помен о Магличу налази се у житију архиепископа Данила II (поглавар српске цркве од 1324. до 1337), великодостојника који је завршио здања Пећке патријаршије и обновио Жичу, те био духовник краљева Милутина и Стефана Дечанског. Славећи свог учитеља, његов биограф оставио је потомству податак да су „и у Магличу граду позната дела његових трудова”, те да је он у њему подигао „прекрасне палате и остале ћелије”, да „...и ту, у цркви Св. Георгија, у граду томе, утврди божанствени закон, да се у њој наизменично свагда, обилне у њој оставши божанствене књиге и све остале црквене потребе...”.
Драгоцен податак, само што нам ни он не помаже довољно да растерамо маглу о добу кад је Маглич заиста подигнут и ко му је неимарио. Јер, уважени архиепископ је све то о чему тако живописно беседи његов биограф подигао у време кад је тврђава већ постојала. Неко је, дакле, пре Данила безбедно столовао око 150 метара изнад Ибра, с три стране заштићен реком која ту прави полукруг, а с четврте петнаест метара дубоким ровом.

Ако народно предање оставимо увесељавању народа да је и овај град подигла „проклета Јерина” - у чије се опипљиве трагове нашег средњовековног трајања и данас заклињемо - једно време владало је мишљење да је Маглич подигао краљ Стефан Првовенчани. По тој претпоставци, хтео је том утврдом да брине о заштити царских лаври, Жиче и Студенице. Ни ова прича није дуго пила воду, чак ни ону из Ибра, јер је, с обзиром на свој положај, овај камени град могао да брани само један од манастира, пре свега Студеницу. Ствар је јасна ако се зна да се Маглич тада налазио на северној граници средњовековне Србије, откуд су Монголи волели да ударају.
И управо су се те хитроноге степске скитнице, којима је било мало пространих азијских путохода, макар посредно, угнездиле у маглом оперважену историју Маглича. Наиме, с приличним поуздањем, сматра се да је он изграђен после монголске најезде 1240. године. Двадесетак километара севернија Жича већ је била мета многих насртљиваца (посебно Мађара) на младу српску државу, која је за својим простором трагала према југу, па је седиште архиепископије одјездило према Пећи. А Маглич је имао и те како важну улогу да брани те северне границе краљевине.

Aко су оскудни подаци о времену настанка Маглича, историја не шкртари кад је у питању опис средњовековног живота у околини. Зна, и потврђује, да је овде врило као у кошници. Поред осталог, ту су подигнути многи значајни манастири: Студеница, прва велика владарска задужбина; Жича, првобитно седиште архиепископа, поглавара српске самосталне цркве, потом две Павлице, па Градац, задужбина Јелене Анжујске, жене краља Уроша I.
Ништа необично ако се зна да је туда пролазио један од најважнијих путева који су од Београда ишли према југу. Чешки историчар Константин Јиречек, незаобилазан у одгонетању доброг дела наше прошлости, сведочио је да је „важан пут полазио из Београда на југ... Из долине Груже може се узаним кланцима, кроз које је Ибар продро, доћи у долину Рашке, пошто се прође поред манастира Жича и Студеница и поред тврђаве Маглича”.

Уз то, у то време готово цела област Копаоника била је прекривена рударским коповима, те му отуд и име. Каравани с товарима сребра хитали су горе-доле, понајвећма према Дубровнику. Осниване су и насеобине трговаца, прави мали градови у којима се богато живело. А како је то онда било, можда је понајбољи сведок Милан Милићевић, наш историчар и књижевник, који је крајем 19. века, неколико столећа после пропасти српске средњовековне државе, прибележио „да се у народу шире чудне приче о ‘Латинима’ који су некад искоришћавали унутрашњост рудника, о богатству пропалих вароши и о богатству њихових становника...”

Невероватно је али истинито, и нама припадајуће, да се о Магличу највише зна кад су у њему столовали Турци. Истина, не зна се кад су га потпуно посели - да ли у време пада деспотовине, 1459. године, или нешто раније - али се зна да, за разлику од многих других градова, Маглич нису порушили. Као у важном стратешком упоришту, одмах су се сместили у њему и претворили га у средиште своје војно-феудалне и административне организације овога краја. Тако је знаменита српска средњовековна утврда постала седиште нахије.
Поуздан је податак да се 1516. године у њему налазила турска посада од двадесет људи на челу с диздаром, командантом тврђаве, а да је неколико околних села служило као феудални посед, тимари. Срби су се, истина закратко, поново нашли с ону, некад своју, страну утврда Маглича, 1689. године, кад су се дигли на устанак верујући да ће аустријске трупе заувек истерати Турке с тих простора. А тридесетак година доцније педантни Аустријанци на једној својој карти забележиће „замак Маглич”, а онда само село Маглич.
По Маглич, а и околне Србе, важна је 1815. година, време Другог српског устанка. Да би спречили да Турцима опкољеним у Карановцу (данашњем Краљеву) стигне помоћ из Новог Пазара, устаницима је у помоћ прискочио војвода Радосав Јелечанин и направио бусију близу „старе градине српске Маглича”. Наравно да је њих било десет пута више него наших, да је борба била неравноправна и да је пружен снажан отпор. Устаници су се, на крају, повукли иза зидина Маглича, одолели нападачима и „срећно и весело наставили борбу за слободу”...
Како су утврдили повесничари, било је то последње важно помињање Маглича у историји овог краја. Остале су легенде које бојажљиво виркају из маховином обраслих зидина, оно кад маглама досади да столују на обронцима Столова....

Данашња приповест о ондашњем Магличу била би много сиромашнија да нису сачуване белешке многих путописаца. Онако узгредне, без историјски утемељених података, оне ипак дају бар овлашну слику града који се, усамљен у простору и времену, замонашио у варљивом памћењу људи.
Тако Јоаким Вујић, човек позоришта и путописац, у свом делу „Путешествије по Сербији” (1826) о Магличу оставља овакав траг:
„...После дођем у село Маглич, гди пређем опет реку Ибар, пак попнем се на једну високу камену планину. И на верху ове планине јест један стари порушени град, који се равним именом Маглич зове. Овде ништа примјечанија достојно нисам могао приметити нити својствено дознати тко би овог порушеног града могао основатељ бити...”.
Милан Ђ. Милићевић био је нешто детаљнији, па у књизи „Кнежевина Србија”, 1876. године, бележи ово:
„...Град је овај на једној узаној косици, која се спушта са Столова, тако да се над њега наднело брдо Мали Сто, а опасује га са две стране Ибар, а с треће пак речица Магарашница. Маглич је имао седам кула, од којих су три окренуте Ибру. Замак је овај јамачно грађен да може затворити пролаз из моравске долине у Рашку... Ако је ово име постало од магле, онда је баш право, јер људи који су ту дуго живели причају да Маглич свако јутро притискује магла...”

Права је грехота што Феликс Каниц, нама добро познати аустријски археолог и путописац, није крајем 19. века оставио неку потпунију белешку о свом виђењу Маглича, али је можда драгоценије што имамо ликовно сведочанство са тог простора и из тог времена (1860), попут цртежа-скица „Град Маглич на Ибру” и „У једној сељачкој кући у Магличу”.
Исказано речником телеграфије, у који су уденути пажљиви откуцаји рада екипа научника, зна се да је Маглич подигнут на земљишту које је веома тешко за зидање. Основа града је неправилан вишеугаоник - 110 метара дугачак, а на најширем месту 40 метара широк. Укупна површина града, коју граниче спољни зидови, износи 2190 квадратних метара, а обим тих зидова, заједно с кулама, износи 270 метара. Његову унутрашњост деле два дворишта - западно и источно. Прво је мање и равно. То је, углавном, слободан простор. Двориште према истоку „закрчено је разним грађевинама, од којих су црква Св. Ђорђа и палата најзначајније и највеће”.
Тврђава је опасана са седам кула и једном главном - донжоном. Зидови су дебели око два метра, али су при врху много ужи. Све куле, осим главне, високе су десетак метара. Главна, донжон кула висока је око 20 метара. Испред ње је ископан ров дугачак око 15 метара и отприлике исто толико дубок.
Град има само једну капију, и то са северне стране, која је висока три а широка два метра. У унутрашњости града има неколико грађевина од којих су неке боље очуване, а од неких се препознају само основе.

чланак бр. 8

Наши средњовековни градови Сокоград


Утврда ни на небу ни на земљи
Повест о старом каменом граду по коме је и позната бања добила име
саткана је од мало поузданих историјских података и мноштва предања,
љупких попут његовог изузетног положаја...



Не зна се поуздано да ли су се грациозни високолетачи прво угнездили у народној песми или им је било прече да своје име пре тога подаре неприступачним врлетима у којима је човек средњег века веровао да је најсигурнији градећи камену утврду на средокраћи између неба и земље. Поуздано је једино да није поуздано кад је настао град-тврђава смештен на усправној стени изнад реке Моравице. Зна се, међутим, да први поуздан траг о њему потиче из 1413. године, из времена кад је после косовског страдања деспот Стефан Лазаревић покушавао да – оружјем, поткупљивањем и свакојаким преговарачким вештинама с нимало наивним Турцима – Србији продужи живот. Зна се и да је изграђен на темељима непознатог утврђења чије трајање археолози смештају између 4. и 7. века.
Илустровала Силва Вујовић Историјских белешки о животу Сокограда нема много. Град од камена, два километра узводно Моравицом од данас свима знане Сокобање. Турски је коначно постао 1459. године, кад је и Србија престала да постоји као држава. Онда су у њему своје оружје оштрили и користили Аустријанци, и то прилично дуго: од 1690. до 1737. године. Његове утврде упознао је, 1808. године, и својеглави и разбарушени устаник Хајдук Вељко. Чини се да су се господари Сокограда ређали попут годишњих доба што је, повест нам је (не)поткупљив сведок, готово свакодневица овог поднебља.

Извесно је да је Сокоград, као средњовековна утврда, подигнут на остацима неких претходних темеља, уосталом као и многошта овде. Зна се да је у веку који међимо старим и новим то био град необично јаких зидова, великих размера и неправилне основе на коју је утицао сам облик стеновитог узвишења. Чинила су га два дела: доњи, коме се лакше прилазило и који је служио да околном становништву пружи заштиту пред непријатељем и горњи, који је био уточиште велможа, најсигурнији заклон пред наступајућом опасношћу.
Трагови данашње утврде у рушевинама, бар тако су одгонетнули археолози, упућују да се у Горњи град улазило кроз велики донжон или кулу мотриљу. На другом крају, оном према брду, био је изграђен високи заштитни зид с отворима за топове. Испод њега, у доњем делу утврде, и у тим смутним временима бујао је живот о чему сведоче и остаци преко потребне цистерне, засведене каменом и уклесане у стену. Средином столећа за нама приљежни истраживач наше старије прошлости Александар Дероко забележио је и да је видео керамичке цеви за довод кишнице... Ваљало је спреман дочекати наоружану напаст.
Данашњи Сокоград доступан је само најупорнијим поштоваоцима прошлости Сокоград је народ звао и Соколац, Соколник, али и Соколица. И сачувао неколико лепих легенди. Чини се да је најпотреснија она о Лептерији, како се данас зове можда најлепши део оближње Сокобање.
По њој, неименовани заповедник Сокограда имао је лепу кћи по имену Лептерија у коју се загледао Жупан, син господара оближњег Врмачког града. Била је то, дакако, велика љубав, али ништа мању нису гајили ни њихови родитељи, само што је ова била прилично овоземаљска и тицала се неких спорних поседа. Од брака, тако, није могло ништа да буде. Онда се двоје младих договоре да Жупан с дружином дојаше до зидина Сокограда, а да се Лептерија у међувремену искраде кроз тајни пролаз. С почетка је цео подухват наликовао бајци, али је девојчин отац убрзо открио да је нема и послао потеру за бегунцима. Његова срџба била је толико велика да је војницима наредио да је погубе чим је стигну. Тако је и било. Лептерија је страдала од мача очевих војника, а ожалошћени Жупан је, у очају, скочио у најдубљи вир Моравице и утопио се. Место, пропланак, где је страдала девојка и данас се назива Лептерија а вир – Жупан.
Средњовековна војничка кацига Друга легенда прича о паду Сокограда и каже да Турци ни после дуге опсаде нису успели да га освоје. Стамена и тешко приступачна утврда је успешно одолевала пошто су на време допремили довољно хране и чак успели да доведу воду. Народни приповедач даље вели да су нападачи онда потражили помоћ од једне јуродиве бабе која је свашта знала. Она им, за пристојну надокнаду, открије да им ваља да нађу коња ајдира и да му девет дана не дају воде, па да га тек тада прошетају око града. Где коњ почне копитом да копа, ту да они наставе јер су ту водоводне цеви које је онда лако пресећи.

Истовремено, мада приповедач не објашњава ову чудну игру главне јунакиње своје приче, баба је заповеднику града послала поруку шта му се спрема и да је најбоље да коње наопачке поткују и кроз тајни пролаз напусте утврђење. Тако је и било. Следећег јутра Турци се грдно уплашише кад су видели трагове копита помисливши да је опсађенима кришом стигло појачање. Кад су после дугог већања одлучили да ипак крену у град иза чијих зидина више није допирао жагор бранилаца, изненадила их је пустош...
Трећа легенда везана је за настанак Сокобање и данас је овде многи радо препричавају. Преносимо је зато што је и она блиско везана за, поузданим подацима сиротињску, повест Сокограда. И гласи овако:
Све што је остало од убојитог средњовековног оружја – врхови стрела. Некад, у времена давна, силан велможа, господар тврдог Сокограда, јахаше котлином. Одједном, смрачи се небо над Озреном, севну муња са Оштре чуке, груну гром и задрхта земља све до Шиљка на суром Ртњу. Скочи уплашен ат. Јахач паде с њега и изгуби свест. Када се господар Сокограда освести, учини му се да су му све кости поломљене. Није могао да се осови на ноге. Лежао је беспомоћно и чекао смрт. Онда је изненада чуо гргољење воде. Лагано се, стискајући зубе од болова, придигао намеран да на онај свет не оде жедан.
Кад је, каже приповест, попио први гутљај с врела које му је дотад било непознато, у глави му се намах разбистрило. А кад је и руку ставио у воду, одмах јој се вратила снага и он се, онако у господском оделу, сручи у кладенац, за тили час оздрави, па се оран врати у своју утврду. Чим је стигао, наредио је да се изнад извора сместа подигне настрешица. Глас о лековитој води у котлини између Озрена и Ртња више нико није могао да заустави, а онда му се, много десетлећа доцније, придружио и двостих Бранислава Нушића и данас омиљена узречица мештана али и њихових многобројних гостију: „Сокобања, Сокоград/ дођеш матор, одеш млад!”
Тешко оружје за одбрану зидина – копље и секира у једном. Наши средњовековни градови-утврде, данас тек неми камени сведоци нама још загонетне прошлости, нису се, како тврди већ помињани Александар Дероко, угасили због тога што их властела, као што је то било на Западу, није више могла држати, већ због тога што су их освојили Турци. Они су неке старе градове задржали само као утврђене постаје ради обезбеђења саобраћаја и лакшег управљања освојеним подручјима, док су друге, ако их већ нису порушили приликом освајања, једноставно напуштали. А онда су мештани поверовали да су нашли прави бесплатан мајдан за добијање камена...
По свој прилици, и Сокоград је поделио судбину старих градова који у новом времену више ником нису били потребни осим, наравно, околном становништву као прикладан и приручан материјал за куће и воденице... Ипак, постоји нада да ће у скорије време Сокограду изнад Сокобање умногоме бити враћен некадашњи изглед. О томе сведочи и нацрт сокобањског архитекте Вукашина Милетића који је пре неколико година проглашен за најбољи с надом да ће убрзо бити и опредмећен.
У међувремену соколови су постали права реткост и око Сокограда и изнад Сокобање, једино се још гнезде у месним проспектима, легендама, песмама и топонимима старих насеобина. Можда им недостаје рука с одговарајућом рукавицом за некад омиљен лов средњовековне властеле или су данашњи голубови дружељубивији с обзиром да прилично слободно слећу на рамена и мештана и гостију.

чланак бр.9

Наши средњовековни градови - Ужице
На кљуну врлетног брега

Кад се данас из Ужица магистралним друмом крене према Златибору, Шаргану и Мокрој Гори, с десне стране, на врху стеновитог гребена, готово надохват руке, назиру се остаци некад моћне и значајне утврде. Камени трагови обрасли су ситним растињем и тешко је одгонетнути како је све то некад давно изгледало




Слику града коме је глава међу облацима а ноге у вировима реке можда понајбоље илуструје догађај који се збио 2. октобра 1737. године. После пораза од Аустрије, потпомогнуте оружјем и вером Срба да је слобода куцнула и на њихова врата, Ужице је постало важан погранични град Турске која је изгубила готово цео Београдски пашалук. И ваљало га је бранити и одбранити.
Аустријске трупе артиљеријском ватром напале су град 30. септембра, а српска милиција тукла је браниоце с леђа. За наредни дан био је предвиђен јуриш на бедеме и већ су биле припремљене лествице за пењање на зидове, као и материјал за попуњавање рова и израду једне врсте моста према главној градској капији. Догађаји су, пак, кренули другачијим током и то, како у изузетној књизи - монографији „Ужички град” пише наш уважени археолог др Марко Поповић, иначе рођен у Ужицу, захваљујући умешности и храбрости тројице Срба чија имена историја, нажалост, није упамтила.

Они су се налазили у граду с турском посадом која је бројала око 200 глава, и ноћу, после првог дана борбе, крадомице су се конопцима спустили низ бедеме, право код нападача. Поверили су им бројно стање бранилаца, али и да утврђење не може да се освоји на јуриш све док се не провале градске капије, од којих је она унутрашња, главна, била обложена гвозденим плочама и са задње стране појачана барикадом од камења. Сами су се понудили да их провале ћускијама, а можда и минама. Тако је и било. Али, ни Турци се нису дали, па су жестоко напали гађајући их камењем с бедема све док нису смртно страдали у дубоком рову испред капије.
Аустријанци су у међувремену искористили прилику и довукли топ који би гађао спорна гвоздена врата и тако омогућио продор у град. Међутим, кад су видели да је ђаво однео шалу, Турци су одлучили да се предају под часним условима.
Цела ова прича управо у тим тренуцима добија оправдање зашто се баш она угнездила на самом почетку овог текста. Наиме, чим је истакнута бела застава, два турска официра узјахала су ужад и њима се спустила низ градске бедеме да уговоре услове предаје. Примио их је лично фелдмаршал Скендорф, главнокомандујући. Кад су се сагласили шта је чија обавеза, један официр остао је у логору као талац а други се, заједно с царским тумачем и документом о предаји написаним на немачком, поново дохватио ужета којим су га извукли у град. Истим путем враћен је и текст на турском језику. Тек тада је посада отворила капију и предала се...
Ужице ни на небу ни на земљи, и на небу и на земљи.

Кад се данас из Ужица главним путем крене према Златибору, Шаргану и Мокрој Гори, с десне стране, на врху стеновитог гребена, готово надохват руке, назиру се остаци некад моћне и значајне утврде. Камени трагови обрасли су ситним растињем и тешко је радозналом намернику одгонетнути какав је ту, некад давно, био град. Уосталом, вековима су се туда провлачили трговачки каравани, али тутњали и војни походи од Врхбосне, данашњег Сарајева, до Београда и даље.

Повест о настанку Ужица (име, по свој прилици, настало по топографским одликама места јер је ту уска клисура Ђетиње окружена стрмим висовима) запретено је у тами векова. Зна се да је први поуздан податак о постојању насеља под тим именом забележен у једном дубровачком документу из 1329. године. Не зна се, пак, поуздано ко га је и кад саградио. Постоје само посредни извори.

Први податак који недвосмислено упућује да је град, с три стране окружен дубоком клисуром Ђетиње а с четврте високом и стрмом стеном, постојао још у другој половини 14. века историчари су нашли у књизи објављеној много касније. Реч је о делу Мавра Орбина „Краљевство Словена” из 1601. године у коме овај учени Дубровчанин описује судбину жупана Николе Алтомановића и помиње Ужице као место његовог трагичног краја.

А прича о жупану Николи умногоме је и прича о почетку краја средњовековне Србије Немањића. Након слома врховне власти последњег цара Уроша, област око Ужица припала је моћној породици Војиновића чији су се поседи пружали од залеђа Дубровника па све до Рудника. Њу је наследио жупан Никола Алтомановић, синовац великог жупана Војислава, и после пораза Мрњавчевића на Марици, 1371. године, постао најјачи обласни господар на простору некадашњег Царства. „Био је велики јунак на оружју и спретан, али дрзак, непостојан у својим делима и вероломан, лако се лаћао оружја и започињао рат са свим владарима својим суседима...”

Али, ни суседи нису седели скрштених руку, посебно кнез Лазар и босански бан Твртко који су у помоћ позвали и угарског краља Лудвига. Бежећи пред толиком силом, жупан Никола узалудно је тражио уточиште у својим утврђеним градовима, попут Клобука код Требиња и Конавла. На крају се улогорио у Ужицу, својој последњој одбрани, што је повесничарима доказ да је овде утврда већ постојала много пре јесени 1373. године, чак и да постоји могућност да је изграђена у време шестогодишње владавине овог младог жупана. Тада је град опседнут и нападнут ватром, по свој прилици запаљивим стрелама. Браниоци су се предали, а дотад силни велможа Никола је заробљен, ослепљен и погубљен. Град је припао кнезу Лазару, али се о њему из тог времена и времена његових наследника мало или готово нимало зна...

Попут мноштва збивања у нашој прошлости, и повест о Ужицу умногоме је утемељена на подацима из турских времена. Али, ни ту није све јасно, не бар оно с почетка њиховог управљања градом над Ђетињом. Није, на пример, поуздано ни кад су освојили Ужице: да ли се то десило у време пада Деспотовине, 1459. године, или нешто касније. Зна се, међутим, да у то време Турци нису много бринули о утврђивању тек освојених области. Журило им се да границе одмакну што даље према западу.

Најзначајније податке о Ужицу у време Турака оставио је, 1664. године, за историју наших крајева често незаобилазни путописац Евлија Челеби(ја). Мада у неким запажањима - како су утврдила не тако давна археолошка истраживања - претерује, опис је у суштини тачан.

„То је леп град на обали реке Ђетиње, а лежи на врлетној и високој стени као град Токат. Зидан је у облику четвороугла, а тврд је као да га је градио Шаддад. Његов опсег износи три хиљаде и стотину корака. Унаоколо има четрдесет једну кулу, а по бедемима четири хиљаде грудобрана. Градске зидине високе су четрдесет аршина, а како се са све четири стране налазе стрмените вратоломне стене и провалије као паклени понор, нема ни са једне стране опкопа. Иако са западне, северне и јужне стране има узвишења која надвисују град, та су брда толико удаљена да је са њих немогуће извршити јуриш на град, а између брда налази се провалија дубока као најнижи ступањ пакла... Стога се ни на какав начин град не може напасти минама, нити набацивањем земље. У наше време не би могао да одоли жестоким ударцима гвоздених кугла, него би се брзо срушио. Али му се јуришем не може ни на који начин приближити јер лежи на кљуну врлетног брежуљка, а са остале три стране опасан је реком Ђетињом... Кад бисмо при опсади овога града градске зидине тукли из топа, његови би се становници повукли у тврде камене пећине, те пушчаном ватром не би дали да се приближи граду. На оном месту куда тече Ђетиња, неимар је подигао високу и велику кулу и спустио са града у Ђетињу осамдесет хвати дуга ужета намотавши их на чекрк тако да непријатељ не може да примети кад се из Ђетиње извлачи вода...”

Распевани Евлија је баш претерао кад је реч о броју кула, пошто их тада - опет за сведока позивамо археологију - није било више од пет до шест. Није било ни толико грудобрана, нити су зидине биле толико високе, зидан је у облику троугла и није био већи од две хиљаде квадратних метара. Све остало је, међутим, тачно, посебно суд о стратешким особеностима положаја града, односно могућности одбране.
Турски попис из 1560. године први је сведок о броју и саставу градске посаде која је тада бројала 37 мустахфиза-посадника. Међу њима налазили су се диздар (заповедник тврђаве), ћехаја (заменик заповедника), двојица сербуљака (десетара), као и три верска службеника који потврђују да се у тврђави налазила и џамија. о одржавању града бринули су, пак, хришћани из вароши која је полако расла уз зидине. Град на брегу првенствено је служио за одржавање реда и мира у самој вароши и околини и није се претерано водило рачуна о даљем утврђивању. Све док западне границе Турске нису почеле да се, пред налетима аустријских трупа, померају натраг. Тада је Ужице поново добило на значају.



Обнављају се главна кула, цитадела, уређују се бедеми, ојачава капија, гради се Водена кула, јединствена међу утврдама на нашем тлу. Висока око 43 метра, с осам спратова које је повезивало 168 степеника, она се спуштала у корито реке да би кроз њу на чекрк могла да се извлачи вода, али тако да то непријатељ приликом опсаде не може да види. Унутар зидина граде се и зграде за смештај посаде, складиште муниције и стовариште хране.
У условима ратовања хладним оружјем била је то практично неосвојива тврђава. Уз довољно хране и воде извлачене из реке, могла је дуго да одолева. Међутим, муке настају кад се на бојишту појаве опсадни топови чијим гвозденим куглама бедеми града не могу да одоле. Таква је, уосталом, била и судбина већине не само наших средњовековних градова.

Великим турским поразом код Беча 1683. године кренуло је ослобађање покорених хришћанских народа. Један за другим падају многи утврђени градови а опасност се приближава и Ужицу које почетком 18. века постаје главно војно упориште на југозападу Београдског пашалука. Овде је, због посебног положаја, било немогуће утврдити град новим бастионима, па Турци одлучују да изграде такозвано спољно утврђење не би ли тиме онемогућили непријатељу да поседне узвишења најближа граду и на њих постави своју опсадну артиљерију.

Узалуд. Како је већ речено на почетку овог текста, град је потписао предају 2. октобра 1737. године. О губицима турске посаде нема сачуваних података, док је аустријска војска имала 220 погинулих или рањених војника, међу којима је било и око 30 Срба. У град је смештена посада од 200 војника, углавном Немаца и нешто Срба. Закратко. Јер, освајање Ужица било је последњи успех Аустријанаца у овом рату. Већ 1. марта наредне године град је са 6000 војника опсео зворнички Мехмед капетан. Тек након тронедељних борби Турци су из Зворника довукли два велика опсадна топа који су одлучујуће утицали на даљи ток борбе. Наиме, већ првог дана град је доживео велика разарања и браниоцима је једино преостало да се, уз колико-толико часне услове, предају и повуку.

Ужички тврди град сад је мало наликовао себи јер су бедеми и куле тешко пострадали. Ваљало је обновити и додатно, за неке нове битке, утврдити град. Ни након обимних археолошких истраживања урађених осамдесетих година управо минулог века, не зна се поуздано колико су трајали ти радови и шта је све током тог 18. века, кад градска утврда добија свој коначни изглед, урађено. У сваком случају, одбрана Ужица је ојачана, али ће време и догађаји који су уследили показати да ни то није довољно, да је доба тако грађених утврда неповратно прошло.

Али, зато расте варош уз утврду и средином 18. века Ужице има положај шехера, великог муслиманског града, с 21 махалом, 488 домова и, по свему судећи, 14 џамија. На срећу мештана, град је мимоишао аустро-турски рат из 1788-1791. године.


Овако данас изгледају остаци некад моћне утврде.


Тек што су одједрили ветрови тог сукоба, букнуо је Први српски устанак, а 30. јула 1805. године устаници су свом силином напали ужичку варош и запалили је са свих страна тако да, како су сведочили очевици, ниједна кућа није остала цела. Преживели су спас потражили иза камених бедема, где се већ налазило и мноштво заточених Срба. Убрзо су се, у знак предаје, на врховима бедема забелеле заставе. Постигнут је споразум да се из града истерају дахије, да Турци староседеоци остану и у тврђави и у вароши али да се не мешају у српске послове, а да у име одштете устаницима плате 5000 дуката „тек да виде како се данак плаћа” и да дају 80 коња који ће бити раздељени старешинама и војсци.

Ово својеврсно двовлашће није, наравно, било без мноштва несугласица, чак отворених жестоких окршаја у којима је тешко рањен и Милош Обреновић. И Карађорђе је месец дана учествовао у опсади града и онда продужио даље, новим изазовима. У опседнутом граду, с мноштвом избеглица, Турци су, изморени глађу, почели да једу и коње. Ништа им није помогло и средином јула 1807. године су се предали. Тако је за устаничку Србију ослобођено Ужице постало главно војно упориште у даљим ратним подухватима према горњем Подрињу и Босни и ту се понекад налазило неколико хиљада војника.

Ваљало је, пак, пред предстојеће догађаје обновити и утврдити бедеме, али то је из више разлога било готово немогуће. Зато је руски инжењерски мајор Василије Антонович Грамберг, задужен да учини све што може на побољшању система одбране у устаничкој Србији, предложио да се на суседном брду Караула подигне спољно утврђење које ће штитити и утврду и варош. Уз то, град је опремљен додатном муницијом и наоружањем а у магацине је, почетком јуна 1812. године, допремљено 50 тона жита. За команданта града поново је постављен војвода Милош Обреновић. Занимљиво је да је то време кад се, управо овде, чине први покушаји да се у Србији уведе стајаћа војска.

По слому устанка 1813. године, Ужице је поново у рукама Турака. Град то остаје и након Друге српске буне, кад су у читавој Србији Турци у утврдама а домаће становништво испод или око њих. Пошто су сукоби скоро свакодневни, Турци обнављају бедеме и куле и то су последњи радови на утврђивању Ужичког града.
Крајем септембра 1862. године у Ужице је стигла комисија за исељавање Турака из Србије договорено неколико дана раније на конференцији великих сила у Канлиџи. И не само то. По том договору било је предвиђено и да се, заједно с оближњим градом Соко, поруши и утврда над Ђетињом. У извештају од октобра 1862. године Илија Гарашанин овако је обавестио претпостављене: „Ужице је очишћено од Турака и Град овдашњи разрушен!” Изгледа, међутим, да је град био само делимично онеспособљен за употребу јер је тек крајем зиме наредне године, у присуству енглеског и турског комесара, Ужички град разорен и онеспособљен као војно упориште.

Данас је то омиљено излетиште храбријих мештана, али и оних који воле да на врху овог брега, бар накратко, отплове у прошлост уверени да ће онда лакше одгонетнути будућност.