Eraserhead
Ističe se
- Poruka
- 2.374
18-12-2006
VLADIMIR GLIGOROV
Obećanja reformi, a ne reforme obećanja
Nije tačno da se pred izbore »svuda« obećava sve i svašta. Kao što nije ni tačno da se »svuda« istina žrtvuje nacionalnom interesu. Kada bi tako bilo, ne samo da demokratija ne bi imala smisla, nego ne bi ni bila moguća legitimna država. Tako da je predizborno nadmetanje u Srbiji, gde se neštedimice obećava sve od nacionalne slave do sveopšteg blagostanja, prevashodno indikator nedovoljne demokratičnosti i nedostignute legitimnosti.
O reformama se u ovoj predizbornoj kampanji najmanje govori. Država će, uglavnom se može čuti, pored toga što će sačuvati Kosovo, još i ulagati, pomagati, subvencionisati, davati prednost svima, i pojedinačno i skupno, i zapošljavaće sve one stotine hiljade nezaposelnih, naravno. Oni koji kažu da je to »svuda« tako u vreme izbora, propuštaju da zapaze da se u demokratijama pred izbore ne nude puka obećanja. U Srbiji se partije nadmeću u tome koja će da obeća viši ili poželjniji cilj, mnogo se manje govori o tome kako će se ti ciljevi postići. U demokratijama se najviše raspravlja o sredstvima, jer čak i ako je cilj poželjan, ne moraju da postoje sredstva da se on ostvari, ili ta sredstva mogu da budu neprihvatljiva zbog neželjenih posledica.
Srbija je još uvek, i kao država i kao privreda, daleko od demokratije i od tržišne privrede. Nijedno tržište ne deluje dovoljno dobro. Tržište rada zato što je malo zaposlenih i mnogo nezaposlenih. Tržište proizvoda zato što je prepuno monopola. Tržište usluga zato što javne i komunalne usluge nisu podvrgnute konkurenciji. Finansijska tržišta zato što je bankarski sektor koncentrisan, a monetarna je politika još uvek restriktivna, pa su kamatne stope još uvek suviše visoke. Konačno, tržišni odnosi sa inostranstvom bi tek trebalo da se liberalizuju, jer Srbija nije član ni Svetske trgovinske organizaciji niti ima sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom. Čak i regionalna zona slobodne trgovine, CEFTA, neće moći valjano da funkcioniše jer nastaje uz nerešene odnose među zemljama članica, jer se zaštita smatra važnijom od slobodna trgovine.
Najveći broj problema, od nezaposlenosti do socijalne nejednakosti, posledica su nedovoljne liberalizacije tržišta. A ovo je opet zato što je prevelik državni ili javni sektor. Dok država troši oko polovine proizvoda zemlje, dotle broj nezaposlenih raste. Najveći broj partija obećava da će jednom ili drugom vrstom državne intervencije povećati broj zaposlenih. To obećanje nije samo nepoželjno, nego je i neostvarljivo. I sledećih nekoliko godina, broj ljudi koje zapošljava država će se smanjivati i rast zaposlenosti će zavisiti od rasta privatne privrede. I to ne onih preduzeća koja se promovišu kao »nacionalni« i »regionalni« lideri, jer su to gotovo po definiciji monopoli, i stoga zapošljavaju manje nego što bi bilo zaposleno kada bi konkurencija bila veća, već će rast zaposlenosti zavisiti od toga koliko će nastati novi preduzeća, dakle od toga koliko će biti novih, privatnih investicija.
Dakle, Srbiji su potrebne tržišne reforme. Novi zakon o tržištu rada sa valjanom raspodelom prava radnika i rizika poslodavaca. Novi zakon o monopolima, a do tada podrška primeni postojećeg zakona. Još veća konkurencija među bankama, kako bi kamate bile niže. Ako i to nije dovoljno, a neće biti, da bi krediti bili pristupačni preduzetnicima, posebno onim novim, ima prostora za finansijske ustanove koje su spremne da ulažu u ideje i u preduzetništvo. Najveći problem u zemlji kao što je Srbija nije brz rast kredita i velika količina novca, već obratno nedostatak novca i kredita. Srbija je na začelju čak i zemalja na ne naročito uspešenom Balkanu po monetizaciji (koliko navaca ima u odnosu na ukupni proizvod) i po količini kredita (koliko ima kredita u odnosu na ukupni proizvod).
Da bi se oslobodio privatni sektor, koji bi trebalo da popravi stanje na tržištu rada, potrebno je reformisati državni ili javni sektor. Kako je on danas velik i centralizovan, on ne predstavlja samo prepreku razvoju privatne privrede već deformiše političke odnose, negativno utiče na razvoj demokratije, i u velikoj meri određuje ciljeve i sredstva privredne politike. Problemi sa fiskalnom i monetarnom politikom, a ne malim delom i sa trgovačkom politikom, posledica su dominacije interesa državnog ili, u širem smislu, javnog sektora. Nije potrebno samo da se on smanji, pa ne ni samo da se privatizuje, već i da se poveća konkurencija u onim uslugama koje će i dalje ostati u javnom vlasništvu. Kada je reč o privatizaciji, važno je da država nema vlasnički udeo u bankama, drugim finansijskim ustanovama i preduzećima. Profit koji se ostvaruje tim udelima pripada budžetu i uvek će se trošiti ili investirati u skladu sa političkim interesima. Taj je profit potreban privatnom sektoru da bi investirao i tako povećavao zaposlenost.
Srbiji su, dakle, potrebne reforme, pre svega tržišnih ustanova i javnog sektora. Potrebna joj je i vladavina prava jer inače neće biti zagarantovana ni privatna sopstvenost niti bezbednost. A naravno ni međunarodni ugled i uvažavanje. Reforme su put ka modernizaciji Srbije, ali i ka većoj zaposlenosti i višem standardu. Ka državi i privredi gde rezultati zavise od svakoga pojedinačno – od nas.
http://www.odnaszavisi.org/index.php?&p=430&ni=50&nd=1
VLADIMIR GLIGOROV
Obećanja reformi, a ne reforme obećanja
Nije tačno da se pred izbore »svuda« obećava sve i svašta. Kao što nije ni tačno da se »svuda« istina žrtvuje nacionalnom interesu. Kada bi tako bilo, ne samo da demokratija ne bi imala smisla, nego ne bi ni bila moguća legitimna država. Tako da je predizborno nadmetanje u Srbiji, gde se neštedimice obećava sve od nacionalne slave do sveopšteg blagostanja, prevashodno indikator nedovoljne demokratičnosti i nedostignute legitimnosti.
O reformama se u ovoj predizbornoj kampanji najmanje govori. Država će, uglavnom se može čuti, pored toga što će sačuvati Kosovo, još i ulagati, pomagati, subvencionisati, davati prednost svima, i pojedinačno i skupno, i zapošljavaće sve one stotine hiljade nezaposelnih, naravno. Oni koji kažu da je to »svuda« tako u vreme izbora, propuštaju da zapaze da se u demokratijama pred izbore ne nude puka obećanja. U Srbiji se partije nadmeću u tome koja će da obeća viši ili poželjniji cilj, mnogo se manje govori o tome kako će se ti ciljevi postići. U demokratijama se najviše raspravlja o sredstvima, jer čak i ako je cilj poželjan, ne moraju da postoje sredstva da se on ostvari, ili ta sredstva mogu da budu neprihvatljiva zbog neželjenih posledica.
Srbija je još uvek, i kao država i kao privreda, daleko od demokratije i od tržišne privrede. Nijedno tržište ne deluje dovoljno dobro. Tržište rada zato što je malo zaposlenih i mnogo nezaposlenih. Tržište proizvoda zato što je prepuno monopola. Tržište usluga zato što javne i komunalne usluge nisu podvrgnute konkurenciji. Finansijska tržišta zato što je bankarski sektor koncentrisan, a monetarna je politika još uvek restriktivna, pa su kamatne stope još uvek suviše visoke. Konačno, tržišni odnosi sa inostranstvom bi tek trebalo da se liberalizuju, jer Srbija nije član ni Svetske trgovinske organizaciji niti ima sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom. Čak i regionalna zona slobodne trgovine, CEFTA, neće moći valjano da funkcioniše jer nastaje uz nerešene odnose među zemljama članica, jer se zaštita smatra važnijom od slobodna trgovine.
Najveći broj problema, od nezaposlenosti do socijalne nejednakosti, posledica su nedovoljne liberalizacije tržišta. A ovo je opet zato što je prevelik državni ili javni sektor. Dok država troši oko polovine proizvoda zemlje, dotle broj nezaposlenih raste. Najveći broj partija obećava da će jednom ili drugom vrstom državne intervencije povećati broj zaposlenih. To obećanje nije samo nepoželjno, nego je i neostvarljivo. I sledećih nekoliko godina, broj ljudi koje zapošljava država će se smanjivati i rast zaposlenosti će zavisiti od rasta privatne privrede. I to ne onih preduzeća koja se promovišu kao »nacionalni« i »regionalni« lideri, jer su to gotovo po definiciji monopoli, i stoga zapošljavaju manje nego što bi bilo zaposleno kada bi konkurencija bila veća, već će rast zaposlenosti zavisiti od toga koliko će nastati novi preduzeća, dakle od toga koliko će biti novih, privatnih investicija.
Dakle, Srbiji su potrebne tržišne reforme. Novi zakon o tržištu rada sa valjanom raspodelom prava radnika i rizika poslodavaca. Novi zakon o monopolima, a do tada podrška primeni postojećeg zakona. Još veća konkurencija među bankama, kako bi kamate bile niže. Ako i to nije dovoljno, a neće biti, da bi krediti bili pristupačni preduzetnicima, posebno onim novim, ima prostora za finansijske ustanove koje su spremne da ulažu u ideje i u preduzetništvo. Najveći problem u zemlji kao što je Srbija nije brz rast kredita i velika količina novca, već obratno nedostatak novca i kredita. Srbija je na začelju čak i zemalja na ne naročito uspešenom Balkanu po monetizaciji (koliko navaca ima u odnosu na ukupni proizvod) i po količini kredita (koliko ima kredita u odnosu na ukupni proizvod).
Da bi se oslobodio privatni sektor, koji bi trebalo da popravi stanje na tržištu rada, potrebno je reformisati državni ili javni sektor. Kako je on danas velik i centralizovan, on ne predstavlja samo prepreku razvoju privatne privrede već deformiše političke odnose, negativno utiče na razvoj demokratije, i u velikoj meri određuje ciljeve i sredstva privredne politike. Problemi sa fiskalnom i monetarnom politikom, a ne malim delom i sa trgovačkom politikom, posledica su dominacije interesa državnog ili, u širem smislu, javnog sektora. Nije potrebno samo da se on smanji, pa ne ni samo da se privatizuje, već i da se poveća konkurencija u onim uslugama koje će i dalje ostati u javnom vlasništvu. Kada je reč o privatizaciji, važno je da država nema vlasnički udeo u bankama, drugim finansijskim ustanovama i preduzećima. Profit koji se ostvaruje tim udelima pripada budžetu i uvek će se trošiti ili investirati u skladu sa političkim interesima. Taj je profit potreban privatnom sektoru da bi investirao i tako povećavao zaposlenost.
Srbiji su, dakle, potrebne reforme, pre svega tržišnih ustanova i javnog sektora. Potrebna joj je i vladavina prava jer inače neće biti zagarantovana ni privatna sopstvenost niti bezbednost. A naravno ni međunarodni ugled i uvažavanje. Reforme su put ka modernizaciji Srbije, ali i ka većoj zaposlenosti i višem standardu. Ka državi i privredi gde rezultati zavise od svakoga pojedinačno – od nas.
http://www.odnaszavisi.org/index.php?&p=430&ni=50&nd=1
?
