Samanta_
Iskusan
- Poruka
- 6.229
Srbija i NATO od neprijatelja do saveznika
Kako teče približavanje naše zemlje Severno-atlantskoj vojnoj alijansi. Vojni analitičar Milan Petković, smatra da Alijansa toliko dominira reorganizacijom našeg sistema odbrane da se može zaključiti da :
Piše: Marko Lopušina
- Uniforme oficira SAD su postale čest prizor u Srbiji. Mi bismo želeli da ih bude još više – rekao je prošle nedelje u Domu garde u Topčideru američki ambasador Majkl Polt prilikom potpisivanja novog, trećeg po redu, vojnog sporazuma o saradnji Vojske Srbije i Evropske komande američkih oružanih snaga.
Diplomatski predstavnik SAD nije želeo ovim rečima da najavi okupaciju Srbije od strane Amerike, kako su u šali komentarisali pojedini vojni izveštači, već da izrazi želju da Vojska Srbije uđe u NATO i ojača saradnju sa američkom armijom. To je delimično i učinjeno, jer nam je posle potpisivanja novog vojnog sporazuma, američki general Vilijam Vord, zamenik komandanta Evropske komande američkih oružanih snaga iz Štutgarta otkrio da je sa Vojskom Srbije dogovorena izrada Programa združenog kontakt tima za 2007. koji predviđa ukupno 35 zajedničkih vojnih vežbi. Od toga 24 u Srbiji i 11 u SAD i regionalnim komandama.
- Odnosi sa NATO su u ovom trenutku vrlo sadržajni, sa velikim potencijalom da se dodatno razvijaju. Imamo Prilagođeni program saradnje preko kog članice saveza bilateralno sarađuju sa nama, imamo prostora za školovanje u Oberamergau, posmatranje vojnih vežbi NATO-PZM od inicijalnog procesa planiranja do analize na kraju. Taj je odnos sadržajni i aktivniji nego u slučaju mnogih zemalja koje već jesu članice Partnerstva za mir– rekla nam je pomoćnik ministra odbrane Snežana Samardžić-Marković i predsedavajući Grupe Srbija-NATO koja tokom ove godine vodi proces prilagođavaja sistem naše odbrane standardima Partnerstva za mir i NATO.
Vojni analitičar Milan Petković, inače, nekadašnji pukovnik bezbednosti, međutim, smatra da su današnji odnosi NATO i Srbije prerasli u proces dominacije Alijanse nad Ministarstvom odbrane i našom armijom:
- NATO potpuno kontroliše Vojsku Srbije – kaže Petković i dodaje:
- Tu kontrolu naših oružanih snaga NATO danas vrši preko američkog ambasadora Majkla Polta, preko pojedinih država SAD i njihove Nacionalne garde, preko raznih vojnih savetnika iz zemalja članica Alijanse, i preko naših visokih političara i oficira "zaljubljenika" u NATO.
Uostalom, zagovornici teze o kontroli naše armije od strane NATO tvrde da je “Alijanska preko Karla del Ponte insistirala da general Zoran Stanković postavi za ministra odbrane”, a da je general Zdravko Ponoš, zastupnik načelnika Generalštaba “strani đak”.
- NATO danas u Vojsci Srbije sve kontroliše, sem vojnih tajnih službi, koje su još naklonjene nacionalnim snagama – rekao nam je jedan od visokih oficira Vojno-bezbednosne agencije.
Od neprijatelja do saveznika
Kada je marta 1999. zbog rata na Kosovu, 19 članica NATO započelo operaciju Allied Force, u kojoj je bombardovanjem Srbiji naneta šteta od 100 milijardi dolara, malo ko je mogao da predvidi da će u roku od samo dve godine Beograd i Brisel na tu epizodu gledati samo kao na neprijatnost iz prošlosti. Politički analitičari u Vašingtonu su tada, naime, očekivali da će se posle pada Slobodana Miloševića naša zemlja osloniti na tradicionalne saveznike poput Rusije, Grčke ili Francuske, ali su ih lideri DOS-a razuverili, jer su insistirali na razvoju odnosa sa Evropskom zajednicom. Na početku vladavine DOS-a, međutim, sam NATO je zbog traumatičnog bombarodvanja Srbije 1999. spominjan vrlo malo.
U svojoj političkoj kampanji predstavnici EU i SAD ubeđivali su srpsko javno mnjenje da NATO nije neprijateljski raspoložen prema Srbiji. Kao argument za to, predstavnici NATO nudili su činjenicu da članice Alijanse želi da izgade veze sa Srbijom.
- Za to je, međutim, potrebno da u Srbiji doći do potpune evolucije stavova o NATO-u, kao što se već dogodilo u ostalim zemljama u regionu. Pre 20 godina ko bi mogao da zamisli da će Bugarska, jedna od najpokornijih i najlojalnijih članica Varšavskog pakta, pristupiti Alijansi. Da će izolovana Albanija započeti kampanju na svim nivoima kako bi se pridružila NATO - – rekao je jednom prilikom američki otpravnika poslova Roderik Mur.
Samo 2 godina posle napada u srpskom društvu je došlo do konsenzusa da je NATO deo budućnosti Srbije.
- Najviše zasluga za približavanje SRJ i NATO imao je potpredsednik srpske vlade Nebojša Čović. Suočen s potrebom da reši krizu sa albanskim teroristima na jugu Srbije, Čović je još u decembru 2000. započeo intezivnu saradnju sa KFOR i NATO. Ta saradnja Beograda i Brisela je rezultirala okončanjem krize sredinom 2001. Saradnja SRJ i NATO razvijala se dalje kako na političkom, tako i vojnom planu, ulaskom naših snaga bezbednosti u selo Oraovica, odnosno u kopnenu zonu bezbednosti na jugu Srbije, u junu 2001. To je, ujedno, bila prva vojna operacija u istoriji Jugoslavije, u kojoj su snage bezbednosti bile pod vrhovnom komandom oficira NATO i KFOR. Tada su srpski i NATO oficiri zajedno planirali i izveli akciju ulaska u sve sektore kopnene zone bezbednosti. Ti potezi su udarili temelje vojne saradnje sa Alijansom – tvrdi Danijel Šunter, urednik u časopisu NATO u Beogradu.
Tiha okupacija
- Koliku pažnju je NATO poklonio razvoju odnosa sa SRJ najbolje pokazuje podatak da je delegacija, koju su predvodili Nebojša Čović, savezni ministar inostranih poslova Goran Svilanović i komandanti jugoslovenskih snaga bezbednosti, tri puta 2001. boravila u komandi NATO u Briselu, gde su je primili najviši zvaničnici Alijanse. Tada je donesena politička odluka da naš državni neprijatelj treba da postane naš glavni saveznik. Sredinom 2001. i vojni vrh SRJ je prihvatio ovaj politički stav i pokazao interesovanje za ulazak u NATO program Partnerstvo za mir, jer je tada procenjeno da bi time Srbija dobila mogućnost da modernizuje svoje oružane snage i prilagodi ih zapadnim standardima, ali i da poveća svoj politicki rejting na međunarodnom nivou i postane potencijalni kandidat za ulazak u NATO, i poboljša šanse za pristupanje EU – kaže Danijel Šunter.
Kritičari bliske saradnje sa NATO danas tvrde da je Srbija prosto okupirana od Alijanse i da članice ovog vojnog saveza svojim prisutvom na našoj teritoriji, a i u vojnim krugovima, direktno utiču na reorganizaciju sitema odbrane i oružanih snaga. Jer time NATO želi da realizuje neke svoje vojne ciljeve.
- Srbija ima visok rejting u NATO, jer ima važan strateški položaj u regionu, velike vojne rezerve u naoružanju i ljudstvu, odlične vojne škole i vojne kadrove, jaku vojnu industriju i narod sa visokim borbenim moralom. Posle ulaska u Bugarsku i Rumuniju, da bi izašla na Crno more i bila blizu arapskoj i ruskoj sferi uticaja, Amerika želi da osvoji Srbiju ne bi li time zaokružila svoju zonu dominacije na Starom kontinentu - tvrdi Greg Elič, vojni analitičar iz SAD, autor knjige Čudni oslobodioci, u kojoj analizira 50 američkih vojnih intervencija u svetu.
Njegov beogradski kolega Aleksandar Radić se sa ovom tvrdnjom delimično slaže:
- NATO na Balkanu želi da zaokruži ovaj region, jer Balkan sa Srbijom, Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom, koje su izvan programa Parnterstvo za mir, predstavlja zonu potencijalne nestabilnosti. Zato NATO pokušava da što pre proširi svoj uticaj i na te države. NATO kao bezbednosna organziacija u svetu politike i odbrane traži črvste oslonce saradnje da bi afirmisao svoja strateška očekivanja. Ne radi se tu o tome da NATO kontroliše Ministarstvo odbrane Srbije, Vojsku Srbije, Generalštab VS ili vojne tajne službe. Niti je tačno, kao što se priča, da je Karla del Ponte “namestila” generala Zorana Stankovića za ministra odbrane. Mislim da izraz "kontrola" u odnosima NATO i Srbije pripada vokabularu tereticara zavere, jer u bezbednosnim integracijama sudeluju države, koje žele da kroz NATO afirmišu i svoje strarteške planove i programe.
Kako teče približavanje naše zemlje Severno-atlantskoj vojnoj alijansi. Vojni analitičar Milan Petković, smatra da Alijansa toliko dominira reorganizacijom našeg sistema odbrane da se može zaključiti da :
Piše: Marko Lopušina
- Uniforme oficira SAD su postale čest prizor u Srbiji. Mi bismo želeli da ih bude još više – rekao je prošle nedelje u Domu garde u Topčideru američki ambasador Majkl Polt prilikom potpisivanja novog, trećeg po redu, vojnog sporazuma o saradnji Vojske Srbije i Evropske komande američkih oružanih snaga.
Diplomatski predstavnik SAD nije želeo ovim rečima da najavi okupaciju Srbije od strane Amerike, kako su u šali komentarisali pojedini vojni izveštači, već da izrazi želju da Vojska Srbije uđe u NATO i ojača saradnju sa američkom armijom. To je delimično i učinjeno, jer nam je posle potpisivanja novog vojnog sporazuma, američki general Vilijam Vord, zamenik komandanta Evropske komande američkih oružanih snaga iz Štutgarta otkrio da je sa Vojskom Srbije dogovorena izrada Programa združenog kontakt tima za 2007. koji predviđa ukupno 35 zajedničkih vojnih vežbi. Od toga 24 u Srbiji i 11 u SAD i regionalnim komandama.
- Odnosi sa NATO su u ovom trenutku vrlo sadržajni, sa velikim potencijalom da se dodatno razvijaju. Imamo Prilagođeni program saradnje preko kog članice saveza bilateralno sarađuju sa nama, imamo prostora za školovanje u Oberamergau, posmatranje vojnih vežbi NATO-PZM od inicijalnog procesa planiranja do analize na kraju. Taj je odnos sadržajni i aktivniji nego u slučaju mnogih zemalja koje već jesu članice Partnerstva za mir– rekla nam je pomoćnik ministra odbrane Snežana Samardžić-Marković i predsedavajući Grupe Srbija-NATO koja tokom ove godine vodi proces prilagođavaja sistem naše odbrane standardima Partnerstva za mir i NATO.
Vojni analitičar Milan Petković, inače, nekadašnji pukovnik bezbednosti, međutim, smatra da su današnji odnosi NATO i Srbije prerasli u proces dominacije Alijanse nad Ministarstvom odbrane i našom armijom:
- NATO potpuno kontroliše Vojsku Srbije – kaže Petković i dodaje:
- Tu kontrolu naših oružanih snaga NATO danas vrši preko američkog ambasadora Majkla Polta, preko pojedinih država SAD i njihove Nacionalne garde, preko raznih vojnih savetnika iz zemalja članica Alijanse, i preko naših visokih političara i oficira "zaljubljenika" u NATO.
Uostalom, zagovornici teze o kontroli naše armije od strane NATO tvrde da je “Alijanska preko Karla del Ponte insistirala da general Zoran Stanković postavi za ministra odbrane”, a da je general Zdravko Ponoš, zastupnik načelnika Generalštaba “strani đak”.
- NATO danas u Vojsci Srbije sve kontroliše, sem vojnih tajnih službi, koje su još naklonjene nacionalnim snagama – rekao nam je jedan od visokih oficira Vojno-bezbednosne agencije.
Od neprijatelja do saveznika
Kada je marta 1999. zbog rata na Kosovu, 19 članica NATO započelo operaciju Allied Force, u kojoj je bombardovanjem Srbiji naneta šteta od 100 milijardi dolara, malo ko je mogao da predvidi da će u roku od samo dve godine Beograd i Brisel na tu epizodu gledati samo kao na neprijatnost iz prošlosti. Politički analitičari u Vašingtonu su tada, naime, očekivali da će se posle pada Slobodana Miloševića naša zemlja osloniti na tradicionalne saveznike poput Rusije, Grčke ili Francuske, ali su ih lideri DOS-a razuverili, jer su insistirali na razvoju odnosa sa Evropskom zajednicom. Na početku vladavine DOS-a, međutim, sam NATO je zbog traumatičnog bombarodvanja Srbije 1999. spominjan vrlo malo.
U svojoj političkoj kampanji predstavnici EU i SAD ubeđivali su srpsko javno mnjenje da NATO nije neprijateljski raspoložen prema Srbiji. Kao argument za to, predstavnici NATO nudili su činjenicu da članice Alijanse želi da izgade veze sa Srbijom.
- Za to je, međutim, potrebno da u Srbiji doći do potpune evolucije stavova o NATO-u, kao što se već dogodilo u ostalim zemljama u regionu. Pre 20 godina ko bi mogao da zamisli da će Bugarska, jedna od najpokornijih i najlojalnijih članica Varšavskog pakta, pristupiti Alijansi. Da će izolovana Albanija započeti kampanju na svim nivoima kako bi se pridružila NATO - – rekao je jednom prilikom američki otpravnika poslova Roderik Mur.
Samo 2 godina posle napada u srpskom društvu je došlo do konsenzusa da je NATO deo budućnosti Srbije.
- Najviše zasluga za približavanje SRJ i NATO imao je potpredsednik srpske vlade Nebojša Čović. Suočen s potrebom da reši krizu sa albanskim teroristima na jugu Srbije, Čović je još u decembru 2000. započeo intezivnu saradnju sa KFOR i NATO. Ta saradnja Beograda i Brisela je rezultirala okončanjem krize sredinom 2001. Saradnja SRJ i NATO razvijala se dalje kako na političkom, tako i vojnom planu, ulaskom naših snaga bezbednosti u selo Oraovica, odnosno u kopnenu zonu bezbednosti na jugu Srbije, u junu 2001. To je, ujedno, bila prva vojna operacija u istoriji Jugoslavije, u kojoj su snage bezbednosti bile pod vrhovnom komandom oficira NATO i KFOR. Tada su srpski i NATO oficiri zajedno planirali i izveli akciju ulaska u sve sektore kopnene zone bezbednosti. Ti potezi su udarili temelje vojne saradnje sa Alijansom – tvrdi Danijel Šunter, urednik u časopisu NATO u Beogradu.
Tiha okupacija
- Koliku pažnju je NATO poklonio razvoju odnosa sa SRJ najbolje pokazuje podatak da je delegacija, koju su predvodili Nebojša Čović, savezni ministar inostranih poslova Goran Svilanović i komandanti jugoslovenskih snaga bezbednosti, tri puta 2001. boravila u komandi NATO u Briselu, gde su je primili najviši zvaničnici Alijanse. Tada je donesena politička odluka da naš državni neprijatelj treba da postane naš glavni saveznik. Sredinom 2001. i vojni vrh SRJ je prihvatio ovaj politički stav i pokazao interesovanje za ulazak u NATO program Partnerstvo za mir, jer je tada procenjeno da bi time Srbija dobila mogućnost da modernizuje svoje oružane snage i prilagodi ih zapadnim standardima, ali i da poveća svoj politicki rejting na međunarodnom nivou i postane potencijalni kandidat za ulazak u NATO, i poboljša šanse za pristupanje EU – kaže Danijel Šunter.
Kritičari bliske saradnje sa NATO danas tvrde da je Srbija prosto okupirana od Alijanse i da članice ovog vojnog saveza svojim prisutvom na našoj teritoriji, a i u vojnim krugovima, direktno utiču na reorganizaciju sitema odbrane i oružanih snaga. Jer time NATO želi da realizuje neke svoje vojne ciljeve.
- Srbija ima visok rejting u NATO, jer ima važan strateški položaj u regionu, velike vojne rezerve u naoružanju i ljudstvu, odlične vojne škole i vojne kadrove, jaku vojnu industriju i narod sa visokim borbenim moralom. Posle ulaska u Bugarsku i Rumuniju, da bi izašla na Crno more i bila blizu arapskoj i ruskoj sferi uticaja, Amerika želi da osvoji Srbiju ne bi li time zaokružila svoju zonu dominacije na Starom kontinentu - tvrdi Greg Elič, vojni analitičar iz SAD, autor knjige Čudni oslobodioci, u kojoj analizira 50 američkih vojnih intervencija u svetu.
Njegov beogradski kolega Aleksandar Radić se sa ovom tvrdnjom delimično slaže:
- NATO na Balkanu želi da zaokruži ovaj region, jer Balkan sa Srbijom, Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom, koje su izvan programa Parnterstvo za mir, predstavlja zonu potencijalne nestabilnosti. Zato NATO pokušava da što pre proširi svoj uticaj i na te države. NATO kao bezbednosna organziacija u svetu politike i odbrane traži črvste oslonce saradnje da bi afirmisao svoja strateška očekivanja. Ne radi se tu o tome da NATO kontroliše Ministarstvo odbrane Srbije, Vojsku Srbije, Generalštab VS ili vojne tajne službe. Niti je tačno, kao što se priča, da je Karla del Ponte “namestila” generala Zorana Stankovića za ministra odbrane. Mislim da izraz "kontrola" u odnosima NATO i Srbije pripada vokabularu tereticara zavere, jer u bezbednosnim integracijama sudeluju države, koje žele da kroz NATO afirmišu i svoje strarteške planove i programe.
