Igor31000
Početnik
- Poruka
- 12
OVDE ISPRICAJTE ONO STO VAS MUCI I UBIJA IZNUTRA
EVO MOJE PRICE:
Рођен сам на Илиндан 1980. године у малом граду Ужицу. Људи су говорили да због тога што сам рођен на великог свеца ће ме пратити срећа целог живота. Мој отац је отишао у затвор пре него што сам напунио годину дана и када је изашао никада се није интересовао за мене. Мајка се 1983. преудала и са мојим очухом добила ћерку тј моју сестру. Таман када ми се срећа мало осмехнула у животу и када сам свог очуха прихватио и сматрао својим оцем, 1989. имали смо саобраћајну несрећу у којој је мој очух погинуо. Од тада живим сам са мајком и сестром. Пошто смо били у веома тешкој финансијској ситуацији ја сам још као дете од 10 година на распустима тражио посао по градилиштима и на моју срећу увек сам их налазио. То што сам ја радио на градилишту моји вршњаци су користили да ме исмевају. Пошто сам био веома истраумиран после саобраћајне незгоде, а исмевања су почела после само неколико дана од тог немилог догађаја, изгубио сам самопоуздање, затворио сам се у себе, све ћутао и трпео и живео у неком свом замишљеном савршеном свету где сам имао и оца и пријатеље и где ме нико није исмевао. Исмевања и провокације су ме пратиле кроз целу основну школу, а потом се наставила у средњој. Сво време мог школовања нисам имао ни једног пријатеља нити друга из простог разлога што су на мене гледали само као на особу на којој лече своје незадовољство и да би себе у очима друих дигли много изнад нас „обичних смртника“. Ја сам био нико и ништа а они су били „богови“. Временом сам чак и сам себе убедио да сам нико и ништа, да сам обичан губитник који ће цео свој живот само то и бити. После завршене основне школе сви моји вршњаци су ми говорили да уписем неки занат јер нисам за боље. У разговору са мајком решио сам да уписем електротехничку школу што сам и урадио. Мислио сам нико од мојих вршњака неће бити у тој школи, јер су сви причали о медицини, машинству и гимназији. Међутим преварио сам се. Скоро пола мог одељења из основне је било у истом разреду самном у средњој. Можете само замислити каква је моја реакција била. Толико сам су уплашио и разочарао да сам истог момента размишљао да ли да убијем некога од њих или да убијем себе. На срећу нисам урадио ништа од тога, већ сам чекао да видим како ће бити, мислио сам можда су се променили. Све је било супер првих петнаестак дан и онда су, да би испали „фаце“ пред осталима почели да ме исмевју, понижавају и провоцирају и то толико да су ме доводили до самог лудила. У покушајима да се уклопим у друштво и да престанем да будем предмет исмевања, почео сам да бежим са часова да бих доказао своју „храброст“ а у ствари само сам себи нашкодио и самим тим давао сам им нову тему за провокације. Сваки дан одласка у школу је за мене био одлазак у пакао, али морао сам да издржим због себе. Када је почело бомбардовање 1999. тада сам видео да су сви ти назови мангупи и фаце побегли из града а ја који сам нико и ништа сам остао у граду. Тада је нешто препукло у мени и решио сам да одем у војну школу. Сва фамилија па чак и људи који су запослени у војсци су ме питали да ли сам нормалан. Завршило се бомбардовање, мене неким чудом приме у војну школу коју, наравно, завршим. Никада срећнији нисам био него када сам бацио шапку у ваздух, када сам видео понос у очима моје мајке и сестре и понос у очима моје целе фамилије. Тада сам постао неко и нешто. Нисам могао да верујем да чак и они којима сам био предмет исмевања су ме гледали са неким страхопоштовањем када су ме видели у униформи. Убрзо сам се заљубио и оженио, не дуго након свадбе добио сам дете. Мислио сам да мојоj срећи краја нема и да коначно могу да кажем да ме срећа прати. Али преварио сам се. Постајало је све горе и горе. Дете ми је од самог рођења имало проблема са здрављем па је више проводио времена у болници него у кући. Моја жена није имала ни мало разумевања ни према мени ни према мом послу. После две и по године брака нашао сам јој посао који је желела а онa у знак захвалности уђе у везу са својим шефом који иначе има жену и дете али исто тако има и брдо пара. На сву муку ја то сазнајем и дан након мог сазнања она ме избацује из куће. Отишао сам без речи. То ме је толико погодило да сам се толико разочарао у женски свет да им једноставно не верујем. Прошло је годину и по од мог развода и ако желим да будем са неком девојком оне не желе да буду самном јер сам разведен или како оне кажу „отпад друштва“. Бивша жена ми брани да виђам моје дете мада после свега што се издешавало у мени се пробудила сумња да ли је то дете уопште моје. И да није моје он је за менe моје дете и увек ће то бити. Дао сам јој све што је пожелела, своју младост, за мало и своје здравље, на разводу алиментација колику год је желела а ја сам заузврат само тражио да виђам своје дете а она га неда. Сада радим у Београду, а она даје дете мојима само радним даном а викендом као имају увек нешто испланирано. Ако се овај мој живот може назвати срећним е онда сам ја био будала што сам све ово писао. У мом животу је свега било само среће није. Да ли сам то заслужио? Да ли ћу икада имати среће у животу? И ако сам разочаран у живот ја и даље идем подигнуте главе у нади да ће бити боље, да ће се срећа некада и мени окренути.
Ово је била моја прича испричај и ти своју, биће ти много лакше. Мени је већ лакше када сам вам све ово испричао.
EVO MOJE PRICE:
Рођен сам на Илиндан 1980. године у малом граду Ужицу. Људи су говорили да због тога што сам рођен на великог свеца ће ме пратити срећа целог живота. Мој отац је отишао у затвор пре него што сам напунио годину дана и када је изашао никада се није интересовао за мене. Мајка се 1983. преудала и са мојим очухом добила ћерку тј моју сестру. Таман када ми се срећа мало осмехнула у животу и када сам свог очуха прихватио и сматрао својим оцем, 1989. имали смо саобраћајну несрећу у којој је мој очух погинуо. Од тада живим сам са мајком и сестром. Пошто смо били у веома тешкој финансијској ситуацији ја сам још као дете од 10 година на распустима тражио посао по градилиштима и на моју срећу увек сам их налазио. То што сам ја радио на градилишту моји вршњаци су користили да ме исмевају. Пошто сам био веома истраумиран после саобраћајне незгоде, а исмевања су почела после само неколико дана од тог немилог догађаја, изгубио сам самопоуздање, затворио сам се у себе, све ћутао и трпео и живео у неком свом замишљеном савршеном свету где сам имао и оца и пријатеље и где ме нико није исмевао. Исмевања и провокације су ме пратиле кроз целу основну школу, а потом се наставила у средњој. Сво време мог школовања нисам имао ни једног пријатеља нити друга из простог разлога што су на мене гледали само као на особу на којој лече своје незадовољство и да би себе у очима друих дигли много изнад нас „обичних смртника“. Ја сам био нико и ништа а они су били „богови“. Временом сам чак и сам себе убедио да сам нико и ништа, да сам обичан губитник који ће цео свој живот само то и бити. После завршене основне школе сви моји вршњаци су ми говорили да уписем неки занат јер нисам за боље. У разговору са мајком решио сам да уписем електротехничку школу што сам и урадио. Мислио сам нико од мојих вршњака неће бити у тој школи, јер су сви причали о медицини, машинству и гимназији. Међутим преварио сам се. Скоро пола мог одељења из основне је било у истом разреду самном у средњој. Можете само замислити каква је моја реакција била. Толико сам су уплашио и разочарао да сам истог момента размишљао да ли да убијем некога од њих или да убијем себе. На срећу нисам урадио ништа од тога, већ сам чекао да видим како ће бити, мислио сам можда су се променили. Све је било супер првих петнаестак дан и онда су, да би испали „фаце“ пред осталима почели да ме исмевју, понижавају и провоцирају и то толико да су ме доводили до самог лудила. У покушајима да се уклопим у друштво и да престанем да будем предмет исмевања, почео сам да бежим са часова да бих доказао своју „храброст“ а у ствари само сам себи нашкодио и самим тим давао сам им нову тему за провокације. Сваки дан одласка у школу је за мене био одлазак у пакао, али морао сам да издржим због себе. Када је почело бомбардовање 1999. тада сам видео да су сви ти назови мангупи и фаце побегли из града а ја који сам нико и ништа сам остао у граду. Тада је нешто препукло у мени и решио сам да одем у војну школу. Сва фамилија па чак и људи који су запослени у војсци су ме питали да ли сам нормалан. Завршило се бомбардовање, мене неким чудом приме у војну школу коју, наравно, завршим. Никада срећнији нисам био него када сам бацио шапку у ваздух, када сам видео понос у очима моје мајке и сестре и понос у очима моје целе фамилије. Тада сам постао неко и нешто. Нисам могао да верујем да чак и они којима сам био предмет исмевања су ме гледали са неким страхопоштовањем када су ме видели у униформи. Убрзо сам се заљубио и оженио, не дуго након свадбе добио сам дете. Мислио сам да мојоj срећи краја нема и да коначно могу да кажем да ме срећа прати. Али преварио сам се. Постајало је све горе и горе. Дете ми је од самог рођења имало проблема са здрављем па је више проводио времена у болници него у кући. Моја жена није имала ни мало разумевања ни према мени ни према мом послу. После две и по године брака нашао сам јој посао који је желела а онa у знак захвалности уђе у везу са својим шефом који иначе има жену и дете али исто тако има и брдо пара. На сву муку ја то сазнајем и дан након мог сазнања она ме избацује из куће. Отишао сам без речи. То ме је толико погодило да сам се толико разочарао у женски свет да им једноставно не верујем. Прошло је годину и по од мог развода и ако желим да будем са неком девојком оне не желе да буду самном јер сам разведен или како оне кажу „отпад друштва“. Бивша жена ми брани да виђам моје дете мада после свега што се издешавало у мени се пробудила сумња да ли је то дете уопште моје. И да није моје он је за менe моје дете и увек ће то бити. Дао сам јој све што је пожелела, своју младост, за мало и своје здравље, на разводу алиментација колику год је желела а ја сам заузврат само тражио да виђам своје дете а она га неда. Сада радим у Београду, а она даје дете мојима само радним даном а викендом као имају увек нешто испланирано. Ако се овај мој живот може назвати срећним е онда сам ја био будала што сам све ово писао. У мом животу је свега било само среће није. Да ли сам то заслужио? Да ли ћу икада имати среће у животу? И ако сам разочаран у живот ја и даље идем подигнуте главе у нади да ће бити боље, да ће се срећа некада и мени окренути.
Ово је била моја прича испричај и ти своју, биће ти много лакше. Мени је већ лакше када сам вам све ово испричао.
