Istocni Vetar
Domaćin
- Poruka
- 4.571
Као што је познато, пријатељи се у невољи познају. Ако имаш проблеме, пријатељи чим сазнају почињу да дејствују.
Неки крену да гласно уздишу преко телефона, изражавају ти своје саосећање, прете твојим непријатељима песницом, истовремено се вајкајући да их јаки болови у трбуху (заузетост на послу, хитне обавезе итд.) спречавају да дођу и поделе са тобом попола и напор, и опасност, и невољу и победу.
Па шта мислите – ко је од њих прави пријатељ?
Овде је кључна реч – жртва. Одрасли људи су обично врло заузети. Зато, да би помогли пријатељу у невољи, највероватније морају понешто жртвовати. Због тога је право пријатељство толико драгоцено. И управо зато је, што сте старији, све ређе.
А тек у области међународних односа! Ту је реч «пријатељство» већ одавно сасвим изгубила смисао. Господин Тржиште довео је до тријумфа појма «интереси». Могуће је да једног дана тај појам тријумфује и у међуљудским односима. Барем се идеолози тржишта томе надају.
Али, има људи који мисле другачије. Толико другачије да су спремни да се за то боре.
Руско-српско пријатељство је постало жртва тржишних односа, заједно са многим другим «старим идеалима». То се десило октобра 1993. године када је велика тржишна револуција на тенковима ушла у руску политику, коначно смрвивши отпор неистомишљеника. Од тада тржиште и новац постају основни закони руског живота, потиснувши у други и трећи план све остало – част, моралност, праведност и остале синониме добра. Не, те старомодне речи нису коначно ишчезле из руског лексикона. Штавише, лица на високом положају каткад их користе у званичним говорима народу. Али, на жалост, само као речи. А реални живот је сада подређен другој вредности чије име је новац.
Управо то демонстрира посета косовског Албанца Министарству иностраних послова Русије – невидљива рука тржишта приморала је руске чиновнике да се сагну, и премда с гадљивом гримасом, ипак изврше тражено. Што је још горе, сада већ у самом друштву расте хор «прагматичара» проглашавајући тријумф «интереса» над «пријатељством». У том светлу присталице руско-српског братства изгледају врло снуждено, и не само због своје, споља гледано, малобројности, већ и због своје «идеолошке заосталости». Док прогресивна цивилизација одабире «новац» и «интересе», ти маргиналци и даље нешто мрмљају о «пријатељству» и «дужности».
И зато се данас оштро поставља питање – шта нам је даље чинити с нашим руско-српским братством? Да постиђено заборавимо на њега и ћутке трпимо невидљиву руку тржишта заједно са нашим чиновницима? Или да и даље остајемо при своме?
Време нам је да најзад отворимо очи – питање руско-српског братства је данас политичко. То значи да се само «телефонским саосећањима» упућеним прогоњеном српском народу проблем Косова неће решити, Србима нећемо помоћи – нити ћемо сопствену савест очистити. Треба нешто делати – то значи прећи са ретких протестних акција на организационо-политичке методе борбе. Или се поштено одрећи сваког деловања и не вређати Србе «телефонским сажаљењима». Ако си проститутка, немој се правити да си романтична девица са промашеним личним животом.
Време је да најзад признамо – руска власт у Србима види само једну од карата у великој међународној игри. То је постало јасно оног тренутка када је председник Путин питање Косова повезао са питањем Абхазије. Самим тим он је први понудио Западу ценкање, у дотичном случају сасвим неумесно. Штавише – богохулно с моралног становишта. Косово и Абхазија су два сасвим различита случаја. Косово је српска територија, српска историја, српска светиња коју су тек у недавном историјском раздобљу, захваљујући кратковидости југословенских власти, Албанци окупирали. Абхазија је исконска територија Абхаза који су ту живели још у доба Старог Рима, и која је после рушења СССР постала објекат патуљастих амбиција «Грузинске империје». Албанска УЧК је ратовала са српским старцима, женама и децом, Абхази – са регуларним грузинским војним формацијама које су се срозале до пљачке, мародерства и бандитизма, и то у толикој мери да су одбиле чак и своје вероватне савезнике – абхаске Јермене, па су чак и сами Грузини принуђени да то признају.
А шта да кажемо о Приднестровљу, територији насељеној Русима који нису хтели да признају антиуставне беловешке споразуме? (тим споразумима је растурен СССР)
Какве се ту могу повући паралеле и аналогије са косовским Албанцима? Никакве. Какво је ту ценкање могуће? Никакво.
Могуће је да Русија оличена у својој власти води са Западом некакву лукаву политичку игру, могуће је да је презаузета да би својој нацији објаснила своје мотиве. Да, желели бисмо да за њено деловање нађемо некакво оправдање, да бисмо и даље мирно живели свој лични живот, док се титани руске дипломатије боре – али је то јако тешко учинити.
Неки крену да гласно уздишу преко телефона, изражавају ти своје саосећање, прете твојим непријатељима песницом, истовремено се вајкајући да их јаки болови у трбуху (заузетост на послу, хитне обавезе итд.) спречавају да дођу и поделе са тобом попола и напор, и опасност, и невољу и победу.
Па шта мислите – ко је од њих прави пријатељ?
Овде је кључна реч – жртва. Одрасли људи су обично врло заузети. Зато, да би помогли пријатељу у невољи, највероватније морају понешто жртвовати. Због тога је право пријатељство толико драгоцено. И управо зато је, што сте старији, све ређе.
А тек у области међународних односа! Ту је реч «пријатељство» већ одавно сасвим изгубила смисао. Господин Тржиште довео је до тријумфа појма «интереси». Могуће је да једног дана тај појам тријумфује и у међуљудским односима. Барем се идеолози тржишта томе надају.
Али, има људи који мисле другачије. Толико другачије да су спремни да се за то боре.
Руско-српско пријатељство је постало жртва тржишних односа, заједно са многим другим «старим идеалима». То се десило октобра 1993. године када је велика тржишна револуција на тенковима ушла у руску политику, коначно смрвивши отпор неистомишљеника. Од тада тржиште и новац постају основни закони руског живота, потиснувши у други и трећи план све остало – част, моралност, праведност и остале синониме добра. Не, те старомодне речи нису коначно ишчезле из руског лексикона. Штавише, лица на високом положају каткад их користе у званичним говорима народу. Али, на жалост, само као речи. А реални живот је сада подређен другој вредности чије име је новац.
Управо то демонстрира посета косовског Албанца Министарству иностраних послова Русије – невидљива рука тржишта приморала је руске чиновнике да се сагну, и премда с гадљивом гримасом, ипак изврше тражено. Што је још горе, сада већ у самом друштву расте хор «прагматичара» проглашавајући тријумф «интереса» над «пријатељством». У том светлу присталице руско-српског братства изгледају врло снуждено, и не само због своје, споља гледано, малобројности, већ и због своје «идеолошке заосталости». Док прогресивна цивилизација одабире «новац» и «интересе», ти маргиналци и даље нешто мрмљају о «пријатељству» и «дужности».
И зато се данас оштро поставља питање – шта нам је даље чинити с нашим руско-српским братством? Да постиђено заборавимо на њега и ћутке трпимо невидљиву руку тржишта заједно са нашим чиновницима? Или да и даље остајемо при своме?
Време нам је да најзад отворимо очи – питање руско-српског братства је данас политичко. То значи да се само «телефонским саосећањима» упућеним прогоњеном српском народу проблем Косова неће решити, Србима нећемо помоћи – нити ћемо сопствену савест очистити. Треба нешто делати – то значи прећи са ретких протестних акција на организационо-политичке методе борбе. Или се поштено одрећи сваког деловања и не вређати Србе «телефонским сажаљењима». Ако си проститутка, немој се правити да си романтична девица са промашеним личним животом.
Време је да најзад признамо – руска власт у Србима види само једну од карата у великој међународној игри. То је постало јасно оног тренутка када је председник Путин питање Косова повезао са питањем Абхазије. Самим тим он је први понудио Западу ценкање, у дотичном случају сасвим неумесно. Штавише – богохулно с моралног становишта. Косово и Абхазија су два сасвим различита случаја. Косово је српска територија, српска историја, српска светиња коју су тек у недавном историјском раздобљу, захваљујући кратковидости југословенских власти, Албанци окупирали. Абхазија је исконска територија Абхаза који су ту живели још у доба Старог Рима, и која је после рушења СССР постала објекат патуљастих амбиција «Грузинске империје». Албанска УЧК је ратовала са српским старцима, женама и децом, Абхази – са регуларним грузинским војним формацијама које су се срозале до пљачке, мародерства и бандитизма, и то у толикој мери да су одбиле чак и своје вероватне савезнике – абхаске Јермене, па су чак и сами Грузини принуђени да то признају.
А шта да кажемо о Приднестровљу, територији насељеној Русима који нису хтели да признају антиуставне беловешке споразуме? (тим споразумима је растурен СССР)
Какве се ту могу повући паралеле и аналогије са косовским Албанцима? Никакве. Какво је ту ценкање могуће? Никакво.
Могуће је да Русија оличена у својој власти води са Западом некакву лукаву политичку игру, могуће је да је презаузета да би својој нацији објаснила своје мотиве. Да, желели бисмо да за њено деловање нађемо некакво оправдање, да бисмо и даље мирно живели свој лични живот, док се титани руске дипломатије боре – али је то јако тешко учинити.
zabole me za ruse.
