eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.180
Шта грађани Србије знају о здравственом стању људи који воде државу
Политичари не морају на систематски преглед
Шабић: Разумем интересовање јавности, али здравствени картони политичара су деликатна ствар, јер постоји могућност злоупотреба
Уз имовинско стање и евентуалне ванбрачне активности, када су у питању политичари, грађане најчешће интересује и здравље оних који им воде државу. Према истраживању које је организација „Транспарентност Србија” спровела још 2005. године, више од половине анкетираних је на питање шта би од података о функционерима обавезно требало да буде доступно јавности одговорила да су то подаци о њиховом здравственом стању. Прецизније, чак 78,5 одсто оних којима је битно здравље политичара, нарочито интересовање показало је за душевно стање политичара.
Обавеза обавештавања јавности о здрављу највиших државних функционера у Србији, међутим, не постоји, као што, према Закону о раду, није неопходно ни да се при запошљавању доставља уверење о здравственом стању.
Још је важније можда то што бирачи немају прилику ни да се пре избора увере у здравствено стање кандидата за најодговорније државне функције, на основу чега би такође могли да се увере да онај за кога би гласали због природе посла неће посустати, како физички, тако ни ментално – да ли ће, можда некоме срце да попусти у тренутку решавања косовског проблема, да ли ће му отказати бубрези при потписивању споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, или је можда неко од кандидата/политичара никад излечени алкохоличар или наркоман? Узгред речено, „прозивке” за болести зависности више пута су се чуле на политичкој сцени.
Родољуб Шабић, државни повереник за слободан приступ информацијама, има разумевања за интерес грађана да буду информисани о психофизичком стању људи којима су поверили да руководе државом и у начелу мисли да је добра идеја да они о томе буду обавештавани.
– То је, међутим, веома деликатна ствар и морамо је сагледати у реалном контексту. Овде, нажалост, и даље постоји огромна опасност да подаци из нечијег здравственог картона буду злоупотребљени у дневнополитичкој борби. Због тога би, можда, требало створити некакав механизам који би контролисао податке ове врсте. Можда би то могло да буде неко парламентарно или, пак, потпуно независно тело, али ни тада не би била искључена могућност злоупотреба – каже Шабић за „Политику”.
Шабић, који је и сам био министар, а потом дошао на функцију повереника за слободан приступ информацијама, каже да пре ступања ни на један од ових положаја није пролазио лекарске контроле.
Да је у влади Зорана Ђинђића био од самог њеног формирања, јануара 2001. Шабић би сигурно прошао лекарске контроле на ВМА, као што су то, непосредно пре избора владе, морали да ураде и остали министри. На томе је инсистирао сам Ђинђић. Свим кандидатима за министре урађен је тада ЕКГ срца, прегледана су им плућа, дали су крв и мокраћу, а потом су били подвргнути и психотесту.
На томе се, међутим, стало јер никада јавности нису јавно саопштени резултати тих прегледа, а у јавности се потом дуго спекулисало да здравствено стање двојице министара није било задовољавајуће. О коме је реч, никада се, међутим, није открило, нити је ико од Ђинђићевих министара оставку поднео из здравствених разлога.
Обавезу да јавност обавештавају о свом здрављу немају ни политичари у Америци, али је, према речима Обрада Кесића, аналитичара из Вашингтона, притисак јавности у одређеним случајевима толико јак да су политичари једноставно приморани да своје лекарске картоне ставе пред камере.
– Тако је нарочито када постоји јака сумња да је неки политичар болестан. То се догодило и у случају Џима Керија када се кандидовао на изборима за председника САД против Буша. У јавности се сумњало да је болестан и он је морао да свој лекарски досије стави на увид – каже Кесић за „Политику”.
Кери је у првом тренутку покушао да сакрије неке ствари, али када је ти процурело у јавност, притисак је постао неиздржив, па је једноставно морао да попусти. Неретко се од америчких политичара тражи, према Кесићевим речима, да поднесу и доказ о менталном здрављу брачног партнера, али не и породичну анамнезу, односно историју евентуално наследних болести у породици.
С друге стране, амерички председници једном годишње иду на прегледе, а њихови лекари на телевизији показују и објашњавају резултате разних анализа и рендгенске снимке.
Дебата о томе да ли политичари приликом кандидовања за неку функцију или приликом ступања на државничку дужност треба да поднесу и уверење о здравственом стању траје већ дуго. Још почетком деведесетих је на Конгресу психијатара Југославије било опречних мишљења. Према једном од њих, сви политичари би требало да прођу стандардизовани интервју, који би указивао на црте личности које треба пратити, и да доставе личну и породичну анамнезу (историју болести).
Према другом схватању, то би било задирање у приватност, које није неопходно у демократским системима. Један од кључних аргумената противника тезе о задирању у приватност била је да је и Хитлер изабран по демократским принципима, а да је епилог тог избора више него познат.
Марко Р. Петровић
Политичари не морају на систематски преглед
Шабић: Разумем интересовање јавности, али здравствени картони политичара су деликатна ствар, јер постоји могућност злоупотреба
Уз имовинско стање и евентуалне ванбрачне активности, када су у питању политичари, грађане најчешће интересује и здравље оних који им воде државу. Према истраживању које је организација „Транспарентност Србија” спровела још 2005. године, више од половине анкетираних је на питање шта би од података о функционерима обавезно требало да буде доступно јавности одговорила да су то подаци о њиховом здравственом стању. Прецизније, чак 78,5 одсто оних којима је битно здравље политичара, нарочито интересовање показало је за душевно стање политичара.
Обавеза обавештавања јавности о здрављу највиших државних функционера у Србији, међутим, не постоји, као што, према Закону о раду, није неопходно ни да се при запошљавању доставља уверење о здравственом стању.
Још је важније можда то што бирачи немају прилику ни да се пре избора увере у здравствено стање кандидата за најодговорније државне функције, на основу чега би такође могли да се увере да онај за кога би гласали због природе посла неће посустати, како физички, тако ни ментално – да ли ће, можда некоме срце да попусти у тренутку решавања косовског проблема, да ли ће му отказати бубрези при потписивању споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, или је можда неко од кандидата/политичара никад излечени алкохоличар или наркоман? Узгред речено, „прозивке” за болести зависности више пута су се чуле на политичкој сцени.
Родољуб Шабић, државни повереник за слободан приступ информацијама, има разумевања за интерес грађана да буду информисани о психофизичком стању људи којима су поверили да руководе државом и у начелу мисли да је добра идеја да они о томе буду обавештавани.
– То је, међутим, веома деликатна ствар и морамо је сагледати у реалном контексту. Овде, нажалост, и даље постоји огромна опасност да подаци из нечијег здравственог картона буду злоупотребљени у дневнополитичкој борби. Због тога би, можда, требало створити некакав механизам који би контролисао податке ове врсте. Можда би то могло да буде неко парламентарно или, пак, потпуно независно тело, али ни тада не би била искључена могућност злоупотреба – каже Шабић за „Политику”.
Шабић, који је и сам био министар, а потом дошао на функцију повереника за слободан приступ информацијама, каже да пре ступања ни на један од ових положаја није пролазио лекарске контроле.
Да је у влади Зорана Ђинђића био од самог њеног формирања, јануара 2001. Шабић би сигурно прошао лекарске контроле на ВМА, као што су то, непосредно пре избора владе, морали да ураде и остали министри. На томе је инсистирао сам Ђинђић. Свим кандидатима за министре урађен је тада ЕКГ срца, прегледана су им плућа, дали су крв и мокраћу, а потом су били подвргнути и психотесту.
На томе се, међутим, стало јер никада јавности нису јавно саопштени резултати тих прегледа, а у јавности се потом дуго спекулисало да здравствено стање двојице министара није било задовољавајуће. О коме је реч, никада се, међутим, није открило, нити је ико од Ђинђићевих министара оставку поднео из здравствених разлога.
Обавезу да јавност обавештавају о свом здрављу немају ни политичари у Америци, али је, према речима Обрада Кесића, аналитичара из Вашингтона, притисак јавности у одређеним случајевима толико јак да су политичари једноставно приморани да своје лекарске картоне ставе пред камере.
– Тако је нарочито када постоји јака сумња да је неки политичар болестан. То се догодило и у случају Џима Керија када се кандидовао на изборима за председника САД против Буша. У јавности се сумњало да је болестан и он је морао да свој лекарски досије стави на увид – каже Кесић за „Политику”.
Кери је у првом тренутку покушао да сакрије неке ствари, али када је ти процурело у јавност, притисак је постао неиздржив, па је једноставно морао да попусти. Неретко се од америчких политичара тражи, према Кесићевим речима, да поднесу и доказ о менталном здрављу брачног партнера, али не и породичну анамнезу, односно историју евентуално наследних болести у породици.
С друге стране, амерички председници једном годишње иду на прегледе, а њихови лекари на телевизији показују и објашњавају резултате разних анализа и рендгенске снимке.
Дебата о томе да ли политичари приликом кандидовања за неку функцију или приликом ступања на државничку дужност треба да поднесу и уверење о здравственом стању траје већ дуго. Још почетком деведесетих је на Конгресу психијатара Југославије било опречних мишљења. Према једном од њих, сви политичари би требало да прођу стандардизовани интервју, који би указивао на црте личности које треба пратити, и да доставе личну и породичну анамнезу (историју болести).
Према другом схватању, то би било задирање у приватност, које није неопходно у демократским системима. Један од кључних аргумената противника тезе о задирању у приватност била је да је и Хитлер изабран по демократским принципима, а да је епилог тог избора више него познат.
Марко Р. Петровић
