Sta biste vi uradili da ste na mome mestu???
Bila sam od onih zena koje su srele svoga princa, uvek sam verovala u te price. Udata sam, on me voli i ja njega, nije sve idealno, ima nesuglasica, ali kad trezveno razmisljam (sto je retko), znam da mi je lepo. Znam da je normalno da posle 17 godina romansa nestane, da je normalno da mi vise nije princ. Znam i da mi to nije vazno, nisam ni ocekivala da ce biti ceo zivot ali je problem sto ja ne mogu vise trezveno da razmisljam. Da li je to slabost, sta li...Cak sam i pocela da se okruzujem ljudima za koje unapred znam da ce me podrzavati, govoriti kako je moj zivot samo moj i da imam prava da radim sta hocu, a vidim i u njima slabice koji to pricaju samo da bi me oraspolozili, ni nemaju pojma kako je to. I opet u trenucima trezvenosti znam da nije bas sve tako i da je to samo povrsno gledanje. Kao sto sam rekla, retko trezvenim trenutcima...
Njega sam upoznala jedne cudne noci kada sam bila nepripremljena za susret sa nekim ko ce da me uvede u novu fazu mog zivota. Tako prvo smo poceli pricati, flertovali, smejali se glupostima i ponasali se kao klinci. I on je ozenjen tako da sam to shvatila da je to dobro za nas, da mozemo pruziti jedno drugome posebnu paznju koja nam nedostaje i tako sam to shvatila povrsno. Povrsno ...da me ovo nece promeniti, da znam sta hocu od svega, od zivota...I to vec traje od februara...Jako smo pazljivi da nas neko ne otkrije jer se vecina svodi na razgovore kod njega (zena mu cesto nije tu) i ponekad se nademo na kafi. Ali u poslednje vreme stvari se menjaju, ne osecam se dobro u svemu, puno mi toga smeta, a on se trudi da me zadrzi ali zelim da se sve zavrsi ali ne znam kako. Kako, kad cim sam u prilici ja pozelim da ga vidim. Cim se rastanemo, ja onda zalim sto sam ga uopste videla. Jace je od mene sve to. Znam, slabosti...Da jednostavno je reci kraj ali ga ne zelim povrediti (verovatno pre sebe uskratiti za njega). Ne verujem da je on moj princ, ustvari sigurna sam ali ce mi mnogo nedostajat taj novi dah koji je uneo u mome zivotu, osecaj da neko misli na mene/da sam potrebna nekome emotivno i telesno, osecam da smo trebali se sresti pre, da necemo biti zajedno jednog dana zauvek sve me to buni. Cak i on to govori, ja ga gledam, nekada citamo misli jedno drugome, a ja kazem ovo je glupost moram prekinuti moram otici...jel me sve ovo ne cini zadovoljnom. I prema muzu sam losa od tada(decu namerno ne spominjem), valjda zbog toga svega, zbog bezanja od mojih slabosti kojih sam svesna ali ne mogu da ih kontrolisem, ne znam...Pokusala sam da kazem sebi, ajde zivi svaki dan kao da je zadnji, uzivaj kad si sa njim, uzivaj i sa muzem, da uhvatim neku ravnotezu ali ne ide. Sve dublje tonem, predajem se tome, povredjujem one koje ne zelim, svesna sam da on nije taj, ma cak sam i sama sebi mrska posle nekih susreta sa njim gde sam svesna da sam mu nesto popustila, a nisam takva, samo da bi osetila da nije ljut, da me voli i dalje. Znam, slabosti...Pogotovo sto on ni nema pojma sta je u mojoj glavi. To vise nije ni dilema, a bila je neko vreme, sad sam sigurna da zelim da ga zaboravim, da me ne opterecuje u svakoj sekundi mog zivota, da sam sa porodicom, a ne mislim na njega, da imam slobodnog vremena i da ne razmisljam samo kako cu ga videti, da prosetam po radnjama bezbrizno. Kako ???
I za kraj, nekako me ovi stihovi podsecaju na mene :
Tamo gde se vali lome
ostavljaju prostor otvoren
ispada se vrlo lako
no se zato tesko uspinje
moj se napor odbija o stenje, hridi, kamenje,
meni se duso od tebe ne rastaje
Bila sam od onih zena koje su srele svoga princa, uvek sam verovala u te price. Udata sam, on me voli i ja njega, nije sve idealno, ima nesuglasica, ali kad trezveno razmisljam (sto je retko), znam da mi je lepo. Znam da je normalno da posle 17 godina romansa nestane, da je normalno da mi vise nije princ. Znam i da mi to nije vazno, nisam ni ocekivala da ce biti ceo zivot ali je problem sto ja ne mogu vise trezveno da razmisljam. Da li je to slabost, sta li...Cak sam i pocela da se okruzujem ljudima za koje unapred znam da ce me podrzavati, govoriti kako je moj zivot samo moj i da imam prava da radim sta hocu, a vidim i u njima slabice koji to pricaju samo da bi me oraspolozili, ni nemaju pojma kako je to. I opet u trenucima trezvenosti znam da nije bas sve tako i da je to samo povrsno gledanje. Kao sto sam rekla, retko trezvenim trenutcima...
Njega sam upoznala jedne cudne noci kada sam bila nepripremljena za susret sa nekim ko ce da me uvede u novu fazu mog zivota. Tako prvo smo poceli pricati, flertovali, smejali se glupostima i ponasali se kao klinci. I on je ozenjen tako da sam to shvatila da je to dobro za nas, da mozemo pruziti jedno drugome posebnu paznju koja nam nedostaje i tako sam to shvatila povrsno. Povrsno ...da me ovo nece promeniti, da znam sta hocu od svega, od zivota...I to vec traje od februara...Jako smo pazljivi da nas neko ne otkrije jer se vecina svodi na razgovore kod njega (zena mu cesto nije tu) i ponekad se nademo na kafi. Ali u poslednje vreme stvari se menjaju, ne osecam se dobro u svemu, puno mi toga smeta, a on se trudi da me zadrzi ali zelim da se sve zavrsi ali ne znam kako. Kako, kad cim sam u prilici ja pozelim da ga vidim. Cim se rastanemo, ja onda zalim sto sam ga uopste videla. Jace je od mene sve to. Znam, slabosti...Da jednostavno je reci kraj ali ga ne zelim povrediti (verovatno pre sebe uskratiti za njega). Ne verujem da je on moj princ, ustvari sigurna sam ali ce mi mnogo nedostajat taj novi dah koji je uneo u mome zivotu, osecaj da neko misli na mene/da sam potrebna nekome emotivno i telesno, osecam da smo trebali se sresti pre, da necemo biti zajedno jednog dana zauvek sve me to buni. Cak i on to govori, ja ga gledam, nekada citamo misli jedno drugome, a ja kazem ovo je glupost moram prekinuti moram otici...jel me sve ovo ne cini zadovoljnom. I prema muzu sam losa od tada(decu namerno ne spominjem), valjda zbog toga svega, zbog bezanja od mojih slabosti kojih sam svesna ali ne mogu da ih kontrolisem, ne znam...Pokusala sam da kazem sebi, ajde zivi svaki dan kao da je zadnji, uzivaj kad si sa njim, uzivaj i sa muzem, da uhvatim neku ravnotezu ali ne ide. Sve dublje tonem, predajem se tome, povredjujem one koje ne zelim, svesna sam da on nije taj, ma cak sam i sama sebi mrska posle nekih susreta sa njim gde sam svesna da sam mu nesto popustila, a nisam takva, samo da bi osetila da nije ljut, da me voli i dalje. Znam, slabosti...Pogotovo sto on ni nema pojma sta je u mojoj glavi. To vise nije ni dilema, a bila je neko vreme, sad sam sigurna da zelim da ga zaboravim, da me ne opterecuje u svakoj sekundi mog zivota, da sam sa porodicom, a ne mislim na njega, da imam slobodnog vremena i da ne razmisljam samo kako cu ga videti, da prosetam po radnjama bezbrizno. Kako ???
I za kraj, nekako me ovi stihovi podsecaju na mene :
Tamo gde se vali lome
ostavljaju prostor otvoren
ispada se vrlo lako
no se zato tesko uspinje
moj se napor odbija o stenje, hridi, kamenje,
meni se duso od tebe ne rastaje
Спреми се на свашта!
pa da ne mudrujemo o tome.
