Genocid na delu
Za tri godine anglo-američkog prisustva u Iraku ubijeno je 2,5 odsto stanovništva ove zemlje, tvrdi ugledni časopis Lanset
Za tri godine anglo-američke “demokratizacije Iraka” u toj zemlji je poginulo 655 000 ljudi. Po jedan na svakih četrdeset. Ili, iskazano procentima – uništeno je 2,5 odsto ukupnog iračkog stanovništva!
“Približno trećina smrti (31%) pripisuje se savezničkim snagama”, preneo je britanski “Gardijan”. Glavnina drugih izgubila je život u razularenom nasilju koje se oslobodilo stega posle nastupa intervencionista, najčešće od pogotka metkom, ali takođe i u učestalim eksplozijama automobila-bombi i drugih terorističkih naprava.
Podatak o iračkim žrtvama Bušove ratne politike štampan je u uglednom medicinskom časopisu Lanset, na osnovu istraživanja Blumbergove Škole za javno zdravlje univerziteta Yon Hopkins u Baltimoru. Brzo je, međutim, prenet dalje, uporedo s negiranjem verodostojnosti saopštenih podataka, kako od vlasti Amerike, tako i u Britaniji. Ali, onda je volšebno nestao iz središta interesovanja, kao da je reč o, eto... saobraćajnoj nesreći.
“NE VERUJE NI GENERAL”: Predsednik SAD Buš izjavio je da “izveštaj ne smatra uverljivim”. “Niti ga general Kejsi smatra takvim”, dodao je. (General Kejsi je glavnokomandujući američkih snaga u Iraku.)
Britanski Forin ofis podvukao je da se vlada Britanije radije oslanja na podatke o žrtvama iračkog Ministarstva zdravlja – ono je registrovalo 7 254 smrtna slučaja za godinu dana (januar 2005/januar 2006)!
Procenjeni “učinak” iračke ratne kampanje višestruko je pogubniji u odnosu na bilo koju dosad saopštenu brojku o žrtvama. Izuzetak je samo jedan prethodni izveštaj Lanseta iz oktobra 2004. (približno sto hiljada mrtvih posle svega godinu dana rata!), oglašen “nepouzdanim” tobože zbog nesigurne metodologije procene.
Ovoga puta metodologija je prilagođena potrebi pouzdanosti i najveće preciznosti, pa su, da je to tako, potvrdili kasnije i nezavisni autoriteti za statistička istraživanja.
Tim univerziteta zasnovao je procene na razgovorima na licu mesta, u 1800 slučajno odabranih iračkih domaćinstava. Obavljeni su u saradnji sa iračkim lekarima. Mogućnost odstupanja od činjenica svedena je na minimum. Intervjuisano je 12 000 ljudi. Od svake porodice je tražena saglasnost da se podaci o kojima su anketari obavešteni mogu javno koristiti. Razgovori su praćeni ličnim uvidom istraživača u dokumenta o smrti (žrtve su najčešće muškarci između 15 i 44 godine života) i svi podaci proveravani su dvostruko.
Lanset kaže – istraživači tvrde da su na takav način došli do potkrepljenog utiska ne samo “o ceni koju je naša invazija imala za tu zemlju”, nego su takođe bolje razumeli i kako je “do tih smrti došlo”. “Pre invazije samo mali procenat smrti bio je u vezi s nasiljem. Ali od invazije više od pola svih smrti za uzrok ima nasilje!”
ZATAŠKATI ŠTO PRE: Tek kada odete i zakucate na vrata porodica na pragu ste da dođete do pravog broja, piše urednik revije Ričard Horton. Metod koji je isproban identičan je onom koji je poslužio kao osnova za procene pogibija u Darfuru i Kongu. Ali, interesantno – “kada raportiramo cifre iz tih zemalja političari ih ne dovode u pitanje”. “Namrgode se, odmahuju glavama i slažu se da je situacija teška i nepodnošljiva. Kažu, međunarodna zajednica mora da dejstvuje. No, kada se dođe do Iraka, priča je drugačija.
Neverovatna je brzina kojom je šokantni raport Lanseta pokriven prašinom, smesta pošto je objavljen u javnosti.
Dva i po odsto ukupnog stanovništva stradalog za tri godine okupacije! Deset puta više izgubljenih života nego što je bilo žrtava diktature Sadama Huseina, uključujući i genocid nad Kurdima za koji mu se sudi. A ni dve nedelje od publikovanja, i u javnosti, o tome ni traga, nema kopanja po nalazima, čime slični zločini ostaju u središtu pažnje.
Jedini koji se u aferi tvrdo drži pronađenog je medicinski časopis koji je objavio istraživanje. Ne libi se primedbi da se na ovaj način upetljava u politiku. Lanset kaže da je njegovo da se drži načela opasnosti po ljudski rod – ako je ljudima govoreno o rizicima od pušenja, publikovanjem istraživanja koja povezuju duvan i smrtnost, ne vidi zašto bi se ćutalo o uzročnoj vezi smrti i nasilja izazvanog ratom. To je glavni uzrok stradanja Iračana.
katastrofa: Afera podseća na politički rat pojedinca protiv sistema, makar da Ričard Horton u pohodu “prebrojavanja” nije baš sam.
Zagledajući u broj, “moramo priznati da smo stvorili humanitarnu katastrofu, u razmerama bez presedana”, spoljnom politikom “koja je trebalo da zaštiti civilno stanovništvo, a ne da ga podvrgne još većem stradanju”, piše urednik Lanseta.
Lansetov članak odiše humanizmom. Ali, sa stanovišta uticaja na javnost, montiranim presecanjem daljeg interesovanja za objavljeni podatak, “slučaj iračkih žrtava” odložen je u arhivu. Nije vreme da se već danas pita čiji su to mrtvi – Bušovi, Blerovi, američki?
