Strela
Elita
- Poruka
- 17.244
Za Srbima nema ko da žali
Srpski nacionalisti spasavaju Evropu i svet. Još od boja na Kosovu, Srbi su među svim evropskim narodima narod koji je apsolutno najviše patio. Tokom 1500 godina svoje istorije Srbi su u svim ratovima bili žrtve i demonizovani kao jedini krivci. Ali, Srbi su i donekle zakasnela nacija jer su usled 500 godina pod turskom vladavinom dugo bili isključeni iz svih tokova evropske istorije. Sve do danas srpskom narodu je zato uskraćeno da ima jedinstvenu srpsku državu. Kao u prošlosti, i danas Evropa na Srbe gleda kao na neprijatelje i ratne huškače.
Tragična srpska istorija je posledica srpskog otpora velikim silama, ali i nesloge među samim Srbima. U tome se krije i odgovor zašto su Srbi i danas neprijatelji novog svetskog poretka, kao što su više od hiljadu godina gotovo neprestano bili suprotstavljeni interesima velikih sila. Zaraćene strane su ukazivale na simbole, mitove i dela u prošlosti, kao da se tu skriva ključ za razumevanje sadašnjosti. Sledio sam ovakve putokaze u prošlosti Balkana i četiri godine tumačio istoriju Srba od doseljavanja Južnih Slovena sve do raspada Jugoslavije.
Srpski nacionalisti su ti koji svojom borbom za očuvanje nacionalnog identiteta pred navalom mondijalizma treba da služe kao poslednji sveti primer ne samo Evropi, već i celom svetu, u borbi za nacionalni opstanak ugrožen američkom ideologijom o multikulturalnosti i multietničnosti savremenog društva. Zapravo, današnji mondijalizam nastoji da se predstavi kao privlačna maska za lakoverne ispod koje se kriju interesi velikih sila i pokušaj da se širenjem mondijalizma nametnu drugima vlastiti interesi, kao tobože njihovi.
Možda je prirodno što svaki narod veruje da potiče od bogova i da su mu upravo bogovi izabrali i naložili posebnu misiju na zemlji. Mi smo drukčiji i bolji od drugih, iako to isto o sebi misle i oni sa druge strane granice. Vremenom su mitovi koji su ljudima trebalo da pruže objašnjenje sveta, prerasli u nacionalne mitove.
Ni u jednom mitu se ne mođe naći da su susedi u bilo čemu bolji od nas. Nebeski narod može da bude samo onaj koji u to strogo veruje i koji je ubeđen da su mu bogovi namenili takvu misiju.
Kao što su Nemci u svojoj germanskoj mitologiji jedinstveni u tome što se jedino njihova mitologija završava sveopštom propašću (pakao proguta sve), tako su Srbi jedinstveni u istoriji svetskih mitologija po tome što su iz vlastitog poraza razvili mit koji slave kao pobedu. Poraz Srba na Kosovu polju na Vidovdan 1389. osnova je srpskog mita. Oni su se zapravo na Kosovu žrtvovali radi spasa upravo Evrope i Zapada. Međutim, hrišćanska Evropa je ostavila Srbiju na cedilu pred naletom Turaka. A zahvaljujući srpskoj žrtvi na Kosovu turski pohod u Evropu je usporen, ako ne i zaustavljen. Bez Kosovske bitke, Beč bi još u pretnaestom veku postao veoma lako turski plen.
Drugu dimenziju srpskog mita predstavlja nesloga i izdaja koji su Srbe oduvek vodili u poraze od Kosova polja do najnovijih dana. Srpska sudbina postavlja večno vraćanje političke konstelacije kakva je postojala još 1389. na Kosovu. Samo su se menjale sile sa kojima su Srbi bili suočeni. Najpre je to bila Turska, zatim su došle Austrougarska i Nemačka, da bi danas ponovo bila Nemačka i najzad SAD.
Zahvaljujući svojim velikim patnjama i stradanjima, Srbi su izvojevali pravo da sebe izjednačavaju sa Hristom. Slično Hristu koji je prošao 12 stanica na putu stradanja, i Srbi od Kosova doživljavaju 12 velikih perioda stradanja i patnji. Opredeljenje Cara Lazara za nebo uoči bitke na Kosovu našlo je izraza kako u književnim, tako i u slikarskim tvorevinama, posebno na slikama Svete večere, koje veoma podsećaju na slike sa Isusom Hristom i apostolima. Jedan od Lazarovih vitezova, Vuk Branković, razotkriva se kao srpski Juda. A drugi, Miloš Obilić, kao najsvetliji lik koji uvek iznova potomcima ukazuje na pravi put slave i pobede.
Narodne pesme i mit o Kosovu poslužili su kao putokaz Srbima kroz dugu tursku noć.
Srpski nacionalisti spasavaju Evropu i svet. Još od boja na Kosovu, Srbi su među svim evropskim narodima narod koji je apsolutno najviše patio. Tokom 1500 godina svoje istorije Srbi su u svim ratovima bili žrtve i demonizovani kao jedini krivci. Ali, Srbi su i donekle zakasnela nacija jer su usled 500 godina pod turskom vladavinom dugo bili isključeni iz svih tokova evropske istorije. Sve do danas srpskom narodu je zato uskraćeno da ima jedinstvenu srpsku državu. Kao u prošlosti, i danas Evropa na Srbe gleda kao na neprijatelje i ratne huškače.
Tragična srpska istorija je posledica srpskog otpora velikim silama, ali i nesloge među samim Srbima. U tome se krije i odgovor zašto su Srbi i danas neprijatelji novog svetskog poretka, kao što su više od hiljadu godina gotovo neprestano bili suprotstavljeni interesima velikih sila. Zaraćene strane su ukazivale na simbole, mitove i dela u prošlosti, kao da se tu skriva ključ za razumevanje sadašnjosti. Sledio sam ovakve putokaze u prošlosti Balkana i četiri godine tumačio istoriju Srba od doseljavanja Južnih Slovena sve do raspada Jugoslavije.
Srpski nacionalisti su ti koji svojom borbom za očuvanje nacionalnog identiteta pred navalom mondijalizma treba da služe kao poslednji sveti primer ne samo Evropi, već i celom svetu, u borbi za nacionalni opstanak ugrožen američkom ideologijom o multikulturalnosti i multietničnosti savremenog društva. Zapravo, današnji mondijalizam nastoji da se predstavi kao privlačna maska za lakoverne ispod koje se kriju interesi velikih sila i pokušaj da se širenjem mondijalizma nametnu drugima vlastiti interesi, kao tobože njihovi.
Možda je prirodno što svaki narod veruje da potiče od bogova i da su mu upravo bogovi izabrali i naložili posebnu misiju na zemlji. Mi smo drukčiji i bolji od drugih, iako to isto o sebi misle i oni sa druge strane granice. Vremenom su mitovi koji su ljudima trebalo da pruže objašnjenje sveta, prerasli u nacionalne mitove.
Ni u jednom mitu se ne mođe naći da su susedi u bilo čemu bolji od nas. Nebeski narod može da bude samo onaj koji u to strogo veruje i koji je ubeđen da su mu bogovi namenili takvu misiju.
Kao što su Nemci u svojoj germanskoj mitologiji jedinstveni u tome što se jedino njihova mitologija završava sveopštom propašću (pakao proguta sve), tako su Srbi jedinstveni u istoriji svetskih mitologija po tome što su iz vlastitog poraza razvili mit koji slave kao pobedu. Poraz Srba na Kosovu polju na Vidovdan 1389. osnova je srpskog mita. Oni su se zapravo na Kosovu žrtvovali radi spasa upravo Evrope i Zapada. Međutim, hrišćanska Evropa je ostavila Srbiju na cedilu pred naletom Turaka. A zahvaljujući srpskoj žrtvi na Kosovu turski pohod u Evropu je usporen, ako ne i zaustavljen. Bez Kosovske bitke, Beč bi još u pretnaestom veku postao veoma lako turski plen.
Drugu dimenziju srpskog mita predstavlja nesloga i izdaja koji su Srbe oduvek vodili u poraze od Kosova polja do najnovijih dana. Srpska sudbina postavlja večno vraćanje političke konstelacije kakva je postojala još 1389. na Kosovu. Samo su se menjale sile sa kojima su Srbi bili suočeni. Najpre je to bila Turska, zatim su došle Austrougarska i Nemačka, da bi danas ponovo bila Nemačka i najzad SAD.
Zahvaljujući svojim velikim patnjama i stradanjima, Srbi su izvojevali pravo da sebe izjednačavaju sa Hristom. Slično Hristu koji je prošao 12 stanica na putu stradanja, i Srbi od Kosova doživljavaju 12 velikih perioda stradanja i patnji. Opredeljenje Cara Lazara za nebo uoči bitke na Kosovu našlo je izraza kako u književnim, tako i u slikarskim tvorevinama, posebno na slikama Svete večere, koje veoma podsećaju na slike sa Isusom Hristom i apostolima. Jedan od Lazarovih vitezova, Vuk Branković, razotkriva se kao srpski Juda. A drugi, Miloš Obilić, kao najsvetliji lik koji uvek iznova potomcima ukazuje na pravi put slave i pobede.
Narodne pesme i mit o Kosovu poslužili su kao putokaz Srbima kroz dugu tursku noć.
).
