Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Tekst je dosta zanimljiv. Sto se tice prvog dela imam i sam nekih opservacija nacelne prirode. U drugom delu je situacija u Srbiji pogodjena 100%, kako to vec biva kod Cirjakovica.
Srbija na Orijentu
Akcija izbora “ženske vlade” postala je prilika da srpski “građanski” i “liberalni” političari konačno počnu da koriste “neevropske” elemente srpske realnosti i političke svesti za ostvarenje svog cilja. Možda bi trebalo da probaju – u skladu sa onom narodnom “preko preče, naokolo bliže” – da nas u ujedinjenu Evropu “uvedu” preko Azije
Koreni predrasuda da će ženska i “ženskija” vlada biti bolja za sve nas je u zabludama, koje su tek nedavno došle pod lupu naučnika, skoro bez izuzetka feministkinja, da su žene po prirodi “finije”, “bolje” i manje agresivne. Malo je tema koje su toliko dugo izmicale pažnji istraživača kao ženska agresivnost. Jedan od razloga leži u prirodi njenog ispoljavanja. “Naša kultura se navikla na slavljenje činjenice da su devojke fine”, piše Rejčel Sajmons u uvodu svoje knjige o “skrivenoj kulturi agresije među devojkama”.
Muška, direktno izražena agresivnost je stara tema istraživača. Sajmons piše da su sve do 1992. godine “društveni životi devojaka naučnicima izgledali mirni i spokojni poput jezera”. Tek tada je grupa norveških naučnika otkrila da su devojke izuzetno sklone agresiji, samo je izražavaju “na nekonvencionalne načine” i da su ih “kulturna pravila koja zabranjuju (ženama) otvorenu agresiju naterala da se pozabave drugim, netelesnim oblicima agresije”. Desetine naučnica su kasnije nastavile istraživanja “agresije bez otvorenog konflikta” među devojkama i njihovog uticaja na položaj žena u strukturama moći.
Žensko nasilje je obično bez direktne konfrontacije. Sociološkinja En Kemebel piše da se devojke ne uče kako da ne budu agresivne, “već one jednostavno uče da ne izražavaju agresiju”. Ona tvrdi da muškarci smatraju agresiju sredstvom za kontrolisanje okruženja, dok žene veruju da će agresivnost u nastupu dovesti do prekidanja njihovih veza s drugima. U knjizi “Žensko šikaniranje” Rejčel Sajmons je dokumentovala oblike ženske, “indirektne agresije”.
Psihološkinje su opisale poslednje razrede osnovne škole kao period kada “identiteti devojaka masovno tonu” i kada počinju da “poriču sopstvene verzije onoga što vide, znaju ili osećaju”. Poričući svoju autentičnost, tvrdi Sajmons, one u tom uzrastu “potiskuju konflikte i gnev i prihvataju fasadu finih i ljubaznih, teže uspostavljanju interakcija koje negiraju realnost ljudskih veza”. Sajmons piše da “društveni univerzum uskraćuje devojkama mogućnost otvorenog konflikta”. Devojčice brzo nauče da “imidž slatke devojke daje moć” i da se isplati skrivati gnev. Pri tome one pribegavaju “alternativnim oblicima agresije” koje odrasli često nisu u stanju da detektuju.
Sajmons tu nalazi uzroke činjenice da žene prečesto “osećaju nelagodu pri preuzimanju odgovornosti”, i da poslove koji zahtevaju procenjivanje (njihovog učinka) i kompetitivnost – i koji samim tim nose rizik isključivanja – često doživljavaju kao “zone opasnosti” koje treba izbegavati. Sajmons je u svojim istraživanjima u SAD otkrila da i same žene smatraju da “osobine koje predstavljaju sastojke dobre predvodnice ujedno su i karakteristike loše devojke”.
Gejl Evans, izvršna potpredsednica CNN-a, je u knjizi “Igraj kao muškarac, pobedi kao žena” napisala da jedno od objašnjenja malog prisustva žena na vrhu raznih “piramida moći” leži u njihovoj preokupiranosti međuljudskim odnosima. Ona piše da kada čuju “ne”, žene to razumeju kao znak konflikta i doživljavaju sukobe lično. Evans piše da za žene “koncept poštene svađe predstavlja oksimoron... Ako se (sukob) dogodi, sva pravila prestaju da važe.” Evans primećuje kako će muškarci, posle sličnog konflikta, otići na flašu piva. Istraživanja pokazuju da žene češće pokazuju tendenciju da političke protivnike doživljavaju kao neprijatelje, i da suprotstavljanje svom stavu vide kao uvredu ili lični napad.
U lekciji koju devojčice u međusobnim odnosima punim “indirektnog nasilja” nauče još u osnovnoj školi Sajmons nalazi moguće objašnjenje zašto žene tako često u zrelom dobu biraju da se i dalje “indirektno nadmeću s drugima” ili da se uopšte ne nadmeću. Ona tu vidi razloge “zašto će radije postati pomagačice umesto predvodnica, raditi zakulisno umesto nasred pozornice, služiti kao zamenice i potpredsednice umesto šefica i predsednica”. I u politici i u velikom biznisu, piše Sajmons, moćni muškarci “ne čine ništa da obeshrabre ovakva shvatanja”. Samopouzdane, direktne, hrabre i ambiciozne žene često bivaju eliminisane ili diskreditovane kao “kučke”, “frigidne”, “muškarače” ili “zle”. U SAD postoje kursevi koji uče buduće liderke kako da sakriju svoje ambicije i sigurnost, kako da javnim plakanjem ili zamuckivanjem “omekšaju svoj imidž”.
Žene su često pokretačka snaga konzervativnih, šovinističkih i ksenofobičnih pokreta. Verovanje da su muškarci okosnica i jedini važan segment brojnih fašističkih, fundamentalističkih, ultrakonzervativnih i ekstremističkih grupa raspršila je poslednjih godina grupa autorki. One su u svojim istraživanjima pošle od činjenice da su zaključci o prirodi pokreta koji okupljaju ovakve ljude izvođeni po pravilu na osnovu istupa i ponašanja lidera i glasnogovornika – koji su skoro bez izuzetka muškarci, i da su naučnici dugo ignorisali značaj ženskog aktivizma u ovim organizacijama i ključnu ulogu koju su žene imale u njihovim uspesima. Verovatno najbolji pregled rezultata ovih “centralnih mesta” žena u raznim antidemokratskim pokretima možete naći u nedavno objavljenom zborniku “Desničarke – od konzervativki do ekstremistkinja širom sveta”.
Margaret Pauer piše u ovoj knjizi da je decenijama, zbog njihove “manje vidljivosti” ili manje vulgarne retorike, potcenjivano mesto žena u ekstremističkim, po pravilu mačističkim organizacijama, i posebno njihova uloga u prenošenju fundamentalističkih ili šovinističkih ideja na decu. Spremnost žena da se identifikuju sa “osiromašenom” idejom ženskosti koje afirmišu ove ekstremističke grupe, činjenica da one “nisu ni naivne sledbenice muškaraca ni njihove manje moćne kopije” su, po M. Pauer, samo neki od zaključaka novijih istraživanja. Pokazalo se da su aktivistkinje spremnije od njihovih muških saboraca da se uključe u ilegalne aktivnosti, naročito “kada se radi o pravu kome su jako suprotstavljene” i češće od muškaraca svoje ideološke suparnike ne doživljavaju samo kao neprijatelje, već i kao “agresore”.
Ženske aktivistkinje su neretko neprijatelji uključivanja žena u “visoku” politiku i efikasni borci za očuvanje i jačanje muške dominacije u politici. Islamističke feministkinje, naročito u nasilno sekularizovanoj Turskoj, spadaju u najveće neprijatelje emancipacije kakvu definišu njihove zapadne i domaće, prozapadnjačke “koleginice”. Neke od najjačih argumenata protiv značajnijeg ženskog učešća u politici su proteklih decenija iznosile žene.
Žene-aktivistkinje i političarke mogu biti idealna kamuflaža za prave ciljeve mizoginih, militantnih ili ekstremnih političara. Bušova siledžijska spoljna politika deluje nežnije kada je sprovodi žena, Kondoliza Rajs. Slično je i sa izraelskim ratnim zločinima u Libanu koje je ovog leta “branila” njena još simpatičnija koleginica Cipi Livni. Zanimljiv primer je lezbijka Meri Čejni, mlađa ćerka i najbliža saradnica američkog potpredsednika Dika Čejnija, najmilitantnijeg “jastreba” i verovatno najvećeg neprijatelja poštovanja ljudskih prava u Bušovoj administraciji. Meri nije samo bila glavni menadžer tatine kampanje na poslednjim izborima. Ona mu je svesno pomogla da sakrije svoje pravo lice i ubedi birače da je mnogo tolerantniji nego što jeste. Meri je bila glavna aktivistkinja “Koalicije za republikansku uniju”, organizacije homoseksualaca osnovane 2002. godine, čiji je jedini pravi cilj bio da prevari i “navuče” neodlučne homoseksualce da glasaju za homofobične Bušove republikance. “Koalicija” je nestala odmah pošto je “obavila zadatak” na izborima novembra 2004. godine.
Isticanje žena-lidera u prvi plan, naročito ako pripadaju “neprijateljskoj” etničkoj grupi ili rasi, sve češće služi da se time kamuflira prava priroda ksenofobičnih i ultranacionalističkih stranaka. Tome u Francuskoj redovno pribegava naš nedavni gost Žan-Mari Le Pen čija stranka svake godine “slavi” Jovanku Orleanku.
Srbija na Orijentu
Akcija izbora “ženske vlade” postala je prilika da srpski “građanski” i “liberalni” političari konačno počnu da koriste “neevropske” elemente srpske realnosti i političke svesti za ostvarenje svog cilja. Možda bi trebalo da probaju – u skladu sa onom narodnom “preko preče, naokolo bliže” – da nas u ujedinjenu Evropu “uvedu” preko Azije
Koreni predrasuda da će ženska i “ženskija” vlada biti bolja za sve nas je u zabludama, koje su tek nedavno došle pod lupu naučnika, skoro bez izuzetka feministkinja, da su žene po prirodi “finije”, “bolje” i manje agresivne. Malo je tema koje su toliko dugo izmicale pažnji istraživača kao ženska agresivnost. Jedan od razloga leži u prirodi njenog ispoljavanja. “Naša kultura se navikla na slavljenje činjenice da su devojke fine”, piše Rejčel Sajmons u uvodu svoje knjige o “skrivenoj kulturi agresije među devojkama”.
Muška, direktno izražena agresivnost je stara tema istraživača. Sajmons piše da su sve do 1992. godine “društveni životi devojaka naučnicima izgledali mirni i spokojni poput jezera”. Tek tada je grupa norveških naučnika otkrila da su devojke izuzetno sklone agresiji, samo je izražavaju “na nekonvencionalne načine” i da su ih “kulturna pravila koja zabranjuju (ženama) otvorenu agresiju naterala da se pozabave drugim, netelesnim oblicima agresije”. Desetine naučnica su kasnije nastavile istraživanja “agresije bez otvorenog konflikta” među devojkama i njihovog uticaja na položaj žena u strukturama moći.
Žensko nasilje je obično bez direktne konfrontacije. Sociološkinja En Kemebel piše da se devojke ne uče kako da ne budu agresivne, “već one jednostavno uče da ne izražavaju agresiju”. Ona tvrdi da muškarci smatraju agresiju sredstvom za kontrolisanje okruženja, dok žene veruju da će agresivnost u nastupu dovesti do prekidanja njihovih veza s drugima. U knjizi “Žensko šikaniranje” Rejčel Sajmons je dokumentovala oblike ženske, “indirektne agresije”.
Psihološkinje su opisale poslednje razrede osnovne škole kao period kada “identiteti devojaka masovno tonu” i kada počinju da “poriču sopstvene verzije onoga što vide, znaju ili osećaju”. Poričući svoju autentičnost, tvrdi Sajmons, one u tom uzrastu “potiskuju konflikte i gnev i prihvataju fasadu finih i ljubaznih, teže uspostavljanju interakcija koje negiraju realnost ljudskih veza”. Sajmons piše da “društveni univerzum uskraćuje devojkama mogućnost otvorenog konflikta”. Devojčice brzo nauče da “imidž slatke devojke daje moć” i da se isplati skrivati gnev. Pri tome one pribegavaju “alternativnim oblicima agresije” koje odrasli često nisu u stanju da detektuju.
Sajmons tu nalazi uzroke činjenice da žene prečesto “osećaju nelagodu pri preuzimanju odgovornosti”, i da poslove koji zahtevaju procenjivanje (njihovog učinka) i kompetitivnost – i koji samim tim nose rizik isključivanja – često doživljavaju kao “zone opasnosti” koje treba izbegavati. Sajmons je u svojim istraživanjima u SAD otkrila da i same žene smatraju da “osobine koje predstavljaju sastojke dobre predvodnice ujedno su i karakteristike loše devojke”.
Gejl Evans, izvršna potpredsednica CNN-a, je u knjizi “Igraj kao muškarac, pobedi kao žena” napisala da jedno od objašnjenja malog prisustva žena na vrhu raznih “piramida moći” leži u njihovoj preokupiranosti međuljudskim odnosima. Ona piše da kada čuju “ne”, žene to razumeju kao znak konflikta i doživljavaju sukobe lično. Evans piše da za žene “koncept poštene svađe predstavlja oksimoron... Ako se (sukob) dogodi, sva pravila prestaju da važe.” Evans primećuje kako će muškarci, posle sličnog konflikta, otići na flašu piva. Istraživanja pokazuju da žene češće pokazuju tendenciju da političke protivnike doživljavaju kao neprijatelje, i da suprotstavljanje svom stavu vide kao uvredu ili lični napad.
U lekciji koju devojčice u međusobnim odnosima punim “indirektnog nasilja” nauče još u osnovnoj školi Sajmons nalazi moguće objašnjenje zašto žene tako često u zrelom dobu biraju da se i dalje “indirektno nadmeću s drugima” ili da se uopšte ne nadmeću. Ona tu vidi razloge “zašto će radije postati pomagačice umesto predvodnica, raditi zakulisno umesto nasred pozornice, služiti kao zamenice i potpredsednice umesto šefica i predsednica”. I u politici i u velikom biznisu, piše Sajmons, moćni muškarci “ne čine ništa da obeshrabre ovakva shvatanja”. Samopouzdane, direktne, hrabre i ambiciozne žene često bivaju eliminisane ili diskreditovane kao “kučke”, “frigidne”, “muškarače” ili “zle”. U SAD postoje kursevi koji uče buduće liderke kako da sakriju svoje ambicije i sigurnost, kako da javnim plakanjem ili zamuckivanjem “omekšaju svoj imidž”.
Žene su često pokretačka snaga konzervativnih, šovinističkih i ksenofobičnih pokreta. Verovanje da su muškarci okosnica i jedini važan segment brojnih fašističkih, fundamentalističkih, ultrakonzervativnih i ekstremističkih grupa raspršila je poslednjih godina grupa autorki. One su u svojim istraživanjima pošle od činjenice da su zaključci o prirodi pokreta koji okupljaju ovakve ljude izvođeni po pravilu na osnovu istupa i ponašanja lidera i glasnogovornika – koji su skoro bez izuzetka muškarci, i da su naučnici dugo ignorisali značaj ženskog aktivizma u ovim organizacijama i ključnu ulogu koju su žene imale u njihovim uspesima. Verovatno najbolji pregled rezultata ovih “centralnih mesta” žena u raznim antidemokratskim pokretima možete naći u nedavno objavljenom zborniku “Desničarke – od konzervativki do ekstremistkinja širom sveta”.
Margaret Pauer piše u ovoj knjizi da je decenijama, zbog njihove “manje vidljivosti” ili manje vulgarne retorike, potcenjivano mesto žena u ekstremističkim, po pravilu mačističkim organizacijama, i posebno njihova uloga u prenošenju fundamentalističkih ili šovinističkih ideja na decu. Spremnost žena da se identifikuju sa “osiromašenom” idejom ženskosti koje afirmišu ove ekstremističke grupe, činjenica da one “nisu ni naivne sledbenice muškaraca ni njihove manje moćne kopije” su, po M. Pauer, samo neki od zaključaka novijih istraživanja. Pokazalo se da su aktivistkinje spremnije od njihovih muških saboraca da se uključe u ilegalne aktivnosti, naročito “kada se radi o pravu kome su jako suprotstavljene” i češće od muškaraca svoje ideološke suparnike ne doživljavaju samo kao neprijatelje, već i kao “agresore”.
Ženske aktivistkinje su neretko neprijatelji uključivanja žena u “visoku” politiku i efikasni borci za očuvanje i jačanje muške dominacije u politici. Islamističke feministkinje, naročito u nasilno sekularizovanoj Turskoj, spadaju u najveće neprijatelje emancipacije kakvu definišu njihove zapadne i domaće, prozapadnjačke “koleginice”. Neke od najjačih argumenata protiv značajnijeg ženskog učešća u politici su proteklih decenija iznosile žene.
Žene-aktivistkinje i političarke mogu biti idealna kamuflaža za prave ciljeve mizoginih, militantnih ili ekstremnih političara. Bušova siledžijska spoljna politika deluje nežnije kada je sprovodi žena, Kondoliza Rajs. Slično je i sa izraelskim ratnim zločinima u Libanu koje je ovog leta “branila” njena još simpatičnija koleginica Cipi Livni. Zanimljiv primer je lezbijka Meri Čejni, mlađa ćerka i najbliža saradnica američkog potpredsednika Dika Čejnija, najmilitantnijeg “jastreba” i verovatno najvećeg neprijatelja poštovanja ljudskih prava u Bušovoj administraciji. Meri nije samo bila glavni menadžer tatine kampanje na poslednjim izborima. Ona mu je svesno pomogla da sakrije svoje pravo lice i ubedi birače da je mnogo tolerantniji nego što jeste. Meri je bila glavna aktivistkinja “Koalicije za republikansku uniju”, organizacije homoseksualaca osnovane 2002. godine, čiji je jedini pravi cilj bio da prevari i “navuče” neodlučne homoseksualce da glasaju za homofobične Bušove republikance. “Koalicija” je nestala odmah pošto je “obavila zadatak” na izborima novembra 2004. godine.
Isticanje žena-lidera u prvi plan, naročito ako pripadaju “neprijateljskoj” etničkoj grupi ili rasi, sve češće služi da se time kamuflira prava priroda ksenofobičnih i ultranacionalističkih stranaka. Tome u Francuskoj redovno pribegava naš nedavni gost Žan-Mari Le Pen čija stranka svake godine “slavi” Jovanku Orleanku.
) zajednički nama i Šri Lančanima? 
