Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Путинова ручна демократија
Владимир Путин тренутно има подршку више од 70 одсто грађана Русије, чиме се тешко може похвалити било који његов колега у свету. У чему је тајна лидера којег се Запад плаши?
Председник Русије, организатор првог састанка Г-8 који ће се 17. и 18. јула одржати у Петербургу, данас је, ма колико га критиковали појединци са Запада, признати политичар светског формата. Према свим испитивањима јавног мњења, има подршку више од 70 одсто свог народа, чиме се тешко може похвалити било који његов колега у свету. Да би се схватило откуд Путину толика популарност, треба имати у виду да грађани Русије кад оцењују услове живота за време Путинове власти не упоређују ситуацију са оном у Немачкој или Америци, већ са Јељциновим, како многи кажу, проклетим деведесетим годинама. Зато Путин не може бити схваћен без анализе онога што је било пре њега – говоримо, наравно, само о оном периоду који се у савременој Русији назива демократским.
Средином 80-их година СССР је био на врхунцу својих могућности. Темпо економског развоја, који је током 2-3 деценије био већи од средњоевропских показатеља, омогућио је да се стандард становништва значајно поправи. То је још увек било далеко од европског, од америчког поготово, али у неким областима као што је образовање, социјална заштита, медицина – ако се има у виду доступност огромном систему санаторијума и домова за одмор – совјетски стандард је био чак и изнад европског нивоа.
Тоталитаризам је постепено нестајао, гвоздена завеса која је делила СССР од западног света постајала је све порознија и кроз њу су продирале западна култура, идеје и модели понашања.
Лагано је почео да јењава осећај страха пред тајним службама које су убијале без суда, настаје нови совјетски човек који машта о социјализму “с људским лицем”, образован је, почиње да цени слободу и права човека и верује да гломазни совјетски систем може да сачува социјалистички карактер економије и пређе на политички систем који би гарантовао далеко већу слободу мисли, кретања по свету, слободу политичког избора... Михаил Горбачов и тадашња политичка елита нису успели да обезбеде мирну трансформацију друштва као што је урадила Шпанија после Франка или Кина после Маоа. Огромна земља се, при наглом заокрету, једноставно распала. Жестока борба између конзервативних, радикалних и умерених крила Комунистичке партије довела је до слома државних институција. Локалне елите “братских” република Украјине, Белорусије, кавкаског и балтичког региона приграбиле су власт коју центар више није држао и објавиле независност. На Кавказу је почео крвави рат.
Нова власт је једва одржавала минимални ред на улицама и задржавала незадовољне милионе људи од побуне због глади. Почиње општи хаос, државна имовина је разграбљена преко ноћи, главни јунак у земљи више није ни генерални секретар ни председник већ – бандит. Нови богаташи се међусобно убијају у борби за имовину и власт. Њих двадесетак који су међусобно разделили богатство шестине планете, 1996. године заузимају главне положаје у држави. Називају их олигарсима, а на челу су им Борис Березовски и Анатолиј Чубајс. Русија постаје “просјак са атомском бомбом”.
Борис Јељцин, који је формално благословио распад државе, болестан човек, склон алкохолу, само формално влада. Олигарси на власти немају никакав програм осим сопственог богаћења. Земља је на ивици грађанског рата. Огромна империја претворена је у конфедерацију великог броја феуда чији су лидери мали цареви – држе у рукама и политичку власт и све богатство региона. Док мали број људи немилосрдно пљачка државу, Јељцин се на Западу задужује под невероватно лошим условима – уместо уобичајених камата од 1 до 2 одсто, он пристаје на кредите са 7, а у неким случајевима и 13 одсто.
Владимир Путин тренутно има подршку више од 70 одсто грађана Русије, чиме се тешко може похвалити било који његов колега у свету. У чему је тајна лидера којег се Запад плаши?
Председник Русије, организатор првог састанка Г-8 који ће се 17. и 18. јула одржати у Петербургу, данас је, ма колико га критиковали појединци са Запада, признати политичар светског формата. Према свим испитивањима јавног мњења, има подршку више од 70 одсто свог народа, чиме се тешко може похвалити било који његов колега у свету. Да би се схватило откуд Путину толика популарност, треба имати у виду да грађани Русије кад оцењују услове живота за време Путинове власти не упоређују ситуацију са оном у Немачкој или Америци, већ са Јељциновим, како многи кажу, проклетим деведесетим годинама. Зато Путин не може бити схваћен без анализе онога што је било пре њега – говоримо, наравно, само о оном периоду који се у савременој Русији назива демократским.
Средином 80-их година СССР је био на врхунцу својих могућности. Темпо економског развоја, који је током 2-3 деценије био већи од средњоевропских показатеља, омогућио је да се стандард становништва значајно поправи. То је још увек било далеко од европског, од америчког поготово, али у неким областима као што је образовање, социјална заштита, медицина – ако се има у виду доступност огромном систему санаторијума и домова за одмор – совјетски стандард је био чак и изнад европског нивоа.
Тоталитаризам је постепено нестајао, гвоздена завеса која је делила СССР од западног света постајала је све порознија и кроз њу су продирале западна култура, идеје и модели понашања.
Лагано је почео да јењава осећај страха пред тајним службама које су убијале без суда, настаје нови совјетски човек који машта о социјализму “с људским лицем”, образован је, почиње да цени слободу и права човека и верује да гломазни совјетски систем може да сачува социјалистички карактер економије и пређе на политички систем који би гарантовао далеко већу слободу мисли, кретања по свету, слободу политичког избора... Михаил Горбачов и тадашња политичка елита нису успели да обезбеде мирну трансформацију друштва као што је урадила Шпанија после Франка или Кина после Маоа. Огромна земља се, при наглом заокрету, једноставно распала. Жестока борба између конзервативних, радикалних и умерених крила Комунистичке партије довела је до слома државних институција. Локалне елите “братских” република Украјине, Белорусије, кавкаског и балтичког региона приграбиле су власт коју центар више није држао и објавиле независност. На Кавказу је почео крвави рат.
Нова власт је једва одржавала минимални ред на улицама и задржавала незадовољне милионе људи од побуне због глади. Почиње општи хаос, државна имовина је разграбљена преко ноћи, главни јунак у земљи више није ни генерални секретар ни председник већ – бандит. Нови богаташи се међусобно убијају у борби за имовину и власт. Њих двадесетак који су међусобно разделили богатство шестине планете, 1996. године заузимају главне положаје у држави. Називају их олигарсима, а на челу су им Борис Березовски и Анатолиј Чубајс. Русија постаје “просјак са атомском бомбом”.
Борис Јељцин, који је формално благословио распад државе, болестан човек, склон алкохолу, само формално влада. Олигарси на власти немају никакав програм осим сопственог богаћења. Земља је на ивици грађанског рата. Огромна империја претворена је у конфедерацију великог броја феуда чији су лидери мали цареви – држе у рукама и политичку власт и све богатство региона. Док мали број људи немилосрдно пљачка државу, Јељцин се на Западу задужује под невероватно лошим условима – уместо уобичајених камата од 1 до 2 одсто, он пристаје на кредите са 7, а у неким случајевима и 13 одсто.
meni kosovo definitivno ne treba, ako vama treba, izvol'te, slobodni ste da se borite za njega svim sredstvima. ja nemam ništa sa tim, niti ću imati.
