Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Покренута је тема о ограничењима демократије, па је било доста пењења у понављању питања ("имате ли алтернативу???"). Као прво, навођење алтернативе не мора да значи и њено безусловно заступање, већ само констатовање да је и нешто друго могуће.
Представићу вам делове текста Црњанског Корпорације са националистичког гледишта (цео текст и дискусија) у коме је скицирана једна таква алтерантива.
Актуелно је ако се има у виду криза парламента у Србији (пијаца посланичких мандата) мада ово није неко конкретно решење такве кризе.
У последње време у нас, по часописима , много се расправља о корпоративном систему народног претставништва.
Овде се не поставља - наш лист у опште не поставља - питање корпоративног система у парламенту. Ни као питање практичног решења у нас политичких проблема, још мање као актуелно питање.
Али нас политичка идеја о корпорацијама у нас, разуме се, ипак занима и зато је циљ овог чланка да, у сасвим простим потезима, и са свога гледишта, покаже асоцијације које се јављају када се о корпоративном систему и могућностима тог система претреса.
Присталице корпорација тврде, пре свега да би корпорације дале бољу селекцију претставника. Нема сумње, то мишљење је тешко побијати.
Партије или бар бивше политичке партије, у нас значе, у сваком случају наставак свих оних политичких тегоба и ругоба које су нам толико шкодиле, са националистичког гледишта. Карактеристичне црте наших политичких партија, уопште парламентарног живота у нас, биле су, нема сумње прилично негативне.
Питање је дакле да ли би систем корпорације уништио партијску поделу нације, ту покрајинску расподелу државе ? И ако нисмо присталице, или бар још нисмо присталице корпоративног система, увиђамо ипак, да би корпорације биле унитаристичкије него партије.
Са националистичког гледишта, организација нације, по партијама, нижи је степен политички од корпорације.
Док год буду постојале, ма и притајено, партије, постојаће племенске границе, покрајинске баријере, сепаратистички нагони. А што је најгоре, и што се често превиђа и провинцијализам културни.
И не само да ће све то у партијама постојати, него ће чак оном упорном снагом коју имају зле ствари, живахнути и васкрснути.
Корпорације дакле могле би значити, пре свега, један дубок прекид у нашој политичкој историји. А тешко је и замислити да се без таквог прекида у ново и боље може прећи.
Оно што се корпоративном систему у нас прибавља све нове присталице, није толико сам систем, нити пример из иностранства, него сумња у могућност еволуције наших бивших политичких партија. Sint ut sunt, aut non sint.
Где су се прво морале осетити, увидети, наметнути, потребе нове државе, њене позитивне вредности од год. 1918. до данас ? У корпорацијама.
Где најдубље живе племенске традиције, егоизми, верске, а нарочито покрајинске негативе ? Нема сумње у бившим партијама.
Партије ће увек у нас значити политику "кључа", са корпорацијом нестало би тог кључа.
Дубоки прекид међутим, у нашој политичкој историји, потребан је више ради маса. За њино покретање из апатије. И да би се у нас, појавила нада, она нада која је данас, крај свих економских фактора, једна од главних политичких снага.
Партијски претставник, заиста, скоро је увек паланачког видокруга, пун обавеза и веза, покрајинских. Корпорација ће у свој рад унети више ширине, осећаја заједнице и стручног знања и морала.
(...)
Главна црта наше политичке јединке, нарочито у по неким крајевима јесте да је комплексна. У истом човеку налазите либерала и револуционара, и националисту и сепаратисту, као кад се у пићу бунца, или гледа кроз вео суза.
То су припадници партија пуни обмана и самобмана. Исти људи када су пословни, и у корпорацијама, сасвим су разборита мишљења и дубоко осећају питања државна.
Према томе, питање корпорација заслужују пажњу и логично је претпоставити да то питање неће престати да се расправља.
Држава која, крај свега, већ тутњи преко свега старог и застарелог, генерација која се одрекла племенских амблема, и најсветијих, у прошлости, и најмиљених, прошла у свом путу ка будућности покрај грбова и триколора, опростила се и од славом увенчаних, ратничких застава, морају застати пре питањем није ли политичка идеја корпорација, ако још није сазрела у нас да се примени, заслужила да се о њој размишља и расправља. То су уосталом намеће само од себе и код бивших политичких партија .
Часопис Идеје, Београд, бр. 23, 20.4.1935.
Представићу вам делове текста Црњанског Корпорације са националистичког гледишта (цео текст и дискусија) у коме је скицирана једна таква алтерантива.
Актуелно је ако се има у виду криза парламента у Србији (пијаца посланичких мандата) мада ово није неко конкретно решење такве кризе.
У последње време у нас, по часописима , много се расправља о корпоративном систему народног претставништва.
Овде се не поставља - наш лист у опште не поставља - питање корпоративног система у парламенту. Ни као питање практичног решења у нас политичких проблема, још мање као актуелно питање.
Али нас политичка идеја о корпорацијама у нас, разуме се, ипак занима и зато је циљ овог чланка да, у сасвим простим потезима, и са свога гледишта, покаже асоцијације које се јављају када се о корпоративном систему и могућностима тог система претреса.
Присталице корпорација тврде, пре свега да би корпорације дале бољу селекцију претставника. Нема сумње, то мишљење је тешко побијати.
Партије или бар бивше политичке партије, у нас значе, у сваком случају наставак свих оних политичких тегоба и ругоба које су нам толико шкодиле, са националистичког гледишта. Карактеристичне црте наших политичких партија, уопште парламентарног живота у нас, биле су, нема сумње прилично негативне.
Питање је дакле да ли би систем корпорације уништио партијску поделу нације, ту покрајинску расподелу државе ? И ако нисмо присталице, или бар још нисмо присталице корпоративног система, увиђамо ипак, да би корпорације биле унитаристичкије него партије.
Са националистичког гледишта, организација нације, по партијама, нижи је степен политички од корпорације.
Док год буду постојале, ма и притајено, партије, постојаће племенске границе, покрајинске баријере, сепаратистички нагони. А што је најгоре, и што се често превиђа и провинцијализам културни.
И не само да ће све то у партијама постојати, него ће чак оном упорном снагом коју имају зле ствари, живахнути и васкрснути.
Корпорације дакле могле би значити, пре свега, један дубок прекид у нашој политичкој историји. А тешко је и замислити да се без таквог прекида у ново и боље може прећи.
Оно што се корпоративном систему у нас прибавља све нове присталице, није толико сам систем, нити пример из иностранства, него сумња у могућност еволуције наших бивших политичких партија. Sint ut sunt, aut non sint.
Где су се прво морале осетити, увидети, наметнути, потребе нове државе, њене позитивне вредности од год. 1918. до данас ? У корпорацијама.
Где најдубље живе племенске традиције, егоизми, верске, а нарочито покрајинске негативе ? Нема сумње у бившим партијама.
Партије ће увек у нас значити политику "кључа", са корпорацијом нестало би тог кључа.
Дубоки прекид међутим, у нашој политичкој историји, потребан је више ради маса. За њино покретање из апатије. И да би се у нас, појавила нада, она нада која је данас, крај свих економских фактора, једна од главних политичких снага.
Партијски претставник, заиста, скоро је увек паланачког видокруга, пун обавеза и веза, покрајинских. Корпорација ће у свој рад унети више ширине, осећаја заједнице и стручног знања и морала.
(...)
Главна црта наше политичке јединке, нарочито у по неким крајевима јесте да је комплексна. У истом човеку налазите либерала и револуционара, и националисту и сепаратисту, као кад се у пићу бунца, или гледа кроз вео суза.
То су припадници партија пуни обмана и самобмана. Исти људи када су пословни, и у корпорацијама, сасвим су разборита мишљења и дубоко осећају питања државна.
Према томе, питање корпорација заслужују пажњу и логично је претпоставити да то питање неће престати да се расправља.
Држава која, крај свега, већ тутњи преко свега старог и застарелог, генерација која се одрекла племенских амблема, и најсветијих, у прошлости, и најмиљених, прошла у свом путу ка будућности покрај грбова и триколора, опростила се и од славом увенчаних, ратничких застава, морају застати пре питањем није ли политичка идеја корпорација, ако још није сазрела у нас да се примени, заслужила да се о њој размишља и расправља. То су уосталом намеће само од себе и код бивших политичких партија .
Часопис Идеје, Београд, бр. 23, 20.4.1935.
Нешто не верујем да су сви рођени у Француској. То нас онда доводи до логичног закључка да би Анри рецимо требало да игра у репрезентацији Сенегала... Што опет значи да давањем држављанства таквим играчима Француска буквално уништава њихов фудбал.