Biljana Plavšić je prošla kao one jadnice u srednjem veku optužene da su veštice. Dok im inkvizitori čupaju nokte i govore im: "Spasi se dete moje. Priznaj da si opštila sa nečastivim". I kad, na kraju prizna, da bi se "spasila", završi živa spaljena na lomači.
Svima, koji su imalo upućeni u politička dešavanja i odnose u vlasti u Republici Srpskoj, za vreme bosanskog rata, je jasno da ta nesrećnica nije imala ni jednu jedinu polugu vlasti u svojim rukama, te da je i htela, nije mogla da naredi izvršenje bilo kakvih zločina.
Druga stvar, na primeru Plavšićke se ponovo dokazuje da su, za zapad, Srbi obična stoka, kojoj ne treba dati ni minimum ljudskih prava, nego je treba gaziti gde stigneš.
Ta, visokorazvijena i visokohumana demokratska Švedska, ima zakon po kome onaj osuđenik koji u zatvoru napuni 70 godina, biva automatski pušten na slobodu. Ne rehabilitovan, ali svakako slobodan.
Za Srpkinju to očigledno ne važi.
Dalje, od početka izdržavanja kazne u tom zatvoru je izložena teškom maltretiranju od strane zatvorenica muslimanki. Ne samo bosanskih, već i arapskih i drugih muslimanki. Već je nekoliko puta pretučena, a jednom prilikom su joj i slomili ruku, a sve vreme je vređajući i na verskoj i nacionalnoj osnovi i veličajući Al kaidu i džihad. Više puta je zahtevala od uprave zatvora da je zaštite od tih napada, ali je dobijala odgovore da oni nisu u mogućnosti da joj pruže stalnu zaštitu. Čak je i tražila da je stave u izolaciju, ali je uprava zatvora to odbila uz obrazloženje da za to nema uslova.
Ne želim da njenu sudbinu gledam kroz njenu političku naivnost i štetne poteze koje je povlačila kao predsednik RS, već je gledam kao, ne Biljanu Plavšić, nego jednu Srpkinju, koja je na prevaru nagovorena da prizna zločine koje nije počinila, i koja je izložena nehumanim uslovima izdržavanja kazne u jednoj od navodno najhumanijih zemalja na svetu.
