Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Опасни придев
(“Српска или Војска Србије”, Одјеци, НИН бр. 2895)
Надам се да ћемо се сви сложити да у изразима као што су „француски сир”, „италијанско вино”, „немачки аутопутеви”, „руска зима”, „чешко пиво” и „јапански телевизори” нема ничега спорног. Примећујем, такође, да се нико међу нама не буни када чује или прочита „шпански краљ Хуан Карлос”, „румунски председник Трајан Басеску”, „хрватски премијер Иво Санадер”, „мађарско Министарство иностраних послова”, „бивши чилеански диктатор Пиноче”, итд. Укратко, рекло би се да је у овој земљи употреба придева једна од ретких ствари које нам не праве проблеме и поводом којих нема спора.
Но, да ли је баш тако?
У вези са употребом придева код нас све иде лепо и глатко док не искрсне један по многима проблематичан и сумњив придев, а то је – погодили сте – српски, српска, српско.
– Како то „српска Скупштина”!? Не припада она само Србима, она је врховни орган власти припадника свих наших народа и народности! Какво је то наступање са позиција националне искључивости!? – побуниће се, отприлике, многи за које је сасвим нормално – а и јесте! – да кажу „руска Дума”, „хрватски Сабор” или „пољски Сејм”. („Кнесет Израела”? Ма немојте, молим вас! Ха-ха-ха!)
Али како убедити људе да се, на пример, израз „српске шуме” не мора односити само на шуме чији власници су искључиво Срби, већ да се он може такође односити на неке или све шуме које се налазе на територији државе која се зове Србија? Ако Јожеф Каса или Риза Хаљими икада победе на председничким изборима у Србији, они ће постати српски председник, као што би Борис Тадић постао белгијски председници ако би се којим чудом кандидовао и победио на белгијским председничким изборима. Зар Црногорка Јелена није била италијанска краљица?
Дакле, „Српска војска” или „Војска Србије”? Мислим да може и једно и друго (постоје небројени примери употребе оба облика широм света), али о томе овде није реч: овде је реч о распрострањеној склоности међу нама да у граматичкој употреби придева српски у одређеном контексту одмах препознамо заверу против других и штету на њихов рачун, док нам тако нешто није прва помисао када чујемо или прочитамо „Аустријски институт за људска права”, „Немачка пошта” или „Француска академија” (преводи званичних назива организација земаља које такође нису једнонационалне).
Драган Новаковић
Београд
(“Српска или Војска Србије”, Одјеци, НИН бр. 2895)
Надам се да ћемо се сви сложити да у изразима као што су „француски сир”, „италијанско вино”, „немачки аутопутеви”, „руска зима”, „чешко пиво” и „јапански телевизори” нема ничега спорног. Примећујем, такође, да се нико међу нама не буни када чује или прочита „шпански краљ Хуан Карлос”, „румунски председник Трајан Басеску”, „хрватски премијер Иво Санадер”, „мађарско Министарство иностраних послова”, „бивши чилеански диктатор Пиноче”, итд. Укратко, рекло би се да је у овој земљи употреба придева једна од ретких ствари које нам не праве проблеме и поводом којих нема спора.
Но, да ли је баш тако?
У вези са употребом придева код нас све иде лепо и глатко док не искрсне један по многима проблематичан и сумњив придев, а то је – погодили сте – српски, српска, српско.
– Како то „српска Скупштина”!? Не припада она само Србима, она је врховни орган власти припадника свих наших народа и народности! Какво је то наступање са позиција националне искључивости!? – побуниће се, отприлике, многи за које је сасвим нормално – а и јесте! – да кажу „руска Дума”, „хрватски Сабор” или „пољски Сејм”. („Кнесет Израела”? Ма немојте, молим вас! Ха-ха-ха!)
Али како убедити људе да се, на пример, израз „српске шуме” не мора односити само на шуме чији власници су искључиво Срби, већ да се он може такође односити на неке или све шуме које се налазе на територији државе која се зове Србија? Ако Јожеф Каса или Риза Хаљими икада победе на председничким изборима у Србији, они ће постати српски председник, као што би Борис Тадић постао белгијски председници ако би се којим чудом кандидовао и победио на белгијским председничким изборима. Зар Црногорка Јелена није била италијанска краљица?
Дакле, „Српска војска” или „Војска Србије”? Мислим да може и једно и друго (постоје небројени примери употребе оба облика широм света), али о томе овде није реч: овде је реч о распрострањеној склоности међу нама да у граматичкој употреби придева српски у одређеном контексту одмах препознамо заверу против других и штету на њихов рачун, док нам тако нешто није прва помисао када чујемо или прочитамо „Аустријски институт за људска права”, „Немачка пошта” или „Француска академија” (преводи званичних назива организација земаља које такође нису једнонационалне).
Драган Новаковић
Београд
sva je prilika da će isto da stoji i u novom ustavu. 
