Uzgajanje poniznosti
Dragan Milosavljević
„Ako ne možete da se oduprete silovanju, pokušajte da uživate”. Izgleda da je ovaj savet američke policije potencijalnim žrtvama seksa ovdašnjim reformatorima baš zapao za oko. I prionuo za pragmatizmom politike „novih realnosti”, koja mora prihvatiti kako Tadićevo pokloničko prisustvo u rasrbljenom Kninu, tako i Koštuničino suočenje sa ultimatumom Blera u Londonu o „neizbežnosti predaje Kosova”.
Očigledno da je u toku završna faza uterivanja poniznosti populaciji Srbije, koju ovdašnja „Politika” podseća na to da je „izgubila seriju ratova pod Miloševićem” i da logično sledi naš Trijanon. Čerečenje, kroz koje su već prošle velika Bugarska, velika Mađarska i Austrougarska. NATO se prethodno potrudio i za preludijum poniženjima koja trpe predsednik i premijer u svojim misijama odobrovoljenja prvih komšija i (nedostižne) Evrope.
Zdravica za fantome
U pauzi auto i motociklističkih trka na vojnom aerodromu Batajnica, nekada najčuvanije piste vojnog vazduhoplovstva JNA, pa VJ, danas vikend vašarištu nabildovanih oktanskih atova, u pratnji dva preostala ispravna „miga 21” sleteli su zvani gosti - „Fantomi”, lovci bombarderi iz baze Avijano.
Da ne bude zabune, jedan od pilota je sa smeškom, očito ponosno, saopštio javnom servisu za informisanje evropske Srbije (koji nije besplatan za gledalište) da je „učestvovao u bombardovanju ratnih ciljeva”.
Da je „ratni cilj” krajnje rastegljiv pojam za NATO, svedoči ironijom ili zlovoljom sudbine isti taj RTS koji je emitovao TV zapis o prigodnom prijateljskom susretu na crvenom tepihu Batajnice, a bio je, ne tako davno, u „misiji borbe protiv širenja ratne propagande” pogođen projektilima dobrodošlih, odnedavnih prijatelja.
Oni su, doduše, već iznudili potpis da mogu ući u našu kuću i nezvani. Motorizovani ili peške. Kako im volja! Navodno u tranzitu, koji neće imati vremensko ograničenje i biće za njih besplatan. Ovo mu dođe kao generalna proba, samo se mesto hleba i soli služio viski.
Jako me, inače, zanima da li se Bi-Bi-Si sakrio u mišju rupu i prestao da emituje kada su sirene najavile nemačke fau rakete. Sećam se, kao da je bilo juče, plamenih tragova raketa i aviona nad Batajnicom, urlika sirena, štektanja protivavionskih „praga” na obodu naselja, gde je nekoliko stotina metara od moje kuće, odakle sam izveštavao Tanjug o pogocima piste i puta za Novu Pazovu, poginula devojčica.
Milica Rakić sedela je na noši kada ju je pronašla krhotina leteće bombe. U Hagu „nisu nadležni” za to umorstvo! Iz Brisela poručuju osam miliona za jednog. I Kosovo pride! Da bi preostali preživeli na ovoj balkanskoj vetrometini! A evropska šargarepa, to je tek fatamorgana za one uvek žedne obmana i laži.
Sindrom obožavanja dželata
U dokumentaciji iste rušene televizije, koja je snimila i iznuđenu ljubav između avijacije čiji su piloti imali ulogu glinenih golubova i NATO-a, leže i zapisi o pogrebu nedužnog deteta. To su, međutim, snimci za neku drugu istoriju. Časniju od ove današnje na ekranima javnog servisa u kojoj David nazdravlja „čiversom” neranjivom silovatelju Golijatu. Kada je već ostao i bez praćke, i bez gaća! Radost susreta gledali su i preživeli rođaci hiljada poginulih koji su sahranjeni pod zajedničkim znamenjem „kolateralne štete”.
Ali, šta je trošak jednog leta od Avijana do Batajnice u poređenju sa propagandnim efektom u kome žrtva iskazuje dirljivu dobrodošlicu svom osionom mučitelju? Jedan moj uvaženi i dovitljivi kolega sa jasnom primesom cinizma poručio je u komentaru da „vojska prednjači u normalizaciji komunikacije Beograda i Vašingtona”.
Ako je zaista tako, da ministar odbrane i zastupnik još neizabranog načelnika Generalštaba, oficir usavršavan u Londonu, uspevaju da budu u predusretljivosti za korak ispred dojučerašnjeg saveznog ministra spoljnjeg, a odnedavno i (ne)legalnog srpskog, onda publici zaista treba predah. Od takvog uzgajanja nacionalnog poniženja!
Ta rabota postala je unosni hobi ne samo paralelnog toka politike, koji sebe naziva nevladin sektor, već i dokazivanje podobnosti za ulazak u sve institucije izvršne sudske i zakonodavne vlasti i parlamenta, što se sve tretira, zajedno sa provizijama, mitom i ucenama, kao plen vladajućih garnitura koalicionih partitokrata.
Zaista zanimljiv i krajnje ciničan, pa i nedobronamerno posprdan, ali u osnovi dosta intrigantan tekst napisao je u kolumni reformisane „Politike” kolumnista iz Zagreba, rođen u Beogradu, Denis Kuljiš.
I Slobi se dogodio narod
On tvrdi, a ja mu eto naivan verujem, da događanje naroda „nije izmislio Milošević već mu se samo pridružio” i isplivao na vrh talasa. Veli da su to zakuvale službe, deleći Titovo carstvo, ne bi li partijskim feudalcima obezbedile odstupnicu iz komunizma. Preko lažnog nacionalizma u novu ulogu, novih spasilaca nacije. Danas vlasnika bivše društvene svojine, mandata, privatnih ušteđevina građana i budućnosti naše dece.
Dakle, Kuljiš vidi ono što je i dalje nedostupno većini srpskoj, zablenutoj u celulit folk dive, koja je na jednom mestu okupila više Srbalja nego što će sindikati izvesti na ulice narednih deset godina.
U tome i jeste stvar. U pogledu sa distance. I iščitavanju, makar stisnutih zuba i zapušenog nosa, nekih istina o nama. Ne treba one da dižu adrenalin nego da upute na razmišljanje zašto smo naivno, još l918. godine, pohrlili u podmetnutu zamku balkanskog Pijemonta.
Nije nikakva tajna da nas posle gotovo okončanih planskih etničkih čišćenja Srba u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, odvajanja Crne Gore i namigivanja vojvođanskim separatistima svi smatraju gubitnicima. Ćosić se prevario. Mi smo dvostruki gubitnici. Srbi su u ratu izgubili mušku supstancu i mogućnost da se množe, a u miru i teritorije.
Ono što je nedopustiva praksa koja se vraća iz turskog ropstva u okvire ovog novog, globalističkog, govori o ravnodušnosti rajetinskog mentaliteta ovdašnje elite na praksu ponovnog „šetanja opanaka”. Jer, dobrodošlica sa nekada žestoko razarane piste u Batajnici je upravo to. I biće sve dok se od uloge silovanog ne izborimo za status partnera. Za čime vapi Koštunica. Ali su Vašington i Brisel gluvi.
Plašim se da neće biti savetovanog uživanja u takvoj pokornosti, osim za one koji naplaćuju svoj angažman u ovoj, u istoriji Srbije, najmučnijoj i naponiznijoj epizodi zlostavljanja nacije i rasprodaje njenih teritorija i resursa. I to od političkih makroa, koji sebe, drsko ili posprdno svejedno, zovu reformatorima
Dragan Milosavljević
„Ako ne možete da se oduprete silovanju, pokušajte da uživate”. Izgleda da je ovaj savet američke policije potencijalnim žrtvama seksa ovdašnjim reformatorima baš zapao za oko. I prionuo za pragmatizmom politike „novih realnosti”, koja mora prihvatiti kako Tadićevo pokloničko prisustvo u rasrbljenom Kninu, tako i Koštuničino suočenje sa ultimatumom Blera u Londonu o „neizbežnosti predaje Kosova”.
Očigledno da je u toku završna faza uterivanja poniznosti populaciji Srbije, koju ovdašnja „Politika” podseća na to da je „izgubila seriju ratova pod Miloševićem” i da logično sledi naš Trijanon. Čerečenje, kroz koje su već prošle velika Bugarska, velika Mađarska i Austrougarska. NATO se prethodno potrudio i za preludijum poniženjima koja trpe predsednik i premijer u svojim misijama odobrovoljenja prvih komšija i (nedostižne) Evrope.
Zdravica za fantome
U pauzi auto i motociklističkih trka na vojnom aerodromu Batajnica, nekada najčuvanije piste vojnog vazduhoplovstva JNA, pa VJ, danas vikend vašarištu nabildovanih oktanskih atova, u pratnji dva preostala ispravna „miga 21” sleteli su zvani gosti - „Fantomi”, lovci bombarderi iz baze Avijano.
Da ne bude zabune, jedan od pilota je sa smeškom, očito ponosno, saopštio javnom servisu za informisanje evropske Srbije (koji nije besplatan za gledalište) da je „učestvovao u bombardovanju ratnih ciljeva”.
Da je „ratni cilj” krajnje rastegljiv pojam za NATO, svedoči ironijom ili zlovoljom sudbine isti taj RTS koji je emitovao TV zapis o prigodnom prijateljskom susretu na crvenom tepihu Batajnice, a bio je, ne tako davno, u „misiji borbe protiv širenja ratne propagande” pogođen projektilima dobrodošlih, odnedavnih prijatelja.
Oni su, doduše, već iznudili potpis da mogu ući u našu kuću i nezvani. Motorizovani ili peške. Kako im volja! Navodno u tranzitu, koji neće imati vremensko ograničenje i biće za njih besplatan. Ovo mu dođe kao generalna proba, samo se mesto hleba i soli služio viski.
Jako me, inače, zanima da li se Bi-Bi-Si sakrio u mišju rupu i prestao da emituje kada su sirene najavile nemačke fau rakete. Sećam se, kao da je bilo juče, plamenih tragova raketa i aviona nad Batajnicom, urlika sirena, štektanja protivavionskih „praga” na obodu naselja, gde je nekoliko stotina metara od moje kuće, odakle sam izveštavao Tanjug o pogocima piste i puta za Novu Pazovu, poginula devojčica.
Milica Rakić sedela je na noši kada ju je pronašla krhotina leteće bombe. U Hagu „nisu nadležni” za to umorstvo! Iz Brisela poručuju osam miliona za jednog. I Kosovo pride! Da bi preostali preživeli na ovoj balkanskoj vetrometini! A evropska šargarepa, to je tek fatamorgana za one uvek žedne obmana i laži.
Sindrom obožavanja dželata
U dokumentaciji iste rušene televizije, koja je snimila i iznuđenu ljubav između avijacije čiji su piloti imali ulogu glinenih golubova i NATO-a, leže i zapisi o pogrebu nedužnog deteta. To su, međutim, snimci za neku drugu istoriju. Časniju od ove današnje na ekranima javnog servisa u kojoj David nazdravlja „čiversom” neranjivom silovatelju Golijatu. Kada je već ostao i bez praćke, i bez gaća! Radost susreta gledali su i preživeli rođaci hiljada poginulih koji su sahranjeni pod zajedničkim znamenjem „kolateralne štete”.
Ali, šta je trošak jednog leta od Avijana do Batajnice u poređenju sa propagandnim efektom u kome žrtva iskazuje dirljivu dobrodošlicu svom osionom mučitelju? Jedan moj uvaženi i dovitljivi kolega sa jasnom primesom cinizma poručio je u komentaru da „vojska prednjači u normalizaciji komunikacije Beograda i Vašingtona”.
Ako je zaista tako, da ministar odbrane i zastupnik još neizabranog načelnika Generalštaba, oficir usavršavan u Londonu, uspevaju da budu u predusretljivosti za korak ispred dojučerašnjeg saveznog ministra spoljnjeg, a odnedavno i (ne)legalnog srpskog, onda publici zaista treba predah. Od takvog uzgajanja nacionalnog poniženja!
Ta rabota postala je unosni hobi ne samo paralelnog toka politike, koji sebe naziva nevladin sektor, već i dokazivanje podobnosti za ulazak u sve institucije izvršne sudske i zakonodavne vlasti i parlamenta, što se sve tretira, zajedno sa provizijama, mitom i ucenama, kao plen vladajućih garnitura koalicionih partitokrata.
Zaista zanimljiv i krajnje ciničan, pa i nedobronamerno posprdan, ali u osnovi dosta intrigantan tekst napisao je u kolumni reformisane „Politike” kolumnista iz Zagreba, rođen u Beogradu, Denis Kuljiš.
I Slobi se dogodio narod
On tvrdi, a ja mu eto naivan verujem, da događanje naroda „nije izmislio Milošević već mu se samo pridružio” i isplivao na vrh talasa. Veli da su to zakuvale službe, deleći Titovo carstvo, ne bi li partijskim feudalcima obezbedile odstupnicu iz komunizma. Preko lažnog nacionalizma u novu ulogu, novih spasilaca nacije. Danas vlasnika bivše društvene svojine, mandata, privatnih ušteđevina građana i budućnosti naše dece.
Dakle, Kuljiš vidi ono što je i dalje nedostupno većini srpskoj, zablenutoj u celulit folk dive, koja je na jednom mestu okupila više Srbalja nego što će sindikati izvesti na ulice narednih deset godina.
U tome i jeste stvar. U pogledu sa distance. I iščitavanju, makar stisnutih zuba i zapušenog nosa, nekih istina o nama. Ne treba one da dižu adrenalin nego da upute na razmišljanje zašto smo naivno, još l918. godine, pohrlili u podmetnutu zamku balkanskog Pijemonta.
Nije nikakva tajna da nas posle gotovo okončanih planskih etničkih čišćenja Srba u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, odvajanja Crne Gore i namigivanja vojvođanskim separatistima svi smatraju gubitnicima. Ćosić se prevario. Mi smo dvostruki gubitnici. Srbi su u ratu izgubili mušku supstancu i mogućnost da se množe, a u miru i teritorije.
Ono što je nedopustiva praksa koja se vraća iz turskog ropstva u okvire ovog novog, globalističkog, govori o ravnodušnosti rajetinskog mentaliteta ovdašnje elite na praksu ponovnog „šetanja opanaka”. Jer, dobrodošlica sa nekada žestoko razarane piste u Batajnici je upravo to. I biće sve dok se od uloge silovanog ne izborimo za status partnera. Za čime vapi Koštunica. Ali su Vašington i Brisel gluvi.
Plašim se da neće biti savetovanog uživanja u takvoj pokornosti, osim za one koji naplaćuju svoj angažman u ovoj, u istoriji Srbije, najmučnijoj i naponiznijoj epizodi zlostavljanja nacije i rasprodaje njenih teritorija i resursa. I to od političkih makroa, koji sebe, drsko ili posprdno svejedno, zovu reformatorima
), kako sam vec rekao, dovoljno je da razlikujes seks u kojem zena uziva od seksa u kojem ne uziva. razmisli o tome 
