Stihovi za moju dusu

Ruke nam se obavijaju,oci nam se upijaju:
Tako pocinje povest nasih srca.
To je igra davanja i odricanja,
Otkrivanja i ponovnog skrivanja,
Nesto osmeha i sasvim malo
Stidljivosti i poneka tek besciljna svadja….
Ljubav ova izmedju tebe i mene
Prosta je kao pesma.
Nikakve tajne izvan danasnjice,
Nikakve borbe oko nemoguceg,
nikakve senke iza ljupkosti
Nikakvo pipanje u dubinama tame.
Ljubav ova izmedju tebe i mene
Prosta je kao pesma.
Mi ne lutamo iz reci u vecito cutanje
Ne podizemo ruke svoje u prazninu za stvarima izvan nade
Zadovoljni smo onim sto dajemo
I onim sto dobijamo.
Nismo iscedili i poslednju kap radosti da iz nje pravimo vino patnje svoje.
Ljubav ova izmedju tebe i mene
Prosta je kao pesma...

Tagore

Prostori kao akvarijumi i posumljena nebesa
Moj potiljak pun otisaka tvojih prstiju
Moje srce dignuto u termometru kao krv u zlocincu...
...idealni neskladu,ljubljena
U imaginarnom avionu nad mojim ponorima
Izmisljajuci ja te ucinih nemogucom.
Uzalud smo zajedno kao dve sine
I dva jauka se negde sastaju mi nikada!
Moja masta na nekoj drugoj planeti izaziva pozare
A u istom trenu je pred tobom tako savrseno nemocna
Lazni i istinski pesnici u istim bolovima
Vec sam vazduhu, vec sam vodi probio usi
pricama o toj zeni
I sve sto je patilo mora da je na mojoj strani!...

Jeepers, creepers
Where'd you get them peepers?
Jeepers, creepers
Where'd you get those eyes?
Gosh oh, git up
How'd they get so lit up?
Gosh oh, gee oh
How'd they get that size?

Golly gee
When you turn them heaters on
Woe is me
Got to put my cheaters on

Jeepers, creepers
Where'd ya get them peepers
Oh, those weepers
How they hypnotize

Jeepers, creepers
Where'd your get them peepers
Oh, those weepers
How they hypnotize
Where did your get those
Golly where'd your get those
Where did your get them there eyes?

U ovom prostoru
omedjanom stablima mog razuma,
u ovom prostoru bez sredista svjetla,
bez okusa, bez glasova,
u ovom sjecanju,
zatvorenom u tamni obruc tijela,
u ovoj boli
u ljubavi nepravednoj,
u ljubavi
ja dozivam lice
koje sam posjedovala jucer,
ja dozivam noc.
U ovaj sat neponovljen,
u ovaj dan neotrovan
blizinom vremena,
u strahu prisutnom medju oblicima,
u ovaj moj plac
neka iz mahovine izidju sve kosute
i poloze moje tijelo
na zle i visoke borove,
danas,
na dan neprolazne osvete,
neka umorne zene
svezu moja stopala
i zapale sve ladje,
snene pod lukom mog vrata.


Ja zovem.


Neka dodje velika tisina,
neka dodje velika tisina,
neka se rijeke udalje od obala
i tijelo neka napusti
dubinu vlastite krvi,
jer ja vise ne poznajem
granicu svog krika,
ne vidim vise daljinu izmedju dva neba,
ne osjecam krv.

U ovaj suton
sastavljen od dva oblika patnje,
u ovu plahost
koju nose stupovi
lagani od nevinosti ljeta,
u ovaj san
ja dozivam rijeci
nage i bez uspomena,
ja dozivam agoniju
hladniju od snijega.
U disanju moje koze,
u ove plohe tuge,
u ovu tamu,
ja zovem vjetar
koji brise obrise gorkih planina,
vjetar zaborava
ja dozivam pcele,
da lancima bez zvukova
zarobe tu travu
taj plamen
na tvom imenu.


Ja zovem.


Neka se mora preliju
u presusen izvor zemlje
i zaustave krv
koja me napusta,
neka se moja zaljubljenost
pretvori u osamljene perivoje,
moj osmijeh otudji od sunca,
neka ostrice izrasle u dodiru nase sutnje
prodru kroz ovaj plemenit okus smrti.


Nadjite me,
vezite me,
spalite moje sjecanje,
zakopajte moje sunce
u jezgro najtamnijeg korijenja,
otvorite moje dlanove od soli
i oduzmite mi taj lik
koji i sljunak pretvara u ljubav.

Al vidiš, neko to odgore vidi sve,
povlači te konce, igra se.

Postavi na svoje mesto svako dobro,
zlo još pre - sve vide oči sudbine.

Tako, ponekad, te reči mi dođu, k'o jeka,
kad bure se spuste, kad pacovi napuste brod.
Ne brinem mnogo o njima, vrate se s lepim danima,
pa idemo dalje i plovidba traje, k'o pre.

Al znam da: Neko to odgore vidi sve...

Lomiš mi srce, k'o bagremov prut, onako, usput.
Kad ostaneš sama ti nađes par dana za nas.
Al' ja crtam svoje krugove i praštam stare dugove
da, možda se varam, al' što da se staram o tom

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu.

Izidji samo preda me
Cutanje moje da ti vilice razbije.

Seti me samo na sebe
Secanje moje da ti zemlju pod stopalima raspada.
DOTLE JE MEDJU NAMA DOSLO!!!


Vasko Popa

Kada sitan sat zapreti
jos jednom bitkom izmedju
tebe i mene-pozeli me i
ja cu negde daleko od tebe
u maloj sobi od mraka,ceznjom ispisati tvoje ime
na pergamentu svoje duse



Zadrhtacu bez sumnje,
ako se ikada budemo sreli
u drugome zivotu Zaustavicu se,
prepoznacu tvoje oci
sjajne kao zvezde
i znacu da su pripadale
nezaboravljenom susretu
predjassnjeg zivota.


If I die or go somewere far,I'll write your name on every star,so the angels could see what you meant to me.

Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazvežðe za nju provincija.

Srce stade kao dete da se otima,
tražili smo se po prethodnim životima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promašaje koji tište,
prosto, lako, k'o neko beznaèajno pristanište.

O, da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim veènog deèaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reèi bi sve pokvarile,
samo se æutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

O, da mi je da se još jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i èekao bih samo nju, nijednu drugu.

Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li æu umeti.

Reèi jesu moje igraèke, cakle mi se u glavi kao oni šareni
stakliæi kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u oèima kad
zažmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke
stvari neprevodive u reèi, ne znam...

Napiši mi pesmu, molila je, i nisam znao da li æu umeti. Voleo
sam je tako lako, a tako sam teško to znao da pokažem.

A onda, odjednom, raspored mladeža na njenim leðima, kao
tajna mapa, pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam...

I tako, eto ti pesma, ludo jedna...

Serenata

Cuj,place Mesec mlad I zut.
Slusaj me,draga,poslednji put.

Umrecu,pa kad se zazelis mene,
Ne vici ime moje u smiraj dana.
Slusaj vetar sa lisca svelog,zutog.

Pevace ti:da sam ja ljubio jesen,
A ne tvoje strasti,ni clanke tvoje gole,
No stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te za mnom srce zaboli:
Zagrli I ljubi granu sto vene.
Ah,niko nema casti ni strasti,
Ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.


Crnjanski

Od kad se rastadoh od nje,
Ledne kao zora,
Jos blede od mesecine,
Za mene nema niceg tuznijeg,
Od jutra.

niko ne zna sta ga ceka..dan sta nosi
svako juce ostavlja nam trag u kosi
doba proslo i buduce, prica ista
sve sto sija i ne mora da zablista


odiseja, odiseja
staza trnja ili staza orhideja
odiseja, odiseja
zivot to je samo nova odiseja....

Ne budi daleko od mene ni jedan jedini dan
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekaću te kao na nekoj stanici
kad negde daleko usnu vlakovi

Nemoj otići ni samo na sat, jer tada,
U tom satu, spoje se kapi nesanice
i mozda će sav dim što trazi svoju kuću
doći da ubije i moje izgubljeno srce

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao neka ne lete tvoje veđe u odsutnosti:
ljubljena, ne idi od mene ni za trenutak

jer u tom času otići ćes tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćes li se vratiti ili me ostaviti da umrem

Pablo Neruda

Večernji sati nad stolom minu
Neopozivo - bela stranica

Mimoza miriše na Nicu i na vrućinu

Kroz mesečinu leti ogromna ptica.



Čvrsto sam kosu noćas splela

Kao da će mi trebati kosa

Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam

Na more puno talasa ko otkosa.



Koliko snage imaju oni

Što čak ni književnost ne mole!

Ne podižu se kapci umorni

Čak ni kad čujem da me zove.

HOCU U TVOM SRCU,POSLE TAMNIH JADA

DA OSTAVIM JEDNU NOSTALGIJU DUGU

PA SVE KADA PRODJE, DA SE SECAS TADA

SA BOLOM NA SRECU, SA RADOSCU NA TUGU.



HOCU MOJA LJUBAV, KAD SVE JEDNOM PRODJE

DA U TEBI UMRE, KAO U DAN SIVI

STO MRE GRM RUZA: MIRIS KOJI DADNE

TO JE BOLNA DUSA KOJA GA NADZIVI.



I KAD OVI DANI ZA SVAGDA PROHUJE

I KAD OPET HTEDNES CUTI MOJE IME

HOCU DA SE ONO U TVOM SRCU CUJE

KO SAPAT POLJUBACA I UZDISAJ RIME.



JOVAN DUCIC

Ko zna (ah, niko ništa ne zna.

Krhko je znanje!)

Možda je pao trak istine u me,

a možda su sanje.

Još bi nam mogla desiti se ljubav

desiti - velim,

ali ja ne znam da li da je želim,

ili ne želim.



U moru života što vječito kipi,

stvaraju se opet, sastaju se opet

možda iste kapi -

i kad prođe vječnost zvjezdanijem putem

jedna vječnost pusta,

mogla bi se opet u poljupcu naći

neka ista usta.



Možda ćeš se jednom uveče pojaviti

prekrasna, u plavom,

ne sluteći da si svoju svjetlost lila

mojom davnom javom.

I ja, koji pišem srcem punim tebe

ove čudne rime,

oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,

niti tvoje ime!



Pa ako i duša u tome trenutku

svoje uho napne,

sigurnim će glasom zaglušiti razum

sve što slutnja šapne;



Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom

pogledat ko stranci,

bez imalo svijesti koliko nas vežu

neki stari lanci.



No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće

ko sunce u krugu,

i nosi nam opet ono što je bilo:

I radost, i tugu.

I sinut će oči, naći će se ruke,

a srca se dići -

I slijepi za stope bivšeg života

njima ćemo ići.




D. Cesaric

U udaru Talasa protiv nepokorna kamena
svetlo se raspada i uspostavlja svoju ružu
i krug mora sužava se i postaje grozd,
jedna jedina kap modre soli što pada.
O blistava magnolijo oslobodena u peni,
magneticna putnice cija smrt cveta
i vecno se vraca da bude i ne bude ništa:
razbijena sol, zaslepljeni pokret morski.

Sjedninjeni ti i ja, ljubavi moja, cutimo,
dok more uništava svoje vecne kipove
i obara svoje tornjeve besa i beline,

Jer u tkanju tih tkanina nevidljivih
od vode razbesnele i neprestana peska
branimo jedinu i progonjenu nežnost.

Pablo Neruda

Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova zelja plava,
Je li zelja srca mocnoga i cedna?
Ili napor duse koja malaksava?

Je li ovo zena koju ljubim, zbilja?
Il' sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na medji toga sna i jave,
Vidim moje srce da cezne i pati.
I suze kad dodju, rane zakrvave -
Ja ni onda od tog nista necu znati.

Jovan Ducic

Toliko sam sanjao o tebi-Rober Desnos



Toliko sam sanjao o tebi,
Da gubim svoju realnost.
I da li je jos uvek cas da dostignem to
Zivo telo I da ga poljubim na tim usnama radjanje glasa,
Sto mi je tako drag.


Toliko sam sanjao o tebi,
Da se moje ruke,naviknute da grle tvoju senu,
Stoje na mojim grudima,ne bi li mozda
Osetile obrise tvoga tela,
I da sam pred stvarnom pojavom onoga,
Sto me tako muci I upravlja sa mnom vec danima I
Godinama,postao bez sumnje sena.


O, osecanja neodlucnosti!
Toliko sam sanjao o tebi,da je bez sumnje
Proslo vec vreme mog budjenja.
I ja sada spavam,
Stojeci sa telom izlozenim svim pojavama
Ljubavi I zivota,
I da bih tebi,o jedina,
Koja I danas za mene jos uvek nesto znacis,
Mogao teze dodirnuti celo I usne
Nego bilo koje usne I bilo koje cello.