Stihovi za moju dusu

PRIBLIŽAVANJE OLUJE

PogIedaj one oblake, Vera, zašto šutiš

Nisam, zaboga, životinja, aIi evo kiše

Kako je naglo zahIadnjeIo

DaIeko smo od grada



U redu, Vera, nikad neću zaboraviti što si mi

darovala

Mi smo sada jedno i čemu govoriti

Žuti oblaci obično donesu tuču

Sve je već nijemo, zrikavci i žito



Ako ti želiš, možemo i ostati

Bojim se za tebe, za mene je svejedno

Gromovi su opasni u poljima

A mi smo sada najviši (i tako prokleto sami)



Mnogi će ratar večeras kukati nad zrnjem prosutim

iz klasja

Ne bih mogao pristati da toliko ovisim o

mijenama

Ne plači, Vera, to su samo živci

I oni slute oluju



Kažem ti, život je u svemu mnogo jednostavniji

Evo i prvih kapi, sad će početi urnebes

Zakopčaj haljinu, gIe i cvijeće se zatvara

Ne bih sebi oprostio da ti se nešto dogodi



Dakako, ovo će mjesto u mojem sjećanju ostati

sveto

MoIim te brže koračaj i nemoj se osvrtati

Slavko Mihalić

MOŽDA

Možda bi bilo uputnije da samo opisno govoriš
o vodi da je mokra,
ili o snu da je nestvaran.

Da bi to utvrdio, a zatim i propovedao,
morao bi i sam da budeš san i voda.

Kako se na jeziku tečnosti kaže
to da je voda vodi, posve sigurno, nešto suvo?

I na jeziku nestvarnog - da je san snu java?

Ne može se o tome razgovarati ovde.
Ne može se o tome razgovarati ni uz put.

Ako si od svetlosti načinjen, sigurno znaš
da li je objašnjavanje uopšte nekakvo davanje.

Možda je svetlost jaukanje tame za ljubavlju?

Miroslav Antić

***

Došao sam u samoću
ne bih li pronašao reku
zaborava.

Ali ovde nema ničega
osim samoće bez reke.

Kada je čovek jednom video krv,
u samoći nema reke
zaborava.

I da je ima,
nikada to ne bi bila
reka zaborava.

Rafael Alberti

Nisam kao druge zene...
Nisam savrsena,
ne zelim to ni biti...
Imam svoje savrsene ideale,
imam svoje kofere
pune snova i maste
i jedno srce ispunjeno
neznom ljubavlju...
Nisam savrsena,
ne tezim ka laznom sjaju,
ne volim prazne reci,
ne znam da mislim tudjom glavom,
ali zato savrseno VOLIM
i volim da VOLIM,
zivim da bih volela...
Ne,nisam savrsena
ali sam zato brutalno iskrena-
izvoli i hvala,
jer onaj ko istinu trazi
iskreno ce je prihvatiti,
shvatiti i razumeti...
Nisam savrsena,
nikada to necu ni biti
imam jedan zivot
i puno vere u njemu
imam jednu ljubav
koja zivi u meni i pripada
samo tebi Voljeni ...

Snezana Kinces

Zar te ne uplaši pomisao s kim luta tvoja svest kad zaspiš?
S kim se izležava tvoj san sad, dok si budan?
Gde je sve ono što si zaboravio da si bio?
Gde je sve ono što si sad, a ne znaš da to jesi?
Gde je sve tvoje svaki put kad ga tražiš?

Mika Antić

EPILOG

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

Miroslav Antić

Будим је због сунца
које објашњава себе биљкама,
због неба разапетог
између прстију,
будим је због речи
које пеку грло...
Волим је ушима,
треба ићи до краја света
и наћи росу на трави...

- Бранко Миљковић -

ZAVODNIK

Pred mnogim vratima sam čekao.
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žeđ bila ugašena,
jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeći od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me nikad mi ne reci: da!

Herman Hese

Dok lezim sa glavom u tvom krilu, kamerado

Dok lezim sa glavom u tvom krilu, kamerado,
Ponavljam svoje priznanje, ponavljam sta sam
rekao tebi i slobodnom prostoru,
Znam da sam nespokojan i da cinim da to i drugi
bivaju,
Znam da su reci moje oruzja puna opasnosti, puna
smrti,
Jer ja se suprotstavljam miru, bezbednosti i svim
zakonima ustaljenim, da bi ih poremetio,
Posto su me svi porekli, odlucniji sam nego bih
ikad bio da su me svi prihvatili,
Ne hajem i nikada hajao nisam ni za iskustvo,
oprez, vecine, niti za podsmeh,
I pretnja onog sto se naziva paklom jedva da mi
ista znaci;
I primamljivost onog sto se naziva rajem jedva da
mi ista znaci;
Dragi camerado! Priznajem da sam te nagovarao
da krenes sa mnom napred, i jos te nagovaram,
a predstave nemam gde nam je odrediste,
Niti da li pobeda nas ceka, ili cemo biti potpuno
savladani i porazeni.

Walt Whitman

INGE BARČ

Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala
u tajanstvenim okolnostima.
Ovo je slovo o Inge Barč,
u svojoj prostoti
namenjeno potomcima.

Ona je bila ridja, ali ne sasvim,
neki sjaj joj je na kosi bujao.
Živela je sa Finkom. Fink je bio režiser.
Iz snobizma se komunizma igrao
(ima takvih i kod nas u Mazovjeckoj).
A Inge? Inge je imala u sebi neku draž nemačku,
onaj akcenat u reči "Mond" (mesec)...
der Mond, im Monde...
A Fink je bio glupak i blondin.

Istorija prosta: upravo sam bio stigao iz
Poljske...
Berlin... Berliiin... dažd...
Gvozdeni Fridrih kao mora srce mi davio ludo...
Dosada i odjednom čudo!
Malo pozorište! Malo srce u podzemlju!
Čuje se pesma: autor, Kurt Tuholski.

Vidim: Inge sedi za klavirom,
peva i svira: Ah kakva mora biti kad ustane!
Ustala je. Grudi je imala male, savršene
i oprostite molim trbuh
tako joj se divno pod haljinom ocrtavao
da počeh vikati bravo i drečati: - Živeo trbuh!
a neki Englez na to progunšdja:
He's gone mad (ovaj je lud).

Prošlo je leto, jesen i zima,
i još proleće i još jedno leto,
i opet jesen puna magle i dima.
(Ja volim jesen eto).
Kad jednog dana čujem ja
državni udar. Coup d'etat.
Državni dar, uzgred, imao je u sebi nečeg
od zvezde vitlejemske
za kojom se vuklo 3 000 000 madjioničara.

I sve je bilo spremno za scenu:
sedim ja sa Ingom u Tirgatenu,
a jesen u Berlinu, u Tirgatenu,
to su, gospodo moja, takve strune...
Sa drveća magla se dimi,
vetar nizak kao bas
i odjednom Inge: Wiffen Sie waf?
(ona je uvek govorila nekako preko zuba.)
Wissen Sie was? Meni je
dosadilo da živim.

Hm...
Pogledah u nju, cigaretu pušim
nisam Vispjanjski, ali ipak u duši
ne mogoh ovu njenu izjavu da primim.
Prekasno: revolver nije veći od ruže;
Pik! I njene oči počeše da kruže
au - dela, po metafizici nemačkoj.
Neki debeljno je sedeo, pivo pio,
nije ni zadrhtao niti se začudio,
jer takvo pik!
To se moglo ubiti najviše kakvo dete.

A zatim je imala još duže trepavice;
leš je mirisao na jesen, na crnu kafu,
na gljive i besmislice.
Barč Inga!
Šteta!
Tvoj talenat je mogao vredeti
mnogo sterlinga.
Inge Barč!!!

Vratih se u hotel.
40 lula za jednu noć soba sva crna od dima...
Ne, to ne može tako;
to je previše prosto: dosadno,
tu treba, da se tako izrazim,
dopisati nekakve komentare
da, šta ja znam, da krvavi zločini režima,
da je osumnjičena zbog semitizma,
da... mrkva u logoru... gnjila...
Biće to sjajan članak od 300 redova.
(U Poljskoj zvani "kobila".)

Recimo da je to bilo jedne jeseni,
na primer, pre jedno tri godine.
No, i ako urednik ne izmeni,
biće ovako:

"Nije izdržala u zagušljivim stegama režima
Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala
u sumnjivim okolnostima..."
A na kraju možda nešto od Rilkea,
o ljubavi,
o samoći koja davi,
a naslov običan: Inge Barč.

Šteta.
Lepa.
Mlada.
Pleća ko somot persijski.

I bilo je u njoj nečeg...
ženskog,
neuhvatljivog,
dalekog,
nečeg što treba hvatati noktima.

Teodor Iljdefons Galjčinski

Koliko god se krila
Od svih,
Maskirala lice
I oci,
Menjala odela,
Tasne i salove,
Sebe ne mozes prevariti,
Od sebe ne mozes otici.
Ono sto su ti upisali u dusu,
Bice tu,
Neizbrisivo,
Na srcu urezano.
Da je zivot knjiga,
Pa da listove neke pocepas,
Da izbrises,
Prepravis,
Popravis.
Da je zivot knjiga,
Pa da zaviris
Neku stranu unapred...
Pronadji pesnika svog,
Neka ti napise knjigu,
Listajte stranice zajedno...

Ivan Mijailovic

NITI

Jednom nas tu, gde nas ima,
Neće biti.
Mi smo niti
Koje vežu nerođene sa mrtvima.

Nema kraja.
Prislonimo na zrak uva:
Kroz šupljine između nas vetar duva
Što vremena po dva spaja.

Leže ispod mračne sene
Mrtvi, a još nerođene
Sluti vazduh koji kraj nas zasvetluca.

Mi se kobno lelujamo
I slušamo vetar samo
I nit po nit kako puca.

Stevan Raičković

Ko sam? Šta sam?


Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
Živio sam usput, ko da sanjam,
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.
I tebe sad ljubim po navici ,dete,
Zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
Zato usput, ko što palim cigarete,
Govorim i šapćem zaljubljene reči.
“Draga moja”,”mila”,”znaj, doveka”
A u duši vazda ista pustoš zrači;
Ako dirneš strast u čovekovu biću
Istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.
Zato moja duša ne zna što je jeza
Odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga breza,
Stvorena za mene i za mnoge druge.
Ali ako tražeć neku srodnu dušu,
Vezan protiv želje, utonem u seti,
Nikad necu da te ljubomorom gušim,
Nikad necu tebe grditi ni kleti.
Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, ko da sanjam,
Kao mnoge druge na toj zemlji.
Sergej Jesenjin

Erotikon

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.
Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
***
U aprilske noći ja sam mesečar pijani
od meseca punog duša mi se žuti
u čežnju cvetova rani.
A kad usnim
plašim se da me ne sahrani
vizija neke žene i tamni sobni kuti.
… Čudni su aprilski dani…
Izgubio sam pojam vremena na plavom krugu neba,
na dlanu bore ocrtavaju pređene puteve.
na ogledalu spazih jesen i lišće u jezeru očiju.
Ne plačem:
oko mene šume besmrtne strofe ljubavi.
Još jednu pesmu,
mala rađajuća ptica sutra će me natpevati
i ja ću utonuti u crne šume prolaznosti.

Rade Drainac

НОРМАЛНО


Није нормално
Волети тако
Снажно и јако
Ноћ да буде
Као дан
Немати снове
Живиш их сваки дан
Једним трептајем
Твог ока плавог
Гасиш све планете
Звезде и маглине
Охладиш Јулски дан
Уљуљкаш ме к'о дете
Подариш спокој-сан
Горим већ Еонома
У осмеху твом
Што леди друга срца
Није нормално
Волети толико
Иако си
Мој сан

Павле Лазић

DA LI ĆE ME NEKAD TVOJE RUKE PREPOZNATI

da li će me nekad tvoje ruke prepoznati
kad u nama bude
već mnogo jeseni i zima
kad mi sjaj u oku izblijedi od kiša
i kad me možda više neće biti
da li ćeš ponekad zaplakati noću
kad te sjeti davna zaboravljena pjesma
na sve ulice i restorane
sva ona mjesta koja ćeš pamtiti
po našoj nježnosti
i ljubavi u kristalnim prozorima
plavim maglama
da li ćeš ponekad zaplakati
u prvi sumrak novog proljeća
u toj jedinoj preostaloj zraci
razbijenog sunca
kad osjetiš još jednom dodir moga dlana
kad me više možda neće biti
a sve će biti kao prije
i ona rijeka plava
i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama
u koje smo htjeli
da li ćeš me ipak zaboraviti
u predahu dviju ljubavi
a znaš da nam usne od istog poljupca boluju
i da nas ista tuga progoni stoljećima

Željko Krznarić

I svaka je druga bila bolja...
Svaka je nosila nesto novo,
i sve su bile slicne-
prozirno prazne i bezlicne...
Znaj,
mozes da brojis,
mozes da lutas,
mozda pomislis
da je svaka bolje od druge...
U bledom okviru bescilja
nikada neces osetiti i znati
da nijedna "posebna"
u sebi nema ljubavi
koliko ti ja mogu
bezuvetno darivati
i nesebicno voleti....

Snezana Kinces

Intermeco


Ja kažem san,
vi kažete sloboda;
Jedno i drugo je Tihi okean
i pena iza parobroda.

Samo hlebovi na svetu
ne kriju lice iza paravana;
sve drugo je — ptice u letu
i lišće sa grana.

Rade Drainac