Stihovi za moju dusu

BOG MI JE SVEDOK

Koračala si za
mojim stopama u
snegu
tražeći smrznutim rukama
toplotu
u mojim prstima.
Vetar je zaneo
tragove
neistine i laži.
Bog mi je svedok.
Sve je ovo, gospodo,
lažna priča,
rekla si
bez trunka griže
savesti.
Bol odzvanja
očajem.
Bog mi je svedok.
Sumoran trg.
Krupne pahuljice
u tvojim očima.
Poneki usnuli
prolaznik.
Stih umrlog
pesnika
ispisan na spomeniku
poginulog komarca
dok eho moje
istine
razdire ponoć.
Bog mi je svedok.
Grad bez sladoleda,
taksista bez
taksimetra,
vino bez mirisa
kupinovog vina.
Gde si zalutala
ljubavi?
A ja,
ja sam ostao
tu negde, isti.
Bog mi je svedok.
Voleo sam te u
ponoć
dok si spavala
sneguljičinim snom,
gledao i milovao
do jutra.
Bog mi je svedok.
Izmicali su pejzaži
detinjstva,
prve mladosti
opaćene
zatrovanim meduzama.
I jednom,
i ponovo
oni su govori,
treća je sreća
poverovao sam.
Bog mi je svedok.
Htela si da ti budem
ljubavnik,
prokleti nogoljubac
za trenutke
razonode.
Pristao sam i na to.
Bog mi je svedok.
Gurnula si me
nogom,
kao pseto lutalicu
što gladno skapava
ispred tuđeg
praga.
Bog mi je svedok.
A ja,
ja sam te
voleo
detinje, iskreno.
Voleo sam te
najsrećnije, nežno.
Danas,
danas te volim
najnesrećnije, tužno.
Bog mi je svedok.


Romualdo Miralles

http://fs5.****************/images/151106/esebcg4o.jpg

Ja otsecam sebi radost
Kao monah kosu

Uspomena sam na sebe
Sklop nesvestice i ravnodusja

Koracam protivno srcu
Ne verujem nogama da idu
Ne verujem da je dan

I lazem
Lazem
Da me ne boli…

Jovan Nikolic

ПРОЛАЗНОСТ

Смртнику нису дана многа љета
да се по свијету шареноме шета,

да гледа лађе, тргове, звонике,
излоге туђе, жене, старе слике.

Све нагло прође, све се брзо стиша,
и дође јесен у срце и киша.

Кољена клону, очи трну, плућа
гасну ко сање, као надахнућа.

И трудан путник падне покрај плота
слушајућ жубор стотине живота.

( Gustav Krklec )

Put

Jedan ide pravim putem,
a drugi po krugu,
da se vrati rodnom domu,
drugarici ili drugu.
A ja idem (mene prati
neka zla sudbina)
Niti pravo,niti koso,
u nikada i nekuda
poput voza što ga s' šina
odvuče dubina.

Ahmatova

OPOMENA

Čovječe pazi
da ne ideš malen
ispod zvijezda!

Pusti
da cijelog tebe prođe
blaga svjetlost zvijezda!

Da ni za čim ne žališ
kad se budeš zadnjim pogledima
rastajo od zvijezda!

Na svom koncu
mjesto u prah
prijeđi sav u zvijezde!


Antun Branko Šimić

Čistim svoj život

Čistim svoj život, kroz prozor, ormar stari,
čistim svoj prostor od nepotrebnih stvari..

Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?

čistim svoj život, petkom odvoze smeće
kada se nada budi, i kad je blago veče..

Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?

čistim svoj život od onih šupljih ljudi,
kojima vjetar huji kroz glave i kroz grudi..

Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?

čistim svoj život, da spasim dok je vrijeme,
malu jutarnju nježnost i gorko noćno sjeme..

Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?

čistim svoj život od prividnog svijeta,
od ljubavi bez traga, od jeftinih predmeta..

Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?

Arsen Dedić

RAINER MARIA RILKE

Samoća
Samoća je poput kiše.
U večeri iz mora se diže,
iz ravnica pustih i dalekih stiže,
ide u nebo, gdje je uvijek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.
Pada prije neg svjetlost izišla,
kad ulice se okreću spram zore,
i kad se tijela što nisu ništa našla,
razočarano dijele puna more,
i kada ljudi što od mržnje gore,
u postelji jednoj moraju da noće.
Tad dolaze valovi samoće........

http://fs5.****************/images/151111/o9do8s45.jpg
Znaš li

Znaš li trenutak kad zemlja

peva svoju ćutnju


i čas kad se vetar

pretvara u vihor?



Znaš kad u letu

s neba ptica pada

i trenutak kad se čežnja

već u bol pretvara?

Veronica Porumbacu

Dok me budi nova zora,
znam da sretan bit će dan,
jer kraj uzglavlja si moga,
a na vjeđama ti san –
puna ljubavi, puna nježnosti,
moja stvarnost sad si ti.
Ti se budiš, ti me gledaš,
pun topline tvoj je glas,
naša postelja je meka,
sreća bdije oko nas –
puni ljubavi, puni nježnosti,
u toj stvarnosti smo mi.

I dok predajem se milovanju tvom,
neki čudni krijem strah u srcu svom –
ja te trebam, ja te ne dam,
ja sam tvoj.
Ako izgubim tebe,
ja izgubit ću ljubav,
ovu beskrajnu sreću
koju pružaš mi ti.
Ako izgubim tebe,
ja izgubit ću nježnost
i toplinu tog gnjezda
koje svili smo mi.
Ako izgubim tebe –
ja izgubit ću sve.

Kad bih mogao zauvijek
da zaustavim taj sat,
da nam zanos vječno traje,
što bi sve još mogli dat.
Našoj ljubavi, našoj nježnosti
nikad ne bi znali kraj.
Jer, dok predajem se milovanju tvom,
neki čudni krijem strah u srcu svom –
ja te trebam, ja te ne dam,
ja sam tvoj.
Ako izgubim tebe,
ja izgubit ću ljubav,
ovu beskrajnu sreću
koju pružaš mi ti.
Ako izgubim tebe,
ja izgubit ću nježnost
i toplinu tog gnjezda
koje svili smo mi.
Ako izgubim tebe –
ja izgubit ću sve.
N.A

Piši mi

Da li još uvek, nekad,
kad pomisliš da stvarnost
u zaborav sve slutnje zavije,
živne u tebi iskra
kroz magičnu nestalnost
i obasja lutanja naša
i susret koji još čeka
tamo negde sred gužve
na uglu pored Slavije..?

Da li još uvek snivaš
i snima bojiš sve dane
dok sivi dani teku,
razlivaju se i nose..?
I da l' još u uglu usana
iste osmehe skrivaš
i isto, nehajno, rukom
otklanjaš pramenje kose..?

Da li ti misli još nose
iste nijanse poleta
ili ih sad seče košava
k'o topli dah zimskim rezom..?
Da li još uvek pričaš
plamenim krilima poneta..?
Da l' još onako žurno
uveče koračaš Knezom..?

Da li još uvek pušiš?
Čitaš li iste knjige?
Da li jos uvek voliš
da slušaš Baha i Lista..?
Da li jos uvek vešto
u sebi promaje gušiš,
da li još vedro grabiš
i ne haješ za brige..?

Da li si još uvek ista?

Ti uvek imaš mesta
u meni i mojim danima
i zato ne pitaj čemu,
ne pitaj da li mi treba...
Kroz tvoje reči i šapate,
kroz susret koji ne presta,
sa tobom i ja šetam
pod svodom našeg neba...

Ne misli da l' i nad mene
poneki oblak se klanja...
Ne brini da l' ce me možda
tvoja priča zaboleti...
Dok mi pišeš o svemu
uklanjaš sva rastojanja,
i zato, samo mi piši,
i ne pitaj da li ću voleti...

Dragana Konstantinović

NJOJ

Priznaj, luda si ženo,
ni mladica, ni starica
a snovi te nose preko.
Odakle ti snaga
da bosa hodaš
prekopanim poljima,
da savijena ne moliš pogledima.
Oblaci raširili kolo po nebu,
igru vodi Luna u nedogled,
slika čežnje izvire u srcu,
opija mi oči tvoj pogled,
tvog poljupca trag žari na licu.
Snežne noći, srebrna zima,
ime moje sreće si ti ženo,
spojiše se nade zato živim
da ti otopim oko zaleđeno.


Jadranka Petrović

Prava žena

Zato što su sati moje bake prolazili
u pečenju kolača od jabuka,
& skupljanju trunja prašine,
& modrenju rublja
& šavova i rubova
neizbježnom paranju
je nikad nisam redila kuću
iako je zapravo volim
& želim da bude čista.

Zato što je minute moje bake
posrkao urlik
usisača za prašinu,
zato što je plesala valcer s perilicom za rublje
& čupala kose čekajući majstora
ja dajem svoje rublje na pranje
& živim i u prašnjavoj kući,iako zapravo volim čistu kuću
kao i svi drugi.

Kao prava žena
ja volim mijesiti kruh
baš kao i osjećati
tipke pisaćeg stroja
pod prstima
elastične, elastične.
& miris svježe opranog rublja
& lagano kuhanje juhe
dragi su mi skoro kao mirirs papira & tinte.

Voljela bih da se može birati,
željela bih da mogu biti dvije žene.
Željela bih da dani budu duži.
Ali su kratki.
I zato pišem
dok se prašina skuplja.

Sjedim za svojim pisaćim strojem
& prisjećam se svoje bake
& svih svojih majki,
& minuta što ih one izgubiše
jer su kuću voljele više nego sebe

Muškarac kojeg volim
sprema kuhinju zato što zna
da je nakon svih tih stoljeća
to lakše njemu nego meni.

E. Jong

Labud djevojka


Rekoh joj
Od devet dveri zar nisi otključala devet
Od devet odaja zar nisi otvorila devet
Od devet kovčega zar nisi otklopila devet
Od devet pečata zar nisi
Otpečatila devet

A ona
Ona će meni
Otključah devet dveri
Otvorih devet odaja
Otklopih devet kovčega
Otpečatih devet pečata
Ali ne otključah
Ne otvorih
Ne otklopih
Ne otpečatih
Pečat
Tvoga
Srca

Dadoh joj znak ključa

A ona zaklikta
Gle ptice one što juri k zelenoj gori
Gle ptice one zelene
Ispod oblaka

Pogledah i ne vidjeh

Tada ona reče
Znaj da je tajna broja devet
Tajna labud djevojke
Čik stigni me

Pretvorih se u sokola

Ali labudica je već bila stigla za oblak
U zemlju gdje je oko sokolovo
Mrtvo oko


Mak Dizdar

ŠINTO

Kad nas satire nevolja
načas nas teše
i najmanji pokreti
pažnje ili pamćenja:
ukus nekog ploda, ukus vode,
lice koje nam navraća u snu,
prvi jasmini u novembru,
beskrajna čežnja kompasa,
knjiga koju smatramo izgubljenom,
ritam nekog heksametra,
kjučić koji otvara neku kuću,
miris kjiga ili sandalovine,
staro ime neke ulice,
boja neke karte,
kakva neočekivana etimologija,
glatkoća dotrajalog nokta,
datum koji smo tražili,
brojanje dvanaest muklih brecanja,
žestok telesni bol.
Šinto ima osam miliona božanstava
što tajno putuju zamljom.
Ova nas skromna božanstva dodiruju,
Dodiruju nas i napuštaju.

H. L. Borhes

***

Na mesečini
U ponoć,
Pod lozom
Hotelska stolica.
Sumorno se smešta ispred naslova
Savijenih večernjih novina.

Druga stolica,
Iz para,
Leži na leđima,
Ukrućena kao u bolu,
Pošto je prevrnuta uz ljutit prasak;
I tu do jutra, avaj, mora ostati.

Na terasi
Nema tragova krvi,
Setnog bljeska
Noža, ništa;
Čak ni fino iscepanih parčića pisma
Ni tupog sjaja bačenog prstena.

Još postojane
Na stolu
Dve visoke čaše,
Jedna puna pića,
Posmatraju, kako kroz lozu klizi
I kako drhti, mesec na rubu grebena.

Robert Grejvs

Smrt ne može slatko lice gorkim činit,
al od slatka lica smrt slatka bit može,
ona, koja dobrom sve mi misli prože,
vođom može biti, mrtvim me učiniti.

A onaj što znaše svojom nogom strti
tartarska vrata, koji krvi svoje
ne šteđaše, jača smrću htijene moje;
drag mi je tvoj dolaz, dakle dođi, Smrti!

I ne kasni, jer je tvoje vrijeme došlo,
a da i nije smrću Nje bi bilo,
jer bavljenje njeno na zemlji je prošlo.

Otkad ona pođe ja ne živim više,
gdje je ona bila meni bješe milo,
koraci se moji s njenim ustaviše
Petrarca

POSLE SVEGA

Ako bi mi opet kupila
Svesku praznih listova bez crta
Možda bih najzad mogao
Da ti napišem ljubavno pismo
Poslednje mesto prvog

Bio sam srećan, a nisam znao,
Bila si nesrećna, a nisi znala.
Kada smo shvatili bilo je kasno
Zauvek za mene, ali ne i za tebe
No ni to nisi znala

Kod “Ljubića” smo jeli
Teletinu sa pečenim povrćem
Ti si sedela nesrećna i zdrava
A ja srećan i bolestan
U ogledalu iza tebe
Kola i ljudi što idu niz ulicu
Išli su uz ulicu

Za rođendan kupila si mi knjigu
Čitam je tvojim očima
I vrebam ono što bi se u njoj
Moglo tebi svideti
Za mene knjige više nema

Neki nas nepojamno mrze
Drugi nas mnogo vole
Ja sam navikao na to, ti ne
Ja računam samo one druge
Ti samo one prve

Ti si vidovita, bolje vidiš budućnost
Ja ne, ja bolje vidim prošlost
Ti samo misliš o prošlom
Ja samo maštam o budućnosti
Možda svak želi što nema

Jedna žena nam je prorekla
Budućnost neće ličiti na prošlost
Ja ne verujem u to proročanstvo
Na tvoj suncobran upisao sam
Sve lepe dane naše prošlosti.
Sve crne dane naše prošlosti
Ti si upisala na moj kišobran
Ni ti ne veruješ u to proročanstvo

Jedan drevni čovek je napisao
Ne mogu živeti ni s tobom ni bez tebe
Kada sam to pročitao rekoh
Kako je stvar lepo rečena
Danas me boli uvo da li je stvar lepo rečena
Sad znam da je to istina

U mladosti telo je ispred duha
U starosti duh je ispred tela
Znam da sam u poslu i u ljubavi
Iskoristio trenutak
Kada su duh i telo bili ravnopravni
Sada je kako mora biti

Bila si mlada, lepa i talentovana
Bio sam srećan zbog tvog talenta
Bila si nesrećna zbog mog talenta
Od kojeg nije ostalo vremena za nas
A ja sam mislio da talenat nema godine

Govorio sam knjige su naša deca
Čim se osamostale prhnuće u svet
Čim to bi naša deca prhnuše u svet
Čim to bi naše knjige prhnuše u svet
Sad nam je kuća bez maltera što spaja

Jedan Rus kaže da se vreme
Zaustavlja u materiji a teče u energiji
Ja mislim da naše Sada, naš život
Nastaje na preseku večnosti i vremena
Ti kažeš da ćeš još samo četiri godine
Moći da nosiš lepe haljine.


Milorad Pavić

Bez obzira što mi se više sviđa
originalna verzija,
ipak smatram da u ovoj prilici,
i ova ima posebnu
draž.
...


Sve u svemu,stihovi su
bitni.

NEZNANKA


Kruži nad rekom našom
neznano nezvana.
Brsti nad našom
pašom
crna i zadihana.

Šestari iznad sela
neviđeno nečuta.
Leti kao bela
strela
žilama puta.

A noći mrtve padaju
bez mirisa, bez boje.
Zašto psi tužno laju?
Šta znaju?
Što se boje?


Oskar Davičo