-
- Popularno:
- Ћирило и Методије - мисија и Eвропа :...
- Šta rade nastavnici kada se završi...
- Zasto svi mrze Srbe, a ne mrze Hrvate...
- Gladni smo...
- 4 politički najkorektnija horoskopska...
- Poreklo vibratora
- "Kako da ne šaljem besne poruke mužu?!"
- Илон Маск: На Западу ће пре или касније...
- Novi dating app
- Perfektno žensko telo
PISMA
- Začetnik teme bobba
- Datum pokretanja
freeboy
Početnik
- Poruka
- 50
Dok ovo čitaš meni je već jasno da za našu ljubav postalo je kasno. Da je prestao goreti plamen izmedju nas, da je došao taj čas. Čas kad sve se gubi, kad ja pokušavam da se tudim, da te što lakše prebolim, da prestanem da te volim, Lako neće meni biti, ljubav prema njemu više od mene nemoj kriti. Neznam dali te on voli kao ja, ali znam da ti više nisi moja. Da sad on ima te kraj sebe, da moje srce lagano zebe. Da te prebolim neće biti lako, ali mi više ne možemo ovako. Ti si izabrala njega i sad ga voli više od svega. Na mene zaboravi, uspomenu o nama na stranu stavi. I shvati jedno, nas nema više, zar ima šta više da se piše.
bobba
Domaćin
- Poruka
- 3.835
Stani
Zelim da te pitam, zasto ode onako, zasto nisi stao I video u mojim ocima zelju za poljupcima, zelju za milovanjima………..zasto si isti kao I svi
Pogledao si me , blago dodirnuo, polako usao u moje malo nezno srce…zelela sam te……….ali ode…ode oholo I drsko
Zasto???
Zasto nisi prisao I poljubio me, zabacio mi glavu I dao mi sansu da osetim tvoj miris
………..ostala sam sama I tuzna, gledala sam za tobom..kako lagano ides od mene
Polako si prodro u moje misli , okupirao si moju mastu, postao si deo mene ………….ali nisi mi dao dalje
Da to je istina, zena bez srca, devojka bez maste, ne znam da volim ,ne znam da zellim….znam da pisem……….znam da sam ziva
Koliko su se samo svi trudili I ubedjivali da se menjam, a ja, ja sam I dalje isla svojim putem, nisam se dozvala pameti…… I dalje verujem da znam put kojim treba da idem………….. Niko nije slutio pozar kroz koji sam prosla….. Mnogi su verovali da vartu treba ugasiti I pokriti ostale ugrake ali nisu znali da ja zelim I trebam sve to da mi leci moje rane. Ti si usao I pokusao ali nisi izdrzao…
Samo da znas
Zelim da te pitam, zasto ode onako, zasto nisi stao I video u mojim ocima zelju za poljupcima, zelju za milovanjima………..zasto si isti kao I svi
Pogledao si me , blago dodirnuo, polako usao u moje malo nezno srce…zelela sam te……….ali ode…ode oholo I drsko
Zasto???
Zasto nisi prisao I poljubio me, zabacio mi glavu I dao mi sansu da osetim tvoj miris
………..ostala sam sama I tuzna, gledala sam za tobom..kako lagano ides od mene
Polako si prodro u moje misli , okupirao si moju mastu, postao si deo mene ………….ali nisi mi dao dalje
Da to je istina, zena bez srca, devojka bez maste, ne znam da volim ,ne znam da zellim….znam da pisem……….znam da sam ziva
Koliko su se samo svi trudili I ubedjivali da se menjam, a ja, ja sam I dalje isla svojim putem, nisam se dozvala pameti…… I dalje verujem da znam put kojim treba da idem………….. Niko nije slutio pozar kroz koji sam prosla….. Mnogi su verovali da vartu treba ugasiti I pokriti ostale ugrake ali nisu znali da ja zelim I trebam sve to da mi leci moje rane. Ti si usao I pokusao ali nisi izdrzao…
Samo da znas
bobba
Domaćin
- Poruka
- 3.835
ti nisi mjerilo
Prije iznimka. Ako ti ne vidiš, to ne znači da smo svi slijepi. Da ja jesam.
...ugled...dušo, smiju ti se iza leđa, a uskoro će i u lice. Previše si se zaigrao... Bojim se da te više niti ja ne mogu povući...a ionako više nisam niti sigurna da želim (ma, želim, želim, još uvijek. ali više nije zatvoreno i ekskluzivno, sada je samo pitanje vremena. još bi me mogao sustići, ali nisam sigurna da imaš snage i hrabrosti...).
Nisi vrijedan niti jedne ovdje napisane riječi, niti jedne kapi svega što sam ovdje prolila, nisi vrijedan mene. Pa ipak, volim te...još uvijek (na ovaj ili onaj način, uvijek budem, ne zbog tebe, već zbog sebe). I vjerovao ili ne, nije mi žao, niti na trenutak, bila bih dala i više, meni neće nedostajati. I opet bih sve ponovo, tada, za mene je to bilo jedino moguće, samo sam jedna ja, i uvijek vjerna sebi.
Danas, čitav dan, htjela sam plakati. Nisam mogla. Sada, napokon, par suza je kliznulo niz lice...ali samo par, i već je prestalo.
Neću ti suditi, ne, to radi sam, ja neću spuštati pogled.
Volim te. Nemaš pojma koliko. I neću još odustati, vjerojatno nikada...volim te...ali ne mogu te mijenjati, živjeti za tebe, ne mogu te naučiti...
...još bi me mogao sustići, ali više neću usporavati da bih se osvrnula...nadam se i želim to više od svega, da ćeš barem pokušati, no bojim se da nećeš...
...nemaš pojma. A za sve si sam kriv, i ja više ništa ne mogu učiniti. Tako mi je žao
Prije iznimka. Ako ti ne vidiš, to ne znači da smo svi slijepi. Da ja jesam.
...ugled...dušo, smiju ti se iza leđa, a uskoro će i u lice. Previše si se zaigrao... Bojim se da te više niti ja ne mogu povući...a ionako više nisam niti sigurna da želim (ma, želim, želim, još uvijek. ali više nije zatvoreno i ekskluzivno, sada je samo pitanje vremena. još bi me mogao sustići, ali nisam sigurna da imaš snage i hrabrosti...).
Nisi vrijedan niti jedne ovdje napisane riječi, niti jedne kapi svega što sam ovdje prolila, nisi vrijedan mene. Pa ipak, volim te...još uvijek (na ovaj ili onaj način, uvijek budem, ne zbog tebe, već zbog sebe). I vjerovao ili ne, nije mi žao, niti na trenutak, bila bih dala i više, meni neće nedostajati. I opet bih sve ponovo, tada, za mene je to bilo jedino moguće, samo sam jedna ja, i uvijek vjerna sebi.
Danas, čitav dan, htjela sam plakati. Nisam mogla. Sada, napokon, par suza je kliznulo niz lice...ali samo par, i već je prestalo.
Neću ti suditi, ne, to radi sam, ja neću spuštati pogled.
Volim te. Nemaš pojma koliko. I neću još odustati, vjerojatno nikada...volim te...ali ne mogu te mijenjati, živjeti za tebe, ne mogu te naučiti...
...još bi me mogao sustići, ali više neću usporavati da bih se osvrnula...nadam se i želim to više od svega, da ćeš barem pokušati, no bojim se da nećeš...
...nemaš pojma. A za sve si sam kriv, i ja više ništa ne mogu učiniti. Tako mi je žao
snowflower
Ističe se
- Poruka
- 2.186
Te noci u moj svet spustila se magla,tamna i siva.
Znala sam da ce te uzeti,da te moram drzati cvrsto za ruku,ali
tvoje ruke su klizile iz mojih.Pocelo je da te guta sivilo magle.
Nestao si...Uzalud sam drhtvim glasom dozivala tvoje ime.
Zauzvrat dobijala sam samo nerazumno mrmljanje.
Plakala sam...To ti priznajem!! Dosao je kraj svemu tome...
Samo,onda kad pozelim da volim,a pre svega da budem
voljena i shvacena-potrazicu utociste u snovima.Tamo se jos uvek
cesto vidjamo,razgovaramo kao nekad...Tamo ludimo od srece sto
smo ponovo zajedno.U snovima znacimo jedno drugom...ali ova prokleta
stvarnost je surova! Zelim da znas da cu te voleti i cekati...Dodji kad budes
pozeleo da budes voljen! Cekacu te!
Tvoja N.
Znala sam da ce te uzeti,da te moram drzati cvrsto za ruku,ali
tvoje ruke su klizile iz mojih.Pocelo je da te guta sivilo magle.
Nestao si...Uzalud sam drhtvim glasom dozivala tvoje ime.
Zauzvrat dobijala sam samo nerazumno mrmljanje.
Plakala sam...To ti priznajem!! Dosao je kraj svemu tome...
Samo,onda kad pozelim da volim,a pre svega da budem
voljena i shvacena-potrazicu utociste u snovima.Tamo se jos uvek
cesto vidjamo,razgovaramo kao nekad...Tamo ludimo od srece sto
smo ponovo zajedno.U snovima znacimo jedno drugom...ali ova prokleta
stvarnost je surova! Zelim da znas da cu te voleti i cekati...Dodji kad budes
pozeleo da budes voljen! Cekacu te!
Tvoja N.
Cupavka
Domaćin
- Poruka
- 3.593
Eh, ti...nemiru moj, sto se javljas u nekim kasnim, letnjim satima, kad se setim nekih vozova i toplih predela,ili, pak, u danima zimskim, belim, kad me ponovo iznenadis svojim sirokim osmehom kao nikad, niko pre...znas li ti, da se dugo, dugo spremam da ti pisem nesto sto, naravno, nikad necu da ti posaljem?
Dobro je, jako je dobro sto smo daleko jedno od drugog, jer, drugacije ne bismo mogli da se trazimo pa nalazimo, i opet gubimo, pa u krug ovako, godinama vec. Svo ovo vreme, dok je medju nama vladao tvoj ili moj privid prijateljstva, negde je neko pisao nasu pricu, i vodio je ka nama, da bi nas suocio sa njom onda kad nam to nikako nije trebalo.
Eto, i sad zivimo sa tim saznanjem i, ostaje zauvek da lebdi iznad nas jedan veliki upitnik- sta bi bilo kad bi bilo. I, nema smisla taj upitnik, nikakvog, bas nikakvog, al, ipak je tu...
Prosli smo jednom davno, kroz taj voz sto nas je nosio ovom trenutku, u kom smo zbunjeni i izgubljeni, po malo, i sad ne mozemo, sve i da zelimo, natrag, ponovo u taj voz, da neke stvari uradimo drugacije, bolje, da probamo mi sami da ispisemo svoju pricu...kasno nam je, nemiru moj.
Budi mi dobar, i pazi se,
tvoja S.
Dobro je, jako je dobro sto smo daleko jedno od drugog, jer, drugacije ne bismo mogli da se trazimo pa nalazimo, i opet gubimo, pa u krug ovako, godinama vec. Svo ovo vreme, dok je medju nama vladao tvoj ili moj privid prijateljstva, negde je neko pisao nasu pricu, i vodio je ka nama, da bi nas suocio sa njom onda kad nam to nikako nije trebalo.
Eto, i sad zivimo sa tim saznanjem i, ostaje zauvek da lebdi iznad nas jedan veliki upitnik- sta bi bilo kad bi bilo. I, nema smisla taj upitnik, nikakvog, bas nikakvog, al, ipak je tu...
Prosli smo jednom davno, kroz taj voz sto nas je nosio ovom trenutku, u kom smo zbunjeni i izgubljeni, po malo, i sad ne mozemo, sve i da zelimo, natrag, ponovo u taj voz, da neke stvari uradimo drugacije, bolje, da probamo mi sami da ispisemo svoju pricu...kasno nam je, nemiru moj.
Budi mi dobar, i pazi se,
tvoja S.
Cupavka:
Draga Cupavka
Sve je ovo lijepo, inteligentno, zivopisno i autenticno sroceno!
U oci, kao kostur vecine tvojih tekstova, upada (nekad
neinscenirani, ponekad lucidno inscenirani)
autorov interni sukob sa samim sobom koji se,
poput stepenastog vodopada, vertikalno prelijeva i
nadovezuje na sljedeci tekst u nizu.
Lijepo srocene recenice ponekad se guse u
kontradikcijama koje cesto nisu tek element
fabule, odnosno preokreta, nego stalni element, pa
u nekoj mjeri i fokus autorovog razmisljanja.
To je ocjena s knjizevnog gledista.
S psiholoskog gledista, situacija je kompliciranija.
Ukratko, da ne duljim, nakon citanja par tvojih
tekstova, reklo bi se da si u teskoj depresiji.
Medjutim, misljenja sam da je to samo
"problem" vrlo izrazajnog stila pisanja,
a ne stvarnog problema. Dakle, u stanju si
ekpresionisticki docarati dusevni nemir, koji
mozda i nije u tolikoj mjeri (stvarno) izrazen.
Tvoj vjerni obozavatelj D.
bobba
Domaćin
- Poruka
- 3.835
Cekaj da ti jos ovo kazem
Znam pomislices da sam usamljena, da mi treba neko za pricu ………….mozda
Rekoh da su me mnogi pokusali da nagovore da se menjam, ali u mojoj dusi je bio pozar, razoran, unistavljuci, onaj koji iza sebe ostavlja pustos. Da te male ugarke ljubavi mene podsecaju na njega, na ruke koje su me volele, na usne koje su me ljubile, na oci koje sam zelela.
Zelela sam svom snagom da se ponovo zapali , da me ponovo voli ……ali
Volela sam ga, I oni nisu mogli da me razumeju, da moja ljubav je sasvim razlicita, posebna je, jedinstvena, neponovljiva.
Moja ljubav je bila jaca od hrane, mog sna, I mog drustva, od svega…..jer sam rodjena da njega volim……da se njemu dam……da samo njemu radjam decu……da samo za njega zivim…….i da sa njim umirem….da ja sam ga volela.
On je bio moja prva smrt, moja prva suza…………I jedina
Znam pomislices da sam usamljena, da mi treba neko za pricu ………….mozda
Rekoh da su me mnogi pokusali da nagovore da se menjam, ali u mojoj dusi je bio pozar, razoran, unistavljuci, onaj koji iza sebe ostavlja pustos. Da te male ugarke ljubavi mene podsecaju na njega, na ruke koje su me volele, na usne koje su me ljubile, na oci koje sam zelela.
Zelela sam svom snagom da se ponovo zapali , da me ponovo voli ……ali
Volela sam ga, I oni nisu mogli da me razumeju, da moja ljubav je sasvim razlicita, posebna je, jedinstvena, neponovljiva.
Moja ljubav je bila jaca od hrane, mog sna, I mog drustva, od svega…..jer sam rodjena da njega volim……da se njemu dam……da samo njemu radjam decu……da samo za njega zivim…….i da sa njim umirem….da ja sam ga volela.
On je bio moja prva smrt, moja prva suza…………I jedina
Cupavka
Domaćin
- Poruka
- 3.593
Daringo:Draga Cupavka
Sve je ovo lijepo, inteligentno, zivopisno i autenticno sroceno!
U oci, kao kostur vecine tvojih tekstova, upada (nekad
neinscenirani, ponekad lucidno inscenirani)
autorov interni sukob sa samim sobom koji se,
poput stepenastog vodopada, vertikalno prelijeva i
nadovezuje na sljedeci tekst u nizu.
Lijepo srocene recenice ponekad se guse u
kontradikcijama koje cesto nisu tek element
fabule, odnosno preokreta, nego stalni element, pa
u nekoj mjeri i fokus autorovog razmisljanja.
To je ocjena s knjizevnog gledista.
S psiholoskog gledista, situacija je kompliciranija.
Ukratko, da ne duljim, nakon citanja par tvojih
tekstova, reklo bi se da si u teskoj depresiji.
Medjutim, misljenja sam da je to samo
"problem" vrlo izrazajnog stila pisanja,
a ne stvarnog problema. Dakle, u stanju si
ekpresionisticki docarati dusevni nemir, koji
mozda i nije u tolikoj mjeri (stvarno) izrazen.
Tvoj vjerni obozavatelj D.
ops: ops: Ja sam krajnje, krajnje prijatno iznenadjena ovim tvojim angazovanjem oko mojih skrabotina ovde...imas veeeliki poljubac od mene, tvoje verne obozavateljke
bobba
Domaćin
- Poruka
- 3.835
"Tebi koji nikad neces ovo procitati...
Zima je, hladna noc...jos ko zna po koji put molim Boga da me uzme, da me ne pati vise , jer bol je jakka, nesto sto niko nemoze opisati, napisati, naslikati, ama bas niko. Kisa pada znam da nebo nadamnom place, znam da moram ici jos malo, znam ..nemogu vise podnijeti to da si snjom a da si mene zaboravio, ne moze srce podnijeti da ga vise ne volis i da ga ne zelis...iako si ga uzeo i nevracas ali ipak ga ne zelis, tu ti je samo za svaki slucaj...igras se snjim kad hoces i kako hoces... ali ko zna mozda neces jos za dugo...moje srce je i previse umorno, zalosno, bolno tako da ne moze vise podnijeti...placem svaku noc , i nepomaze..svaki dan je sve gori i gori...zivot nema smisla, ne vidim ni jednu pozitivnu stvar tu oko mene...mlada jesam, neiskusna sam, ali znam da te volim znam...nije ovo samo neka obicna ljubav ovo je nesto mnogo jace i za to moram da idem...ima mnogo toga sto bih rekla ali ne znam hoculi imati vremena, sekunde prolaze a tako bas i ovaj zivot.....ali nije mi krivo niti mi je zao, napokon cu biti sretnija necu morati patiti ovoliko... sjecam se jos od malena da nisam imala nista od zivota...svi su radili od mene sta su htijeli...tukli, svajadli se, zvali raznim imenima... sve je ovo bilo jako bolno ali nista nije bilo gore i nista nije vise bolilo kao sto ovo boli.. upoznala sam te i bila sretna..prvi put u svom zivout i zato sam ti jako zahvalna... ti jesi dobar i sve to ali ipak nisi moj, nekad si bio ali prokleto vrijeme uvijek prodje....nekad se upitam zasto nam Bog ovo radi, ja to ne znam ali znam da boli... placem i molimn Ga da mi oprosti za sve grijehe i za ovaj zadnji grijeh sto cu pociniti, ali zna i On da moram, da ne mgou vise ovako i da me boli sv eto...ali kao sto rekoh vrijeme prolazi i pokusavam napisati sto vise...
Znaj da cu te voljeti i kad odem s ovog svijeta, voljet cu te bilo gdje bilo kada..cekati te necu ..izvini ja pripadam drugom mjestu u kojem tio neces biti... izvini ako sam te ikad povrijedila jer znaj da nisam htijela, sve sto sma htijlea je da me volis kao sto nju i malo paznje...ja nisam naucila na ljubav ..ja sam naucila na suze, udarce, bol, samocu... Tako bas i u ovoj tihj nocui sama sam...ali odlazim uskoro..odlazim jer te volim i ne zelim ti smetati ...znam da me ona mrzi i sve to ipak reci joj da mi je zao za sve....ona samo nije shvatala nikad kakav je osjecaj kad te neko ne voli, nije shavacala sta bih ja uradila smao da te imam..ona je sretnica..zasto mi te nije dala bar za sekundu...trebas mi veceras vise nego ikad, trebam te tu da budes zadnja stvar, osoba koju vidim kad sklopim ove umorne oci...trebam te tu da mi kazes da si me jednom volio i da me neces zaboraviti....trebam te....samo da znas kako srce boli, para mi se dusa, srce puca...ali ipak jos malo, jos malo i odlazim... samo da si tu rekla bih ti ostani jos malo...kraj se blizi a tebe nema tu, da me zagrlis tako da odem znajuci da si bar jednom shvatio da te niko ama bas niko nikad nece voliti kao sto te volim ja....sad je stvarno kraj..isteklo mi je vrijeme i sad znam kako se je osjecala pepeljuga kad je morala napustiti bal, jer je i njoj vrijeme isteklo... ipak uvijek sam bila samo tovja i nicija vise...dok placem i pisem zadnje rijeci samo znaj Da Te Volim Najvise Na svijetu...."
Zima je, hladna noc...jos ko zna po koji put molim Boga da me uzme, da me ne pati vise , jer bol je jakka, nesto sto niko nemoze opisati, napisati, naslikati, ama bas niko. Kisa pada znam da nebo nadamnom place, znam da moram ici jos malo, znam ..nemogu vise podnijeti to da si snjom a da si mene zaboravio, ne moze srce podnijeti da ga vise ne volis i da ga ne zelis...iako si ga uzeo i nevracas ali ipak ga ne zelis, tu ti je samo za svaki slucaj...igras se snjim kad hoces i kako hoces... ali ko zna mozda neces jos za dugo...moje srce je i previse umorno, zalosno, bolno tako da ne moze vise podnijeti...placem svaku noc , i nepomaze..svaki dan je sve gori i gori...zivot nema smisla, ne vidim ni jednu pozitivnu stvar tu oko mene...mlada jesam, neiskusna sam, ali znam da te volim znam...nije ovo samo neka obicna ljubav ovo je nesto mnogo jace i za to moram da idem...ima mnogo toga sto bih rekla ali ne znam hoculi imati vremena, sekunde prolaze a tako bas i ovaj zivot.....ali nije mi krivo niti mi je zao, napokon cu biti sretnija necu morati patiti ovoliko... sjecam se jos od malena da nisam imala nista od zivota...svi su radili od mene sta su htijeli...tukli, svajadli se, zvali raznim imenima... sve je ovo bilo jako bolno ali nista nije bilo gore i nista nije vise bolilo kao sto ovo boli.. upoznala sam te i bila sretna..prvi put u svom zivout i zato sam ti jako zahvalna... ti jesi dobar i sve to ali ipak nisi moj, nekad si bio ali prokleto vrijeme uvijek prodje....nekad se upitam zasto nam Bog ovo radi, ja to ne znam ali znam da boli... placem i molimn Ga da mi oprosti za sve grijehe i za ovaj zadnji grijeh sto cu pociniti, ali zna i On da moram, da ne mgou vise ovako i da me boli sv eto...ali kao sto rekoh vrijeme prolazi i pokusavam napisati sto vise...
Znaj da cu te voljeti i kad odem s ovog svijeta, voljet cu te bilo gdje bilo kada..cekati te necu ..izvini ja pripadam drugom mjestu u kojem tio neces biti... izvini ako sam te ikad povrijedila jer znaj da nisam htijela, sve sto sma htijlea je da me volis kao sto nju i malo paznje...ja nisam naucila na ljubav ..ja sam naucila na suze, udarce, bol, samocu... Tako bas i u ovoj tihj nocui sama sam...ali odlazim uskoro..odlazim jer te volim i ne zelim ti smetati ...znam da me ona mrzi i sve to ipak reci joj da mi je zao za sve....ona samo nije shvatala nikad kakav je osjecaj kad te neko ne voli, nije shavacala sta bih ja uradila smao da te imam..ona je sretnica..zasto mi te nije dala bar za sekundu...trebas mi veceras vise nego ikad, trebam te tu da budes zadnja stvar, osoba koju vidim kad sklopim ove umorne oci...trebam te tu da mi kazes da si me jednom volio i da me neces zaboraviti....trebam te....samo da znas kako srce boli, para mi se dusa, srce puca...ali ipak jos malo, jos malo i odlazim... samo da si tu rekla bih ti ostani jos malo...kraj se blizi a tebe nema tu, da me zagrlis tako da odem znajuci da si bar jednom shvatio da te niko ama bas niko nikad nece voliti kao sto te volim ja....sad je stvarno kraj..isteklo mi je vrijeme i sad znam kako se je osjecala pepeljuga kad je morala napustiti bal, jer je i njoj vrijeme isteklo... ipak uvijek sam bila samo tovja i nicija vise...dok placem i pisem zadnje rijeci samo znaj Da Te Volim Najvise Na svijetu...."
bobba
Domaćin
- Poruka
- 3.835
Pismo ljubavi
Još ima vremena za nas.
Kažeš mi da moramo donjeti odluke kao da više nemamo vremena za duge razgovore, kao da pregovaramo sa sudbinom i šaljemo poruke tražeći pomoć. A imamo vremena da još više razširimo vatru koja nas grije, sad kad smo napokom odkrili vlastite plamenove. Imamo vremena za šetnje životom, naša se putanja stalno povećava; eto vidiš prestala sam da se neprekidno osvrćem i razmišljam o vraćanju. Sada sam potpuno tvoja i imam toliko sitnica koje su samo naizgled nevažne koje ti moram kazati o sebi. Imam napokom vremena da naše dane obojim najljepšim bojama ljubavi, da pravim razdiobu na sastojke ovu ljubav koju sam sačuvala samo za tebe, da svaki djelić obogatim i predam ti ga uljepšanog za još jednu nijansu iskrenosti.
Danima smo bili izloženi kišama koje su prijetile da naruše brane naše ljubavi, da odnesu nasipe bujicom svakodnevnih zbivanja. I tada si ima hrabrosi i čekao si znajući da ću ti se ja sigurno vratiti, čekao si me dugo u svim onim noćima koje su ječale tugom. Čekao si me kad sam prestala da se borim za našu ljubav, čekao si me i onda kad bi čekanje svakom dojadilo. Ti si čekao i znao si da ću ja sigurno doći. Nisi slušao kad su ti govorili da nisam vredna tvog čekanja, čekao si me i kad si već počeo sumnjati da ta nada u tebi ima lice laži. I kad su ti govorili da je bolje da za tebe ne postojim.
Zašto me sada požuruješ?
Čekaj me još sasvim malo da se konačno otmem smrti prošlog života. Nas dvoje znati ćemo kako smo preživjeli sva iskušenja. Bit ćemo zajedno zauvijek. Ljubljeni obećavam: zauvijek. Ne priznajem ni jednu drugu jedinicu vremena osim te. Zauvijek. Otvori oči ljubavi moja, našim životima je prošla oluja i sobom odnjela sve ono što nismo mi zajedno. Vjeruj mi nema sjećanja; pogleda unatrag da vidim jesam li što ostavila za sobom.Smiješim se jutru ljubavi što dolazi, grlim čistoću nedirnute sreće i zaboravljam prošlost. Ne brini, sad treba da prestanu tvoje sumnje: ova je žena samo tvoja. Znam da sam ti zadavala boli...ali pokušaj zaboraviti, molim te pokušaj ne sumnjati... pokušaj, ma kako da ti je teško. Još samo malo, ljubavi moja, budi tu kraj mene i ne traži da donesem odluke za koje nisam spremna. Pusti me da osjetim slobodu, kao ptica koja je tek naučila letjeti, prusti me da raširim krila ranjena da vidim jesam li spremna za let; da sletim u tvoje naručje sigurnosti. Još samo malo ljubavi moja da isčezne i zadnja zabluda.
Još ima vremena za nas.
Kažeš mi da moramo donjeti odluke kao da više nemamo vremena za duge razgovore, kao da pregovaramo sa sudbinom i šaljemo poruke tražeći pomoć. A imamo vremena da još više razširimo vatru koja nas grije, sad kad smo napokom odkrili vlastite plamenove. Imamo vremena za šetnje životom, naša se putanja stalno povećava; eto vidiš prestala sam da se neprekidno osvrćem i razmišljam o vraćanju. Sada sam potpuno tvoja i imam toliko sitnica koje su samo naizgled nevažne koje ti moram kazati o sebi. Imam napokom vremena da naše dane obojim najljepšim bojama ljubavi, da pravim razdiobu na sastojke ovu ljubav koju sam sačuvala samo za tebe, da svaki djelić obogatim i predam ti ga uljepšanog za još jednu nijansu iskrenosti.
Danima smo bili izloženi kišama koje su prijetile da naruše brane naše ljubavi, da odnesu nasipe bujicom svakodnevnih zbivanja. I tada si ima hrabrosi i čekao si znajući da ću ti se ja sigurno vratiti, čekao si me dugo u svim onim noćima koje su ječale tugom. Čekao si me kad sam prestala da se borim za našu ljubav, čekao si me i onda kad bi čekanje svakom dojadilo. Ti si čekao i znao si da ću ja sigurno doći. Nisi slušao kad su ti govorili da nisam vredna tvog čekanja, čekao si me i kad si već počeo sumnjati da ta nada u tebi ima lice laži. I kad su ti govorili da je bolje da za tebe ne postojim.
Zašto me sada požuruješ?
Čekaj me još sasvim malo da se konačno otmem smrti prošlog života. Nas dvoje znati ćemo kako smo preživjeli sva iskušenja. Bit ćemo zajedno zauvijek. Ljubljeni obećavam: zauvijek. Ne priznajem ni jednu drugu jedinicu vremena osim te. Zauvijek. Otvori oči ljubavi moja, našim životima je prošla oluja i sobom odnjela sve ono što nismo mi zajedno. Vjeruj mi nema sjećanja; pogleda unatrag da vidim jesam li što ostavila za sobom.Smiješim se jutru ljubavi što dolazi, grlim čistoću nedirnute sreće i zaboravljam prošlost. Ne brini, sad treba da prestanu tvoje sumnje: ova je žena samo tvoja. Znam da sam ti zadavala boli...ali pokušaj zaboraviti, molim te pokušaj ne sumnjati... pokušaj, ma kako da ti je teško. Još samo malo, ljubavi moja, budi tu kraj mene i ne traži da donesem odluke za koje nisam spremna. Pusti me da osjetim slobodu, kao ptica koja je tek naučila letjeti, prusti me da raširim krila ranjena da vidim jesam li spremna za let; da sletim u tvoje naručje sigurnosti. Još samo malo ljubavi moja da isčezne i zadnja zabluda.
bobba
Domaćin
- Poruka
- 3.835
"Zaboravi...ako mozes
Suze su se slijevale niz tvoje lice. Gledala si me nepomicno, sa gorcinom u ocima i cudnom sjenom koja je nadvisivala moje visoke bedeme nedodirljivosti za koje sam se kleo zivotom da ih je ne moguce preskociti. Gord kao zidovi babilona nisam shvatao da je moja najveca odbrana bila upravo ta rijeka tvoje ljubavi koja me opasala, zagrlila cvrsto i ugnijezdila me u taj zagrljaj kao najsigurnije mjesto na ovom svijetu.
Prica je vise klise nego prica. Odgovarala bi nekoj jeftinoj holivudskoj produkciji prije nego stvarnom zivotu.
Bezazlena opklada koja je imala za cilj da nahrani moj ego i dokaze nekim ljudima jednako ispraznim kao i ja da te mogu zavesti zaboravljajuci pomalo da si ti osoba od krvi i mesa, stvorenje koje voli i zeli biti voljeno...ustvari ti si bila covjek a mi samo aveti koje su se okupljale na zidovima tvoje sobe zavjerenicki sapucuci i nagadjajuci na kojem obrazu spavas i cije lice sanjas.
Nisam znao sta da kazem. Kada bi u tome trenu birao izmedju streljackog voda i fokusa tvog pogleda...streljacki vod bi odma pogodio a ti si itekako znala kako da me ranjavas..
A bila je prelijepa...rijetki izdanak rajskog voca izgubljenog izmedju brzaka Tigrisa i Eufrata, plod zabranjenog drveta koji je na mojim usnama trebao da bude sladak kao smokva a ostao je gorak...kao pelin... Nisam smjeo okrenuti lice prema nebesima jer umjesto da ljubomorno i pazljivo cuvam taj poklon od samog Boga ja sam ga ispustio iz ruke znajuci da je lomljiv.
Znam, sad je licemjerno traziti oprost i pokajnickim rijecima te obasipat. Nisam te vrijedan, moja oficirska uniforma i svi cinovi na njoj su samo bezvrijedni brosevi koji umjesto na bitke i dane lavova podsjecaju na kaljuze blata i noci provedene na ivici ponora zivota.
Dotakao sam je po ramenu a ona se naglo prenula kao ranjena srna.
-Ne dotici me...nikad vise...
Oborio sam pogled, a onda sam osjetio jak udar po licu.
-Gadis mi se...ti si sve ono sto sam molila Boga da nisi
Pogledala me jos jednom prezirno i otrcala niz kaldrmu.
Znam mila...gadim se i sam sebi.."
Suze su se slijevale niz tvoje lice. Gledala si me nepomicno, sa gorcinom u ocima i cudnom sjenom koja je nadvisivala moje visoke bedeme nedodirljivosti za koje sam se kleo zivotom da ih je ne moguce preskociti. Gord kao zidovi babilona nisam shvatao da je moja najveca odbrana bila upravo ta rijeka tvoje ljubavi koja me opasala, zagrlila cvrsto i ugnijezdila me u taj zagrljaj kao najsigurnije mjesto na ovom svijetu.
Prica je vise klise nego prica. Odgovarala bi nekoj jeftinoj holivudskoj produkciji prije nego stvarnom zivotu.
Bezazlena opklada koja je imala za cilj da nahrani moj ego i dokaze nekim ljudima jednako ispraznim kao i ja da te mogu zavesti zaboravljajuci pomalo da si ti osoba od krvi i mesa, stvorenje koje voli i zeli biti voljeno...ustvari ti si bila covjek a mi samo aveti koje su se okupljale na zidovima tvoje sobe zavjerenicki sapucuci i nagadjajuci na kojem obrazu spavas i cije lice sanjas.
Nisam znao sta da kazem. Kada bi u tome trenu birao izmedju streljackog voda i fokusa tvog pogleda...streljacki vod bi odma pogodio a ti si itekako znala kako da me ranjavas..
A bila je prelijepa...rijetki izdanak rajskog voca izgubljenog izmedju brzaka Tigrisa i Eufrata, plod zabranjenog drveta koji je na mojim usnama trebao da bude sladak kao smokva a ostao je gorak...kao pelin... Nisam smjeo okrenuti lice prema nebesima jer umjesto da ljubomorno i pazljivo cuvam taj poklon od samog Boga ja sam ga ispustio iz ruke znajuci da je lomljiv.
Znam, sad je licemjerno traziti oprost i pokajnickim rijecima te obasipat. Nisam te vrijedan, moja oficirska uniforma i svi cinovi na njoj su samo bezvrijedni brosevi koji umjesto na bitke i dane lavova podsjecaju na kaljuze blata i noci provedene na ivici ponora zivota.
Dotakao sam je po ramenu a ona se naglo prenula kao ranjena srna.
-Ne dotici me...nikad vise...
Oborio sam pogled, a onda sam osjetio jak udar po licu.
-Gadis mi se...ti si sve ono sto sam molila Boga da nisi
Pogledala me jos jednom prezirno i otrcala niz kaldrmu.
Znam mila...gadim se i sam sebi.."
sibirska
Ističe se
- Poruka
- 2.268
On me zavodi, učini nešto...Počinjem da mu otvaram vrata, šeta se hodnikom i čeka da ga pozovem u spavaću sobu, dok ti u tom istom hodniku čekaš na izlaz napolje. Udari ga, izbaci ga i uđi nepozvan tamo gde sam ja sama, gola, zbunjena i hladna.
Hajde prepusti se već jednom, pa kud puklo da puklo. Nije teško, tvoje je samo da uradiš nešto smelo i ludo. Život je kratak da bi se bavili sitnicama. Uradi nešto veeeeliko... To što tražiš, nećeš naći tamo gde tražiš. A sve vreme ti je pred nosom.
Mili moj, nisi ti mene pogrešno razumeo, nego me samo nisi razumeo. Moja bol je tamo gde joj je i mesto. U meni. Nedorečena. Nisam ja od azbesta da ne izgorim od tvoje vatre. Nisi ti ni mlak ni prazan ni tako lako zamenjiv. Zamalo da i mene ubediš da si takav. Potcenio si moju inteligenciju...
Hajde prepusti se već jednom, pa kud puklo da puklo. Nije teško, tvoje je samo da uradiš nešto smelo i ludo. Život je kratak da bi se bavili sitnicama. Uradi nešto veeeeliko... To što tražiš, nećeš naći tamo gde tražiš. A sve vreme ti je pred nosom.
Mili moj, nisi ti mene pogrešno razumeo, nego me samo nisi razumeo. Moja bol je tamo gde joj je i mesto. U meni. Nedorečena. Nisam ja od azbesta da ne izgorim od tvoje vatre. Nisi ti ni mlak ni prazan ni tako lako zamenjiv. Zamalo da i mene ubediš da si takav. Potcenio si moju inteligenciju...
Zena s greskom
Iskusan
- Poruka
- 5.712
Sat se vratio unazad i kao i svako jutro ustala sam sa zbunjenim licem i mislima o tebi a onda se uverim da je sunce zaista izaslo napolje palim cigaretu i uvlacim dim duboko u svoja pluca sa jednom zeljom
da mi jos jedno jutro svane a da ne osetim niti jednu ruzu kao do sada. Da ne osetim uvele latice njene i koren duboko uronjen u zemlju ovu, ma ne latice a sto je sa trnom? Sto sa tim sada da radim kad nemam mesta da ga pohranim u svoju dusu veliku, i da ga tu ostavim kao nekada.
Meni nije bilo vazno u kojem gradu pisem pesme i sklapam stihove za tebe i moje godine, za nas i nase postojanje, ma za ovo srce moje ali bilo mi je vazno to da ti zauvek zaplovim u zelene vene i tu nacinim lom u kojem ces da zivis do kraja zivota svoga i da zelis samo jedno da zelis slobodu od mojih tragova i da molis za spas duse crne svoje. Novembar je na domaku ruke i kaze da nosi nova iznenadjenja sada
i znas upravu je, vec me toliko toga iznenadilo ali ne i upropastilo i jos uvek stojim tu na nogama i sa rasirenim rukama bas kao i tada. A vreme leti i dani prolaze - sutra se vraca cela vojska snova nekih...mojih pustih...
U dalekom jutru pisem pismo i upoznajem pogled njegova vojnika, stisni zube i zaboravi da ce suza opet pasti i da nece na obrazu ostati. Ja moram da idem, za kraj mi sapni ime iako zvuci glupo na tvojim usnama ipak bilo je dobro nekada ti ruku pruziti i reci da je oluja prosla. I ne pitaj nikada da li sam te toliko volela da bih si i srce na zivo vadila i da bih ruke slomila pjesme pisuci sa znanjem da ih neces osetiti. Ljubec te shvatila sam da si prazan i grube reci u srcu obicnom malom
a ja sam to srce volela i drzala sebe za riec i svoja obecanja pusta ,slagala sam i tebe i sebe misleci da ne postoji nista na ovom svijetu sto bi moglo da ti uzme masku sa lica pod kojom si disao tako rijetko.
Zeleci mnogo od zivota dobila sam samo ono sto sam zasluzila i hvala ti na tome, hvala ti na razlozima koji nikada nisu postojali narocito zbog onog vremena kad sam ti oprostila sve grehe tvoje.
Jos sam ona koja vjeruje da ljubav postoji i da cu sutra sretna biti.
Ipak se pitam hocu li sutra opet s tobom u pogledu jutro docekati...?
da mi jos jedno jutro svane a da ne osetim niti jednu ruzu kao do sada. Da ne osetim uvele latice njene i koren duboko uronjen u zemlju ovu, ma ne latice a sto je sa trnom? Sto sa tim sada da radim kad nemam mesta da ga pohranim u svoju dusu veliku, i da ga tu ostavim kao nekada.
Meni nije bilo vazno u kojem gradu pisem pesme i sklapam stihove za tebe i moje godine, za nas i nase postojanje, ma za ovo srce moje ali bilo mi je vazno to da ti zauvek zaplovim u zelene vene i tu nacinim lom u kojem ces da zivis do kraja zivota svoga i da zelis samo jedno da zelis slobodu od mojih tragova i da molis za spas duse crne svoje. Novembar je na domaku ruke i kaze da nosi nova iznenadjenja sada
i znas upravu je, vec me toliko toga iznenadilo ali ne i upropastilo i jos uvek stojim tu na nogama i sa rasirenim rukama bas kao i tada. A vreme leti i dani prolaze - sutra se vraca cela vojska snova nekih...mojih pustih...
U dalekom jutru pisem pismo i upoznajem pogled njegova vojnika, stisni zube i zaboravi da ce suza opet pasti i da nece na obrazu ostati. Ja moram da idem, za kraj mi sapni ime iako zvuci glupo na tvojim usnama ipak bilo je dobro nekada ti ruku pruziti i reci da je oluja prosla. I ne pitaj nikada da li sam te toliko volela da bih si i srce na zivo vadila i da bih ruke slomila pjesme pisuci sa znanjem da ih neces osetiti. Ljubec te shvatila sam da si prazan i grube reci u srcu obicnom malom
a ja sam to srce volela i drzala sebe za riec i svoja obecanja pusta ,slagala sam i tebe i sebe misleci da ne postoji nista na ovom svijetu sto bi moglo da ti uzme masku sa lica pod kojom si disao tako rijetko.
Zeleci mnogo od zivota dobila sam samo ono sto sam zasluzila i hvala ti na tome, hvala ti na razlozima koji nikada nisu postojali narocito zbog onog vremena kad sam ti oprostila sve grehe tvoje.
Jos sam ona koja vjeruje da ljubav postoji i da cu sutra sretna biti.
Ipak se pitam hocu li sutra opet s tobom u pogledu jutro docekati...?
bobba
Domaćin
- Poruka
- 3.835
Pesta 15.novembra 1814 godine
Ljubljena prijateljice moga srca
Poslije onog nezaboravnog rastanka sa Vama tek sestog dana uspio sam da stignem u Pestu,jer je put bio veoma los.Cijelo moje putovanje bilo je samo neprekidno sanjarenje o Vama- danju sam budan sanjao a nocu u snu.
Sada sam 36 milja daleko od vas i moje ruke ne mogu da grle Vas snjeznobijeli vrat,niti moje lice moze da se odmara na nevinim devojackim grudima(ah!iscezli su sad ti slatki casovi,zanosni casovi moga zivota).Sad mogu slobodno da kazem sta hocu bez bojazni da cete me Vi ucutkati prijeteci mi svojim njeznim prstom.I sad nemate vise nikakvog razloga da mislite da Vam laskam .Ili sta bih drugo mogao ovde da Vam kazem?Zacijelo nista vise do da ponovim neke od onih rijeci koje sam Vam govorio,dok smo se njezno grlili i lili najtoplije suze.Cujte ,dakle to isto sada~zadovoljstvo moje duse,radosti moga srca,i srece mog zivota –u Vama su.Ovo sam Vam cesce govorio a sada vam o tome i pisem,to ce me pratiti celog mog zivota,a moja ce usta izgovarati ovo i onda kada mi svirepa smrt bude sklopila oci svojom hladnom rukom.Moj put me je,istina,sad od Vas odvojio,ali su moje srce,moja dusa i sve dusevne moci ostale kod Vas.Vi vladate svime i sve je u Vasoj moci.Zivot bez Vas i bez nade da cu uvijek zivjeti sa Vama i da cete me voljeti,predstavljao bi paklene muke,koje nijedan nesrecnik na ovome svijetu nikad nije podnio..No ,nada u Boga i ubijedjenje da Vi,najdraza prijateljice imate iskreno srce i dusu punu vrlina,daju mi utjehe i donekle ublazavaju patnju moga srca.Uvjeren sam da Vase dobro srce ne zeli nanijeti zla nijednom covjeku,a jos manje meni koji samo radi Vas zelim da zivim,i koji sam se potpuno predao Vasem dobrom i iskrenom srcu.Sva moja sreca zavisi od Vase ljubavi i zato budite ubijedjeni da Vas volim i cijenim iznad svega na ovom svijetu.Za tu moju srecu dodijelice vam dovoljnu nagradu svevisnji Bog,koji nagraduje sve dobro,a ja sa svoje strane ne mogu nista vise da Vam obecam sem vjecite ljubavi,vjernosti i postovanja.
Budite zdravi i vesei i ne zaboravite onoga koji Vas voli vise od svega na svijetu i koji smatra za najvecu cast I srecu sto sebe moze vjecno nazivati
Vasim vjernim i iskrenim prijateljem
Prilog
Vi!Moja Vi!
Ne biste li hteli da budete moja?
Vuk Stefanovic
Ljubljena prijateljice moga srca
Poslije onog nezaboravnog rastanka sa Vama tek sestog dana uspio sam da stignem u Pestu,jer je put bio veoma los.Cijelo moje putovanje bilo je samo neprekidno sanjarenje o Vama- danju sam budan sanjao a nocu u snu.
Sada sam 36 milja daleko od vas i moje ruke ne mogu da grle Vas snjeznobijeli vrat,niti moje lice moze da se odmara na nevinim devojackim grudima(ah!iscezli su sad ti slatki casovi,zanosni casovi moga zivota).Sad mogu slobodno da kazem sta hocu bez bojazni da cete me Vi ucutkati prijeteci mi svojim njeznim prstom.I sad nemate vise nikakvog razloga da mislite da Vam laskam .Ili sta bih drugo mogao ovde da Vam kazem?Zacijelo nista vise do da ponovim neke od onih rijeci koje sam Vam govorio,dok smo se njezno grlili i lili najtoplije suze.Cujte ,dakle to isto sada~zadovoljstvo moje duse,radosti moga srca,i srece mog zivota –u Vama su.Ovo sam Vam cesce govorio a sada vam o tome i pisem,to ce me pratiti celog mog zivota,a moja ce usta izgovarati ovo i onda kada mi svirepa smrt bude sklopila oci svojom hladnom rukom.Moj put me je,istina,sad od Vas odvojio,ali su moje srce,moja dusa i sve dusevne moci ostale kod Vas.Vi vladate svime i sve je u Vasoj moci.Zivot bez Vas i bez nade da cu uvijek zivjeti sa Vama i da cete me voljeti,predstavljao bi paklene muke,koje nijedan nesrecnik na ovome svijetu nikad nije podnio..No ,nada u Boga i ubijedjenje da Vi,najdraza prijateljice imate iskreno srce i dusu punu vrlina,daju mi utjehe i donekle ublazavaju patnju moga srca.Uvjeren sam da Vase dobro srce ne zeli nanijeti zla nijednom covjeku,a jos manje meni koji samo radi Vas zelim da zivim,i koji sam se potpuno predao Vasem dobrom i iskrenom srcu.Sva moja sreca zavisi od Vase ljubavi i zato budite ubijedjeni da Vas volim i cijenim iznad svega na ovom svijetu.Za tu moju srecu dodijelice vam dovoljnu nagradu svevisnji Bog,koji nagraduje sve dobro,a ja sa svoje strane ne mogu nista vise da Vam obecam sem vjecite ljubavi,vjernosti i postovanja.
Budite zdravi i vesei i ne zaboravite onoga koji Vas voli vise od svega na svijetu i koji smatra za najvecu cast I srecu sto sebe moze vjecno nazivati
Vasim vjernim i iskrenim prijateljem
Prilog
Vi!Moja Vi!
Ne biste li hteli da budete moja?
Vuk Stefanovic
Neće me ni ruka, ni pero, skrušeno moje... Davno se zametalo posljednje poprište s najautentičnijim sobom, ponad beskrajne bjeline papira. Zakržljavam li to?
Poodvaljivala se putena svojstva kipova, mastiona zapekla i prevučena dekorom patinaste mreže da podsjeti kako kraju ne možemo izmaći i kako je nepostojanje vonjavo i bezlično.
Mrdaš negdje...
Osjećam...
Nekad izlistam rođendanski kroki kojim smo krunisali benavost našeg treperenja. U mislima, gdje bih drugo. Nekad pokušam da ti na portretu popravim lijevu obrvu, ali nanovo bude neuspješno, čak i gore. Sreća da je i to u mislima. Pa ostaješ netaknuta i ovjekovječena. Svoja. Kao moja. I ničija.
Stranputice lutanja za pripadanjem. Znaš dobro taj moj put. Kako si mu se samo isprečavala, kako ga u aveniju pretvarala. Maržoretkama kao oplemenjujućim krajputašima osmjehe zablistavala, miniće im potkresavala, da krv proključa i okameni nabreknuća tjelesna. Romansiranim vinjetama noći osvježavala. Smjernošću majke tuge razgaljivala. I opet... utihnu i sakri se, zbunjujući ptice u sviklom poju, kuražeći oblake olovnim težinama. Da se navuku i ostanu. Predugo. Zalud naočari i ružičasti filteri koje mi podari i kojima tek šarenilo vidim. Zaklecalo je i srce i noge i molski akordi ostvaruju rezonancu s ehom učmalih ljuštura naše ljubavi.
A željan sam te, gade. Kao da to ne znaš. Najrazmaženijim prstom i dalje nabadam mjesec, kao što sam tebe onda navadio, kad si shvatila da od prirode nema otmenijeg juvelira i da se skupocjenosti mjere tek trenucima poklapanja šarmantne večeri i golicavih pogleda. Izlet u uspomene. Veličanstveni ritam najfinijih osjećanja. A ulaznica za tu predstavu ne zahtijeva ni članstvo u probranim krugovima. Zamisli, dovoljno je biti čovjek. I tek u nekoliko navrata za života, nepristrasno se prepoznati u tom ruhu. Dobrrroooo, smiri se, ne pjeni doskočicama, sentencotvore prekaljeni! Ne šutiraj me duhovitošću u dupe da skliznem s ovih patetičnih litica. Jer uvijek uspiješ, jer mi ne padne na pamet da se sklonim. A lako ti je, ti ostaješ gore, a ja se pentram u poodmaklim godinama. Ka tebi. Dosanjana.
A nikad ti nijesam rekao da sam pri tim porinućima uspijevao da se oglednem u tvojim suzama natopljenim očima, znajući da naše udaljavanje nije tvoj izbor. Ipak, čiji je? Astrološko-horoskopske budalaštine, oduvijek osujećene u zatupasto skaradnim nasrnućima, PMS hormonalna kovitlanja i bilo koja druga uznemirujuća usputna pojavnost, nijesu mogli, sem nepristojnošću nametljivog trgovačkog putnika, da ostave traga ni na tebe. Ako sam pominjao Iazabel Ađani i da joj ne bih oprostio zaglavljivanje u liftu s njom, ne znači da bih se zapanjio što si bila odsutna uz „Veliko plavo”, žacnuta nonšalantnim glumačkim manirima mlađaHnog Žan Mark Bara. Definitvno ne umjesmo da cijenimo svetost trenutaka datih za proživljavanje, prečesto uobražavajući neprolaznost, tj. iz nje se postavljajući prema pihtijastim i utrošivim ljubavnim čarima. Meni nije neophodan hlad palme i vizura sejšelske pučine da spoznam neponovljivost čarobnih prizora i spokoja... prizora koje mogu izazvati ruke umorne prodavačice u kiosku, nadobudni saobraćajac na značajnijoj raskrsnici pretvoren u stas i glas pištaljke, indigo nebo u sutonu ponad glava karikaturalnih šetača u Knezu... neprikosnovenost dodira i zagrljaja s dragim bićem čije si superlative zauvijek pobrala upravo ti, my delicious.
A filistarski nesretnjici se guše u dnevnim klimatskim nepogodama, što zimi, što ljeti, nikad zadovoljni ni ispunjeni, skloni radostima i njihovom prepoznavanju tek kad ih eksponiranjem prenesu sagovorniku. Šta ću im ja. Živi bili svojim boljim i gorim polovinama, mamama i tatama i obezgalvljenoj djeci koju će stasavanje dočekati muklom istinom o bespredmetnosti postojanja. Parodršci će već znati kako ka oplodnji da usmjere instrumente za očuvanje statusnih simbola. A sirotinja raja... nek ide na utakmice i sisine konČerte, kuJ zanosnijih dogodovština.
Ja ću, vidiš, magijom doliti mastilo, čvrknuti par puta pero i, kad god mi se đole digne, uplešću ti se u kose i pergamentom parfimisati kožu, poljupcima te učiniti posramljenijom i mlađom.. pa kao nova sluđuj neporemećene i dahtave koji mi ne mogu ni primirsati brojnošću plodova zahvatanih iz riznice ženske vrline.
Poodvaljivala se putena svojstva kipova, mastiona zapekla i prevučena dekorom patinaste mreže da podsjeti kako kraju ne možemo izmaći i kako je nepostojanje vonjavo i bezlično.
Mrdaš negdje...
Osjećam...
Nekad izlistam rođendanski kroki kojim smo krunisali benavost našeg treperenja. U mislima, gdje bih drugo. Nekad pokušam da ti na portretu popravim lijevu obrvu, ali nanovo bude neuspješno, čak i gore. Sreća da je i to u mislima. Pa ostaješ netaknuta i ovjekovječena. Svoja. Kao moja. I ničija.
Stranputice lutanja za pripadanjem. Znaš dobro taj moj put. Kako si mu se samo isprečavala, kako ga u aveniju pretvarala. Maržoretkama kao oplemenjujućim krajputašima osmjehe zablistavala, miniće im potkresavala, da krv proključa i okameni nabreknuća tjelesna. Romansiranim vinjetama noći osvježavala. Smjernošću majke tuge razgaljivala. I opet... utihnu i sakri se, zbunjujući ptice u sviklom poju, kuražeći oblake olovnim težinama. Da se navuku i ostanu. Predugo. Zalud naočari i ružičasti filteri koje mi podari i kojima tek šarenilo vidim. Zaklecalo je i srce i noge i molski akordi ostvaruju rezonancu s ehom učmalih ljuštura naše ljubavi.
A željan sam te, gade. Kao da to ne znaš. Najrazmaženijim prstom i dalje nabadam mjesec, kao što sam tebe onda navadio, kad si shvatila da od prirode nema otmenijeg juvelira i da se skupocjenosti mjere tek trenucima poklapanja šarmantne večeri i golicavih pogleda. Izlet u uspomene. Veličanstveni ritam najfinijih osjećanja. A ulaznica za tu predstavu ne zahtijeva ni članstvo u probranim krugovima. Zamisli, dovoljno je biti čovjek. I tek u nekoliko navrata za života, nepristrasno se prepoznati u tom ruhu. Dobrrroooo, smiri se, ne pjeni doskočicama, sentencotvore prekaljeni! Ne šutiraj me duhovitošću u dupe da skliznem s ovih patetičnih litica. Jer uvijek uspiješ, jer mi ne padne na pamet da se sklonim. A lako ti je, ti ostaješ gore, a ja se pentram u poodmaklim godinama. Ka tebi. Dosanjana.
A nikad ti nijesam rekao da sam pri tim porinućima uspijevao da se oglednem u tvojim suzama natopljenim očima, znajući da naše udaljavanje nije tvoj izbor. Ipak, čiji je? Astrološko-horoskopske budalaštine, oduvijek osujećene u zatupasto skaradnim nasrnućima, PMS hormonalna kovitlanja i bilo koja druga uznemirujuća usputna pojavnost, nijesu mogli, sem nepristojnošću nametljivog trgovačkog putnika, da ostave traga ni na tebe. Ako sam pominjao Iazabel Ađani i da joj ne bih oprostio zaglavljivanje u liftu s njom, ne znači da bih se zapanjio što si bila odsutna uz „Veliko plavo”, žacnuta nonšalantnim glumačkim manirima mlađaHnog Žan Mark Bara. Definitvno ne umjesmo da cijenimo svetost trenutaka datih za proživljavanje, prečesto uobražavajući neprolaznost, tj. iz nje se postavljajući prema pihtijastim i utrošivim ljubavnim čarima. Meni nije neophodan hlad palme i vizura sejšelske pučine da spoznam neponovljivost čarobnih prizora i spokoja... prizora koje mogu izazvati ruke umorne prodavačice u kiosku, nadobudni saobraćajac na značajnijoj raskrsnici pretvoren u stas i glas pištaljke, indigo nebo u sutonu ponad glava karikaturalnih šetača u Knezu... neprikosnovenost dodira i zagrljaja s dragim bićem čije si superlative zauvijek pobrala upravo ti, my delicious.
A filistarski nesretnjici se guše u dnevnim klimatskim nepogodama, što zimi, što ljeti, nikad zadovoljni ni ispunjeni, skloni radostima i njihovom prepoznavanju tek kad ih eksponiranjem prenesu sagovorniku. Šta ću im ja. Živi bili svojim boljim i gorim polovinama, mamama i tatama i obezgalvljenoj djeci koju će stasavanje dočekati muklom istinom o bespredmetnosti postojanja. Parodršci će već znati kako ka oplodnji da usmjere instrumente za očuvanje statusnih simbola. A sirotinja raja... nek ide na utakmice i sisine konČerte, kuJ zanosnijih dogodovština.
Ja ću, vidiš, magijom doliti mastilo, čvrknuti par puta pero i, kad god mi se đole digne, uplešću ti se u kose i pergamentom parfimisati kožu, poljupcima te učiniti posramljenijom i mlađom.. pa kao nova sluđuj neporemećene i dahtave koji mi ne mogu ni primirsati brojnošću plodova zahvatanih iz riznice ženske vrline.
Nemir
Iskusan
- Poruka
- 6.305
Najdraža moja, bezgranična ljubavi...
Dok ova noć lagano tone u beskraj, a kazaljka na satu spokojno odbrojava vreme, pokušavam tu, na drugom kraju sveta, da budem srećna što znam da postojiš, stvarno postojiš, ali si jako, jako daleko.
Uvek se nasmejem kad se setim kako si mi pričao da ćeš, dok mi budeš pisao pisma tipkajući po računarskoj tastaturi, sam sebi ličiti na savremenog Henri Milera, koji je i u po-odmaklim 80-tim, s šarmom starog pokvarenjaka, pisao onako nežna i strasna pisma svojoj neprežaljenoj, velikoj ljubavi, prelepoj glumici Brendi Venus. (Tada još Tom Henks i Meg Rajan nisu razmenjivali elektronsku poštu i nije postojao izraz "virtuelna stvarnost". Meni i danas to "virtual reality" tako hladno i milenijumski zvuči, ako mu ne dodas malo čežnjive prašine, malo setne tuge, beskrajnih plavičastih snova i kapljice nežnog bola. A njih je u našoj stvarnosti i više nego dosta.)
Uvek si nas poredio sa velikima, iako sam ti stalno govorila da je naša priča sićušna i da za nju nema mesta u svetskoj književnosti, već je njena veličina u atomskoj snazi one prozirne suze, koja večno svetluca u oku i stalno se čini da će pobeći. A neće, znaš da neće.
Kad bi bar bio malo bliže i ova bi noć manje bolela. Ali neka mili moj - kao što sve prođe - i ovo će proći, i videćeš - bićemo opet zajedno i biće lepo kao pre.
Ljudi kažu da se vremenom svi snovi raspadnu ko trošne lađe i raspuknu kao baloni od sapunice... Polako, jedan po jedan... Ako se to i desi - valjda tad shvatiš da to i nisu ni bili pravi snovi, da je to samo bila iluzija sna, samo dodir magličaste žudnje.
Znaj mili moj - nema te crne sile zla koja bi mogla da se javi, pa da prestanem da te sanjam, da te želim, da ti pišem, da te iščekujem, da sa tobom čavrljam, da te slušam kako simpatično vrtiš svoj akcenat, da te izluđujem svojim bubicama, da te čekam da mi pričaš o ljubavi, o "muškim vrlinama" i pogledima na svet, da mi "otvaraš oči", da mi nežno šapućeš i da me voliš...
Nema te stvari koja bi mogla da baci u senu sve ono lepo što smo jedno drugome rekli, kroz šta smo prošli, što smo doživeli...
Ne boj se zlato moje - ne mogu nemiri ono što može spokoj.
Ne pogađa sreća - koliko boli tuga.
Nije sutra ni crnje, ni belje - nego što je bilo svako juče....
Uvek je nekako. I uvek se može... I dalje se mora.
Potpuno razumem svaki tvoj oprez. Svaku tvoju stanku. Svaki tvoj strah. Svaku tvoju ranu. Svaku tvoju bol. Svaku tvoju nesreću i svaku tvoju tugu.
Svi mi imamo pravo na neke svoje tišine. Na neke svoje neisceljene rane, na neke svoje patnje i na neki svoj tihi i nemi mir.
Postoje neke stvari o kojima se ćuti. O kojima se ne priča nikom.
I neke o kojima se priča.
I neke o kojima se priča samo prijateljima.
Znaš, duboko sam uverena da je i tvoja i moja čitava nesreća u tome što smo se rodili na pogrešnim mestima. Da smo kojim slučajem svet ugledali na drugoj strani svemira sve bi bilo drugačije. Sve ovozemaljske patnje bi nam bile daleke i svi problemi nepoznati i tuđi.
Da smo se rodili na srećnijem mestu, u srećnijoj zemlji, u srećnije vreme...
Na to ne možemo uticati niti se to da promeniti.
Možemo jedino da se iz sveg srca trudimo da pronađemo one naizgled male i beznačajne sitnice koje boje život nežnim tonovima i uz koje će nam možda biti lepše i lakše da preživimo ovo malo što nam je još ostalo da odživimo....
Veruj mi - tako mora..
Znaš, svi smo mi iz neke ljubavi rođeni. I tako je počelo.
Dat nam je ovaj život na poklon, kao listić za tombolu.
Možemo puno dobiti, ali ne moramo.
Možemo sve izgubiti, ali ne moramo.
Sreća uvek ima dve strane - sjaj i tugu.
Nikada još nisam srela nekog ko je nenormalno bogat i bezgranično srećan....
Ali znam mnoge koji su tako siromašni, a imaju tako velike radosti...
Vidiš - Bog se uvek potrudi da stvori ravnotežu.
Posle velikih radosti obično dolaze velike tuge....
I obrnuto - posle velikih, olovnih kiša - pojavi se sunce....
Ponekad mi se čini da je car Radovan duboko negde zakopao svoje blago i da ga niko ovozemaljski ne može pronaći.. Ali nije, veruj da nije. To blago je u nama i niko nam ga nikada neće začarati. Zato što je u srcu - a taj put nije za svakog prohodan..
Znaš, kad god ti pričam o sreći - osetim se pomalo nesrećnom. Valjda shvatim da je sreća o kojoj sanjam tako nedostižna.... I to me razneži....
Ako ti stalno misliš o nesrećama, patnjama i bolovima, o stvarima koje peku i guše, o nemirima koji te muče, o stradanjima i ranama......one ne mogu nestati, zaceliti se i proći... Ne mogu, veruj.
One se hrane i rastu kad im pridaješ značaj. One te tada još više obuzimaju. One se šire. One bujaju. I bivaju još gore nego što su inače. I još veće. I još više peku.... I žele da te dotuku... I uspeće im - samo ako im dozvoliš. Ako im se predaš. Ako ih ne obuzdaš.
Svako ima nekog koga voli.
Ja imam tebe. I ti imaš mene.
Zar to, za početak, nije dovoljno da kreneš dalje?
Svako ima nekog koga nema.... I koga žali. I bez koga mu je teško.
I koga ne može niko i ništa vratiti. I bez koga se život ponekad učini težak. I siv. I nemoguć. I uzaludan...
Ali ni to se ne da izmeniti...
Mi moramo ići dalje.
Svaki dan odživeti kao da je poslednji.
I praštati.
Kažu da je Bog svakom dao da ponese onoliko koliko može....
I da svako svoj krst nosi kroz život sam samcat. Niko nam ne može pomoći u tome.
Ne zaboravi ljubavi moja - uvek postoji neko ko te čeka na kraju puta. Na kraju dana, na kraju svega. Uvek...
Uvek postoji neko ko te voli baš takvog kakav jesi, ko te baš takvog prima, kome si baš takav drag... Uvek postoji neko ko te želi saslušati, ko samo čeka da nešto kažeš...
Ja znam da si ti jedna velika i čista duša. I znam da me voliš.. I znaš da te volim..
I znam da ovu samoću i daljinu moramo izdržati.
Znam da ćemo uspeti. Ja te vidim, u snove ti dođem i gledam šta sanjaš..
Videćeš, činiće ti se jednog dana - sve ovo što je danas tako surovo, stvarno i bolno - biće jednom tako daleko i nemoguće, da nećeš poverovati da smo kroz sve to prošli i da si sve to proživeo. Svi mi živimo u nekim hodnicima vremena.
Često nam se čini - lavirint nema kraja.
Videćeš mili, i ovo će proći.....
Volim tvoje varljive godine, tvoje razbarušene misli, tvoja pomešana osećanja, tvoje nežne reči, tvoja brižna i čežnjiva pisma kad me dugo nema....
Volim tvoje izgubljene snove, tvoje ispreturane emocije, pomalo stidljive ljubavne izjave, zauvek potrošene nemirne godine, pokidane iluzije.... Tebe celog, takvog kakav jesi, kakav si stvoren, kakvog te znam....
I sad vidiš, dok ispijaš prvu jutarnju kafu čitajući ovaj mail - u ovoj dalekoj noći, poput one tako davne i obične "proste vojvođanske zime" - tu sam, sa tobom, i tako snažno mislim na nas. Nema te sile koja mi te može ukrasti iz srca.. Ni provalije vremena i prostora koja večno može da nas deli.
Znaš ljubavi, otkad si otišao na mom nebu više nema zvezda.
Jesi li čuo za one crne rupe u svemiru koje astronomima predstavljaju večitu zagonetku? Ima to sa tobom neke veze i ima zbilja nešto u tome.
Eee, zlato moje - čini mi se noćas - umreću od sećanja.
A volela bih sa tobom večnost da podelim. Možda čak i više od toga: malo parčence raja. Da odmorim malo dušu.
(Kad god mi u inbox-u piše "You´ve got mail." - učini mi se da mi se sam Henri Miler mangupski smeška i da mi vragolasto namiguje.
Možda je to od suza, od vremenske razlike ili kosmičke prašine. Ili od ko zna čega sve ne?)
Znaš, shvatila sam to odavno: ti nisi sa ovog sveta - pripadaš zvezdama s one strane svemira i sav si od svetlosti stvoren.
Želim ti dobro jutro, ljubavi moja nežna...
I šaljem poljubac za sreću, za dobar i lep dan.....
Svaki novi dan...."
Ana afker fiek toul alwaqt ...
Dok ova noć lagano tone u beskraj, a kazaljka na satu spokojno odbrojava vreme, pokušavam tu, na drugom kraju sveta, da budem srećna što znam da postojiš, stvarno postojiš, ali si jako, jako daleko.
Uvek se nasmejem kad se setim kako si mi pričao da ćeš, dok mi budeš pisao pisma tipkajući po računarskoj tastaturi, sam sebi ličiti na savremenog Henri Milera, koji je i u po-odmaklim 80-tim, s šarmom starog pokvarenjaka, pisao onako nežna i strasna pisma svojoj neprežaljenoj, velikoj ljubavi, prelepoj glumici Brendi Venus. (Tada još Tom Henks i Meg Rajan nisu razmenjivali elektronsku poštu i nije postojao izraz "virtuelna stvarnost". Meni i danas to "virtual reality" tako hladno i milenijumski zvuči, ako mu ne dodas malo čežnjive prašine, malo setne tuge, beskrajnih plavičastih snova i kapljice nežnog bola. A njih je u našoj stvarnosti i više nego dosta.)
Uvek si nas poredio sa velikima, iako sam ti stalno govorila da je naša priča sićušna i da za nju nema mesta u svetskoj književnosti, već je njena veličina u atomskoj snazi one prozirne suze, koja večno svetluca u oku i stalno se čini da će pobeći. A neće, znaš da neće.
Kad bi bar bio malo bliže i ova bi noć manje bolela. Ali neka mili moj - kao što sve prođe - i ovo će proći, i videćeš - bićemo opet zajedno i biće lepo kao pre.
Ljudi kažu da se vremenom svi snovi raspadnu ko trošne lađe i raspuknu kao baloni od sapunice... Polako, jedan po jedan... Ako se to i desi - valjda tad shvatiš da to i nisu ni bili pravi snovi, da je to samo bila iluzija sna, samo dodir magličaste žudnje.
Znaj mili moj - nema te crne sile zla koja bi mogla da se javi, pa da prestanem da te sanjam, da te želim, da ti pišem, da te iščekujem, da sa tobom čavrljam, da te slušam kako simpatično vrtiš svoj akcenat, da te izluđujem svojim bubicama, da te čekam da mi pričaš o ljubavi, o "muškim vrlinama" i pogledima na svet, da mi "otvaraš oči", da mi nežno šapućeš i da me voliš...
Nema te stvari koja bi mogla da baci u senu sve ono lepo što smo jedno drugome rekli, kroz šta smo prošli, što smo doživeli...
Ne boj se zlato moje - ne mogu nemiri ono što može spokoj.
Ne pogađa sreća - koliko boli tuga.
Nije sutra ni crnje, ni belje - nego što je bilo svako juče....
Uvek je nekako. I uvek se može... I dalje se mora.
Potpuno razumem svaki tvoj oprez. Svaku tvoju stanku. Svaki tvoj strah. Svaku tvoju ranu. Svaku tvoju bol. Svaku tvoju nesreću i svaku tvoju tugu.
Svi mi imamo pravo na neke svoje tišine. Na neke svoje neisceljene rane, na neke svoje patnje i na neki svoj tihi i nemi mir.
Postoje neke stvari o kojima se ćuti. O kojima se ne priča nikom.
I neke o kojima se priča.
I neke o kojima se priča samo prijateljima.
Znaš, duboko sam uverena da je i tvoja i moja čitava nesreća u tome što smo se rodili na pogrešnim mestima. Da smo kojim slučajem svet ugledali na drugoj strani svemira sve bi bilo drugačije. Sve ovozemaljske patnje bi nam bile daleke i svi problemi nepoznati i tuđi.
Da smo se rodili na srećnijem mestu, u srećnijoj zemlji, u srećnije vreme...
Na to ne možemo uticati niti se to da promeniti.
Možemo jedino da se iz sveg srca trudimo da pronađemo one naizgled male i beznačajne sitnice koje boje život nežnim tonovima i uz koje će nam možda biti lepše i lakše da preživimo ovo malo što nam je još ostalo da odživimo....
Veruj mi - tako mora..
Znaš, svi smo mi iz neke ljubavi rođeni. I tako je počelo.
Dat nam je ovaj život na poklon, kao listić za tombolu.
Možemo puno dobiti, ali ne moramo.
Možemo sve izgubiti, ali ne moramo.
Sreća uvek ima dve strane - sjaj i tugu.
Nikada još nisam srela nekog ko je nenormalno bogat i bezgranično srećan....
Ali znam mnoge koji su tako siromašni, a imaju tako velike radosti...
Vidiš - Bog se uvek potrudi da stvori ravnotežu.
Posle velikih radosti obično dolaze velike tuge....
I obrnuto - posle velikih, olovnih kiša - pojavi se sunce....
Ponekad mi se čini da je car Radovan duboko negde zakopao svoje blago i da ga niko ovozemaljski ne može pronaći.. Ali nije, veruj da nije. To blago je u nama i niko nam ga nikada neće začarati. Zato što je u srcu - a taj put nije za svakog prohodan..
Znaš, kad god ti pričam o sreći - osetim se pomalo nesrećnom. Valjda shvatim da je sreća o kojoj sanjam tako nedostižna.... I to me razneži....
Ako ti stalno misliš o nesrećama, patnjama i bolovima, o stvarima koje peku i guše, o nemirima koji te muče, o stradanjima i ranama......one ne mogu nestati, zaceliti se i proći... Ne mogu, veruj.
One se hrane i rastu kad im pridaješ značaj. One te tada još više obuzimaju. One se šire. One bujaju. I bivaju još gore nego što su inače. I još veće. I još više peku.... I žele da te dotuku... I uspeće im - samo ako im dozvoliš. Ako im se predaš. Ako ih ne obuzdaš.
Svako ima nekog koga voli.
Ja imam tebe. I ti imaš mene.
Zar to, za početak, nije dovoljno da kreneš dalje?
Svako ima nekog koga nema.... I koga žali. I bez koga mu je teško.
I koga ne može niko i ništa vratiti. I bez koga se život ponekad učini težak. I siv. I nemoguć. I uzaludan...
Ali ni to se ne da izmeniti...
Mi moramo ići dalje.
Svaki dan odživeti kao da je poslednji.
I praštati.
Kažu da je Bog svakom dao da ponese onoliko koliko može....
I da svako svoj krst nosi kroz život sam samcat. Niko nam ne može pomoći u tome.
Ne zaboravi ljubavi moja - uvek postoji neko ko te čeka na kraju puta. Na kraju dana, na kraju svega. Uvek...
Uvek postoji neko ko te voli baš takvog kakav jesi, ko te baš takvog prima, kome si baš takav drag... Uvek postoji neko ko te želi saslušati, ko samo čeka da nešto kažeš...
Ja znam da si ti jedna velika i čista duša. I znam da me voliš.. I znaš da te volim..
I znam da ovu samoću i daljinu moramo izdržati.
Znam da ćemo uspeti. Ja te vidim, u snove ti dođem i gledam šta sanjaš..
Videćeš, činiće ti se jednog dana - sve ovo što je danas tako surovo, stvarno i bolno - biće jednom tako daleko i nemoguće, da nećeš poverovati da smo kroz sve to prošli i da si sve to proživeo. Svi mi živimo u nekim hodnicima vremena.
Često nam se čini - lavirint nema kraja.
Videćeš mili, i ovo će proći.....
Volim tvoje varljive godine, tvoje razbarušene misli, tvoja pomešana osećanja, tvoje nežne reči, tvoja brižna i čežnjiva pisma kad me dugo nema....
Volim tvoje izgubljene snove, tvoje ispreturane emocije, pomalo stidljive ljubavne izjave, zauvek potrošene nemirne godine, pokidane iluzije.... Tebe celog, takvog kakav jesi, kakav si stvoren, kakvog te znam....
I sad vidiš, dok ispijaš prvu jutarnju kafu čitajući ovaj mail - u ovoj dalekoj noći, poput one tako davne i obične "proste vojvođanske zime" - tu sam, sa tobom, i tako snažno mislim na nas. Nema te sile koja mi te može ukrasti iz srca.. Ni provalije vremena i prostora koja večno može da nas deli.
Znaš ljubavi, otkad si otišao na mom nebu više nema zvezda.
Jesi li čuo za one crne rupe u svemiru koje astronomima predstavljaju večitu zagonetku? Ima to sa tobom neke veze i ima zbilja nešto u tome.
Eee, zlato moje - čini mi se noćas - umreću od sećanja.
A volela bih sa tobom večnost da podelim. Možda čak i više od toga: malo parčence raja. Da odmorim malo dušu.
(Kad god mi u inbox-u piše "You´ve got mail." - učini mi se da mi se sam Henri Miler mangupski smeška i da mi vragolasto namiguje.
Možda je to od suza, od vremenske razlike ili kosmičke prašine. Ili od ko zna čega sve ne?)
Znaš, shvatila sam to odavno: ti nisi sa ovog sveta - pripadaš zvezdama s one strane svemira i sav si od svetlosti stvoren.
Želim ti dobro jutro, ljubavi moja nežna...
I šaljem poljubac za sreću, za dobar i lep dan.....
Svaki novi dan...."
Ana afker fiek toul alwaqt ...
Nedodirljiva88
Ističe se
- Poruka
- 2.788
Voljeti tebe je bilo nešto najljepše što mi se dogodilo,tvoje oči ,usne,tvoj dodir-meni su bili dovoljni da shvatim da bez tebe je sve ništa,i da bez tebe zrak nije zrak,pogleda nema-jer moje oči samo traže tvoje................ali sve je bilo lijepo da bi dugo trajalo,nema sada smisla zalediti taj trenutak sa tobom da on postane vječnost!Nema smisla da moje srce bude sluga tvom srcu,jer nakon svega ti to ne zaslužuješ.Zaslužuješ samo da budeš lijepa uspomena i ništa više!!!!
Becky Thatcher
Domaćin
- Poruka
- 3.587
C
CaLiMeRo
Gost
Prošlo je osam godina. Još uvek ne prihvatam sasvim. Tvoja smrt je nestvarna.
Postoji toliko stvari koje želim da podelim sa tobom... Misli koje
nisu izgovorene, kafe koje nismo popili i sve uspomene koje više
ne pravimo zajedno.
Rekla si da sam poslednji prijatelj koji ti je ostao.
Nisam ti rekla da si prijatelj koji će mi uvek biti potreban.
Često zamišljam šta bi ti rekla ili uradila u situacijama koje me snalaze...
Ljudi su tako... dosadni. Slušam ih godinama i malo toga ima da se čuje.
A da im govorim tek me mrzi. Promenila sam se. Ipak.
Nedostaješ mi.
Iza nepodnošljivog bola
iza podnošljivog bola
iza tuge
iza sete
iza vremena
nedostaješ mi.
Do susreta,
voli te tvoja M.
Postoji toliko stvari koje želim da podelim sa tobom... Misli koje
nisu izgovorene, kafe koje nismo popili i sve uspomene koje više
ne pravimo zajedno.
Rekla si da sam poslednji prijatelj koji ti je ostao.
Nisam ti rekla da si prijatelj koji će mi uvek biti potreban.
Često zamišljam šta bi ti rekla ili uradila u situacijama koje me snalaze...
Ljudi su tako... dosadni. Slušam ih godinama i malo toga ima da se čuje.
A da im govorim tek me mrzi. Promenila sam se. Ipak.
Nedostaješ mi.
Iza nepodnošljivog bola
iza podnošljivog bola
iza tuge
iza sete
iza vremena
nedostaješ mi.
Do susreta,
voli te tvoja M.