eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.180
Александар Зиновјев: Позападњавање
(Александар Зиновјев, познати руски дисидент, жестоки критичар комунизма, али и односа Запада према новим демократијама на Истоку.)
Земља коју Запад жели да стави под свој утицај привидно задржава суверенитет и са њом се успостављају односи као са тобоже равноправним партнером. Поткупљује се њена интелектуална елита, подстиче завист домаћег становништва према западном изобиљу, ствара се илузија да је изобиље достижно у најкраћем року, народ се заражава пороцима западног друштва.
Суштина позападњавања састоји се у наметању незападним народима и земљама социјалног поретка економије, политичког система, идеологије, културе и начина живота који су слични или који имитирају западне обрасце. Идеолошки и на нивоу пропаганде, ово се представља као хумана ослободилачка мисија Запада који се при том представља као центар свих замисливих врлина. Ми смо слободни, богати, и срећни – овако углавном сугеришу западна идеологија и пропаганда народима који се позападњачују – и ми желимо да вам помогнемо да постанете исто тако слободни, богати и срећни као и ми. А ради тога морате да учините код себе, у својим земљама, то што вам ми саветујемо.
Позападњавање не искључује добровољност од стране земље над којом се оно врши већ и страсну жељу да се пође истим путем. Запад управо тежи томе да му намерена жртва сама падне у чељуст и да при том чак буде захвална. Ради тога и постоји моћан систем саблазни и идеолошке обраде. При свему овоме, позападњавање је активна операција која не искључује и насиље. Добровољност од стране земље која се позападњва још увек не значи да целокупно становништво једнодушно прихвата као свој еволуциони пут. Унутар земље одвија се борба међу различитим категоријама грађана за и против позападњавања.
Била је, такође, разрађена тактика позападњавања.
У њу су ушле овакаве мере:
- дискредитовати све основне атрибуте друштвеног уређења земље коју је потребно позападњачити; дестабилизовати је;
- допринети кризи економије, државног апарата и идеологије;
- поцепати становништво на непријатељске групе; атомизирати га;
- подржавати све опозиционе покрете: поткупити интелектуалну елиту и привилеговане слојеве;
- истовремено вршити пропаганду о врлинама западног начина живота;
- подстицати завист међу становништвом земље која се позападњава према западном изобиљу;
- стварати илузију да је ово изобиље достижно у најкраћем могућем року уколико њихова земља ступи на пут трансформације по западним обрасцима;
- заразити народ пороцима западног друштва, представљајући пороке као врлине, као истинско испољавање слободе личности;
- пружати економску помоћ земљи која се позападњава у оној мери, у којој то користи разарању њене економије, рађа паразитизам у земљи и ствара репутацију Западу несебичног спасиоца позападњаване земље од мана њеног пређашњег живота.
Једна од црта позападњавања јесте мирно решавање проблема. Али, ове мирољубиве методе имају једну особеност: оне су принудно мирољубиве. Запад располаже огромном економском, идеололошком и политичком моћи, довољно да мирним путем принуди тврдоглаве да учине оно што је потребно Западу. Али, мирна средства не представљају ништа ако се не ослањају на војну моћ. У случају потребе, Запад се, као што показује искуство, не устеже да примени оружје, пошто је уверен у своју оргомну премоћ.
Позападњавање је особит облик колонизације чији је резултат принудно стварање социјално-политичког устројства колонијалне демократије. По низу карактеристика, то је наставак претходне колонијалне стратегије западноевропских земаља, али, у целини то је нова појава. Навешћу њене карактеристичне особине.
Колонијална демократија није резултат природне еволуције дате земље на основу њених унутрашњих услова и законитости њеног историјски формираног социјално-политичког устројства. Она је нешто вештачко, наметнуто тој земљи споља и супротно њеним историјски формираним могућностима и тенденцијама еволуције. При том се колонизирана земља откида од њених претходних међународних веза. То се постиже разбијањем блокова земаља, и такође, путем дезиинтеграције великих земаља као што је био случај са Совјетским Савезом и Југославијом.
Преузето из књиге „Велика прекретница“ коју је објавио „Наш дом“ из Лозане
(Александар Зиновјев, познати руски дисидент, жестоки критичар комунизма, али и односа Запада према новим демократијама на Истоку.)
Земља коју Запад жели да стави под свој утицај привидно задржава суверенитет и са њом се успостављају односи као са тобоже равноправним партнером. Поткупљује се њена интелектуална елита, подстиче завист домаћег становништва према западном изобиљу, ствара се илузија да је изобиље достижно у најкраћем року, народ се заражава пороцима западног друштва.
Суштина позападњавања састоји се у наметању незападним народима и земљама социјалног поретка економије, политичког система, идеологије, културе и начина живота који су слични или који имитирају западне обрасце. Идеолошки и на нивоу пропаганде, ово се представља као хумана ослободилачка мисија Запада који се при том представља као центар свих замисливих врлина. Ми смо слободни, богати, и срећни – овако углавном сугеришу западна идеологија и пропаганда народима који се позападњачују – и ми желимо да вам помогнемо да постанете исто тако слободни, богати и срећни као и ми. А ради тога морате да учините код себе, у својим земљама, то што вам ми саветујемо.
Позападњавање не искључује добровољност од стране земље над којом се оно врши већ и страсну жељу да се пође истим путем. Запад управо тежи томе да му намерена жртва сама падне у чељуст и да при том чак буде захвална. Ради тога и постоји моћан систем саблазни и идеолошке обраде. При свему овоме, позападњавање је активна операција која не искључује и насиље. Добровољност од стране земље која се позападњва још увек не значи да целокупно становништво једнодушно прихвата као свој еволуциони пут. Унутар земље одвија се борба међу различитим категоријама грађана за и против позападњавања.
Била је, такође, разрађена тактика позападњавања.
У њу су ушле овакаве мере:
- дискредитовати све основне атрибуте друштвеног уређења земље коју је потребно позападњачити; дестабилизовати је;
- допринети кризи економије, државног апарата и идеологије;
- поцепати становништво на непријатељске групе; атомизирати га;
- подржавати све опозиционе покрете: поткупити интелектуалну елиту и привилеговане слојеве;
- истовремено вршити пропаганду о врлинама западног начина живота;
- подстицати завист међу становништвом земље која се позападњава према западном изобиљу;
- стварати илузију да је ово изобиље достижно у најкраћем могућем року уколико њихова земља ступи на пут трансформације по западним обрасцима;
- заразити народ пороцима западног друштва, представљајући пороке као врлине, као истинско испољавање слободе личности;
- пружати економску помоћ земљи која се позападњава у оној мери, у којој то користи разарању њене економије, рађа паразитизам у земљи и ствара репутацију Западу несебичног спасиоца позападњаване земље од мана њеног пређашњег живота.
Једна од црта позападњавања јесте мирно решавање проблема. Али, ове мирољубиве методе имају једну особеност: оне су принудно мирољубиве. Запад располаже огромном економском, идеололошком и политичком моћи, довољно да мирним путем принуди тврдоглаве да учине оно што је потребно Западу. Али, мирна средства не представљају ништа ако се не ослањају на војну моћ. У случају потребе, Запад се, као што показује искуство, не устеже да примени оружје, пошто је уверен у своју оргомну премоћ.
Позападњавање је особит облик колонизације чији је резултат принудно стварање социјално-политичког устројства колонијалне демократије. По низу карактеристика, то је наставак претходне колонијалне стратегије западноевропских земаља, али, у целини то је нова појава. Навешћу њене карактеристичне особине.
Колонијална демократија није резултат природне еволуције дате земље на основу њених унутрашњих услова и законитости њеног историјски формираног социјално-политичког устројства. Она је нешто вештачко, наметнуто тој земљи споља и супротно њеним историјски формираним могућностима и тенденцијама еволуције. При том се колонизирана земља откида од њених претходних међународних веза. То се постиже разбијањем блокова земаља, и такође, путем дезиинтеграције великих земаља као што је био случај са Совјетским Савезом и Југославијом.
Преузето из књиге „Велика прекретница“ коју је објавио „Наш дом“ из Лозане
