- Poruka
- 464
Piše: Veliborka S.
To je kao kad naručuješ kafu u nekom od ugostiteljskih objekata u Srbiji - «turska ili espreso»? Ili možda «srpska» ili «espreso»? Naša ili njihova, prava ili izmišljotina, dobro ili loše...
Postoje dve verzije današnje Srbije. Izdaleka izgledaju kao potpuno odvojene celine, jedna drugoj suprotne iako potiču sa istih izvora i žive jedna uz drugu.
Prve (njima je važno da uvek budu prvi) odlikuje njihovom glavom smišljena premisa «pravo srpsko». Tvrde da su tradicionalisti, «pravi» Srbi (nasuprot onima što su «krivi», valjda), domaćini, patriote, pobratimi sa Rusijom i Kinom, pobednici Balkanskih ratova, zemljaci Nikole Tesle, Vlade Divca i Cece Ražnatović. Njima je na dušu najviše «legao» slogan kampanje za jedno domaće pivo «svetsko, a naše». Prisvojili su ga kao «srpsko, a naše». Kad su veseli mešaju «Smederevku» i kiselu vodu, zimi svadbarski kupus i vanilice, izbegavaju auto-put da ne plaćaju putarinu. Da se od njih to zahteva pristali bi da im i profesija bude – Srbin, a glavni grad Guča i za gradonačelnika bi izabrali Velju Ilića.
Drugi (ne bune se kad ih smestiš na drugo mesto) odlikuju se sami sobom. Lupali su u šerpe da bi zaglušili lažni «Dnevnik 2» pre deset godina, šetali ulicama uz lidere «svoje» opozicije, umesto letovanja na moru kupovali su kompjutere, gnušaju se «primitivaca» oko sebe, za glavni grad izabrali bi «Egzit», a za gradonačelnika Čedu Jovanovića. Drugi govore strane jezike, surfuju Internetom i ne traže kidanje glave NVO aktivistima koji se zalažu za izručenje optuženih Haškom tribunalu. Njihovi slogani ne potiču sa TV-a, pre sa tribina stadiona na kojima «mogu da im puše...», a popularno je i da uz viski «trgnu» «Guaranu».
Ekstremni su i prvi i drugi kada (zamišljajući Srbiju) u njoj vide samo sebi bliske, samo pripadnike svoje «grupe», kada u Srbiju budućnosti kreću jedni iz Guče, a drugi sa «Egzita». Njihovi se putevi, dabome, ne ukrštaju i bivaju jedni drugima veće prepreke od onih pravih prepreka koje pred lepšom i boljom Srbijom u budućnosti, sada stoje. Nema buduće Srbije u koju će bilo ko od njih stići, pre nego što Guča dođe na «Egzit», i «Egzit» stigne do Guče.
Da se razumemo – ne volim što ne pripadam prvima, tačno koliko ne volim što jednim delom pripadam drugima. Ni prvi ni drugi ne znaju koju himnu da pevaju kad reprezentacija istrči na teren. I dok ceo svet posle slova, plivanja i vožnje bicikla nauči reči nacionalne himne – prvi i drugi u našem slučaju još uvek utvrđuju jesu li partizani po šumama jurili četnike (zbog čega treba da pevamo njihovu himnu) ili su četnici po gorama ganjali partizane (zbog čega bi u skladu s tom tradicijom trebalo da pevamo njihovu himnu, pred fudbal). Svejedno da li nam nacionalni tim pobedi ili izgubi, najljući boj vojuju prvi i drugi, jedni s drugima, babe s dedovima, preci sa budućim pokolenjima, grbovi sa zastavama.
Srbija je siromašna, a među siromašnima su i jedni i drugi. Među bolesnima takođe. Prvi i drugi isti su ljudi, čine isti narod, građani su i seljani podjednako – ali njima to nije prihvatljivo. Dive se (svak na svoj način) sposobnosti Evrope da pomeša 25 zemalja i više od 40 nacija i da ni u jednom trenutku ne bude napetosti, a pogotovu ratova
. Prvi protiv drugih u Srbiji stalno su u ratu, makar u pripravnosti jedni zbog drugih. Njima je sjedinjavanje kao i poraz, doživeli bi to poniženjem, šutiranjem u dupe, pred svima. Na balkanskoj pijaci taštine nismo spremni da trpimo konkurentnost drugih taština, sami sebi najzanimljiviji smo proizvod, problem i bolest.
Tradicionalisti, oni što ih zovemo «prvi», zaklinju se u četiri ocila (mada manji broj njih zna šta znači ocilo, a svega 5 odsto njih ga je ikada videlo ili držalo u ruci). Za njih nema spora da «samo sloga Srbina spasava», ali im slaganje ne ide od ruke nikako. Na rečima su demokrate, tolerantni i Srbi, a na delu su prgavi, netolerantni i «pravi» Srbi
.
Drugi pate od druge, ipak slične, vrste bolesti - isključivi su. Ne gledaju TV kanale na kojima se petkom vrti narodni šou što oduševljava prve. Svoju tradiciju drugi smatraju neadekvatnom za javnu upotrebu, na slave odlaze sa bombonjerama i CD-ovima Eminem-a kao poklonima, unose elemente urbanog u prirodna bogatstva Srbije samo da bi prvima napakostili, a nikako sebi i zemlji dobro doneli. Oni prve ne «gotive» jer su takvi kakvi su i odbacuju sve što je u vezi s njima.
Dalje dopisujte sami. I zamišljajte. Slobodno zamišljajte Srbiju, zamišljajte je za deset, petnaest ili više godina. Samo da ne bude kakva je danas – pomalo kineska, suviše burazerska, usporena, pijačna, aferaška...
Neka bude naša.
_________________
To je kao kad naručuješ kafu u nekom od ugostiteljskih objekata u Srbiji - «turska ili espreso»? Ili možda «srpska» ili «espreso»? Naša ili njihova, prava ili izmišljotina, dobro ili loše...
Postoje dve verzije današnje Srbije. Izdaleka izgledaju kao potpuno odvojene celine, jedna drugoj suprotne iako potiču sa istih izvora i žive jedna uz drugu.
Prve (njima je važno da uvek budu prvi) odlikuje njihovom glavom smišljena premisa «pravo srpsko». Tvrde da su tradicionalisti, «pravi» Srbi (nasuprot onima što su «krivi», valjda), domaćini, patriote, pobratimi sa Rusijom i Kinom, pobednici Balkanskih ratova, zemljaci Nikole Tesle, Vlade Divca i Cece Ražnatović. Njima je na dušu najviše «legao» slogan kampanje za jedno domaće pivo «svetsko, a naše». Prisvojili su ga kao «srpsko, a naše». Kad su veseli mešaju «Smederevku» i kiselu vodu, zimi svadbarski kupus i vanilice, izbegavaju auto-put da ne plaćaju putarinu. Da se od njih to zahteva pristali bi da im i profesija bude – Srbin, a glavni grad Guča i za gradonačelnika bi izabrali Velju Ilića.
Drugi (ne bune se kad ih smestiš na drugo mesto) odlikuju se sami sobom. Lupali su u šerpe da bi zaglušili lažni «Dnevnik 2» pre deset godina, šetali ulicama uz lidere «svoje» opozicije, umesto letovanja na moru kupovali su kompjutere, gnušaju se «primitivaca» oko sebe, za glavni grad izabrali bi «Egzit», a za gradonačelnika Čedu Jovanovića. Drugi govore strane jezike, surfuju Internetom i ne traže kidanje glave NVO aktivistima koji se zalažu za izručenje optuženih Haškom tribunalu. Njihovi slogani ne potiču sa TV-a, pre sa tribina stadiona na kojima «mogu da im puše...», a popularno je i da uz viski «trgnu» «Guaranu».
Ekstremni su i prvi i drugi kada (zamišljajući Srbiju) u njoj vide samo sebi bliske, samo pripadnike svoje «grupe», kada u Srbiju budućnosti kreću jedni iz Guče, a drugi sa «Egzita». Njihovi se putevi, dabome, ne ukrštaju i bivaju jedni drugima veće prepreke od onih pravih prepreka koje pred lepšom i boljom Srbijom u budućnosti, sada stoje. Nema buduće Srbije u koju će bilo ko od njih stići, pre nego što Guča dođe na «Egzit», i «Egzit» stigne do Guče.
Da se razumemo – ne volim što ne pripadam prvima, tačno koliko ne volim što jednim delom pripadam drugima. Ni prvi ni drugi ne znaju koju himnu da pevaju kad reprezentacija istrči na teren. I dok ceo svet posle slova, plivanja i vožnje bicikla nauči reči nacionalne himne – prvi i drugi u našem slučaju još uvek utvrđuju jesu li partizani po šumama jurili četnike (zbog čega treba da pevamo njihovu himnu) ili su četnici po gorama ganjali partizane (zbog čega bi u skladu s tom tradicijom trebalo da pevamo njihovu himnu, pred fudbal). Svejedno da li nam nacionalni tim pobedi ili izgubi, najljući boj vojuju prvi i drugi, jedni s drugima, babe s dedovima, preci sa budućim pokolenjima, grbovi sa zastavama.
Srbija je siromašna, a među siromašnima su i jedni i drugi. Među bolesnima takođe. Prvi i drugi isti su ljudi, čine isti narod, građani su i seljani podjednako – ali njima to nije prihvatljivo. Dive se (svak na svoj način) sposobnosti Evrope da pomeša 25 zemalja i više od 40 nacija i da ni u jednom trenutku ne bude napetosti, a pogotovu ratova
. Prvi protiv drugih u Srbiji stalno su u ratu, makar u pripravnosti jedni zbog drugih. Njima je sjedinjavanje kao i poraz, doživeli bi to poniženjem, šutiranjem u dupe, pred svima. Na balkanskoj pijaci taštine nismo spremni da trpimo konkurentnost drugih taština, sami sebi najzanimljiviji smo proizvod, problem i bolest.
Tradicionalisti, oni što ih zovemo «prvi», zaklinju se u četiri ocila (mada manji broj njih zna šta znači ocilo, a svega 5 odsto njih ga je ikada videlo ili držalo u ruci). Za njih nema spora da «samo sloga Srbina spasava», ali im slaganje ne ide od ruke nikako. Na rečima su demokrate, tolerantni i Srbi, a na delu su prgavi, netolerantni i «pravi» Srbi
.
Drugi pate od druge, ipak slične, vrste bolesti - isključivi su. Ne gledaju TV kanale na kojima se petkom vrti narodni šou što oduševljava prve. Svoju tradiciju drugi smatraju neadekvatnom za javnu upotrebu, na slave odlaze sa bombonjerama i CD-ovima Eminem-a kao poklonima, unose elemente urbanog u prirodna bogatstva Srbije samo da bi prvima napakostili, a nikako sebi i zemlji dobro doneli. Oni prve ne «gotive» jer su takvi kakvi su i odbacuju sve što je u vezi s njima.
Dalje dopisujte sami. I zamišljajte. Slobodno zamišljajte Srbiju, zamišljajte je za deset, petnaest ili više godina. Samo da ne bude kakva je danas – pomalo kineska, suviše burazerska, usporena, pijačna, aferaška...
Neka bude naša.
_________________
) ali, u suštini,nerealan ! (ajde, ok, cinizam je, satira, nije zvanična objava ali opet!) S jedne strane pominje ekstreme iz obe grupe a, prema opisu, ona i pominje samo ekstreme!
). Nema ni u viskiju i Guarani kao ni na onom delu tribina koji je opevan!
