Крсташке галије под Цариградом
У јулу 1203. године, или 6711. године византијске ере, стражари на кулама Константиновог града угледали су на стотине венецијанских галија како се лагано приближавају другој обали залива Златни рог ка трговачком предграђу званом Галата. Галије су возиле војску крсташких витезова, већином Француза и Фламанаца, који су се, а да ни сами нису јасно схватали како, уместо под зидинама светог града Јерусалима, обрели испред хришћанског Цариграда. Први напад крсташа био је усмерен на кулу у Галати. У кули се, наиме, завршавао огромни ланац који је од цариградских зидина, преко читавог залива, спречавао улаз бродова у Златни рог, па тиме и напад на град са мора.
Византијска одбрана куле трајала је само један дан. Већ наредног јутра ланац је пао и целокупна венецијанска флота с крсташком војском нашла се под зидинама Цариграда. Последњи чин трагедије Византијског царства могао је да почне.
Четврти крсташки рат покренуо је пет година раније папа Инокентије III чим је изабран (1198. године). Требало је доста времена да се крсташи са севера Европе окупе и крену изнајмљеним венецијанским галијама у поход ка Светој земљи. Али, ни папа нити крсташке вође нису рачунале на један лик који ће читав поход преокренути ка остварењу сасвим других намера. Венецијански дужд Енрико Дандоло био је већ веома стар и готово потпуно слеп. Лукав вођа и вешт политичар, искористиће немогућност крсташа да плате превоз до Свете земље и навешће их да за рачун Венеције освоје угарски Задар, а затим и Цариград. Изговор за долазак крсташа под цариградске зидине била је њихова наводна намера да врате на престо младог царевића Алексија и његовог оца, слепог Исака II који је чамио у затвору у који га је бацио брат Алексије III. Наравно, за дужда Дандола прави циљ је било освајање Византијског царства како би Венеција несметано трговала по Медитерану и Црном мору.
Тако су се у јулу 1203. године са једне и друге стране цариградских зидина нашла два сукобљена владара који су, сваки у своје време, били у блиској вези са српским великим жупаном Стефаном Првовенчаним: Алексије III је, како смо поменули, био отац Стефанове прве жене Евдокије, а дужд Енрико Дандоло деда његове последње жене Ане Дандоло. Те, 1203. године разведена Евдокија већ се вратила на очев двор и присуствовала опсади и трагедији Цариграда.
А трагедија је имала више чинова.
Први чин почео је 17. јула 1203. године кад су крсташка и венецијанска војска, предвођене слепим дуждом, успеле да продру преко зидина, запале један део града и да уместо Алексија III на престо доведу слепог Исака II и његовог лакомисленог сина који ће бити крунисан као цар Алексије IV. Крсташи и Венецијанци нису се задовољили сменом на престолу, него су остали испред града очекујући богату награду од новог цара – и то толико велику да ни цела Византија није могла да их подмири.
Међучин трагедије наступио је 25. јануара 1204. године кад је управник двора Алексије Мурзуфлос уз подршку становништва, огорченог понашањем крсташа, преузео власт под именом Алексије V. Претходни владари, отац и син, задављени су, а нови цар покушаће, наврат-нанос, да ојача зидине ради одбране од очекиваног крсташког напада. Бивша жена великог жупана Стефана Немањића, царска кћи Евдокија, која је још у граду, удаће се за овог предузимљивог, али ипак неуспешног владара.
Последњи чин драме наступа 9. априла 1204, односно 6712. године, пре скоро осам векова, кад крсташко-венецијанска војска по други пут за годину осваја зидине и коначно заузима Цариград. Први пут након осам векова од оснивања град који се одупро безбројним опсадама и нападима – Гота, Словена, Арабљана, Руса, Нормана – није одолео. Заузимање Константинопоља било је увод за можда највећу пљачку која је запамћена у целој прошлости Европе. Три дана трају пљачке, убиства, напаствовања, паљење града… Разарање је било такво да је запрепастило и самога папу Инокентија III који је на Венецијанце бацио анатему.
Савременик збивања Никита Хонијат пише како су освајачи „разбијали свете слике и бацали свете реликвије Мученика на места која се стидим да поменем, свуда разбацујући тело и крв Спасиоца. Ти гласници Антихриста грабили су црквене посуде и откидали накит и украсе како би их користили као посуде за пиће... У Великој цркви уништили су часни олтар, дело уметности којем се дивио цели свет, поделивши између себе његове делове... И довели су коње и муле у Цркву како би лакше одвлачили откинуте комаде богатства... Проститутка је посађена на престо Патријарха, урлајући погрде, скарадно певајући и плешући... По улицама, по кућама и црквама могли су се само чути крици и запомагање.”
Четврти крсташки рат је „један од најмрачнијих тренутака хришћанства”. „Никад, још од дана варварских најезди вековима уназад, Европа није видела такву оргију бруталности и вандализма; никад у целој историји није толико лепоте, толико величанствених уметничких дела било уништено у тако кратком времену...” Сматра се да је с паљењем Цариграда 1204. године заувек изгубљено више писаних дела класичне грчке и римске културе него што се десило приликом пљачке Рима у петом веку или приликом пожара који је прогутао Александријску библиотеку у седмом веку. Оно што нам је данас преостало само је мали део огромне збирке класичне грчке филозофије и књижевности која је неповратно нестала у цариградским ватрама.