- Poruka
- 20.959
Preuzeto sa SezamPro sajta kao priča nedelje.
Napisana davno, a vreme kao da stoji ili...
Prosudite!
Sergej Jesenjin
SJAJ I BEDA AMERIKE
Onaj ko poznaje Ameriku po Njujorku i Čikagu, poznaje samo prazničnu ili da tako kažem izložbenu Ameriku.
Njujork i Čikago nisu ništa drugo do ostvarenja u proizvodnoj umetnosti. Što se dalje ide u dubinu, prema Kaliforniji, utisak iščezava; pred očima jure ravnice sa retkim šumama i (avaj, strašno nalik na Rusiju!) mala drvena crnačka naselja. Gradovi počinju da liče na evropske, s tom razlikom što je u Evropi čistije, dok je u Americi sve raskopano i navaljano bez reda, kako biva prilikom izgradnje. Ta zemlja stalno gradi i gradi.
Crni ljudi bave se zemljoradnjom i pečalbarstvom. Jezik im je američki. Način života kao američki. Došljaci iz Afrike, oni su sačuvali samo neke instiktivne osobine svoga naroda u pesmama i igrama. U toj oblasti izvršili su ogroman uticaj na mjuzikholski svet Amerike. Američki fokstrot nije ništa drigo do razvodnjena crnačka nacionalna igra. Inače, crnci su prilično primitivan narod, veoma neobuzdane naravi. I sami Amerikanci su, uostalom, veoma primitivan narod na planu unutrašnje kulture. Vladavina dolara zatrla je kod njih sva stremljenja ka bilo kakvim složenijim pitanjima. Amerikanac je sav utonuo u „Business“, ostalo ga ne interesuje. Umetnost Amerike je na najnižem stupnju razvitka. tamo je do danas ostalo nerešeno pitanje: da li je moralno ili nemoralno podići spomenik Edgaru Pou. Sve to svedoči da su Amerikanci još veoma mlada i još ne sasvim formirana nacija. Ona gigantska kulturna mašina, koja je Americi donela slavu, u stvari je samo rezultat rada industrijskih stvaralaca i nipošto ne liči na organsku pojavu narodnog genija. Američki narod je samo vredni izvršilac zadatih naloga, podražavalac šablona. Ako je reč o kulturi elektrike, onda su svi pogledi upereni u figuru Edisona. On je srce te zemlje. Da nije bilo tog genijalnog čoveka u datom trenutku, kultura radija i elektrike pojavila bi se, verovatno, mnogo kasnije, i Amerika ne bi bila tako veličanstvena kao danas.
Na planu spoljašnih utisaka u Americi se susreću neobični kurioziteti. Tako je, na primer, američki polismen odeven kao ruski žaca, samo sa drugačijim gajtanima.Taj kuriozitet može se objasniti, verovatno, time što je manufakturna industrija koncentrisana uglavnom u rukama ruskih emigranata. Naši zemljaci su, od tuge za domovinom očigledno, obukli polismena u poznatu im uniformu.
Za rusko uhu i oko Amerika uopšte, a naročito Njujork, ima nečeg od Odese i zapadnih oblasti. Njujork je 30% jevrejski grad. Jevreji su uglavnom doskitali tamo iz nužde, zbog pogroma. U Njujorku oni su se prilično uvrežili i imaju svoju žargonsku kulturu, koja se širi sve više i više. Imaju svoje pesnike, svoje prozaiste i svoja pozorišta. Njihova literatura dala je nekoliko imena svetske veličine. U poeziji sada se na svetsko tržište probija veoma talentovani Mani-Lajb.
Mani-Lajb je poreklom iz černigovske gubernije. Rusiju je napustio pre dvadeset godina.On sada ima trideset i osam. Teško se probijao kroz život pomoći čizmarskog zanata, i tek poslednjih godina pošlo mu je za rukom da svojom umetnošću obezbedi sebi egzistenciju.
Prevodima na žargon, on je upoznao američke Jevreje sa ruskom poezijom od Puškina do naših dana s naročitom pažnjom ukazujući i na mlađe talentovane žargoniste, od Hofštajna do Markiša. Ovde ima duha i ima kulture.
U specifično američkoj sredini tipično je odsustvo svake prisutnosti.
Svetlost ponekad biva strašna. More ognja s Brodveja osvetljava u Njujorku gomile podmitljivih i besprincipijelnih novinara. Kod nas takve ne puštaju ni na kućni prag, bez obzira na to što mi živimo uz gasne lampe, a često i sasvim bez svetla.
Snaga armiranog betona i gromada oblakodera pritisnuli su mozak Amerikanca i suzili njegove vidike. Američke naravi podsećaju na nezaboravne gogoljevske naravi Ivana Ivanoviča i Ivana Nikiforoviča.
Kao što za ove poslednje nije bilo lepšeg grada od Poltave, tako i za one prve nema bolje i kulturnije zemlje od Amerike.
- Čujte – govorio mi je jedan Amerikanac – ja poznajem Evropu. Nemojte mi protivrečiti. Ja sam prputovao Italuju i Grčku. Video sam Partenon. Ali sve to za mene nije novo. Znate li vi da kod nas u državi Tenesi postoji Partenon noviji i bolji?
Od takvih reči dođe ti i da plačeš i da se smeješ. Te reči izvanredno karakterišu Ameriku u svemu što čini njenu unutrašnju kulturu. Evropa puši i baca, Amerika sakuplja opuške, ali iz tih opušaka izrasta nešto grandiozno.
(1923)
Napisana davno, a vreme kao da stoji ili...
Prosudite!
Sergej Jesenjin
SJAJ I BEDA AMERIKE
Onaj ko poznaje Ameriku po Njujorku i Čikagu, poznaje samo prazničnu ili da tako kažem izložbenu Ameriku.
Njujork i Čikago nisu ništa drugo do ostvarenja u proizvodnoj umetnosti. Što se dalje ide u dubinu, prema Kaliforniji, utisak iščezava; pred očima jure ravnice sa retkim šumama i (avaj, strašno nalik na Rusiju!) mala drvena crnačka naselja. Gradovi počinju da liče na evropske, s tom razlikom što je u Evropi čistije, dok je u Americi sve raskopano i navaljano bez reda, kako biva prilikom izgradnje. Ta zemlja stalno gradi i gradi.
Crni ljudi bave se zemljoradnjom i pečalbarstvom. Jezik im je američki. Način života kao američki. Došljaci iz Afrike, oni su sačuvali samo neke instiktivne osobine svoga naroda u pesmama i igrama. U toj oblasti izvršili su ogroman uticaj na mjuzikholski svet Amerike. Američki fokstrot nije ništa drigo do razvodnjena crnačka nacionalna igra. Inače, crnci su prilično primitivan narod, veoma neobuzdane naravi. I sami Amerikanci su, uostalom, veoma primitivan narod na planu unutrašnje kulture. Vladavina dolara zatrla je kod njih sva stremljenja ka bilo kakvim složenijim pitanjima. Amerikanac je sav utonuo u „Business“, ostalo ga ne interesuje. Umetnost Amerike je na najnižem stupnju razvitka. tamo je do danas ostalo nerešeno pitanje: da li je moralno ili nemoralno podići spomenik Edgaru Pou. Sve to svedoči da su Amerikanci još veoma mlada i još ne sasvim formirana nacija. Ona gigantska kulturna mašina, koja je Americi donela slavu, u stvari je samo rezultat rada industrijskih stvaralaca i nipošto ne liči na organsku pojavu narodnog genija. Američki narod je samo vredni izvršilac zadatih naloga, podražavalac šablona. Ako je reč o kulturi elektrike, onda su svi pogledi upereni u figuru Edisona. On je srce te zemlje. Da nije bilo tog genijalnog čoveka u datom trenutku, kultura radija i elektrike pojavila bi se, verovatno, mnogo kasnije, i Amerika ne bi bila tako veličanstvena kao danas.
Na planu spoljašnih utisaka u Americi se susreću neobični kurioziteti. Tako je, na primer, američki polismen odeven kao ruski žaca, samo sa drugačijim gajtanima.Taj kuriozitet može se objasniti, verovatno, time što je manufakturna industrija koncentrisana uglavnom u rukama ruskih emigranata. Naši zemljaci su, od tuge za domovinom očigledno, obukli polismena u poznatu im uniformu.
Za rusko uhu i oko Amerika uopšte, a naročito Njujork, ima nečeg od Odese i zapadnih oblasti. Njujork je 30% jevrejski grad. Jevreji su uglavnom doskitali tamo iz nužde, zbog pogroma. U Njujorku oni su se prilično uvrežili i imaju svoju žargonsku kulturu, koja se širi sve više i više. Imaju svoje pesnike, svoje prozaiste i svoja pozorišta. Njihova literatura dala je nekoliko imena svetske veličine. U poeziji sada se na svetsko tržište probija veoma talentovani Mani-Lajb.
Mani-Lajb je poreklom iz černigovske gubernije. Rusiju je napustio pre dvadeset godina.On sada ima trideset i osam. Teško se probijao kroz život pomoći čizmarskog zanata, i tek poslednjih godina pošlo mu je za rukom da svojom umetnošću obezbedi sebi egzistenciju.
Prevodima na žargon, on je upoznao američke Jevreje sa ruskom poezijom od Puškina do naših dana s naročitom pažnjom ukazujući i na mlađe talentovane žargoniste, od Hofštajna do Markiša. Ovde ima duha i ima kulture.
U specifično američkoj sredini tipično je odsustvo svake prisutnosti.
Svetlost ponekad biva strašna. More ognja s Brodveja osvetljava u Njujorku gomile podmitljivih i besprincipijelnih novinara. Kod nas takve ne puštaju ni na kućni prag, bez obzira na to što mi živimo uz gasne lampe, a često i sasvim bez svetla.
Snaga armiranog betona i gromada oblakodera pritisnuli su mozak Amerikanca i suzili njegove vidike. Američke naravi podsećaju na nezaboravne gogoljevske naravi Ivana Ivanoviča i Ivana Nikiforoviča.
Kao što za ove poslednje nije bilo lepšeg grada od Poltave, tako i za one prve nema bolje i kulturnije zemlje od Amerike.
- Čujte – govorio mi je jedan Amerikanac – ja poznajem Evropu. Nemojte mi protivrečiti. Ja sam prputovao Italuju i Grčku. Video sam Partenon. Ali sve to za mene nije novo. Znate li vi da kod nas u državi Tenesi postoji Partenon noviji i bolji?
Od takvih reči dođe ti i da plačeš i da se smeješ. Te reči izvanredno karakterišu Ameriku u svemu što čini njenu unutrašnju kulturu. Evropa puši i baca, Amerika sakuplja opuške, ali iz tih opušaka izrasta nešto grandiozno.
(1923)
