Ovo je dobar clanak. I van pameti je vise stalno se ponizavati, ciniti ogromne ustupke...
Kad ce nas EU primiti ne zavisi od ponasanja Srbije, nego od EU. I zato, Srbija se treba posvetiti sebi i svojim interesima.
http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=29128&r=20.htm
ХИПОКРИЗИЈА УНИЈЕ
НЕ ПОЗНАЈЕ ГРАНИЦЕ
Европске фантазије
Политичари и становништво треба да буду свесни да нас Европа не жели
Да ли улазак у Европску унију доноси велике предности? Мислим да је одговор на то питање недвосмислено „да”. Ево само неких: улазак у ЕУ учвршћује демократију, охрабрује стране инвеститоре да улажу (јер знају да су правила у земљи иста или слична као у Европи). Улазак отвара границе за људе (иако постепено), за лакше кретање роба и капитала, за технолошке иновације и стране инвестиције. Коначно, али не и најмање важно, улазак у ЕУ доноси земљи као што је Србија неколико милијарди евра економске помоћи (за изградњу инфраструктуре, школа, болница, оспособљавање кадрова). Тако велики трансфери били су кључни разлог за драматичан развој Грчке у последњих 30 година, као и Шпаније и Португала. Нема сумње да ће се нешто слично дешавати, и већ се дешава, с новим источноевропским чланицама Уније, и коначно с Бугарском и Румунијом које ће бити примљене следећег јануара (или у најгорем случају јануара 2008). Значи, не видим скоро ниједан разлог да и Србија нема огроман интерес за улазак у ЕУ.
Али, као у свему, улазак у клуб не зависи само од онога ко хоће да уђе, већ, и још више, од чланова тог клуба. Каква је ту ситуација? Прво, морамо разликовати званичну позицију европских чиновника који су задужени за проширење Уније од стварне ситуације. У опису радног места чиновника стоји да морају бити оптимистички расположени. Нико од њих не може да каже да Србија никада неће бити примљена, јер то не само да не би било дипломатски већ би, у најмању руку, на тај начин чиновник довео у питање и своје радно место. Зато њихове изјаве суштински немају никакав значај. И зато се оне углавном и ограничавају на небулозне лекције о географији („Србија је интегрални део Европе”).
Европски чиновници нису они који одлучују. Одлуке о пријему се доносе или на националним нивоима, ратификацијом у парламентима, или (како је Француска скоро увела) чак и референдумом. Ситуација ту стоји да не може бити горе по Србију и тзв. земље западног Балкана. Одбацивање Европског устава од стране Француске и Холандије није само зауставило цео процес, већ је показало да је Унија изгубила свест о томе где хоће да иде. Да ли ће Европа бити политички ентитет с јединственом спољном политиком или неће? Да ли ће постати само зона слободне трговине? Да ли ће допустити потпуну мобилност радне снаге? Да ли ће наставити са ширењем и до које тачке? Како прихватити глобализацију када она захтева кресање стечених социјалних права? Како се такмичити са Кинезима који раде за наднице које су 10 одсто европских? Нико у Европи не зна одговор на ова питања.
Опипљиви израз тих страхова од глобализације и нејасног пута који стоји пред Европом нађен је у европском проширењу. Док су страхови од Америке, Кине или Индије апстрактни, страх од губитка посла услед источноевропске миграције је конкретан. Страх од источних мафија, просјака у метроима, „субверзије” правне државе је такође конкретан. ЕУ не може ништа да учини ни против Кине, ни против Индије, нити против Америке. Али може, реагујући на тај масиван страх од глобализације, да затвори врата за нове чланице. Хистерија страха од странаца (наравно, нарочито од муслимана) није само присутна у Француској и Холандији. Мислим да нико не сумња да ни Румунија ни Бугарска не би данас имале шансе да уђу у Унију да се ЕУ није пре неколико година законски обавезала да ће их прихватити.
Шта то сада значи за Србију? Закључак је веома једноставан. Уколико не дође до неке драматичне промене набоље (снажног економског опоравка Европе), атмосфера се неће побољшати. Штавише, мислим да се са великом вероватноћом може говорити да ће се атмосфера погоршати. Нагао прекид негативних европских трендова (спор раст, спор технолошки напредак, пад наталитета, растућа ксенофобија) готово је немогућ. То, пак, значи да су за Србију шансе за улазак у Европску унију приближно једнаке нули – бар за следећих двадесет година (шта ће бити кроз педесет, то нико не зна).
Другим речима, политичари и становништво треба да буду свесни да нас Европа не жели. А то може сваком становнику Србије да буде јасно већ када узме у обзир чињеницу да шест година после пада Милошевића (а шта су све тада обећавали!), и после 26 година (1965–1991) безвизног режима с Европом, он више не може ни да привири ни у једну земљу Уније и мора данима да чека у понижавајућим редовима за визе. Хипокризија Уније не познаје границе. Као један од начина за брзи улазак у Унију, чиновници са свиленим машнама су говорили да је потребно унапредити регионалну сарадњу. Али како је унапредити када Унија захтева чак и од Мађарске, Румуније и Бугарске да Србији уведу визе?
Kad ce nas EU primiti ne zavisi od ponasanja Srbije, nego od EU. I zato, Srbija se treba posvetiti sebi i svojim interesima.
http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=29128&r=20.htm
ХИПОКРИЗИЈА УНИЈЕ
НЕ ПОЗНАЈЕ ГРАНИЦЕ
Европске фантазије
Политичари и становништво треба да буду свесни да нас Европа не жели
Да ли улазак у Европску унију доноси велике предности? Мислим да је одговор на то питање недвосмислено „да”. Ево само неких: улазак у ЕУ учвршћује демократију, охрабрује стране инвеститоре да улажу (јер знају да су правила у земљи иста или слична као у Европи). Улазак отвара границе за људе (иако постепено), за лакше кретање роба и капитала, за технолошке иновације и стране инвестиције. Коначно, али не и најмање важно, улазак у ЕУ доноси земљи као што је Србија неколико милијарди евра економске помоћи (за изградњу инфраструктуре, школа, болница, оспособљавање кадрова). Тако велики трансфери били су кључни разлог за драматичан развој Грчке у последњих 30 година, као и Шпаније и Португала. Нема сумње да ће се нешто слично дешавати, и већ се дешава, с новим источноевропским чланицама Уније, и коначно с Бугарском и Румунијом које ће бити примљене следећег јануара (или у најгорем случају јануара 2008). Значи, не видим скоро ниједан разлог да и Србија нема огроман интерес за улазак у ЕУ.
Али, као у свему, улазак у клуб не зависи само од онога ко хоће да уђе, већ, и још више, од чланова тог клуба. Каква је ту ситуација? Прво, морамо разликовати званичну позицију европских чиновника који су задужени за проширење Уније од стварне ситуације. У опису радног места чиновника стоји да морају бити оптимистички расположени. Нико од њих не може да каже да Србија никада неће бити примљена, јер то не само да не би било дипломатски већ би, у најмању руку, на тај начин чиновник довео у питање и своје радно место. Зато њихове изјаве суштински немају никакав значај. И зато се оне углавном и ограничавају на небулозне лекције о географији („Србија је интегрални део Европе”).
Европски чиновници нису они који одлучују. Одлуке о пријему се доносе или на националним нивоима, ратификацијом у парламентима, или (како је Француска скоро увела) чак и референдумом. Ситуација ту стоји да не може бити горе по Србију и тзв. земље западног Балкана. Одбацивање Европског устава од стране Француске и Холандије није само зауставило цео процес, већ је показало да је Унија изгубила свест о томе где хоће да иде. Да ли ће Европа бити политички ентитет с јединственом спољном политиком или неће? Да ли ће постати само зона слободне трговине? Да ли ће допустити потпуну мобилност радне снаге? Да ли ће наставити са ширењем и до које тачке? Како прихватити глобализацију када она захтева кресање стечених социјалних права? Како се такмичити са Кинезима који раде за наднице које су 10 одсто европских? Нико у Европи не зна одговор на ова питања.
Опипљиви израз тих страхова од глобализације и нејасног пута који стоји пред Европом нађен је у европском проширењу. Док су страхови од Америке, Кине или Индије апстрактни, страх од губитка посла услед источноевропске миграције је конкретан. Страх од источних мафија, просјака у метроима, „субверзије” правне државе је такође конкретан. ЕУ не може ништа да учини ни против Кине, ни против Индије, нити против Америке. Али може, реагујући на тај масиван страх од глобализације, да затвори врата за нове чланице. Хистерија страха од странаца (наравно, нарочито од муслимана) није само присутна у Француској и Холандији. Мислим да нико не сумња да ни Румунија ни Бугарска не би данас имале шансе да уђу у Унију да се ЕУ није пре неколико година законски обавезала да ће их прихватити.
Шта то сада значи за Србију? Закључак је веома једноставан. Уколико не дође до неке драматичне промене набоље (снажног економског опоравка Европе), атмосфера се неће побољшати. Штавише, мислим да се са великом вероватноћом може говорити да ће се атмосфера погоршати. Нагао прекид негативних европских трендова (спор раст, спор технолошки напредак, пад наталитета, растућа ксенофобија) готово је немогућ. То, пак, значи да су за Србију шансе за улазак у Европску унију приближно једнаке нули – бар за следећих двадесет година (шта ће бити кроз педесет, то нико не зна).
Другим речима, политичари и становништво треба да буду свесни да нас Европа не жели. А то може сваком становнику Србије да буде јасно већ када узме у обзир чињеницу да шест година после пада Милошевића (а шта су све тада обећавали!), и после 26 година (1965–1991) безвизног режима с Европом, он више не може ни да привири ни у једну земљу Уније и мора данима да чека у понижавајућим редовима за визе. Хипокризија Уније не познаје границе. Као један од начина за брзи улазак у Унију, чиновници са свиленим машнама су говорили да је потребно унапредити регионалну сарадњу. Али како је унапредити када Унија захтева чак и од Мађарске, Румуније и Бугарске да Србији уведу визе?
