Betty:
Ovo je malo čudovišno
Ali je logičan nastavak editorijala "o tugo jesenja" - kako je krenulo , vidim da se sve lepo žalimo na žk, pa ajde i ja
Mislim, opet ja!
8)
So...jeste li IKAD pomislile za neku osobu "ne daj Božo da mi on/ona učini uslugu!" :?
Cenim da se svi radujemo kad nas se neko seti, bilo poznat, bilo nepoznat (ovo je pogotovo dobar osećaj!
), ali mogu da se opkladim da poznajete i slučajeve od kojih bi i "dobro delo" došlo kao kamen oko vrata....
Mislim, nemoj da mi činiš usluge jer znam da ćeš posle teFko sjašiti!
Žasu.
Vaša iskustva?
Одлична тема, за мене врло актуелна. Морам да олакшам душу, слободно немојте читати.
Имам другарицу која ме у животу није назвала, а да није нешто тражила од мене. Оооодавно већ немам жељу да се дружим са њом, али је сестра моје добре другарице, па њих две увек иду у пакету. У почетку ми је била сасвим ОК, чак је тај "почетак" и предуго трајао, с обзиром да ме је годинама искоришћавала на све могуће начине, а ја то или нисам регистровала, или сам опраштала, да се не бисмо свађале.
Искоришћавала ме је материјално, буквално сам јој један период спонзорисала изласке, зарађивала је на мени на каталошкој козметици, стално измишљајући неке изговоре зашто не може да ме учлани. Кад ми је прекипело и кад сам се учланила преко неког другог, она се ишчланила - није јој се више исплатило, јер је само на мени зарађивала! Мувала ми момка, па му је после постала најљући непријатељ, јер је он остао мртав-хладан, стално је кењала против њега. Стално је нешто тражила, те имаш ону књигу, те "позајми ми овај руж", те "хладно ми је, дај ми твоју јакну", те "одштампај ми семинарски и донеси ми га на ноге" (а после ни хвала!), те "нађи ми то и то на Интернету", те "немам с ким да изађем", а онда се цело вече мува с неким ликом, док се ја смарам, те "ово ми се свиђа, (а иде ми рођендан)" и све сам ја то трпела годинама, зарад добрих односа са њеном сестром и да се не бих свађала, јер не подносим непријатне ситуације, а једноставно нисам могла да јој кажем не, нити да је се отресем. За све то време она мени никад није учинила ни најмању услугу, а нисам ни тражила тако нешто од ње. Јбњ у здрав мозак, тј. лечење својих комплекса на мени нећу ни да помињем.
Кад јој се сестра удала и одселила се, мислила сам да је коначно крај, нисмо се више чуле, а виђале смо се само код сестре.
И тако, у суботу ја требало да будем кума на једној свадби и причајући са њеном сестром споменем како ми треба бели сако. Ни на крај памети ми није било да питам да ми позајми, јер немам обичај да размењујем одећу са другима, то сам рекла чисто ћаскања ради, кад ме је питала шта ћу обући.
Сутрадан, назове мене ова моја пантљичара. Чим сам јој чула глас, помислила сам да ће нешто да тражи, јер се никада, али никада није десило да ме зове само да би чула како сам.
Онда се нађем у чуду. Чула је да немам сако и хоће да ми понуди свој! Шта!? Остала сам у шоку. Рекла сам да ћу јој се јавити кад одлучим шта ћу. Наравно, нисам имала намеру да га узимам, то ме је само више подстакло да купим нови (добар изговор за шопинг
). Назвала сам се да јој се захвалим и то је то.
И после свега се осетим невероватно непријатно, скоро прљаво. Понуду која би требало да буде леп гест доживела сам као увреду. Помислила сам, јбт, шта је то са мном, је л' се ја то претварам у монструма кад у свему видим лоше намере. :shock: Човече, успела је чак и тако да ме убије у појам, набила ми осећај кривице и осећај као да јој нешто дугујем, а није ми чак ни учинила ништа, само је понудила! :x
А једноставно ЗНАМ шта сад следи, искористиће своју "великодушност" да првом приликом поново тражи нешто од мене, док се ја преиспитујем јесам ли постала негативац.
Стварно, боље ми немој чинити ништа! :?
